Народне песме о крсној слави

Српска слава

Када Србин славу слави
Он уз колач свећу стави,
Па прелива колач вином
И све свети светим чином!

Колач му је слика Оца,
Сваког добра даваоца,
Свећа му је слика Сина
Слика Духа сила вина!

Пред Тројицом Србин стане,
Па скрушено он узда'не:
- Царе вечни, благослови
Сви су Твоји дари ови!

Народ сложи и умножи,
Нек' сви људи буду Божји,
Нек' сви славе име Твоје,
Твога Суда нек се боје!

К'о хлеб нек су срцем благи,
Као свећа душом прави,
Као вино нек су јаки:
Благи, прави, јаки здрави!

Чисти колач вера чиста,
Свећа нада што нам блиста,
А вино је љубав красна
Истина је и ту јасна!

О, Тројице, Боже јаки,
Шта ти дајем ја нејаки?
Све је ово Твоја слика
Бледа слика Твога лика!

Нек' Светитељ мој Те моли,
Он до Тебе ближе стоји,
Зато њему палим свећу
Дај нам, Боже, добру срећу!

Сва је моја богомоља:
НЕКА БУДЕ ТВОЈА ВОЉА!
Сваком живом Ти помози,
Па ни мени не одмози!

(Српска духовна песма)

Ко крсно име слави, оном и помаже
Што протужи рано у недељу
У недељу прије јарког сунца,
У Соколу граду бијеломе
У тамницу Петра Мркоњића?
Огласује, да је соко сиви,
По истини војвода Тодоре.
Ако тужи, за невољу му је:
Сутра му је крсно име свето,
Крсно име, свети Ђеорђије,
А нема га чиме прославити,
Пак братими капиџију млада:
"Богом брате, капиџија млади!
"Отвори ми на тамници врата,
"Да је идем Петру Мркоњићу,
"Да се молим Петру господару,
"Да ме пусти на Бога на јемца,
"Да отидем на вишу чаршију,
"На чаршију тамо међ' трговце,
"Да попросим и 'леба и вина,
"Да нараним сужње по тамници
"Ради Бога и крсног имена".

Капиџија за Бога примио,
Па он пусти војводу Тодора,
Пусти њега Петру Мркоњићу,
Пусти г' Петар на Бога на јемца.
Оде Тодор тамо на чаршију,
На чаршију тамо међ' трговце;
У Тодора нигди ништа нема,
Разма једни ножи позлаћени,
Сребрни су, пак су позлаћени;
Он изнесе ноже међ' трговце,
Трговци му цијенили ноже:
Та један му два дуката даје,
А други му три дуката даје,
Трећи смисли и Бога и душу,
Те му даде четири дуката.
Дукат узе 'леба бијелога,
Други дукат вина и ракије,
Трећи дукат сваке ђаконије
И убаве оне јасне свеће,
А четврти дукат оставио,
Да дарује сужње по тамници
Ради Бога и крсног имена.
Па је Тодор ужегао свећу,
Па отиде доле у тамницу,
Те ставио сужњем вечерати;
Вечерају, пију вино ладно,
Сетише се лепе славе Божје,
Уста Тодор, у славу напија:
"О убава, лепа славо Божја!

"Свети Ђорђе, крсно име моје! "Опрости ме тамнице проклете!'

Теке Тодор у славу напија,
У то доба јунак пред тамницу!
Пак дозива војводу Тодора:
"Чујеш, брате војвода Тодоре!
"Оди к мене, брате, пред тамницу.
"Да ти кажем до две до три речи".
Ал' беседи војвода Тодоре:
"Опрости ми, незнана делијо,
"Ја би каил пред тамницу доћи,
"Ал' је пуста синоћ затворена,
"И кључеви двору однешени".
"Оди к мене, војвода Тодоре!
"На тамници отворена врата,
''Отворена врата деветора
"И десета брава Дубровничка".
Тад' изиђе војвода Тодоре.
Пред тамницом чудан добар јунак
На витезу коњу зеленоме,
И на њему чисти зелен скерлет,
На глави му красан самур-калпак,
За калпаком ноја птића крило,
Те сен чини коњу и јунаку,
Да му лице не смагне од сунца;
Пак Тодору јунак проговара:
"Чујеш брате, војвода Тодоре!
"Ти се дижи ноћас из тамнице,
"Пак не иди покрај мора сиња,
"Јер су честе у Латина страже,
"Пак се бојим да те не у'вате;
"Већ ти иди преко горе чарне,
"Докле дођеш двору господскоме".
Осврте се војвода Тодоре,
Да јунаку даде чашу вина,
Ал' нестаде коња и јунака!

Оде Тодор доле у тамницу,
Те казује међу сужњевима.
Кад видеше тридесет сужања
На тамници отворена врата,
Оставише и 'лебац и вино,
Отидоше свак' на своју страну.
Оде Тодор преко горе чарне.
Каде дође двору господскоме,
Али љуба крсно име служи,
Сазвала је госте и званице,
И кумове и све пријатеље,
Па госпођа крсно име служи,
И госпођа у славу напија:
"Помоз', Боже и свети Ђорђије,
"Крсно име господара мога!
"Опрости га тамнице проклете!
"Донеси га двору господскоме!"
У то доба Тодор у дворове,
Од госпође чашу при'ватио,
Те напио у славу Божију,
Послужио крсно име своје,
А у своме двору би'јеломе,
Почастио госте и званице
И кумове и све пријатеље.

Како се крсно име служи
Свеца слави српски цар Степане,
Свеца слави, светог Аранђела,
Сву господу на свеца сазвао,
Сазвао је триста свештеника,
И дванаест велики' владика,
И четири стара проигумна.
Лепо и' је царе посадио:
Све колено један до другога,
А цар Степан ладно вино служи,
Господаром редом чашу даје,
Како царски ваља и требује
Послужити крсно-име своје.
Ал' беседе господа 'ришћанска:
"Цар' честити, огрејано сунце!
"То је нама зазор и срамота,
"Да ти нама ладно вино служиш,
"Него седи с нама за трпезу,
"Слугам подај, нека вино служе".
Превари се српски цар Степане,
Те он седе с њима за трпезу,
А још није ни славе напио,
А заиста ни метанисао,
Слугам' даде, да му вино служе,
Да му слуге крсно име служе,
Не послужи крсно име своје
Један данак, како један часак.
Док цар Степан на ногу стајаше,
Стајаше му свети Аранђео,
Стајаше му на десном рамену,
Милује га крилом по образу;
Кад цар Степан седе за трпезу,
Расрди се свети Аранђео,
Уд'ри цара крилом по образу;
Па отиде из царева двора.
То из двора нико не видео.
Разма један калуђере стари
Па он проли сузе низ образе;
Гледали га цареви дворани,
Пак су њему тијо беседили:
"Што је тебе, стари калуђере?
"Шта т' је мало у цареву двору?
"Ил' т' је мало изест', ил' попити?
"Или си се, стари, препануо,
"Цар ти неће милостиње дати?"
Ал' беседи стари калуђере:
"Прођ'те ме се, цареви дворани!
"Ни ми ј' мало изест', ни попити,
"Нити сам се старац препануо,
"Што м' цар неће милостиње дати;
"Него виде, што виде нисам:
"Док цар Степан на ногу стајаше,
"Стајаше му свети Аранђео,
"Стајаше му на десном рамену,
"Милује га крилом по образу;
"Кад цар Степан седе за трпезу,
"Расрди се свети Аранђео,
"Уд'ри цара крилом по образу,
"Па отиде из царева двора".
То дворани цару доказаше,
Онда царе на ноге устаде,
И подиже триста свештеника,
И дванаест велики владика,
И четири стара проигумна;
Те узеше књиге цароставне,
Те читаше велике молитве
И држаше велика бденија
За три дана и три ноћи тавне;
Моле с' Богу и свет' Аранђелу,
Те се на то једва смиловао,
Смиловао свети Аранђеле,
Те је цару грехе опростио,
Што је царе сео за трпезу,
А још није ни славе напио,
А заиста ни метанисао.

Турци не даду пити у славу Божију
Славу слави стари деспод Ђуро
О пролећу дану Ђурђевоме,
Крсно име славна светог Ђорђа,
Да би нама у помоћи био.
Три му Ђуро софре поставио:
Једну софру од сувога злата,
Другу софру од цкрли мерџана,
Трећу софру дрва шимширова,
На њих меће пива и јестива.
За најпрвом дванаест владика,
А за другом сву српску господу,
А за оном од жута шимшира,
Ону ми је ниже помакнуо,
Меће за њом кљасте и слијепе.

Ал' да видиш големе невоље,
Од кад Србљи царство изгубише,
Клети Турци зулуме чињаху,
И Србљима јаде задаваху
Крсно име служит' не смијаху,
Па се боје Србљи свиколици.
Ал' изађе стари деспод Ђуро
На чардаку од бијеле куле,
Гледа Ђуро с десне на лијеву,
Када се је поље замаглило:
Није магла да би магла била,
Него пара коњска и јуначка.
Мало стаде, не би николико,
Ево јунак на коња дораста,
Силан Турчин ага Бећир ага,
Тражи врата тешком топузином:
- Силан влаше, отвори ми врата -
Викну Ђуро своје вјерне слуге:
- Брже, слуге, ако Бога знате,
- Отворите врата на авлији.
Уђе Туре младо и помамно.
- Бре, каури, родила вас курва,
- Ал' не знате шта сте и како сте.
- Крсно име славит' не смијете,
-Слава Божја већ се не напија.
Скида Ђуро капу под пазуо,
Сва господа на ноге усташе,
Сваки мучи ништа не говори,
Ставише га у чело трпезе.
Нити једе нити пије курва,
Него мрко пребраја господу,
Не да пити у слави Божојзи,
Која њему ни помоћи неће.
Кад се Ђуро на невољу нађе,
Троструке га сузе промакоше,
Ваљају се низ господско лице,
Сузе рони, овако говори:
- О Јерино, моја вјерна љубо,
- Узми боље једну купу вина,
- Па изиђи доље на сокаке,
- Кога прво видиш од Србаља.
- Пружи њему и купу и вино.
- Закуни га Богом великијем,
- И нашијем крснијем именом,
- Да напије у слави Божојзи.
Брже га је љуба послушала,
Напунила једну купу златну,
Доље пође сјетно невесело,
Бога моли, овако говори:
- Вељи Боже, и сви Божји свеци,
- Дај ми данас близу двора мога
- Да сусретнем доброга јунака,
- Који ће ми напит' по закону,
- То за славу Бога великога,
- И за славу светога Ђорђија.
Хитро краче, а очима сматра,
Кад сокаку сиђе на калдрми,
И сусрете незнана јунака,
Појахао коња големога,
На њега је страшно одијело,
На јунака свијетло оружје,
О седлу му копље убо'јито,
С десне стране топузина тешка,
Божју му је помоћ називала:
- Божја помоћ, незнани јуначе!
А он њојзи љепше одговара:
- Срећа добра, Ђурђева Јерина!
Упази му поглед наопаки
Кроз космате горње трепавице,
Упази му оба мрка брка,
Ђе му густи сједе по рамена,
Јунак дише, а брци се висе,
Препаде се, да од Бога нађе,
На тле паде и чашу испусти,
Здрава купа, а вино цијело.
Удеси се незнана делија,
С коња сиђе, за руку дофата:
- Не бој ми се, моја посестримо,
- Него кажуј, што је и како је.
Јерина му стаде каживати
По истини све како је било.
Рече ријеч незнана делија:
- Богом, сестро, Ђурђева Јерино.
- Кажи мени јеси л' вјере тврде,
- Могу ли се у теб' поуздати,
- Да ме нећеш данас просочити?
Она му се куне и преклиње:-
Тврда вјера, незнана делијо,
- Тврда вјера, тврђа од камена!
Онда јој је тихо бесједио:
- Ја сам главом Краљевићу Марко
- Поздрави ми побратима мога,
- Рец' му тајно, не помињи Марка:
- Сад ће доћи незнана делија,
- Јер не оће на друм пити вина,
- Ни напити у слави божојзи,
- Но у двору за софром бијелом,
- Ђе се вазда пије и напија.
Брже скочи Ђурђева Јерина,
И улеће Ђуру на чардака,
Све му каже од краја до конца,
Ма не каже да је Краљић Марко.
Мучи Ђуро, ништа не говори,
Ал' сам собом мисли и размишља:
Данас нема у Срба јунака,
Ко ће у двор пит' у славу Божју.
Мало било, не би николико,
Ал' ево ти Краљевога Марка,
Покрио се самур кабаницом
Са вр' главе до петније жила.
Како дође одмах кавгу зивну:
- Ђе си, Ђуро, изнеси ми вина,
- Од Бога је велика греота,
- А од људи зазор и срамота,
- Код оваке части и господе
- Да се мукло испијава вино,
- Јер се Србљи научили нису,
- Вино пити, а мукли стајати.
Примакну се при трећој трпези,
Као да је тужан и сиротан.
Турчин гледа, шта оће да ради,
Примакну се к месу ајдучкоме,
Рукам' граби, а зубима скубе,
Као гладан курјак овновине,
Пак довати једну купу вина,
По ње бјеше, пак је припунио,
На јуначке ноге устануо,
Рече ријеч: Браћо, да пијемо
- Сад на'јпрву у слави Божојзи.
Кад ва славу заче да говори,
Скочи Турчин ка да се помами:
- Лакше, Влаше, шта си наумио?
Трже сабљу, скочи про трпезе,
Доиста га погубити ћаше.
Ал' је Марко стара варалица,
Збачи себе букарску ћурдију,
На топуз му сабљу дочекао:
- Лакше, Туре, куд си насрнуо,
- Ал' не видиш да си погинуо?
Позна Турчин Краљевића Марка,
Све владике и редом господа.
Виче Турчин, заклињу владике,
А господа грлом бијелијем:
- Нека, Марко, ако Бога знадеш,
- Не погуби агу Бећир-агу.
- Али не знаш, не знали те људи!
- Да ни с миром живјет' не можемо.
Марко чује, ал' чут' не оћаше,
Но с Турчином там' амо се маша.
Силан Турчин, али бољи Марко,
Савеза му руке наопако,
Привеза га реку о диреку,
С господом се у образ ижлуби,
А владике у бијеле руке,
Тадер рече: Камо вас, господо,
- 'Ајте сада пијте и благујте,
- И 'ришћански закон испуњајте.
- И ако смо изгубили царство,
- Душе наше губити немојмо.
Пију вино, разговарају се.
Турчин гледа, не збори ријечи.
Тад господа, закумише Марка:
- Богом брате, Краљевићу Марко,
- Пушти нама агу Бећир-агу,
- Да нас Турци не би погазили,
- Сиротињу нашу цвијелили.
Тад се Марко у све мисли снађе.
Пушта врага, нек му није трага.
Тешко Србљем, ђе им није Марка.

Вјера наша, вјера стара
Вјера наша, вјера стара,
Вјера наших светих цара,
Вјера пука и кнезова
И народних витезова.
Вјера вјечна, вјера славна
Наша вјера православна.

Витезе је изродила
Светитеље одгајила
Народ српски прославила
Земљу нашу осветила.
Вјера вјечна, вјера славна
Наша вјера православна.

Вјера ова души годи
Она разум људски води,
Срце блажи, вољу снажи
Ко још од ње бољу тражи!
Вјера вјечна, вјера славна
Наша вјера православна.

(Српска духовна песма)