РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА - ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

УВОД

Владика Петар II Његош означава велики празник у животу Српства. Он стоји усамљен међу осталим знаменитим Србима, без претходника и без следбеника. Његов једини претходник јесте донекле велика душа српског народа, изражена у народној поезији. Место следбеника он има много поштовалаца, који му се диве или зато што поимају његову величину, или, у већини случајева, само зато што предосећају грандиозне размере те величине.

Пустимо, читаоче, у мислима својим, нека поред нас прођу сви они Срби, које ми називамо знаменитим. (То је, истина, велика претензија: ми нисмо увек достојни, да нам велики људи чине толику почаст и пролазе поред нас. Но не устежимо се од тога; мисли је дозвољена и немислива слобода. Зар ми често у мислима својим не изводимо анђеле Божје, да поред нас у свом сјају своме пролазе?)

Све њих ми ћемо предусрести са више или мање поштовања разликујући се у оцени њихових дела и њиховог карактера.

Пролази ли поред нас Доситеј, ми ћемо га радосно поздравити и молити, да нам каже штогод "полезно или забавно" из свога богатог искуства.

Пролази ли Вук, и њега ћемо први ми ословити без устезања и похвалићемо његову скупљачку ревност и његову веру у граматику.

Пролази ли Јакшић, ми можемо слободно запалити цигару и поручити вина. Он нам извесно неће замерити. Можемо и викати, и плакати с њим.

Змају ћемо се љубазно поклонити и рећи, да нас његова Певанија чини бољим људима.

Са оштроумним аристократом Недићем можемо доћи у крупну препирку око књижевног укуса и "гомиле".

Но кад поред нас буде пролазио владика Раде, ми ћемо морати, читаоче, заћутати и устати. Заћутати - јер ко би од нас могао наћи за њ подесну поздравну реч у моменту, кад нас он са висине своје фигуре погледа својим као дубина морска тамним очима? Устати - јер како да седимо

кад смо малени пред њим и кад устанемо? И кад он буде прошао мимо нас, наш поглед ће га још дуго пратити, тако, да ће многе велике сени, које њему буду следовале, остати од нас незапажене.

Ja сам често чинио такве смотре, и често врло дуге, злоупотребљавајући можда стрпљење великих сени. При томе старао сам се нарочито, већ од дужег времена, да останем насамо с Његошем, пратећи пажљиво, сваки његов поглед и сваку његову мисао и осећај везан с тим погледом. Своје искуство од тих усамљених шетњи и немилих дијалога ja сам изнео у овој књизи.

Оно што сам ja желео овом књигом дати читаоцу, то није једно дело о Његошу, но једна слика душе Његошеве, то није један докуменат о великом владици, но опис једне туђе душевне драме, у коју се човек сам уживи, тако, да je тиме и сам са својим јунаком преживи. Ja нисам имао намеру да пишем "објективно" о Његошу но баш "субјективно". То јест, ja сам се трудио, да се савршено пренесем у свога јунака, да тако рећи оваплотим његову душу у себи, да се идентификујем с њим у свакој ситуацији живота, и да онда мислим, осећам и говорим као он. Мени ниje било до критике Његошеве мисли, но само до проналаска, дохватања, систематске конструкције и слике његове мисли. Није ми било до насилног категорисања и квалификовања његових осећаја, но пре свега до сопственог преживљавања тих осећаја.

Потребно je, увек je веома потребно за сваког човека, удубити се у душевни живот других људи. Човеку се на тај начин, боље него и на који други, шири ум и срце; човек се тако научи да разуме и љуби друге људе; и најзад, само тако живот остаје за човека вазда интересантан.

Корисно je удубити се често у душевни живот и обичних људи, утолико пак више необичних. Оно у самој ствари и не постоје обични људи; сви су људи необични, својеобразни, чудни и тајанствени. Природа не копира но ствара. Израз "Многи-Премноги" (,,Vielzu - Viele". Ниче) као назив обичних људи створила je немоћ наша, да се на свакоме од тих "Многих-Премногих" зауставимо, у његову душу загледамо и његову необичност уочимо. Кад нам наша немоћ не би сметала, ми би се могли уверити, да су људи, које ми називамо обичним, довољно необични, довољно оригинални и довољно за нас поучни.

Још je поучније удубити се у живот оних људи, које ми називамо необичним. - По једној погрешној изреци један

човек онолико људи вреди "колико језика говори". Могло би се непогрешније рећи: један човек онолико људи вреди колико људи истински познаје, тј. колико је туђих душевних драма својом душом преживео. Јер има људи, који говоре неколико језика и који поред тога једва вреде једног човека, док нема људи, који су преживели душевну борбу свога ближњега, а да не вреде више од једног човека.

Преживети Његошеву душевну драму не значи преживети душевну драму само једног човека, но једног света. Његош је од своје душе, одређене судбом да управља једном шаком сиромашних људи, начинио сцену, на којој је репродуковао драму целе васионе. Та његова, микрокозмична, сцена, премда већа од ма чије друге у српском племену, била је ипак малена и тескобна за обимну васиону. Ова несразмера чинила је крст живота нашег песника; у њој је лежао извор његовог животног мартирства. Но баш у овом тесном општењу са васионским животом и показала се величина душе Његошеве. Обимношћу и интензивношћу својих симпатија према свеопштем и свеједином животу света и Његовом Творцу Његош се обележио као религиозна личност првога реда.

У новој српској историји нема личности, која би се у погледу религиозности могла и издалека равнати с Његошем. Та реткост у високо религиозним људима, нарочито међу књижевницима, и дала је повода неким словенским путописцима и књижевницима да тврде, да су Срби нерелигиознији народ од других народа. (Тврђење Пољака професора М. Здјеховског, види "Московскиј Еженедјељник" од 16. маја 1909. Слично тврђење од московског професора А. И. Веденског, види (преведено) у "Гласнику правосл. цркве" за 1908. год. Ово тврђење оспоравали су: др Ч. Марјановић у "Хршић. Веснику" за 1909. год., др С. Радовановић у предговору свога руског дела: "Семејние праздники у Сербов", Петроград 1910. г. и "Гласник Православне Далмат. цркве" за 1909. год). У самој ствари српски народ није ни више ни мање религиозан од других хришћанских народа његове културе; но српски народ, као и сви народи уопште, има врло мало правих, надахнутих, религиозних људи. Ови су уосталом најређи људи у свету. Карлајл и Емерсон, Ламартин и Достојевски спадају у ове најређе људе, или, са још њих немного, чине ове најређе људе у целом прошлом столећу.

Ми Срби имамо Његоша. Он је један, но и један он је у стању да својом високом и широком религиозношћу демантује мишљење о нерелигиозности нашега народа. Јер ма колико да су велики људи самобитни, не може се ипак одрећи, да они ма у коликој мери не репрезентују душу онога народа, у коме су рођени.

Ми имамо и Доситеја. Но Доситеј није то што Његош. Он је средњи таленат; далеко од генија. Доситеј је побожан као и народ (и ако није и сујеверан као народ), тј. он верује у Бога и загробни живот, верује у створење и циљ живота, као и народ. Но, он није религиозан у вишем смислу, тј. он не осећа потребу сталног духовног сједињења с божанством, сталне мисаоне и осећајне коресподенције са душом, са животом света, као што то осећа Његош. Доситеј је могао необично дуго и с необично дугим стрпљењем да прича о фрушкогорским манастирима, а да при том ни на минут не осети на себи притисак васионе са свима њеним неразрешивим чворовима. Његош то није могао. Његош је стално осећао наметљиво присуство васионе, која му је његов ум и његово срце, без остатка, за себе ангажовала, понекад ласкаво, посредством свога лица, понекад брутално, посредством свога наличја.

Кад би се, отуда, календарским језиком хтела окарактерисати природа ова два човека, онда би се за Доситеја могло рећи "Блажени Доситеј", а за Његоша "Његош - Великомученик".

Доситеј је, уистини, једна срећна, блажена природа. Он, изгледа, не верује у пад човека из једног блаженијег живота у овај, не верује у осуду човека нити у метафизичку неопходност зла у свету. Он верује, да кад би људи мало више потрудили свој здрави разум и своју вољу, земља би се брзо у рај претворила. Свеколико зло да се такорећи одувати из света као прах са длана. Мало више учитеља, мало мање калуђера и - Срем би био други Едем!

Доситеј се осећа у овом свету као дома, Његош као странац. Доситеј се опходи са свима стварима по домаћи, Његош, напротив, са страначким љубопитством и са страхом. Његош има страх од света и непрестано се бори с тим страхом.

Доситеј је побожан позитивист, но не мистик као остарели Август Конт, но пре позитивист најновијег америчког кова; он је трезвени прагматист, који вели: постоји један други, загробни живот, но ми се сад засад налазимо у овоме и треба да се о њему старамо; верујмо у онај но сву своју бригу посветимо овоме; радимо с претпоставком, да је све овде ради човека, и да је све уонолико реално и вредно, уколико човеку може бити од користи. Отуда, питање о манастирској економији у Грушкој Гори важније је од питања о начину живота анђела на небу, и питање о просвећивању народа значајније је од питања о преегзистенцији душе.

То је трезвена, вечно савремена философија, која је и пре модерних прагматиста (Као оснивач модерног прагматизма у философији сматра се скоро преминули професор Харвардског университета у Америци, Виљем Џемс.) и пре Доситеја, и пре Бакона, чак и пре практичне посланице апостола Јакова постојала међу људима. Отуда савршено правилно назива проф. Скерлић Доситеја "једним од најмодернијих писаца наших, једним од оних, који се временом само подмлађују" (Ј. Скерлић: Српска књижевност у XVIII. веку, стр: 330). Но савршено правилно било би то исто рећи и за Његоша, иако мисли Његошеве нису и мисли Доситејеве. Уосталом Његошева мудрост ниуколико не искључује мудрост Доситејеву, као што ће се читалац моћи уверити из доцнијег излагања. И Његош мери људе нечим другим него, као и Доситеј, "дјелом и врлином". Но, Његошева се мисао простире још и за границу кориснога, практичнога. Његош тежи да обоснује свет, да га појми као целину и да определи место човека у тој целини.

Доситеј је пре свега учитељ - практичар, Његош пре свега уметник - трансценденталист. Доситеј верује да Бог постоји, и то је за њега доста. И Његош верује да Бог постоји, но за њега то није доста; он се распиње трудом, да сазна Бога, да створи једну одређену представу о Богу, и да са тим својим Богом буде у непрекидној комуникацији. Речју: Доситеј је побожан, Његош религиозан. Доситеј је побожан, јер верује у Бога, Његош је религиозан, јер је својим умом и срцем религиран с Богом. Религиозност је далеко шири појам од побожности, као што је религија шири појам од вере. Религиозних је људи далеко мање од верујућих.

Добро је што имамо Доситеја, као што је добро што имамо Његоша. На Доситеју ми смо се сви васпитали. У нашој раној младости његова мудрост нас је обасјавала тако меко и тако пријатно као пролетње сунце. Он нам је први сугерисао, толико потребну за приступ у живот веру у човека, веру у неограничену способност усавршавања човечјег разума и облагорођење човечјег срца.

С Његошем смо се доцније упознали. Он није за сувише рану младост. Јер сем ствари "полезних и забавних" он зна и хоће нескривено да каже и ствари страшне, којима је ова} свет испуњен. Праотац Јаков рвао се само једну ноћ с Богом; владика Раде се рвао са свима силама овог света, и то не једну ноћ, но цео један век. И као стари ратник, и притом и песник, опева он нама своје многе борбе, револтирајући или резигнирајући нас, храбрећи или страшећи, но у сваком случају узвишујући и на висини подржавајући нас. И што старији бивамо и дубље у животну борбу улазимо, то нам и Његош милији сапутник постаје. Могло би се готово рећи: Доситеј нам је путовођ од јутра до подне нашег живота. Његош пак од подне до вечера. Кад преживимо Доситеја, тад се нуждавамо у Његошу. Кад наша младалачка, доситејевска вера у човека претрпи разноврсна искушења, кад почнемо да осећамо, да у животу не зависи ипак све од нашег здравог разума и наше добре воље, да ми ипак нисмо тако апсолутни господари наше судбе, као што смо некад мислили, да се зло, упркос свему, не да тако лако ни одувати ни уништити, да је овај живот само полу-наш, или уопште да он није наш, но ми његови, његове слуге; кад осетимо васиону над собом и тежак притисак "ћутљивих небеса", кад наше шетње, по нагло множећим се гробовима наших пријатеља, постану и дуже - тад ћемо осетити потребу и у једној вишој вери, ван вере у човека, и не само у једној вери но и у једном сједињењу с једним моћнијим од нас савезником, - у једној религији, и тад ће нам Његош бити ближи и сроднији од Доситеја. Тад ћемо пожелети, да моћну и религиозну душу Његошеву уселимо у себе, да би смо се охрабрили њоме у мучним искушењима.

У овој великој души наћи ћемо ми много свог сопственог, својих "нужда и недовољства", својих сумњи и разочарења, своје бојазни и своје наде. Меа res agitur - мене се тиче- узвикнућемо ми упознавајући се са богатом душом Његошевом. Но наћи ћемо ми у овој реткој души много што шта пробуђено, што је у нас успавано, и много што шта уоквирено у великом и скупоценом оквиру, што је код нас презрено и одбачено; наћи ћемо најзад и много што шта нама сасвим непознато и неслућено, невероватно и неаргументовано, колорисано са више страсти но логике. На овим последњим местима мораћемо се подуже задржати, да би их што темељније схватили пре него што даље пођемо за нашим песником.

На подне нашег живота Његош стоји и чека нас. Ми се не можемо лако да одвојимо од нашег благоразумног Доситеја. Он нас, као сваки добар учитељ своје ученике, обично дуже задржи при себи, водећи нас по 'ћелијама фрушкогорских манастира, по просвећеној Европи, по путевима промисла и здравог разума. Кад се с Његошем удружимо, тад морамо убрзати кораке, јер с њим имамо за исто време да пређемо много више. По неравном и врлетном путу Његош нас води; ужасни су кораци његови: он корача с планине на планину, са звезде на звезду. Ми имамо на путу с њим да посрћемо и падамо и знојимо се. Кроз најтамније дубине живота Његош нас води, кроз злочесте дубине, које се мефистофелски смеју суверенству нашег здравог разума. Он нас пење на висину, одакле се виде све лепоте овог света; но он нас не оставља дуго ни у једној илузији: пред нашим очима он диже прекрасни плашт света и открива нам тад и његову очајну наготу.

И ми на овом врлетном путу, идући за Његошем, постајемо религиозни. И то нам је награда за труд.

Ко по својој природи није религиозан а желео би сазнати, шта то значи бити религиозан, тај ће најбоље учинити, да се постара те да проучи и преживи, уколико му је то највише могуће, душевну драму једног великог религиозног човека. Ја сам овим делом хтео само указати на једног таквог.

Н.В.

 

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА

Многим нашим савременицима, како богатима тако и сиромашнима духом, религија изгледа као неки стари замак, чији су рогљеви и врхови порушени, чији су зидови избушени и пролокани, капије попадале, врата накривљена и прагови избијени. У томе замку становала је некада властела, јер тада је он био и подесан за становање властеле. Сви конци људског друштвеног живота потицали су тада из њега и утицали у њега. У њему су се војске за бој опремале и после боја одмарале и награду добијале. Трофеји научника и ратника, уметника и трговаца, доношени су ода свих страна и вешани у њему. Речју, без тога замка људи, и патриције и плебејци, нису могли ни замислити свој живот. У њему се сваки новорођени морао пријавити - друкче није ишло - да би добио одобрење за живот; у њему је сваки при ступању у живот, као при уласку у ботаничку башту, добијао масу планова, правилника, путоказа, објашњења и упутстава, којих се имао строго придржавати. Ко би се у лавиринтској мрежи стаза умео снаћи те с њих не би никада скренуо, томе се обећавала премија среће; коме би се пак од жене рођеноме нога омакла ван једне просечене путање, томе се прорицала тежа судбина него ономе ко је остао нерођен. Тај је замак био властан над телом и душом својих поданика, тј. свих људи, и господарио је неограничено сваким моментом њиховога живота не само овога но и онога пре њихова рођења и после њихове смрти.

Али време, тај општи непријатељ, који, како опет другим нашим савременицима изгледа, управо и не постоји, куцало је вековима својим нечујним чекићем у рогљеве и врхове тога поносног замка, разгризало му стене, истављало врата и бушило највеће прозоре баш на оним одајама где су се највеће тајне, једино пред сунцем малене, најбрижљивије у тами скривале. Време је учинило од тога замка оно што и од свих осталих замака чини од кад се време почело носити с људима и њиховим творевинама. Оно је створило од њега мал' не једну рушевину, која с дана на дан све више оправдава то своје име.

У тој рушевини, као и у многим другим рушевинама, ипак има живота. Само ту не живе више патриције но парија, која нема ни воље ни моћи да зида себи ново обиталиште, и којој импонују димензије и старост овога замка. Ту, у патрицијској прашини, међу нагриженим посуђем, зарђалим оружјем, измољчаном свилом и кадифом, међу хромим столовима, међу књигама оседелим од преживелости и пухора, и посрнулим олтарима од дугих и разуму недоступних молитава, ту налази себи хране сиромашни дух и богата машта парије. За људе од духа и од свога времена овај трошни замак, олепљен и ишаран бојама плебејске маште, нема друге вредности него ли остали антички споменици за уметника, или остали фосили за научника.

Тако мисле многи наши савременици и, мислећи тако, проводе свој живот у самообмани, да нити је, дакле, религија нешто друго до онај стари посрнули замак, нити ко религију потребује - бар данас не - осим парије, која се у недостатку бољег духовног обиталишта, склања под препукле сводове стародревног замка својих отаца, на чијем је огњишту ватра одавна утуљена, претрпана силним пепелом.

Кад би, уистини, то била религија, у што су уверени ови људи, код којих је самообмана заузела место истине, онда би се могло помислити, да ће наше столеће поред других слава доживети и ту славу, да присуствује погребу једне моћи, која од постања људског рода није имала успешног такмаца. Но, за том мишљу дошла би одмах друга, да би већи од славе био срам нашега столећа, што би се у њему спустило у гроб више од половину импулса, и то од бољих и племенитијих импулса, људске културе. Срећа је што наше столеће, као и ниједно друго, не може доживети ни ту славу ни тај срам! И оно ће, као и сва остала столећа, морати наслеђене животне моћи наше расе предати својим наследницима, јер ни по чему се још не да закључити, да је крај света близу и да су животне моћи човечанства почеле једна за другом да силазе у гроб.

А религија је једна животна моћ, а не једна узгредна чињеница у духу и историји човечанства. Само они могу алармирати свет о њеној предстојећој смрти, који више воле да пророкују о ономе што ће наступити, но да испитују стварни људски живот онакав какав је он био у прошлости и какав је у садашњости; јер ко проучава људски живот у прошлости и садашњости увидеће, да религија није постала жељом и вољом људи, као секира, рало или перо, но да је она нашла или снашла човека пре него човек њу; пре него што је човек и помислио на религију, она је била у њему. Од куда је она дошла, питаће они, који на своје сопствено питање имају већ спремљен одговор; но и ми ћемо њих нешто упитати, па ако нам одговоре, одговорићемо тада и ми њима. Од куда у човеку воља за живот, или, од куда симпатија према лепом или добром? Одговором на ово наше питање они ће у исто време одговорити и на своје.

Ко проучава живот људски, тај ће моћи увидети да творевине религије нису постојане, но да су, као и све творевине људске душе, изложене непрекидној промени, непрекидном кориговању или често наизменичном прогресу и декаденцији. Безбројне творевине религије пропале су, изумрле. Читави многобожачки пантеони леже по нашим музејима исто онако мртви као и материјал из кога су истесани. Небројена светилишта преорана су, небројене културне форме потиснуте, небројена веровања деградирана. Но, зато религија, као творачка моћ човекова, није мртва но жива; она је и данас исто онако животна и моћна као и негда, само што се она данас друкче произноси и изражава него ли негда. Кијевски Перун са сребрном главом и златном брадом, рујански Световид са четири главе под једном капом, олимпијски Зевс и египатски Озирис, Шеол и Нирвана, Валхала и Адес, пагоде и храмови, жртве и обреди све су то творевине религије, које су делом пропале, а делом још и данас живе, прилагођене и асимиловане новим религијским творевинама. Но моћ, која је те творевине у свет донела, религија, одржала се кроз сва времена и све промене као и носилац те моћи - човек. Ова моћ човекова, религија, није један елеменат душе - да се послужимо старом терминологијом психологије - но резултат спајања два таква елемента. Мисао и осећање уједињени чине религију. Но не свака мисао и не свако осећање; јер ја могу да мислим о свом умрлом брату и при том да осећам жалост, па то ипак није религија. Но ако ја мислим о свету, о томе шта је и шта вреди свет, и ту мисао пропраћам неким јаким осећањем. онда ја имам религију. Примитиван човек мисли, да су сви предмети његове околине - а то је његов свет - настањени злим или добрим духовима, и при том осећа страх или радост. Будист мисли о свету, да је овај само један привид, коме је Нирвана почетак и крај, и при том осећа дубоку мизерију своје личне, као и сваке друге, егзистенције. Јеврејин верује, да је Јехова дародавац живота и осећа се као презадужени дужник или слуга његов. Деист мисли, да провиђење мудро управља светом, водећи га добром циљу, и притом је захвалан и одан томе провиђењу и радостан у радости и патњи живота. То је његова религија. Религија, дакле, може тек онда постати, кад се мисао о свету удружи са емоцијом, коју та мисао производи. Сама мисао за себе (Хегел) или само осећање за себе (Шлајермахер) не чине још религију; тек кад се то обоје комбинује, тј. кад мисао изазове осећање, рађа се религија. Но као што деца често завладају својим родитељима, тако и религија, и ако секундарна по пореклу, завлада често и интелектом и осећањем, дајући правац и форму обојем. Ово није случај код свих људи, но само код оних који су стално религиозни, пошто се сви људи могу поделити на моментално и стално религиозне. У прве спадају они, код којих се ретко или врло ретко јави мисао о свету, која се споји с нарочитом емоцијом. У стално религиозне људе долазе они, којима религија тако преовлада, да даје сталну директиву и њиховим осећањима. Овакви су људи у мањини у свету. Но и ова мањина има два логора: једно су егзалтирани фанатици, а друго су пак узвишени представници религије, којих је тако мало, међу небројеном масом сувише мало, или сувише много, верујућих, чија је вера често пута најбољи аргуменат безверја, као што је мало правих песника међу небројеном масом сувише мало надахнутих и сувише много претенциозних поета, чија је поезија најбоља агитација за прозу.

У ред ове последње, одабране мањине стално религиозних људи, који се могу назвати просто: представници религије, можемо ми Срби с поносом уврстити и владику Петра II Његоша. Он је сам себе већ у ту одабрану мањину уврстио, нама не остаје друго, до да то констатујемо и признамо. Он се успео на ту висину, не својим друштвеним положајем, нити једним нити другим, ни кнежевским ни владичанским, но својом дубоком концепцијом света и својом жарком, поетском симпатијом према свету, тј. према природи, Богу и човеку.

Као песнички и философски геније, Његош је и цењен и потцењиван и прецењиван, но као религијски геније он није до сада био ни цењен, ни потцењиван, ни прецењиван. Но ово тројство генија је нераздвојно; једно без другога тешко је и појмити и ценити. Ми то нећемо ни чинити. Његошева религија је плод његове философије и његове поезије, тј. његове мисли и његовог осећања.

Испитајмо стога редом његове мисли и анализирајмо његова осећања, да бисмо тако могли - ако нам је то дато - дохватити и појмити ову моћ, која је као пламен буктала, осветљавајући ум и загревајући срце овог великог цетињског пустињака.

 

ЛИЦЕ ПРИРОДЕ

The rounded world is fair to see,
Nine times folded in mystery.
Emerson

Ми постављамо право питање: каква је била Његошева мисао о природи? Прво стога, што је загонетка природе права, пред којом се човек нађе, кад протре очи и обазре се по овом великом свету. Његова сопствена личност, напротив, истиче се човеку као питање тек напослетку, после свих других питања. Човек пре осети и опази све друго у свету него ли себе сама. "Познај себе" постало је отуда девизом у философији тек на једном зрелом ступњу људског културног и мисаоног развића. Као објекат посматрања и проучавања човек је дошао на ред чак и после богова. Човек је дакле видео и оно што се види и што се не види пре него што је видео себе сама. To je комично, но тако је, јер је тако хтела природа човекова. Спољашња природа је прва као предмет свесног опажања; она за многе остане кроз цео живот први и последњи, тј. једини, предмет опажања, пошто они или не стигну или се не уздигну да мисле ни о Богу нити о себи.

Прва Његошева мисао о природи јесте њена лепота. Природа је тако несумњиво лепа као што несумњиво постоји; не, још је извеснија и несумњивија њена лепота но њена егзистенција. Свако зло о природи може се рећи, с разлогом или без разлога, но лепота јој се не може порећи ни у ком случају. Да је Његош био велики љубитељ култа, он би лепоти природе несумњиво посветио један опширан и врло опширан култ.

Најлепше и најнежније слике употребљује песник, кад хоће лепоту природе да изрази:

"Природа се сваколика пита

Сунчанијем чистијем млијеком"

(Горски Вијенац)

Природа је као најлепша невеста, која сама себе раскошно кити и облачи, да се што лепша, што дичнија покаже "пред очима свога владаоца". У њеном "цвијетном лону" седео је песник често, занет дубоким мислима, запиткујући своју "шчедру матер" природу:

,,рад' чеса је творац сатворио?

ради л' ђеце своје многобројне?

али ђецу за ње удовољства?

ал' обоје једно рад ' другога?"

Одговор мајчин сину се никако не свиди и он се онда жали:

"Но времена питателница ми,

окићена цвијетним временом,

окружена сунчаним зракама,

али власе цвијетне плетући,

бисерном их росом насипљући

при игрању свјетлокосих звјездах,

да дичнија на јутро изиде

пред очима свога владаоца,

на сва моја жарка љубопитства

смијехом ми одговара њеним".

(Луча Микрокозма)

Природа је увек млада, свежа и насмејана. Она је лепа не само посматрана у целини но и у деловима својим; њена тоалета је најбрижљивије и у ситницама уређена:

"Најмањи те цвјетак слави

,,Ка' највишег свијетлост сунца!"

(Цетињски пустињак)

Све је од најмањег до највећег тако чудесно формирано само за себе и тако изванредно хармонично подешено у вези с другим, да човек у усхићењу посматра природу као једно чаробно, шарено ткиво, као неки ћилим, како би Јакшић рекао, који нису људске руке ткале, но који су виле разастрле. Тај вилински ћилим изаткан је од савршених живих форми. То чаробно ткиво се стално осипа, но стално се и обнавља; ми видимо жице ткања, но и ткач и чунак као да су се скрили под капу, која их чини свуд присутним но невидљивим. Ткање се врши по неком реду, по неком неизменљивом закону. То баш и чини природу лепом: ред и хармонија делова према целини, јединице према множини, и непроменљиви закони, који тај ред и ту хармонију одржавају од века до века:

Ред свештени на свему царује.

(Л.М.)

А овај освештани, свети, ред загарантован је законима, које је Бог природи у аманет дао:

Закони су општега поретка Мој аманет, а живот природе.

(Л.М.)

Кад не би ти закони постојали, онда не само да би сва лепота природе била претворена у једно бесформно, хаотично стање, које човек никад себи не може представити, него би и живот природе уопште дошао у питање. Живети и бити лепа, то је за природу једно и исто. Њен је живот условљен њеном хармонијом, а ова опет условљава и њену лепоту.

Целим васионим простором влада хармонија, цело пространство испуњено је чудима лепоте, пред којима се човечији погледи у "преласти топе" а језик "мрзне". Цео тај безгранични простор представља се великој уобразиљи песничкој као један "океан ваздушни", "насијат сјајним островима", која су

"венчана светим магнетизмом

те погледом једно друго држе".

(Л.М.)

Ова сјајна острва нису мртве усијане кугле, које само на својој површини или имају нешто живота или немају, и које се бесмислено врте једна око друге; него су то жива, есенцијално жива бића, која свој пут знају и свој задатак свесно извршују. Бог их је позвао

"на слатко битије

из смртнога опширнога лона".

(Л.М.)

А "слатко битије" може значити само живот, пошто мртав бити није по себи ни слатко ни горко, но индиферентно.

Може Његошу неко приговорити, да је у противречности са научном хипотезом, по којој је живот нешто што је најређе у васиони. Према тој хипотези, која је више научничка но научна, погодбе за живот случајно су створене само на површини земље, и то на једном делу те површине; па и ово мало живота што га има у васиони тако непоуздано стоји, да се свакога часа може уништити друкчијим наслагањем атома или могућим поремећајем атмосферских погодаба. Сва остала васиона мртва је; мртва су она "сјајна острова", а цео "азурни океан" Његошев јесте једно бескрајно гробље, чију тишину ништа не пролама, до, за велику и пространу васиону савршено нечујни, крик зверски и човечији у прашини земаљској. Тек овда-онда може срећним и случајним сложајем мртвих елемената на оним далеким осветљеним могилама да се промигољи из вечитога небића, неживота, једно гумно траве или једна шака црви. Онако исто као и на земљи. Но мртва могила остаје савршено равнодушна, савршено неосетљива у своме смртноме, свечано осветљеноме покоју према то "мало буђе" која прави нечујну ларму и води невидљиву егзистенцију милион-два година, тј. минут-два, да онда буде спржена или згњечена и опет затрпана у свој сјајни метални гроб. - Може Његошу, велимо ми, неко приговорити, да је у противречности с овом научничком хипотезом, тј. с овим очајним веровањем, он непоколебљиво остаје при својој и Ламартиновој мисли:

"да су жива висока небеса"

(Ц.П. "Химна Ноћи")

и да оне "златне и азурне волне" нису развијени прах спаљених мртваца но расуте живе капље са извора живота или развејана жива прашина, Боже,

"испод твога трона свијетлога".

(Г.В.)

И у тој мисли Његош броји у своје једномишљенике не само Ламартина но и читаве људске генерације раније културе, које су звезде као жива мислена бића обожавале, и читав низ генија величине Платонове, Брунове, Њутнове и Фехнерове, за које васиона није била једно немо гробље нити живот само случајна буђа на површини небеских тела, но чудна грађерина састављена из живих цигаља, неуморни и неисцрпни живот, који све скроз прониче и егзистенцију свега омогућава.

Живот је прво и првобитно својство природе, због кога је она за Његоша лепа ( а рекли смо, да је са животом њеним нераздвојно везана и њена хармонија). Она није лепа као статуа лепе Јелене, но као жива Јелена. И лепа природа, зато што није мртва но жива лепота, има увек дејство живе Јелене, око које су крвави ратови вођени. Но о крвавим ратовима, који се око природе воде, говорићемо мало доцније.

Природа је жива зато што је лепа, то је чудновато, и лепа зато што је жива, то је интересантно. Природино је ткиво из живих форми, зато лепота природе стоји над лепотом људске уметности; лепота људске уметности то је статуа, лепота природе живо створење. Људско уметничко дело остаје увек исто; природа пак свакога тренутка мења свој образ. Уметничко дело само је привремено лепо, природа је пак вечно лепа. Уметничко дело подложно је пропасти без еквивалентне замене; у природи није тако, но чим се једна жица ткива прекине, друга, рекао би, из ничега васкрсава на њено место. Кад је Бакон видео у једној галерији Једну слику нагих људи и жена, он је узвикнуо: Resurrection! Ho како да се узвикне при погледу на природу, где један цео свет умире а други истовремено ступа на живот? Да ли магија? Да, и не. Да ли природа? Да. Али шта је природа?

"Природа je нешто што..." почињу сви научници да дефинишу, но само дотле иду заједно у дефиницији.

"Природа је скуп свега видљивог и невидљивог, знаног и незнаног" - вели обичан човек с утврђеним и признатим бројем чула, тј. човек који мисли да само он непогрешно говори.

"Природа је неред" - уче једни. "природа је ред" - довикују други.

"Природа је мајка" - једни. "Природа је тиранин" - други. Најзад:

"Природа је нешто" - једни. "Природа је ништа" - други.

За нашега песника природа је једно уметничко дело, и то дело које поражава, усхићава, покретљиво, живо уметничко дело; премда старо, ипак увек младо, премда из трошног материјала, ипак неразрушиво и непролазно, премда у привидном нереду и немарности као жена у гардероби, ипак увек у највећем реду и увек најмарљивије одевена у богато рухо, кога она исувише има, јер

"аљинах је на небеса доста".

(Г.В.)

Али наш језик је недовољан. Недовољно је рећи за природу да је она једно уметничко дело. Природа је нешто више, она је уметност сама, да, целокупна уметност. Она је ars artium, ако би и овај израз био довољан. Она је збир свију уметности, и наравно, збир свију уметничких дела. То је једна бескрајна галерија у блеску боја и блиставости грађе, у неизмерној маси форми и још неизмернијој множини егземплара. Најближе човеку лежи његова мајка земља "окићена цвијетним временом", огрнута својим зеленим плаштом, заносна својом лепотом и младалачким здравим смехом. У даљини прелива ce

"свод плаветни неба свештенога

брилијантним засијат сјеменом;

(Л.М.)

још даље:

"насијата кола са сунцима

свако сунце предводи мирове

"a мир сваки своју сферу има,

(ib.)

док поглед смртнога не сустане и не утрне у даљини:

"где су сунца само капње свјетле

а мировни једва видне искре".

(ib.)

Сваки онај "мир" савршено је дело, али не једино скулпторско, због богатства својих форми, нити једино сликарско, због лепоте боја, ни музичко, због свог сиренског "слаткогласија", ни једино архитектонско ни поетско, но сваки је све ово у исто време. Савршено дело, велимо ми! Ho, о, колико је ступњева савршенства у васиони! Цела васиона, уједно узета, представља тек савршенство лепоте. Ми не достижемо нашим умом ни ову целину ни ово савршенство. У нашим су очима и делови ове целине савршени, јер за нас мале један део васионе изгледа већ целина, чијој лепоти не можемо да ce надивимо, нити да је изразимо. Макрокозмос не може да стане у микрокозмос. Целина је недостижна не само нашем логичном уму, но и нашој најбогатијој машти.

"Мјесто очих да два сунца никну,

и идеју један вијек смртни

да по царству небовлатца прате

не би њени свијетли погледи

величанства небесне преласти

свеколике могли прегледати".

(ib.)

Све што је нама смртнима доступно, то је један "свод" ове сјајне, порфирне палате Божје, која по азуру плива и у бојама се прелива и то онај свод,

"што с' огледа у пучину нашу".

Па кад је овај један свод палате за наше око и наш укус тако величанствен, тако неизмерно леп, каква ли тек мора да је сама палата? Шта су све лепе људске маштаније о ваздушним вилинским и змајским дворовима према милијардама стварних ваздушних дворова, који један другог "погледима држе", или

"за свијетле власи повјешани?"

Шта је људска машта могла тако чудноватно сазидати, што стварност својом чудноватошћу не би превазишла? Замислите само једно сунце са његовим сјајним пратиоцима и реците, да ли је икад машта људска окружила једног багдадског калифа тако сјајном. тако послушном, бојаном, раскошном, блиставом пратњом!

Замислите с колико погледа посматра сунце своје пратиоце ода свих страна, па реците, шта је с њим у сравњењу један сироти стооки Аргос! Замислите крилате виле и змајеве и сравните са једном живом, светлом лоптом, једном звездом, која и без крила по етеру лети, носећи у своме крилу безбројни пород свој!

Па кад наша машта, која не допушта себи никакве границе у сликању, продуцирању и комбиновању, не достиже ни из далека чудноватости природе, како ли ће је достићи наш "чисти разум?" Никако; пошто он себи не допушта лиценцу маште, то он не досеже ни докле машта, камо ли ће досегнути докле природа. "Чисти разум" није никад - и неће, ах! никад бити готов с његовим ситним, претходним испитивањима, која би нас могла уздићи до једне неоспорне, солидне мисли о целини. Он опрезно проналази стазе, које би нас из таме нашег бића на светлост извеле; он граничи и разграничава, класификује и детаљира, поставља белеге и куле светиље и, једнога дана сав тај свој труд уништава једним потезом, кад стави све уређено и пронађено под нож своје сопствене критике. Никад стога тај критички разум и не долази на мисао, или кад дође он се трже од мисли да је природа поезија, а сви научни закони, које он проналази, јесу само закони техничке стране те поезије. На ту мисао долазе без страха само уметници.

На ту је мисао и Његош дошао; дух његов живео је и хранио се том мишљу. Природа је поезија. Све што постоји како постоји јесте савршена поезија једнога савршеног поете. То је мисао Његошева.

"Све дивоте неба и небесах,

све што цвјетом лучам свештенијем,

мирови ли ал' умови били,

све преласти смртне и бесмртне -

што је скупа ово свеколико

до општега оца поезија?"

(ib.)

У своме лету кроз васиону за својим светлим путовођом наш песник је видео њеног Творца где је "творитељном зањат појезијом".

Бог пева - дакле ствара, и обратно. Бог ствара као песник што саставља песму. Делање Божје то је поезија, дело Божје то је песма - не једна песма, но све и једна. - На овој песми Творац ради вечно и у њој ужива вечно. Па ипак та песма није недовршена; напротив, она је увек довршена и савршена; дух је њен увек неизменљив, јер то је дух савршене поезије, форма њена је увек друга, увек нова, но једно је у тој форми постојано, и то је савршенство њено у сваком моменту.

Божанска поезија обухвата све и обнавља све. На кристалном шатору, који прекриваше небеску сферу указала се нашем песнику извајана

"свемогућа поезија Творца,

окружена круном творенија".

Идеја поезије, која је прва после идеје времена, има владу над свим, пошто она и ствара све. Зато је она свемоћна. Њена круна јесте стварање, тј. њено опредељење и њен циљ састоји се у стварању или најкраће: поезија је само стварање као што се и обратно може рећи и као што то песник на другом месту обратно и каже.

Под круном поезије налази се све, што је у биће позвано. Песник овако продужује:

"Све красоте, које биће има

И ум творца сјајни беспредјелни

Које види у царству свјетлости

под том круном бјеху окружене,

На том лицу бјеху изражене

У сјајности светог савршенства."

(Л.М.)

-Поезија, све је поезија - могао је Његош узвикнути као премудри старозаветни песимиста: таштина, све је таштина. Па како је све поезија и како је Творац света велики поета, песници се, наравно, највећма приближују Богу. јер је њихово занимање номинално исто што и Божје. Они не испитују како што чине научници, они проничу у дела Божја и сами спонтано стварају. Научник посматра из даљине природу и описује је; песник стаје раме уз раме са стварајућим силама и сам с њима дела. Научник је хладан и трезвен, он све хладнокрвно, са неповерењем, често цинизмом, посматра и класификује; песник је полу-бог, демиург, који ствара или кроз кога Бог ствара. Песник је надчовек, који је луда у очима обичног света, јер обичан свет не мисли о звездама, но о хлебу. Обичан свет живи од хлеба, и све друго је за њ споредно; песник пак живи од свега другог више но од хлеба. Разлика је огромна. Отуда није ни чудо што је обичан свет с песником непомирљив. Отуда и гнев владике-песника према "будалама" - а то је једна јака странка у свету - у чијим су очима песници луде.

"Будалама кад би вјеровали

појете су покољење лудо".

То је клетва, или бар у већини случајева то је клевета. Поете нису једно лудо покољење, но посланици Божји, који с Богом опште, који су "ближе Бога и чудествах", који су - да се изразимо једним старим добрим, но не мало дискредитованим изразом. - посредници између Бога и људи.

Поетама и кроз поете говори Бог. Божанске тајне, тајне природе или нашег живота Бог открива само поетама:

,, Свемогућство светом тајном шапти

Само души пламена појете".

Његош редуцира број песника на број "пламених". А овај број је врло мален. Од Хомера до Милтона нема много великих штација; од Милтона до Његоша има их више, јер је и светски "грмен" постао већи, те су више лавова из њега могли изићи. Но осим великих штација, има веома много постаја на којима се понекад понајвише пишти, звижди, шишти, дими и на којима се путник задржава и преко своје воље, с досадом и срдњом, као увек кад човек путује теретним возом. Стога путник, који путује кроз светску историју треба да узме најбржи воз, КОЈИ се задржава само код осветљених, пламених станица, и видеће да неће осетити досаду ни терет, задржавајући се код њих. Но зато треба бити богат. А Његош је би богат, богат умом. Његош није био један од оних несрећних људи, који се зову литерарни критичари, који су обавезани да се увек возе тромим, теретним возом по историји поезије, тј. по историји живота, и који од дуга пута и умора почну најзад себе заваравати уобразиљом, која им мале сеоске постаје претвара у велике варошке станице, а све досаде тих малих постаја у права задовољства, достојна да се другима сугеришу. Ови људи су слични ономе сужњу Дикенсовом, коме су давали само сув хлеб да једе, а он, да не би јео сув хлеб, досети се, те је од хлеба прстима правио облике риба, пилића, јабука и свега онога што је желео да једе, па је то јео с "хлебом". - Његош хоће да зна само за пламене поете, који су као моћна сунца, око којих гравитира безбројна сунчана прашина. О изванредном пореклу ових великих поета вели Његош у "Сјени Александра Пушкина":

"Над звезданим многостручним сводом,

Над домаком умнога погледа.

Под духовним небосклоном неба,

Гдје се млада непрестано сунца,

Искресана руком магическом

Општег творца сипљу ројевима:

Тамо се је твој гениј зачео

И пјевања миром помазао".

(Ц.П.) Зато:

"Званије је свештено појете,

Глас је његов неба влијаније,

Луча свјетла руководител? му

Дијалект му величаиство творца"

Поета је прави божји свештеник; његов је позив стално величање творца; он је надахнут с висине, рођен је од Духа божја и девојке Земље. Дух поете одрастао је или на Олимпу, окупан светлошћу и нектаром, ако се поета зове Гете; или у мрачном Тартару, ако се свештеник божји зове Леопарди или Де-Вињи; или пак под тамно-плавим небом као у Арабији и на погледу домовине Дантеа и Гундулића, ако се оваплоћена луча микрокозма зове владика Његош.

Има, дакле, песника блажених и неблажених, као и богова или анђела; но то овде није главно. Главно је да има људи и песника, и да ови последњи најближе стоје творцу света, пошто се и творац света и песници занимају истим послом, поезијом. Људи и ствари су само слогови или стихови велике васионе песме, песници су нешто више: они су, да, песници а не само песма; они стварају, а нису само створени.

Песници су једини у стању да читају јероглифе природе; они их једини читају и виде, да је природа песма. То научници не могу. Научници виде слова, но не виде речи; они не виде шуму од дрвећа, не чују музику од појединих тонова. Научници нису песници, но људи. А бити човек није ништа особито; особито је бити песник. Знати срицати слова није никаква реткост; читати и разумети песму света, то је реткост.

Да Његош оволико уздиже песника над обичним људима, то долази од његових схватања природе као поезије. Овим уметничким поимањем света он је био сав надахнут. То, уосталом, и јесте права одлука правога песника, - да природу схвати као уметност. То обичан човек не види. Но ако песник није у стању да види оно што обичан човек не види, онда ту нема ни поезије ни песника.

Његош управља свој дух стално на посматрање целине природе. И за њега је још цвет леп, но лепота то је природа. Један цвет је један тон, једна звезда је један слог, тек један сунчани систем је реч. Премда је и цвет за свој рачун цела песма, премда је и звезда то исто, а један сунчани систем то исто мало друкчије! Но све је то ипак подређено једном вишем, цео свет је један бескрајни низ концентричних кругова. Тамо где људи виде само један круг, песник види још стотине уписаних и стотине описаних кругова. Голо око гледа једну капљу воде, где око с микроскопом види цео океан. Очи правих песника снабдевене су од природе микроскопима, зато оне виде дубље и прецизније но обичне очи.

Оно што су очи Његошеве прво виделе, кад су погледале по овом пространом свету, јесте жива лепота природе, тј. лепота која се састоји у хармонији изатканој од живих бића. Природа је савршена уметност, савршена поезија, понављамо ми, јер то се свакога дана и сваке ноћи понављало у духу нашег надахнутог поете. И не само да је дух ове природне поезије жив у мртвој љусци, као што је то случај у људској поезији, но и та је љуска жива: форма, речи, слогови, - све је живо.

Жива хармонична природа прво фрапира дух Његошев. Сва природа живи. Она живи и умире и опет живи. Живот је велики победник, који и у јутарњем освитку и у свечаном акшаму корача у младићској лепоти и тријумфу. На равнинама неба и пространства царује вечити Мај.

Уз живот иде и светлост. Светлост је друго чудо природе, које ју чини лепотом. За Његоша је лепота нераздвојна од све светлости као и од живота. Он љуби светлост свим срцем својим, свом душом и свом снагом својом. Своје велико песничко дело назвао је он "Луча Микрокозма". Кроз бескрајне просторе њега води

"зрака сјајна огња бесмртнога",

која своме генијалном сапутнику обећава:

"водићу те к вјечноме огњишту

од којег сам и ја излећела".

И она га доводи:

"међу сунца пламтеће свјетове

шшо богаством луча бесмртнијех

потапају простор и мирове".

Но његов вид бива "свјетлошћу поражен'', и он пада и затвара очи рукама. На небесним равнинама он види реку бесмрћа,

"њој су струје ка' прозрачне луче"-

На средини тих равнина стоји гора, о којој песник вели:

"а сва гора маса брилијантна;

и преливе њезине свјетлости

сви погледи и уображења

у поњатносш не могу довести".

Даље, анђели су одевени сјајем. Њихова се лица блистају, њихово је одело светлост. они се возе на огњеним колесницама.

Но сјај Бога надмашава сјај свега осталог. Престо је Божји као "страшни пожар у ноћи", из кога кроз облаке од густа дима "ројима бјеже искре", а ове искре ништа друго нису до

"миријаде сјајнијех сунаца",

која

"лију свјетлост у опширну сферу".

Ту је оно вечно огњиште, куда је искра водила песника. Ту се вечно млада сунца на магијски начин крешу и расипљу ројевима по простору. Ту је центар опширног огњеног океана, из кога се рекама сипа светлост на све стране. Одатле Свемогући

"зажиже погледом

"сва свијетла кола у простору".

Кад човек чита ова и овим слична места, којих је веома много у делима Његошевим, учини му се као да се налази усред некога колосалнога пожара, који не пржи али осветљава с таквом силином да се очи, засењене и пред самим уображењем, крију и склапају. Читалац Његошев ће из самих песникових описа моћи видети несравњено обимнији и несравњено величанственији пожарни призор од онога, који је Нерон, уствари, видео при пожару Рима. Колики ли је тај васионски пламени пожар морао бити тек у духу овога црногорског владике, који је једним погледом опасивао целу васиону и из својих мртвих и мрачних брда посматрао како "биће ври у луче сјајне"!

Вера Његошева јесте вера у светлости, његов морал састоји се у љубави према светлости, његова генијалност у светлосном ентузијазму. Његош је врло сличан великом персијском веро-оснивачу Заратустри. Заратустра је живео двадесет година у пустињи пре него је постао обасјан. Његош је живео свега тридесет и девет година, и свих тридесет и девет у пустињи. То је разлика, и изгледа сва, изузев оних разлика које је развитак човечанства у току неколико хиљада година собом донео. Но да је Његош живео у време Заратустре, они би обојица били апостоли једне и исте вере; а да се Заратустра родио случајно под Ловћеном, он би први постао ученик цетињскога тајновидца. Но време их је поделило својим гигантским, хиљадугодишњим корацима, и они се нигде више не додирују до у храму Бога светлости.

Па ипак, време које све побеђује и бива само од вере побеђено, учинило је да Ормузд Заратустрин није више сасвим Бог Његошев, нити Ариман персијског пророка сасвим Сатана хришћанскога владике. Јер људи се мењају заједно са својим боговима, само Бог остаје неизменљив.

Ипак, ипак има једна битна разлика између ова два стално верујућа човека. Његош је, наиме, уметник и његово је гледиште на природу и на њенога Творца поглавито естетичко, док је Заратустра моралист, са својим етичким посматрањем живота. Његошев ентузијазам односи се више на лепоту његовог Бога, Заратустрин више на доброту Ормуздову. Но и Његош је био способан да етички посматра живот, иначе не би он могао репрезентовати ни потпуна човека ни потпуног хришћанског епископа: Заратустра, с друге стране, мора бити да је имао и великог уметничког смисла, иначе не би могао и после три хиљаде година онако моћно уметнички надахнути једног чувеног модерног уметника (Ниче).

Ми не знамо какве су околности утицале на формацију погледа на свет код Заратустре. Није ни чудо. Неколико хиљада година, које су живо радиле на рушењу Сузе и Егбатане, нису оклевале ни да затрпају под земљу највећи део сведочанстава о великом верском реформатору персијског царства, оставивши само бајке, које увек и свугде бујно расту на гробовима великих људи.

Његош нам кудикамо ближе стоји. И баш ова времена близина у стању је да многе читаоце доведе у самообману, да ми добро познајемо све утицаје, који су духу нашег великог песника дали форму и правац. Ниуком случају. Његош као песник пре свега није постао, него је рођен онако као што је бор никао. И као што поникли бор не постаје под спољашњим утицајима ни липа ни јела, но остаје бор, тако је дух Његошев песнички од рођења, па развијао се он под околностима Црне Горе или Бретање. био он под монашком ризом или војводском доламом. Ако одиста још има људи, који држе да околина и околности чине песника песником, ти би се људи извесно поколебали у свом мишљењу, ако би имали воље да оду и виде Црну Гору и ако би знали српски, да после тога прочитају Његошеву поезију.

Велики владика је самоук. Није ли то први парадокс у његовом бићу? Рећи he неко: то баш и није парадокс за ову српску нацију, у којој су сви главнији људи у политици и књижевности за време целе једне историјске епохе, и то nota bene најпросвећеније епохе човечанске историје, били самоуци.

Па онда:

Раде је одрастао у земљи, где народ верује да камен расте и има горко искуство да на том камену, сем змија и орлова, ништа добро не роди: у земљи, где ce пред сивим мртвилом бесформних гудура животно зеленило једва примећује. Па је Раде ипак био песник лепоте и живота, савршене лепоте и бесмртног живота, природе.

Има још један парадокс.

Владика Његош имао је једну заједничку особину са папом; обојица су, наиме, били наследници светог Петра, и ако два различна Петра. Раде је требао да постане калуђер и он је то постао. A пре једнога столећа, или нешто мање, традиције калуђерске нису говориле, као ни данас што не говоре, у корист Ормуздову, тј. у прилог онако издашног обожавања светлости, каквом ce цетињски господар предавао. Па онда сам ток Његошевог спољашњег живота више је био под влашћу мрака но светлости. Светли часови његовог живота врло су малобројни.

Неко кратко време у мирисном приморју, неколико ведрих часова у Трсту, неколико женских симпатија, неколико ноћи у веселом друштву у Котору, нешто духовног одмора у друштву Сарајлије, нешто мало забаве у "биљарди", нешто разонођења у лову и нешто суморног увесељавања крај јека гусала - шта су сви ови зраци укупно узети према ужасном мраку, који је око њега згушњаван са свих страна, рекао бих, свима демонским силама?

Халакање неситих султанових отпадника свуда унаоколо земље - није ли сиротом кнезу цетињском само то довољно било да му помрачи сву светлост сунчеву? Али то је само један трн на његовом трновом венцу. Ево их још неколико: међусобно клање племена, који кад не пију туђу, пију своју рођену крв; интриге "гувернадура" и контрола и шпијунажа руских подофицира, који на Цетињу аванзују до сенатора, па опет ce броје у "незадовољнике"; па самовоља овог горског народа, који би хтео да ce зове "народ" и на оскудним и на неоскудним годинама, но да плаћа порез само на неоскудним; па разочарења у људима и идеали Српства и Словенства још даље у недоглед одгурнути; па болест, неизлечива болест као црни гласник смрти!

Ко у оваким спољашњим околностима не преда кључеве од света владатељу мрака, Ариману, и не поклони се попут запада, где грозне Горгоне господаре, за тога се извесно не може рећи, да је његов дух био оно, чиме су га прилике учиниле.

Но Његош је био и остао кроз сва искушења и зла песник светлости у лепоти и лепоте у светлости. Све варварске погодбе његовог живота - он је себе називао "владар међу варварима и варвар међу владарима,, (Решетар у предговору 5 - ог изд. Г. Вијенца) - нису биле у стању, да онаказе његову уметничку диспозицију. Слично бедуину у изгорелој, мртвој пустињи, чији се погледи. заморени досадном монотонијом, отимају у висине. тражећи и налазећи највеће задовољство у посматрању звезданог неба. и овај је кнез -епископ, овај најчуднији кнез и најчуднији епископ, често бежао из своје мрачне пустиње, вођен бесмртном зраком свога ума, у високо царство светлости, где се одмарао и наслађивао, посматрајући "преластну божју појезију", сачињену из милијарде светова окупаних и одевених у светлост. Са такве, не сваком смртном приступне, висине, наша планета му се чинила као једно зрно праха, његова сиромашна кнежевина као један, не знамо колико пута хиљадити, део тога зрна, а његова голема трпљења као кап воде, која кане у огромни пожар.

Једино на тој звезданој висини налазио је животне воде овај жедни уметник, овај земаљски мученик, који је затим оснажен и окрепљен спуштао се на ову не најсјајнију планету, и још не на најблагороднију тачку њену, да дели правду крвавим горштацима и спрема прах и олово за борбу са тиранима њихове грозне слободе.

НАЛИЧЈЕ ПРИРОДЕ

Све су ствари пуне муке:
то се не да исказати
Око није сито гледања,
нити је ухо сито слушања
Екл. 1,8

Природа је само лепота, да. Но треба видети и њено друго, Јанусово, лице, њено наличје. Пред нама се ту открива ужасна слика, која није ни налик на ону прву. У "цветноме лону" природе, које се онако заносно блиста у животу и сјају, царује непрестани рат, вечити, нештедни, крвави рат.

Посмотрите само мало изближе ово магично "цветно лоно", овај "вечити Мај", и ви ћете видети иа сваком кораку, не, него на сваком сантиметру растојања дуеле и ратове; чућете ратне усклике, самртне ропце, урнебесе победника, режање гладне немоћи, плашљиве вапаје мршаве правде; чућете на све стране шкргутање зуба и видећете желудце, куда год се окренете и погледате видећете желудце који желе да се засите, ма по коју било цену. Сва је природа под оружјем: све од најмањег до највећег створа који њој припада она је наоружала и за борбу припремила.

"Све природа снабдјева оружјем

против неке необуздне силе,

против нужде, против недовољства;

остро осје одбрањује класје,

трње ружу брани очупати;

зубовах је туште изострила

а роговах туште зашиљила,

коре, крила и брзине ногах!" (Г.В.)

И тако је природа лепа као пламен, но као хладан пламен. Она је као лепо воће насликано отровним бојама. Не заборави да је све то само насликано, и не варај се. Желиш онај лепи, црвени, цвет из градине? Но, он је пун отрова и није за мирисање. Хоћеш ону румену јабуку с гране? Но гле, у њој се одавно настанио један гадан црв. Рад си дивљачи? То је врло ризично. Дивљач је најнаоружанија војска природе. Јер:

"тек што вучад за мајком помиле,

играјућ се, страшне зубе своје

већ умију под грлом острити".

Природа их учи томе. Природа не пушта никога на бојно, тј. животно поприште, ненаоружана, необучена. Њој су сва њена деца подједнако драга и подједнако јевтина. Она мора да их рађа, да их за бој спрема и да их поново у утроби својој прерађује. Милијарде их она дневно рађа и милијарде их сахрањује. С материнском бригом опрема свако чедо своје за бој и за победу, и с маћехинским цинизмом изводи их она све у амфитеатар, да се међусобно рву и кољу. Њено "цветно лоно" то је тај грозни амфитеатар, у коме се пуши крв побеђених, од кад постоји живот. А "побеђени" су на крају крајева сви борци у амфитеатру, исто онако као што су и сви они победници, докле год се у живе рачунају. Сви су борци на крају крајева "побеђени", јер оружје, којима их природа оружа, најзад се ломи, троши, трули: и оштро осје најзад омекша, и туште зубовах се искруне, и туште роговах иступе, и најдебља кора испуца, и орловска крила отежају једног дана, и јеленска брзина ногу сустане. А када се једном борцу оружје поквари, тад је његов противник у добити. Но, кога не победи противник у отвореном боју, победиће га мучки болест и старост. Не зна се, који је пораз од ова два страшнији; не зна се, које је зло веће: у младости бити покошен или старошћу бити исушен? Страшно је посведневно чути у свима царствима живота немилосрдни узвик судбине:

"Младо жито навијај класове

Прије рока дошла ти је жетва!"

(ib.)

Но зар је мање страшно погледати старошћу онакарађен лик, када

"ноге клону, а очи издаду,

узблути се мозак у тиквини,

пођетињи чело намрштено;

грдне јаме нагрдиле лице,

мутне очи утекле у главу,

смрт се гадно испод чела смије

"смрт се гадно испод чела смије

како жаба испод своје коре?"

(ib..)

Не зна се шта је страшније.

Но, има нешто, што је известно страшније од тога обојега, а то је, што победник у амфитеатру природином није Правда но Моћ. У тријумфу, по крвавој бојној арени, ходи не праведник но див, чије су мишице круће, или чији су рогови зашиљенији, или зуби заоштренији, или чија су крила моћнија и канџе збијеније, или брзина ногу већа него у његових противника. Једно је само право овде неоспорно, то је право јачега.

"Вук на овцу своје право има

ка тирјанин на слаба човјека".

Вук осећа снагу и глад. Према природном праву то су довољно отежавајуће околности за осуду овце на смрт. Глад вука осуђује овцу на смрт, а снага вука извршује пресуду. Однос тиранина према слабом човеку исти је као и однос вука према овци.