U ovom broju / In This Issue:

• Fasting Rules for Easter 2009
• Kolo Sestre - meeting and luncheons
• IN MEMORIAM - 40-DAY MEMORIAL SERVICE RAY CHATHAM
• Православни дом
• Освећење воде - долазак свештеника у дом
• Манастири - Цркве/ Monasteries and churches
• This Month in Orthodoxy
• Church Calendar for February 2009
• Church Board / Kolo Sestre

Kolo Sestre Meeting/Sastanak
- All Sisters are invited to the meeting on 4/5/2009 at the church, after the Divine Liturgy. Please come and partcipate.
- Sve Sestre su pozvane na sastanak u nedelju 5. aprila u crkvi odmah posle Svete Liturgije. Molimo Vas da dodjete i prisustvujete sastanku.

Kolo Sestre Lunch/Rucak - March 22nd, 2009

IN MEMORIAM:

With big sadness and grief we are letting you know that a great men, big donor and very important member of our parish recently passed away. Mr.Ray Chatham passed away on February 5, 2009. Our sincere condolences to his family: wife Carol, his children, family and friends.
Forty-day memorial service will be held at the Church on March 15th after the Divine Liturgy.

Sa velikom tugom i bolom Vas obavestavamo da je nas veliki prijatelj, veliki ktitor, jedan od najvaznijih clanova nase parohije i veliki covek gospodin Ray Chatham preminuo 5. februara 2009. godine. Izrazavamo nase najiskrenije saucesce njegovoj porodici: supruzi Carol, njegovoj deci, familiji i mnogobrojnim prijateljima.
Cetrdesetodnevni pomen bice odrzan u crkvi 15. marta 2009 posle Svete Liturgije.

           

40-DAY MEMORIAL SERVICE RAY CHATHAM CETRDESETODNEVNI POMEN ZA RAY CHATHAM-a Sunday, March 15, 2009 following the Liturgy Service Carol Chatham Nedelja, 15. Mart 2009. posle Svete Liturgije Carol Chatham

Православни дом

Најбитније обележје једног хришћанског и православног дома, пре свега, јесте да је дом освећен. Поред тога, хришћански дом треба да има: икону, кандило, чирак и свећу, слово, кадионицу, босиљак и тамјан, Свето писмо и Молитвеник.

Освећење дома Када се једна кућа или стан сагради, окречи, улепша, и када се наместе ствари, и када у њему породица започне живот, потребно је извршити освећење дома. То освећење врши надлежни свештеник. Освећење се врши на следећи начин:

Позове се надлежни свештеник, у неким крјевима се позива обавезно и кум. На столу у најсвечанијој просторији где су иконе, постави се сто покривен столњаком, а на столу свећа, кадионица, тамјан, чинија са водом за освећење, босиљак, једна посуда са мало брашна, једна чаша уља (зејтина), четири мале свећице које се на освећењу пале и лепе на зидове стана и један мали штапић, на врху обавијен ватом, за помазивање зидова освећеним уљем. Освећење се врши обично пре подне, али може у свако доба дана. Пошто је овај чин спојен са свечаним ручком, треба га обављати у мрсне дане, или ако се освећење обавља у посту, обавезно спремати посну храну.

У молитвама на освећењу, свештеник се моли за напредак дома, за здравље и срећу укућана, нарочито деце, за слогу, за љубав, разумевање међу укућанима и за свако добро које хришћани моле од Бога.

Икона Сваки хришћански дом треба да има икону своје крсне славе. Икона се поставља у најсвечанијој просторији, трпезарији или дневној соби и то увек на источном зиду. Поред иконе крсне славе, пожељно је да у кући стоји икона Христа Спаситеља и икона Мајке Божије, а може и икона неког другог светитеља који се у том дому посебно поштује икона Светог Саве, икона преславе и слично. На зиду на коме је икона не могу стајати неке друге слике, гоблени, постери и сл.

Православна црква има своје правило у иконографији. Највише је заступљен византијски стил у сликању иконе, а може бити и реализам, али само ако то раде прави уметници и сликари. Нажалост, иконе се код нас продају по пијацама и вашарима, па је и ту завладао невиђени кич и неукус, па ликови на таквим иконама више личе на карикатуре него на светитеље. Зато је препоручљиво иконе куповати у црквама и црквеним продавницама.

Када се икона купи, носи се свештенику на освећење. Негде се практикује да икона стоји у цркви неколико недеља Тек освећена икона се поставља у хришћански дом. Добро је да пред иконом стоји мањи сточић на коме би стајале све горе поменуте ствари и предмети. Испред иконе се обављају сви хришћански обреди и молитве у кући.

Кандило Кандило се постааља испред иконе. Пали се уочи, и на дан свакога празника и сваке недеље, а може горети непрестано. Кандило обично пали и одржава домаћица. У кандилу гори чисто сунцокретово уље, на чију се површину ставља специјални жижак за кандило.

Кандило и пламен на њему символизују светлост науке Христове и светлост живота светитеља пред којим се кандило пали. Истовремено подсећа, све у кући да и они треба да живе светлим и чистим животом. Они који имају у кући кандило знају какву непоновљиву духовну атмосферу уочи празника и недеље ствара дрхтави пламичак кандила. Нарочито се то урезује у детињу душу, и остаје као најдража успомена из детињства до краја живота. Та атмосфера је непресушна инспирација свим уметничким и песничким душама и многа велика дела су створена инспирисана том дрхтавом и незаборавном светлошћу и игром сенки домаћег кандила

Чирак и свећа Без свеће се не може извршити ни један обред, ни молитва у кући. Чирак и свећа стоје на почасном месту у кући и пале се увек пред молитву. Домаћин пали свећу на следећи начин: Најпре се прекрсти, помене Бога и своју крсну славу, целива свећу и пали је по могућству шибицом. Свећа за славу се гаси помоћу вина, а мања свећа дувањем, или се влажним палцем и кажипрстом стисне пламен и фитиљ који гори. Пламен свеће има исту символику као и кандило.

Слово, анафорник, просфорник Је дрвени печат који се утискује у славски колач. Слово се, исто као икона, носи у цркву на освећење. На печату су урезана слова: ИС ХС НИ КА што значи Исус Христос побеђује.

Босиљак Босиљак је ароматична биљка, пријатног мириса, која се гаји у баштама и цвећњацима. Босиљак се набере сложи у букет (киту) увеже се у струку и осуши. Такав се чува преко целе године и износи се када свештеник свети водицу да њиме кропи укућане. Босиљак и његов пријатни мирис символизују благодат Духа Светога.

Кадионица, жар и тамјан Кадионица у дому је обично ручна, направљена од земље или метала, и има разних облика који су у складу са хришћанским духом. У кадионицу се ставља жар од дрвета (од угља има непријатан мирис) и на жар се ставља тамјан који шири пријатан и благоухан мирис. Пошто у градовима често нема жара, потребно је набавити специјални брикет у колутићима који замењује жар и врло је практичан.

Кадионица и жар у њој, символизују нашу жарку љубав према вери и топлоту наше хришћанске душе. Мирис тамјана символизује благодат Светога Духа

Кадионица се употребљава приликом сваке молитве. Домаћин кади, држећи у десној руци кадионицу и њоме чини знак крста Кади се прво старији па млађи. Кадионица се такође држи на свечаном месту у кући.

Свето писмо - Библија Не може се у хришћанском свету замислити дом без Светог писма. На хришћанском Западу у свакој хотелској соби, крај узглавља, има Свето писмо, које стоји госту на располагању да може да, прочита један одељак из ове свете књиге и да се тако духовно окрепи. Нажалост, код нас Свето писмо, није баш честа књига у домовима. Зато треба настојати да сваки дом има ову књигу. На томе, наравно, треба највише да раде свештеници и црква.Нарочито због наше деце, омладине и будућности овог народа. Не може се разумети историја, философија, уметност, књижевност, музика, једном речју свеукупна цивилизација, без Библије. Библија или Свето писмо (то су називи за исту књигу), има не само културни, већ, пре свега, духовни, молитвени, религиозни и васпитни карактер. Да би млад човек лакше ушао у чудесни свет Библије, наша црква је штампала књигу "Илустрована Библија за младе", са којом се дух Светог писма лако разумева и брзо схвата. Зато је добро, да ову књигу има свака српска кућа, првенствено због деце и омладине. Иначе, Свето писмо је најсветија, највреднија, најстарија и најраспрострањенија књига у историји света, штампана и данас се штампа у милионским тиражима широм наше планете.

Молитвеник Молитвеник је обично мања џепна књижица, у којој су штампане молитве за разне прилике, потребе, и време у животу једног хришћанина Пожељно би било да ту књижицу има свака кућа Молитвеник стоји пред иконом. Када се обавља кућна молитва, из молитвеника се читају молитве. Чита их домаћин, а може и неко од млађих укућана са пријатним и умилним гласом. Док се молитве читају остали стоје, пажљиво слушају и моле се у себи. Важније молитве као што су: Оче наш, Богородице Дјево, Пресвјатаја Тројице, Символ вере, Царју небесниј сваки хришћанин треба да научи напамет, и да их изговара и изван свога дома

Домаћа молитва Поред заједничких богослужења у храму, у којима присуствују сви мештани једног села или града, сваки дом, свака породица, треба да има своју домаћу молитву. Јер породица је домаћа црква Добро би било, када би се те домаће молитве одржавале свако вече пре вечере, или, када породица полази на спавање, и свако јутро. Али, ако не сваког дана, обавезно је одржавати домаћу молитву уочи недеље и празника

Како се обавља домаћа молитва? Домаћин стане пред икону пред којом је домаћица већ упалила кандило, иза њега стану сви укућани. Он се прекрсти, упали свећу, узме кадионицу са жаром, стави мало тамјана, окади најпре иконе, затим себе, своје укућане по старештву, и кадионицу предаје неком млађем који кади целу кућу. Онда домаћин или неко од млађих чита молитве из молитвеника, или одељке из Светог писма, или оне молитве које зна напамет: Оче наш, Богородице Дјево, Пресвјатаја Тројице итд. После завршене молитве домаћин говори: Наздравље молитва, а млађи говоре; Амин, Боже дај.

Лична молитва Поред заједничке молитве, сваки хришћанин има и своју личну, интимну молитву. Пре свакога посла, пре и после јела,увече кад се леже и ујутро кад се устаје, у невољи и у добру, увек се треба прекрстити и прочитати одговарајућу молитву, и искрено, из дубине душе, помолити се и заблагодарити Богу.

Освећење воде - долазак свештеника у дом

Kада прославимо Божић, на почетку године следи још један догађај везан за живот наших парохија, а то је благослов кућа и освећење водице па тако по нашем православном реду очекујемо свештеника да свакој породици освети водицу како је пракса код српског народа.

Примање или не примање свештеника за водицу, постало је, на жалост, у српском народу "знак распознавања" оних који су остали верни традицији и своме српском имену и оних који су са овим "раскрстили". Долазак свештеника у дом треба да причињава велико задовољство јер имамо прилику да присуствујемо породичној молитви у оквиру које се свети водица. Свештеник се обично најављује а у неким местима је дуго година устаљен редослед освећења и на нама је да се са свештеником договоримо у ком термину да нас посети. Част нам налаже да будемо пажљиви јер није лепо да свештеник изостави нас у време када остале из наше околине посећује.

Веома је ружно када неко тражи разлоге због чега није у могућности да прими свештеника, а једини истински разлог лоша односно добра воља. Нерада особа непажљиво протерава анђелски чин који унапређује, од непријатеља и болести штити - у сваком погледу уноси радост. Сетимо се Христових речи када је апостоле слао међу народ да проповедају и домове благосиљају: Ко вас прима мене прима; а који прима мене, прима Онога који ме је послао.(Мат. 10,40.)

За водицу треба припремити посуду (мања чинија) чисте воде, свећу, кадионицу, тамјан, брикет, босиљак и шибицу или упаљач за прислуживање свеће. Ако било шта од наведеног не поседујете, немојте се узнемиравати, свештеник понешто има код себе. Пожељно је, по могућности, да сви чланови присуствују молитви, да буде прислужено кандило (ако га има) да кућа или стан има икону пред којом се на столу свети водица. Пожељно је (ако је у могућности) да све просторије буду поспремљене како би свештеник сва одељења окадио и покропио освећеном водицом. Свештеник на томе неће инсистирати али ће приликом кађења и кропљења ући у собе на којима су врата отворена.

Да би вода, служила за освећење и очишћење оних који је пију или се кропе њоме, свештеник овим светим чином призива на воду Божији благослов, те вода добија силу која служи на исцељење душе и тела, на одагнање видљивих и невидљивих непријатеља, на освећење и очишћење оскрнављених ствари и предмета за људску употребу; једном речи, на вeлику духовну корист оних који верују и са поверењем је употребљавају.

Освећење водице по домовима није само "пуки" обичај, него насушна потреба самих верника, који осећају потребу да повремено буду освећени и очишћени кропљењем светом водицом. Код православних Грка има доста породица које захтевају од својих свештеника, да неизоставно сваког месеца долазе и врше освећење воде по домовима и у бизнис просторијама.

И долазак свештеника има за циљ да се негује наша духовност, православље и светосавље, да будно чувамо своју веру и своју лепу српску традицију.

Искористимо долазак свештеника да се по потреби учини молитва за здравље, за породични мир и сл. Верска неупућеност није страшна ако желимо знати, тако да имамо прилику упитати свога свештеника за верске непознанице. Сви разговори могу користити родитељима и деци за духовно изграђивање које јача међусобно поштовање и поверење.

Доживимо ову годишњу посету свештеника као празник јер су плодови ове посете корисни у оној мери колико придајемо значаја овом догађају.

О ПОСТУ

Откуда пост и чему он служи ?

Пост је божанског порекла; Божја установа и наредба. Пост је рајска установа и заповест Божја ( 1. Мојс. 2. гл. 9. и 15–17. ст). Хришћански пост води порекло од Господа Исуса Христа. Господ је и сам постио четрдесет дана, пре него што је почео да проповеда своју науку и посту поучавао своје бројне следбенике (Мт.6. 16-18); Постио је пре њега и Пророк Мојсеј и други Пророци. Постили су и Апостоли и сви православни хришћани кроз векове. "Пост је све Свете руководио у животу по Богу", каже Св. Василије Велики. Пост је не само Божја заповест, него и божански начин живота по речима Св. Симеона Солунског, ''Бог не потребује хране, пост нас приближава анђелима, који не једу, нити пију, пост укроћује тело да би душа живела, док угађање телу – убија душу ''.

 Прва заповест Божја у Рају била је заповест о посту, тј. о уздржању. Отуда је и први човеков грех био грех против поста. Као што у греху учествује и душа и тело, потребно је да и у врлини и ослобођењу од греха учествују обоје. Циљ поста је очишћење тела, јачање воље,  слављење Тројичнога Бога и Његових Светих, дакле духовне је природе. За човека то значи уздизање душе изнад тела, духовно усавршавање. Постећи, хришћани се сећају непрестано Христових страдања за њихово спасење. Прави пост има две стране, телесну и духовну. Састоји се у уздржавању од мрсне хране и преизобилних јела, али првенствено у уздржавању од рђавих мисли , жеља и дела. Пост умножава љубав и молитву и спремност на враћање свих јеванђелских врлина. Душа има два крила којима лети небу: пост и молитву. Он је лек за душевне и телесне болести и заштита од сваког демонског дејства о чему је сам Спаситељ рекао: "Овај род (тј. демони) се изгони само постом и молитвом".

Њиме се душа и тело припремају да постану храм Духа Светога. Истински духовни живот је незамислив без поста.

По времену трајања пост може бити једнодневни и вишедневни. Једнодневни пост је сваке среде и петка током целе године (сем тзв. ''трапавих седмица'', када се пост разрешава), Усековање главе Светог Јована Претече (29.авг./11.сеп. по новом календару), Крстовдан (4/27 септембра по новом календару) и Навечерје Богојављења (5/18. јан. по новом календару). Вишедневни постови су они које је Црква установила пред велике празнике и има их четири:

• Свети Велики или Часни пост – Четрдесетница
  
• Божићни пост
  
• Богородични или Госпојински пост
  
• Пост Светих Апостола

Сви ови постови посебно су обележени у Календару Српске Цркве.

Правила поста

Црква учи да је пост важно средство за духовни и телесни живот и здравље. Телесни пост не користи ако није везан са духовним постом каже Свети Јован Златоусти:

 ,,Не говори ми: Толико дана сам постио нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си од гневног човека постао тих, од жестоког - благ. Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду? Ако је душа, која је господарица тела, заблудела, зашто кажњаваш слугу њезиног - своје тело? Не хвали се телесним постом, јер он сам не уздиже на небо без молитве и милостиње’’.

На питање: Која је мера поста? Свети Василије Велики одговара:

,, У духовном посту мера је једна и важна за све - потпуно удаљење од свега што води греху. А што се тиче уздржавања од хране, ту су мера и начин употребе различити: зависе код свакога од његовог узраста, занимања и стања тела. Зато је немогуће подвести под једно правило све који се налазе у школи побожности. Но, одредивши меру уздржања за здраве подвижнике, ми препуштамо разборитости настојатеља да у томе врши паметне измене. Храну пак болеснику, или уморноме од тешких радова, или ономе који иде на тежак рад, на пут или на какав било тежак посао, настојатељи су дужни удешавати према потреби. Јер није паметно, узимајући храну за одржавање тела и сметати му у вршењу заповести. У свакој врсти хране треба претпостављати ону која се лакше набавља, да се не бисмо, под изговором поста, патили око спремања омиљених и скупих јела’’.

Постоји неколико начина поста:

1. када један пут у току дана узимамо храну без уља и вина, и то претежно не кувану, суву - тзв. сухоједење,
2. када узимамо храну, такође без уља и вина, више пута на дан али кувану у водом - тзв. пост на води,
3. када узимамо храну која је спремана са уљем, више пута у току дана. Код оваквог начина поста можемо користити вино и алкохолна пића, у одређеним количинама, ракове, лигње, шкољке и остале рептилије - ово је тзв. пост на уљу и вину, и
4. када узимамо храну која је спремана са рибом, такође више пута у току дана - тзв. пост на риби;

Значи за време поста се уздржавамо од употребе меса и месних прерађевина, млека и производа од млека и јаја, на за то одређено време.

Васкршњи пост

Овај пост се још зове Света четрдесетница или Часни пост.  Васкршњи пост траје седам недења. Уз овај пост Црква везује и пост Страсне седмице, у спомен страдања и смрти Господа нашег Исуса Христа. У току овога поста не једемо месо, сир јаја, рибу ни уље. Само се суботом и недељом разрешава уље и вино. Разрешење на уље и вино бива још и на Обретење главе Св. Јована Крститеља и на Младенце. Рибу, пак, једемо само на Благовести (уколико не падне у Страсну седмицу) и на Цвети. Ако Благовести падну пре Цвети, дан пред Благовести разрешава се на уљу и вину ( Типик, 32 гл ).

Прве недеље Часног поста у понедељак, уторак и среду, до свршетка Свете литургије пређеосвећених дарова, православни хришћани не узимају храну. Ко то не може једе хлеб и течност (чај или компот) и то после вечерње службе (све ово по разрешењу тј. благослову - дозволи духовника односно свештеника).

Велики Четвртак

Једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије која почиње у 14.00 часова

(Велики типик од Николајевића, гл. 16).

Велики Петак

Не окуша се ништа (по благослову разрешење на хлеб и чај).

Велика Субота

По завршеној Литургији једе се хлеб и вода (сухоједеније).

Апостолски пост

Зове се још и Петровски пост. Дужина овог поста је промењива и траје од Недеље Свих Светих до Петровдана. Током овог поста у среду и петак једу се само јела кувана на води, без уља, а у остале дане седмице разрешено је на уље и вино, суботом и недељом може и риба.

Ако у току овог поста у понедељак, уторак и четвртак падне Свети са великим славословљем, разрешава се пост на рибу, а ако падне у среду и петак разрешава се само на уље и једемо једанпут дневно. Ако у среду и петак падне празник Светитеља са бденијем или пак Свети чији је храм, разрешени су уље, вино и риба (Типик,гл.33).

Богородични пост

Зове се још и Успенски или Госпојински. Овај пост траје 15 дана. По строгости овај пост долази одмах иза Васкршњег. Током целе седмице спрема се храна на води тј. без уља. У суботу и недељу храна је са уљем и дозвољено је пити вино. Разрешење на рибу у току поста бива само на Преображење Господње.

Божићни пост

Пошто црквени устав сматра Рођење Христово као другу Пасху, то пост пред Божић траје такође 40 дана.

По строгости овај пост се може упоредити с Апостолским. У Божићном посту строго се пости само у среду и петак. Понедељком, уторком и четвртком разрешава се на уљу и вину, а суботом и недељом и риба. Од 20. до 24. децембра (од 2. до 6. јануара по новом календару) пост постаје строжији и нема разрешења на рибу.

Најстрожији пост је 24.децембра (6. јануара по новом календару), уочи Божића, то јест на Бадње вече (Типик, под 14.нов.).

Среда и петак, преко године, посте се без уља, уколико није разрешено друкчије. На празник Усековања главе Св. Јована Крститеља, Воздвижења Часног Крста и на Крстовдан је најстрожи пост; ко може, тога дана једе једном дневно, без уља и разуме се, без вина. Уколико празник Крстовдан падне у суботу или недељу пост не бива - једемо уље и вино (Велики типик, правило за 5.јануар).

Како је Црква одредила дане у које треба да се пости, тако је исто одредила дане када је пост разрешен. И то, средом и петком, у следећим случајевима:

1.  од 7. јануара до 14. јануара разрешено је на све (једу се: риба, сир, јаја, месо), значи не пости се.
2.   у седмици иза Недеље митара и фарисеја такође је разрешено на све.
3.   у току сиропусне седмице разрешено је на: рибу, сир и јаја (месо у току ове  седмице се не једе).
4.  Светла седмица, седмица по Васкрсу, такође је разрешена на све.
5.  Духовске седмице, седмица по Духовима, такође је разрешена на све.
6.  од Томине недеље до Духова, средом и петком, пости се на уљу.
7.  у среду Преполовљења и среду Оданија Васкрса дозвољава се риба.

- Ако се догоди да Божић празнујемо у среду или петак тада се разрешава на све, не пости се.

- Ако се пак догоди да Петровдан или Велика Госпојина буду у среду или петак тада се разрешава на рибу (пости се на риби), а у било који други дан да се догоди празновање неког од ова два празника не пости се.

У Цркви постоје и други постови. Они настају када Епископски Сабор неке аутокефалне (самосталне–независне) Цркве, својом влашћу, за своју област, наложи пост, било као редовни, било као ванредни.

Догађа се да поједини хришћани желе да своју побожност појачају на тај начин, што ће поред редовних постова, одредити још неки дан у који ће постити. Ово је лични пост. Црква одобрава и такву врсту поста, али је у таквим случајевима пожељно посаветовати се са надлежним парохом или својим ''духовником'', па и поступити по њиховим саветима.

Пост је многоцени дар Божји, прастара установа која се сачувала као отачко наслеђе и стигла до нас и данашњег времена. Усаглашен је са нашим природним и натприродним потребама; потребан је и добар (користан) нашим телима, али још више нашим душама, нашој духовности. О посту и његовој корисности за човека може се говорити и говорити, али увек само похвално. У том погледу Свети Василије Велики каже:

''Примите га (пост) дакле са радошћу. Примите сиромашни свога другара. Примите слуге ваш одмор. Примте богати њега који вас спасава од опасности преједања... Болесници примите мајку здравља. Здрави, осигурање вашег здравља... Не тврди како не можеш да постиш, наводећи као изговор болест или телесну немоћ... Знам врло добро како лекари много чешће налажу болесницима оскудну дијету и пост него разноврсност и обилност хране.''

Тако је православни пост, основан на Божанском ауторитету и озакоњен Једном Светом Саборном и Апостолском Црквом Христовом, најбоље средство да својим хришћанским животом прославимо Господа Бога и сачувамо своје здравље и своје људско достојанство. И једно и друго нам је потребно да би поново задобили, оно што смо прародитељским грехом изгубили: рајско насеље, рајски мир и блаженствујући живот у заједници са Богом, Његовим Анђелима и свима Светима. Јер по Св. Оцима: Зато што нисмо постили изгнани смо из Раја; зато треба да постимо да опет уђемо у Рај!

Манастири - Цркве/ Monasteries and churches

Манастир Стањевићи

Храм Свете Тројице. Зачеци овога манастира везани су за име деспота Стефана Лазаревића.
Војвода овога деспота Ђурађ Ђурашев Црнојевић (дјед Ивана Црнојевића), господар Грбља и Светомихољске метохије подигао је на мјесту данашњег манастира дворац а на брду Ђурђевцу војно утврђење са храмом Св.Георгија.
После похаре Цетиња 1714. г. (Нуман паша Ћуприлић), владика Данило прелази у Стањевиће (тадашњу млетачку територију). По повратку из Русије од средстава тамо добијених саградио је цркву Св.Тројице а некадашњи дворац Црнојевића обновио и претворио у манастирски конак 1724. г. Након његовог повратка на Цетиње извјестан број монаха остаје у Стањевићима.
Извјесне поправке и доградњу манастирског комплекса врши митрополит Сава Петровић. Он је ту 1780. г. отворио свештеничку школу коју је похађао Свети Петар Цетињски.
Први писани закон за Црну гору и Брда (после Душановог законика) 1798. г. написан је и озваничен управо овдје. Године 1839. Стањевићи су уступљени Аустрији и од тада почиње процес њиховог руинирања.
Године 1994. године пробијен је колски пут, и започета обнова манастриског комплекса.
У манастиру посвећеном Светој Тројици у Стањевићима монаси настављају обнову ове велике светиње на обронцима Ловћена изнад Будве, која је почела 1994. године. Ова Божија кућа је у једном важном историјском периоду била место гдје су столовале црногорске владике. Игуман јеромонах Јефрем прича о обнови манастира, о томе да од шесторице тројица монаха похађају теолошке студије, говори о ријетким посјетиоцима јер је манастир удаљен од пута и долазе они које Божија рука доведе. Наш манастир је велика грађевина на тако пустом мјесту, где може да се ослушкује ријеч Божија, говори о. Јефрем.

Марков манастир

Манастир је посвећен Светом Димитрију, а име је добио по српском народном јунаку Краљу Марку. Манастир је изграђен 1345. чему сведоћи и надпис на јужном улазу у манастир. Ктитор цркве је био српски краљ Вукашин а изградња је завршена за време његовог сина Марка, између 1366. - 1372.

Манастир Морачник

Манастир Морачник је један од манастира на тзв. Зетској Светој Гори, тј. на острвима и обали Скадарског језера. Подигао га је унук Светог Цара Лазара, Балша III, син Јелене Балшић која је сахрањена на суседном острву Бешки, где је данас женски манастир. Манастир Морачник је посвећен Богородици, а као свој празник слави дан Чудотворне иконе Мајке Божје Тројеручице, 12./25. јула.

Saint Petka's Chapel - Kalamegdan (Belgrade)

It is located in the immediate vicinity of the Ružica Church. It was built next to a "miraculous spring", after 1867. The present chapel was built in 1937 according to project made by the architect Momir Korunoviæ. Its interior walls and vaults are covered with mosaics, made by the artist Ðuro Raduloviæ in 1980-1983

Gergeti Holy Trinity Church

Gergeti Trinity Church is a popular name for Holy Trinity Church (Tsminda Sameba in Georgian) church near the village of Gergeti. The church is situated on the right bank of the river Chkheri (the left tributary of the river Terek), at an elevation of 2400 meters, under Mt. Kazbegi. It was built in the 14th century.

The Sumela Monastery

The Sümela Monastery (Greek: Παναγία Σουμελά, Turkish: Sümela Manastırı) stands at the foot of a steep cliff facing the Altındere valley in the region of Maçka in Trabzon Province, Turkey. It is a major tourist attraction located in the Altındere National Park. It lies at an altitude of about 1200 metres overlooking much of the alpine scenery below.
The monastery was founded in the year 386 (during the reign of the Emperor Theodosius I, AD 375 - 395) by two Athenian priests - Barnabas and Sophronius according to the Turkish Ministry of Culture. Legend states that they found an icon of the Virgin Mary in a cave on the mountain and decided to remain in order to establish the monastery.
During its long history, the monastery has fallen into ruin several times and been restored by successive Emperors; During the 6th Century AD, it was restored and enlarged by General Belisarius at the behest of Justinian
It reached its present form in the 13th century after gaining prominence during the reign of Alexios III (1349 - 1390) of the Komnenian Empire of Trebizond (established in 1204). At that time, it was granted an income from imperial funds. During the time of Manuel III , son of Alexius III, and the reigns of later princes, Sümela gained further wealth from new imperial grants.
Following the conquest by the Ottoman Sultan Mehmed II in 1461, it was granted protection by order of the Sultan and given rights and privileges which were renewed by following Sultans. Monks and travellers continued to journey there throughout the years and the monastery was extremely popular up until the 19th century.
The Monastery was seized for a time by the Russians during the occupation of Trabzon between 1916 - 1918.
It was finally abandoned in 1923, following the population exchanges between Greece and Turkey after the Treaty of Lausanne.
Today its main purpose is as a tourist attraction. Its place overlooking the forests and streams below make it extremely popular for its aesthetic attraction as well as for its cultural and religious interests. The Turkish government is currently undertaking necessary restoration works to the site.

This Month in Orthodoxy

Great-martyr Theodore the Tyro (306)
Commemorated on February 17/March 2nd and on Saturday of the 1st week of the Great Lent
The Holy Martyr Theodore of Tyre was a soldier in the city of Alasium of the Pontine district (northeast province of Asia Minor, stretching alongside the coast of the Pontus Euxine, i.e. the Black Sea), under the command of a certain Brincus. They commanded him to offer sacrifice to idols. Saint Theodore firmly and in a loud voice confessed his faith in Christ the Saviour. The commander gave him several days to think it over, during which time Saint Theodore prayed intensely. They charged him with setting afire a pagan temple and threw him into prison for death by starvation. The Lord Jesus Christ appeared to him there, comforting and encouraging him. Brought again to the governor, Saint Theodore yet once more boldly and fearlessly confessed his faith, for which he was subjected to new torments and condemned to burning. The martyr Theodore without hesitation climbed onto the bon-fire and with prayer and laudation gave up his holy soul to God.
     This occurred in about the year 306 under the Roman emperor Gallerius (305-311). Unharmed by the fire, the body of Saint Theodore was buried in the city of Eukhaitakheia, not far from Amasium. His relics were afterwards transferred to Tsar'grad, to a church dedicated to his name. His head is situated in Italy, in the city of Gaeto.
     Later on, 50 years after the martyr's death of Saint Theodore, the emperor Julian the Apostate (361-363), wanting to commit an outrage upon the christians, commanded the city-commander of Constantinople during the first week of Great Lent to sprinkle all the food provisions in the market-places with the blood of idol-sacrifices. Saint Theodore, having appeared in a dream to archbishop Eudoxios, ordered him to inform all the christians, – that no one should buy anything at the market-places, but rather to eat cooked wheat with honey – kolivo ( kut'ya or sochivo). In memory of this occurrence the Orthodox Church annually makes celebration of the holy GreatMartyr Theodore of Tyre on Saturday of the first week of Great Lent. On the eve of Saturday, on Friday, in the Divine Liturgy of the Pre-Sanctified Gifts after the amvon prayer there is read the molieben-kanon to the holy GreatMartyr Theodore, compiled by the monk John Damascene. After this, kolivo is blessed and distributed to the faithful. The celebration to the GreatMartyr Theodore on Saturday of the first week of Great Lent was set by the Patriarch of Constantinople Nektarios (381-397).

First (4th c.) and Second (452) Findings of the Precious Head of St. John the Baptist
Commemorated on February 24/March 9
     After the cutting off of the Head of the Prophet, ForeRunner and Baptist John (Comm. 29 August), his body was buried by disciples in the Samarian city of Sebasteia, and the venerable head was hidden by Herodias in an unclean place. Pious Joanna, wife of king Herod's steward Chuza (there is made mention about him by the holy evangelist Luke – Lk 8: 3), secretly took the holy head and placed it into a vessel and buried it on the Mount of Olives – in one of the properties of Herod. After many years this property passed into the possession of the dignitary Innocentius, who began to build a church there. When they dug a trench for the foundation, the vessel with the venerable head of John the Baptist was uncovered. Innocentius recognised the great holiness of it from the signs of grace occurring from it. Thus occurred the First Discovery of the Head. Innocentius preserved it with great piety, but before his own death, fearful so that the holy relic should not be abused by unbelievers, he again hid it in that same place, where it was found...Upon his death the church fell into ruin and was destroyed.
      During the days of Equal-to-the-Apostles Constantine the Great (+ 337, Comm. 21 May), when the Christian faith began to flourish, the holy ForeRunner himself appeared twice unto two monks journeying to Jerusalem on pilgrimage to the holy places, and he revealed the location of his venerable head. The monks uncovered the holy relic and, placing it into a sack of camel-hair, they proceeded homewards. Along the way they encountered an un-named potter and gave him to carry the precious burden. Not knowing what he was carrying, the potter continued on his way. But the holy ForeRunner himself appeared to him and ordered him to flee from the careless and lazy monks, together with that which was in his hands. The potter concealed himself from the monks and at home he preserved the venerable head with reverence. Before his death he sealed it into a water-carrying vessel and gave it over to his sister. From that time the venerable head was successively preserved by pious christians, until the priest Eustathios infected with the Arian heresy – came into possession of it. He seduced a multitude of the infirm, healed by the holy head, adding abundance to the heresy. When his blasphemy was uncovered, he was compelled to flee. Having buried the holy relic in a cave, near Emessus, the heretic intended to afterwards return and again take possession of it for disseminating falsehood. But God did not permit this. Pious monks settled into the cave, and then at this place arose a monastery. In the year 452 Saint John the Baptist in a vision to the archimandrite of this monastery Marcellus indicated the place of concealment of his head. This became celebrated as the Second Discovery. The holy relic was transferred to Emessus, and later to Constantinople.

St. Tarasius, archbishop of Constantinople (806)
Commemorated on February 25/March 10
     Sainted Tarasias, Patriarch of Constantinople, came of illustrious lineage. He was born and raised in Constantinople, where he received a fine education. He was rapidly promoted at the court of the emperor Constantine VI Porphyrigenitos (780-797) and Constantine's mother, the holy Empress Irene (797-802; Comm. 7 August), and the saint reached the rank of senator. During these times the Church was agitated by the turmoil of the Iconoclast disturbances. The holy Patriarch Paul (780-784, Comm. 30 August) although not sympathetic in soul with Iconoclasm, through his weakness of character was not able to decisively contend with the heresy and he therefore withdrew to a monastery, where he took the schema. When the holy Empress Irene together with her son the emperor came to him, Saint Paul declared to them, that the most worthy successor to him would be Saint Tarasias (who at this time was still a layman). Tarasias for a long time refused, not considering himself worthy of so very high a dignity, but he then gave in to the common accord, on the condition, that an OEcumenical Council be convened for rendering judgement on the Iconoclast heresy. Proceeding in a short while through all the degrees of clergy dignity, Saint Tarasias was elevated to the Patriarchal throne in the year 784. In the year 787 in the city of Nicea, with holy Patriarch Tarasias presiding, – the Seventh OEcumenical Council was convened, at which were present 367 bishops. The affirmation of holy icons was confirmed at the Council. Those of the bishops, who repented of Iconoclasm, were again received by the Church.
     Saint Tarasias wisely governed the Church for 22 years. He led a strict ascetic life. He used up all his money on God-pleasing ends, feeding and giving comfort to the old, to the impoverished, to widows and orphans, and on Holy Pascha he set out for them the meal at which he himself served. The holy Patriarch fearlessly denounced the emperor Constantine Porphyrigenitos when that one slandered his spouse, the empress Maria – the grand-daughter of Righteous Philaretos the Merciful (+ 792, Comm. 1 December), so that he could be rid of Maria to a monastery thus freeing him to marry his own kins-woman. Saint Tarasias resolutely refused to dissolve the marriage of the emperor, for which the saint fell into disgrace. Soon, however, Constantine was deposed by his own mother, the Empress Irene. Saint Tarasias died in the year 806. Before his death, devils reminded him of his life from the time of his youth, and they tried to get the saint to admit to sins that he had not even committed. "I am innocent in that of which ye speak, – replied the saint, – and ye do falsely slander me, yet mustneeds it be ye have no power over me". Mourned by the Church, the saint was buried in a monastery built by him on the Bosphorus. From his grave was worked many a miracle.

The Holy Forty Martyrs of Sebaste: Cyrion (or Quirio), Candidus, Domnus, Hesychius, Heraclius, Smaragdus, Eunoicus, Valens, Vivianus, Claudius, Priscus, Theodulus, Eutychius, John, Xanthias, Helianus, Sisinius, Angus, Aetius, Flavius, Acacius, Ecdicius, Lysimachus, Alexander, Elias, Gorgonius, Theophilus, Dometian, Gaius, Leontius, Athanasius, Cyril, Sacerdon, Nicholas, Valerius, Philoctimon, Severian, Chudion, Aglaius,and Meliton (320)
Commemorated on March 9/March 22
     In the year 313 Saint Constantine the Great issued an edict, from which the christians were permitted freedom of belief and made equal with pagans under the law. But his co-ruler Licinius was prevailed upon by pagans, and in his part of the empire he decided to eradicate Christianity, which had become considerably widespread there. Licinius prepared his soldiery to fight against Constantine and, fearing mutiny, he decided to rid christians from his army.
     One of the military-commanders of that time in the Armenian city of Sebasteia was Agricolaus, a zealous proponent of paganism. Under his command was a company of forty Cappadocians – brave soldiers – who emerged victorious from many a battle. All of them were christians. When these soldiers refused to offer sacrifice to the pagan gods, Agricolaus locked them up in prison. The soldiers immersed themselves in diligent prayer, and at one point during the night they heard a voice: "Persevere until the end, then shalt ye be saved".
     On the following morning the soldiers were again taken to Agricolaus. This time the pagan tried the method of flattery. He began to praise their valour, their youthfulness and strength; and again he urged them to renounce Christ and thereby win themselves the respect and favour of their emperor. And again hearing their refusal, Agricolaus gave orders to shackle the soldiers. But the eldest of them, Kyrion, said: "The emperor has not given thee the right to put shackles upon us". Agricolaus became embarrassed and gave an order to take the soldiers back to prison without shackles.
     Seven days later, the reknown judge Licius arrived at Sebasteia and held trial over the soldiers. The saints steadfastly answered: "Take not only our military insignia, but also our lives, since nothing is more precious to us than Christ God". Licius thereupon ordered the holy martyrs to be beaten with stones. But the stones flew past them entirely; and the stone thrown by Licius, hit Agricolaus in the face. The torturers realised that the saints were guarded by some invisible force. In prison, the soldiers spent the night at prayer and again they heard the voice of the Lord comforting them: "Believing in Me, if anyone shalt die he shalt live. Be brave and fear not, since ye shall obtain crowns imperishable".
     On the following day also the judge repeated the interrogation in front of the torturer, but the soldiers remained unyielding.
     It was winter, and there was a strong frost. They lined up the holy soldiers, led them to a lake located not far from the city, and placed them under guard on the ice all night. In order to break the will of the martyrs, a warm bath-house was set up not far away on the shore. During the first hour of the night, when the cold had become unbearable, one of the soldiers could not hold out and made a dash for the bath-house, but barely had he stepped over the threshold, that he fell down dead. During the third hour of the night the Lord sent consolation to the martyrs: suddenly there was light, the ice melted away, and the water in the lake became warm. All the guards were asleep, except for one who kept watch by the name of Aglaios. Looking at the lake he saw, that over the head of each martyr there had appeared a radiant crown. Aglaios counted thirty-nine crowns and realised, that the soldier who fled had lost his crown. Aglaios thereupon woke up the other guards, discarded his uniform and said to them: "I too – am a Christian" – and he joined the martyrs. Standing in the water he prayed: "Lord God, I believe in Thee, in Whom these soldiers do believe. To them add me also, and esteem me worthy to suffer with Thy servants".
     In the morning the torturers beheld with surprise that the martyrs were alive, and their guard Aglaios was glorifying Christ together with them. They then led the soldiers out of the water and broke their legs. At the time of this horrible execution the mother of the youngest of the soldiers, Meliton, pleaded with her son not to endure and suffer everything all the way to death. They put the bodies of the martyrs on a cart and committed them to fire. Young Meliton was still breathing, and they left him to lay on the ground. His mother then pulled up her son, and on her own shoulders she carried him behind the cart. When Meliton gasped out his last breath, his mother put him on the cart amidst the bodies of his fellow sufferers. The bodies of the saints were committed to fire, and they then threw the charred bones into the water, so that christians would not gather them up.
     Three days later the martyrs appeared in a dream to Blessed Peter, bishop of Sebasteia, and commanded him to give their remains over to burial. The bishop together with several clergy gathered up the remains of the glorious martyrs by night and buried them with honour.

Venerable Alexis the Man of God, in Rome (411)
Commemorated on March 17/March 30
     The Monk Alexis was born at Rome into the family of the pious and poverty-loving Eufimian and Aglaida. The spouses were for a long time childless and constantly prayed the Lord for granting them a child. And the Lord consoled the couple with the birth of their son Alexis. At six years of age the lad began to read and successfully studied the mundane sciences, but it was with particular diligence that he read Holy Scripture. Having grown into a young man, he began to imitate his parents: he fasted strictly, distributed alms and beneathe fine clothing he secretly wore an hair-shirt. Early on there burned within him the desire to leave the world and serve the One God. But his parents had prepared for Alexis to marry, and when he attained mature age, they found him a bride.
     After the betrothal, having been left alone of an evening with his betrothed, Alexis took a ring from his finger, gave it to her and said: "Keep this, and may the Lord be with us, by His grace providing us new life". And going himself secretly from his home, he got on a ship sailing for Mesopotamia.
     Having come to the city of Edessa, – where the Image of the Lord "Not-made-by-Hand" was preserved, Alexis sold everything that he had, distributed the money to the poor and began to live nearby the church of the MostHoly Mother of God under a portico and survived on alms. The monk ate only bread and water, and the alms that he received he distributed to the aged and infirm. Each Sunday he communed the Holy Mysteries.
     The parents sought everywhere for the missing Alexis, but without success. The servants, sent by Eufimian upon the search, arrived also in Edessa, but they did not recognise in the beggar sitting at the portico, – their master. His body was withered by strict fasting, his comeliness vanished, his stature diminished. The saint recognised them and gave thanks to the Lord that he received alms from his servants.
     The unconsolable mother of Saint Alexis confined herself in her room, incessantly praying for her son. And his wife grieved together with her in-laws.
     The monk dwelt in Edessa for seventeen years. One time it was revealed about him to the sexton of the church, at which the monk asceticised: the Mother of God through Her holy icon commanded: "Lead into My church that man of God, worthy of the Kingdom of Heaven; his prayer doth ascend to God, like unto fragrant incense, and the Holy Spirit doth rest upon him". The sexton began to search for such a man, but for a long while was not able to find him. Then with prayer he turned to the MostHoly Mother of God, beseeching Her to clear up his confusion. And again there was a voice from the icon proclaiming, that the man of God was that beggar, who sat in the church portico. The sexton found Saint Alexis and took him into the church. Many recognised and began to praise him. The saint, shunning fame, went secretly on a ship, journeying to Cilicia. But the Fore-Knowledge of God destined otherwise: a storm took the ship far off to the West and it arrived at the coast of Italy. The saint journeyed to Rome. Unrecognised, he humbly besought of his father permission to settle in some corner of his courtyard. Eufimian settled Alexis in a specially constructed lodging near the entrance of the house and gave orders to feed him from his table.
     Living at his parental home, the saint continued to fast and he spent day and night at prayer. He humbly endured the insults and jeering from the servants of his father. The room of Alexis was situated opposite the windows of his betrothed, and the ascetic suffered grievously, hearing her weeping. Only immeasurable love for God helped the saint endure this torment. Saint Alexis dwelt at the house of his parents for seventeen years and was informed by the Lord about the day of his death. Then the saint, taking parchment, wrote about his life, asking the forgiveness of his parents and betrothed.
     On the day of the death of saint Alexis, the Roman Pope Innocentius (402-417) was serving Liturgy in the presence of the emperor Honorius (395-423). During the time of services there was heard from the altar a miraculous Voice: "Come unto Me, all ye who labour and art heavy-burdened, and I wilt grant you respite" (Mt 11: 28). All those present fell to the ground in trembling. The Voice continued: "Find the man of God, departing unto life eternal, and have him pray for the city". They began to search through all of Rome, but they did not find the saint. From Thursday into Friday the Pope, making the all-night vigil, besought the Lord to point out the saint of God. After Liturgy again was heard the Voice in the temple: "Seek the man of God in the house of Eufimian". All hastened thither, but the saint was already dead. His face shown like the face of an Angel, and in his hand was clasped the parchment, which he did not let go of, nor were they able to take it. They placed the body of the saint on a cot, covered with costly coverings. The Pope and the emperor bent their knees and turned to the saint, as to one yet alive, asking to open up his hand. And the saint fulfilled their prayer. When the letter was read, the father and mother and betrothed of the righteous one tearfully venerated his holy remains.
     The body of the saint, from which began to be worked healings, was put amidst the square. The emperor and the Pope themselves carried the body of the saint into the church, where it was situated for a whole week, and then was placed in a marble crypt. From the holy relics there began to flow fragrant myrh, bestowing healing unto the sick.
     The venerable remains of Saint Alexis, man of God, were buried in the church of Saint Boniface. In the year 1216 the relics were opened.

Read more here: http://www.atlantaserbs.com/learnmore/ThisMonthInOrthodoxy-March.htm

Calendar

Divine Liturgies on Sundays and Feastdays at 10am. Svete liturgije pocinju svake nedelje i praznikom u 10am.

Vespers Services on Saturdays at 6pm - Vecernje Molitve svake Subote pocinju u 6 PM

There might be slight changes in the calendar. Please, call Father Sasa to verify the schedule.

This Month in Orthodoxy
http://www.atlantaserbs.com/learnmore/ThisMonthInOrthodoxy-March.htm

Omega Agencija za osiguranje kuca i auta

Zainteresovani da ustedite na osiguranju za auto i kucu? Nazovite nas! Michael, vlasnik firme, je dostupan u bilo koje doba do ponoci.

Broj Kancelarije: 770-972-9415
Michael Sweet: 770-940-9260
Tanja Bilakovic: 678-770-2632

Omega Insurance Agency for Auto and Home

We can save you money on your premium!  If you are interested and you would like us to do a quote for your car or home insurance please contact us! You can call Mike at anytime till midnight.

Office Number: 770-972-9415
Michael Sweet:: 770-940-9260
Tanja Bilakovic: 678-770-2632

CHURCH BOARD 2009 Church Board President Carol Chatham 1st Vice President Dragan Opacic 2nd Vice President Slavko Kapetanovic Secretary Marijana Surla Financial Secretary Manuela Mileta Treasurer Olivera Ninkovic MEMBERS AT LARGE Miroslav Misic Momir Mrsic Sinisa Ninkovic Borislav Grba

SERBIAN SISTERS CIRCLE - BOARD 2009 President: Jovanka Loncaric Vice President: Milana Vujic Saulnier Secretary: Maja Radovic Treasurer: Mirka Sundic NADZORNI ODBOR Member: Danijela Culum Member: Vesna Gambiroza Member: Ankica Misic