Шејдланд камп 2011.

         Шејдланд камп Светог Саве  налази се у држави Пенсилванији, недалеко од  градића и језера Ирија, а смјештен је на предивном имању које припада манастиру Пресвете Богородице.  Обично од друге половине јула,  у четири одређене седмице овдје долазе кампери из читаве Америке и Канаде. У прелијепом природном  окружењу удаљеном  од свакодневне градске свакодневице, ужурбаности, телевизије,  интернета и  мобилних телефона млади кампери кроз игру и забаву стварају нова пријатељства која често остају кроз читав живот, а кроз часове вјеронауке проширују своје знање о православљу и српској историји.
Камп постоји од 1950. године. Током протеклих година кроз њега су прошле генерације и генерације дјеце и омладине које данас у исти камп шаљу своју дјецу. Данас је овај камп  најорганизованији и најбоље опремљени дјечији камп који Српска православна црква има на  америчком континету.
Из "Цркве Светих ап. Петар и Павле" у Атланти кренула је пут Шејдланда 23. јула 2011. године наша група коју је чинило петеро дјеце (од којих је троје већ су било у кампу),  двоје волентера и надлежни свештеник. Очитавши молитву за путнике кренули смо у суботу, у послеподневним часовима и пред нама је био пут од неких 700 миља. Ноћно путовање је протекло без већих проблема и у јутарњим сатима стигли смо у државу Пенсилванију. По плану путовања хтјели смо да присуствујемо  светој Литургији у Јангвуду, мјесту које је било предходна парохија о. Миладина, прије његовог преласка у Атланту. Пошто смо имали два сата до почетка Литургије , свратили смо до породице Аћимовић, Рајка и Милке, који су нас као прави српски домаћини угостили. Нескривена срећа и радост на њиховим лицима показују колико је наш народ диван, колико има осјећаја за гостопримство и како умије путника да угости, окријепи, нахрани и напоји.


Пријатељски дочек породице Аћимовић

 Опростивши се са сузама од наших домаћина кренули смо према "Цркви Светог Вазнесења" у Јангвуду. Иако је о. Миладин хтјео да дође без најаве и тиме изненади своје бивше парохијане, ми смо били изненеђени када смо прилазећи  цркви на великом црквеном паноу прочитали натпис: WELCOME FATHER MILADIN. На питање како су знали за наш долазак, рекли су нам да чим су чули да идемо у камп, били су потпуно сигурни да нећемо проћи кроз Пенсилванију,  а да их не посјетимо. После свете Литургије, сестре из Кола ове цркве припремиле су доручак за нас, путнике намјернике. И они су нас примили као најрођеније, изразили су жаљење што не можемо дуже да се задржимо,  напоменувши да смо сви ми, као и уосталом сва наша браћа и сестре, увијек добро дошли и да су њихова врата за добронамјерне људе увијек отворена.

                                                              

Посјета цркви Светог Вазнесења у Јангвуду

     Наставили смо наш пут према кампу,  али прије тога хтели смо још једно мјесто да посјетимо. Наиме, знајући за наш пут, Његово Преосвештенство г. Митрофан позвао нас је да свратимо до сједишта  наше Епархије источноамеричке које се налази у мјесту Кремберију. Радо смо се одазвали позиву. Наша дјеца имала су прилику да виде како изгледају радне просторије епархије, салон за госте, књижара и капела; могли су  Владики да поставе питања на које је он љубазно одговарао, а на крају смо били почаствовани ручком који је уприличен у знак нашег доласка, што је за све нас била посебна част. Добивши благослов и поздравивши се са Његовим Преосвешенством настави ли смо пут до коначног циља.


 Сусрет са Владиком Митрофаном

   С Божијом помоћи и молитвама Владичице Наше Пресвете Богородице, заштитнице шејдланског кампа, стигосмо у недељу 24. јула око 4 сата послије поподне. Иако је наш пут с одморима трајао око 20 сати, нарочит умор нисмо осјетили.  Наша дјеца подјељена су одмах у групе које су потом добиле  своје канцлере.
Већ прво вече, уз логорску ватру која је запаљена на имању кампа, дјеца су се међусобно упознавала, представљала мјеста и парохије из којих долазе и објашњавала колико пута су у кампу већ била.
Камп је организован тако да су дјеца сврстана у мале групе (од пет до шест кампера), посебно подељене у групе дјевојчица и групе дјечака.  За сва питања и решења евентуалних проблема кампер је упућен на свог канцлера који му је додјељен. Дан почиње са јутарњом молитвом, подизањем заставе и пјевањем химне.  После доручка сви кампери подјењени су у три, ако је више кампера- у четири групе, које до  ручка смјењују обавезе, тако да док једна група има час вјеронауке, друга вјежба фолклорне игре, трећа има час музике или цртања .... После ручка су обично организоване спорске активности и забавне игре у којима учествују сви кампери.  Неки дани имају додатне активности: уторком се одлази на куглање, сриједом се обилази имање кампа, а четвртком се одлази  до градића Ирија гдје је је смјештен Волдемир, у коме дјеца уживају у базенима и играма на води. Петак је последње вече када сви кампери имају забаву на којој се бирају краљ и краљица кола, тј. бирају се кампери који најбоље играју коло. Кампери обично остају до суботе прије подне када им се послије доруча дијеле дипломе, а родитељи су дужни да до 11 сати покупе своју дјецу. Ми смо због дужине нашег пута наш повратка започели у петак вече послије забаве. Пред сам полазак, заједно смо се помолили Господу, заблагодаривши Му на корисно проведеном времену и дружењу и замоливши га да нам подари миран и сугуран повратак кући. Помоћу Божијом у нашу Атланту стигли смо у суботу послије подне. Наши утисци били су предивни а дјеца задовољна што су имала дивно искуство и прилику да стекну и склопе нова пријатељства.  Сви они радо чекају нови одлазак у камп идуће године уз жељу да нам се придружи још више наши младих парохијана.


Шејдланд 2011.

Бранка Благојевић