Како су наши преци поштовали и славили славу

Прослављање крсног имена, код наших предака постало је један од најглавнијих израза њихове православне вере. Своје светитеље они су поштовали и славили њихову успомену ма у каквим се тешким приликама налазили.

Домаћин се старао, и преко целе године приправљао, како ће прославити крсно име. А кад буде дан уочи крснога имена он би позивао све пријатеље, изузев оне који такође славе исто крсно име. (Слава или крсно име зове се још: свети, свето, благдан). Кад званице долазе свечарима у кућу обично овако говоре: "Добар дан и честито ти свето! Славио га много година у здрављу и весељу!" Или: "Помози Бог, срећна вам слава!" Пријатељи из других села (дакле они који су удаљени) требало је да на славу дођу и незвани.

Међутим, треба истаћи да тога дана куће свечара нису биле само гостољубиви домови спремни за гошћење рођака и пријатеља него су и постајале домови молитве, претварале се у цркве Божије, у којима је домаћин са породицом приносио молитве захвалности Богу и своме светом заступнику за дотадашње дарове, за Божији благослов који се излио на њих, узносећи и молбу да их све и убудуће прати благослов Свевишњег Господа, здравље, срећа и свако добро у животу и раду.

Крај запаљене воштанице и прислуженог кандила пред иконом свога светитеља, поред славског колача и кољива (жита), окађени миомирисом тамјана, утврђивали су се наши стари у својој вери. Угледајући се на заштитника свога дома светитеља чију су успомену славили наши стари су полазили његовим примером, чинећи добра дела. Њихов дом био је тога дана отворен за путнике и намернике, а сиромашни и невољни били су потпомагани већ према могућностима домаћина. Славило се како се могло, али није било таквих који, ма били и најсиромашнији, своју славу не би прославили помињући тога дана у молитви свога светог заштитника.

У време вековног робовања, дани славе били су тренуци препорођаја, који су уливали нову снагу и охрабрење. У прослављању свога крсног имена, српски народ је црпео снагу да може издржати све патње кроз које је пролазио и дочекати дан слободе. Умирала су поколења не дочекавши освит слободе, али су на самртном часу остављала завет својима млађим: да љубе, чувају и јачају своју православну српску веру, да поштују њене светиње, да прослављају крсно име славу своју јер ће само вера моћи да снажи вољу за животом, и сачувати народност име српско.

Многи и данас прослављају успомену на свога светитеља исто онако као што су и њихови стари чинили. Ни данас не заборављају заштитника свога дома, као што га никад и нису заборављали. Славе га онако како су у могућности да славе, показујући да су прави синови своје вере и Српске цркве, а достојни потомци својих дичних предака.

Али, има их који не желе да славе славу и преко новина то целом свету објављују (често истичући непостојеће разлоге, или пак такве који и нису никакви разлози). Тиме се најбоље показу је како човек брзо заборавља и олако пропушта своје најсветије обавезе, заборавља и не поштује своју веру, ону исту веру за коју су његови стари, не тако давно, проливали своју крв и давали свесно своје животе.

Ни на бојишту уочи саме битке, честити Кнез Косовски није заборавио да слави своју славу. И много векова после Косова, српски војници славили су своје свечарске славе у влажним рововима, чак и усред љуте борбе. У смртоносној ратној хуци, под треском бомби и иза бодљикавих жица у непријатељским логорима, сећали смо се своје славе. Тај дан никада нисмо заборављали. А када нисмо били у могућности да своју славу прославимо онако ј како смо некада чинили и како смо то примили од наших старих ми смо бар припалили дуго ношену и као светињу чувану воштаницу, а некад и без ње, но никада не заборављајући оно : најбитније: да узнесемо топле молитве Богу и светитељу нашем да нас сачува, да нас Бог избави од зла, па да се здрави вратимо својим домовима, у загрљај својих милих и драгих.

Зар сада, када су те наше жеље, или желе наших родитеља испуњене, зар сада да не славимо своју славу? Није ли то онда крајња незахвалност према Богу, незахвалност и немар према завету наших предака. А заборавља се: "Незахвалност то је ка' оштрица мача, каткад сече главу и свога ковача!"