Српски манастири у Далмацији
Православни становници у приморским градовима и на далматинским острвима срећу се још у раном средњем веку. Били су то углавном православни Грци, а касније у XIV, XV и XVI веку, постоје и колоније Срба.
У XIV веку, основана су три српска манастира: Крупа (1317), Крка (1350) и Драговић (1395), који постају духовна средишта, културна стецишта и национална зборишта српског народа у Далмацији.
МАНАСТИР КРУПA
Манастир Крупа налази се подно Велебита, близу извора истоимене ријеке. Саграђен је у време краља Милутина, 1317. Предање каже да су му темеље поставили монаси из манастира код данашње Босанске Крупе. И овај манастир, као и Крка и Драговић, увијек је дијелио судбину са српским православним народом из тих крајева, коме је и припадао. Често је страдао у разним најездама. Ипак је иза тога увијек и обнављан.
Први пут од утемељења обнављан је у вријеме цара Душана, 1345. О томе свједочи запис на своду манастирске цркве. Српски краљеви Милутин, његов син Стефан Дечански, као и унук Стефан Душан, издавали су манастиру даровнице у виду земљишта за издржавање, а касније су то и Турци потврђивали ферманима из Стамбола.
Манастир је даривала и мати Ангелина, српска деспотица. То је учинила 1494. године.
У млетачко-турским ратовима манастир Крупа је тешко страдао у више наврата, а особито 1502. и 1620. У 20. вијеку десило се исто у два наврата: 1941. и 1995. Први пут су га оскрнавиле Павелићеве усташе, а други пут, упркос настојању хрватске државе да га потпуно заштити, знатно су га опустошили хрватски грађани. Ипак је послије страдања сваки пут обнављан. Тако бива и данас.
Велика и темељна поправка манастира извршена је 1855. године, и то уз помоћ Русије, Србије и Аустрије. Аустријска влада је условила обнову захтјевом да манастирски прозори морају бити изведени у готском стилу.
Један млетачки документ из прве половине 18. вијека потврђује предање да је сјеверно од постојећег манастира Крупе био и један женски манастир, од којег се данас могу видјети само остаци зидина. Има остатака и испосничких келија у ближој и даљој околини.
Манастир Крупа чува вриједна духовна и културна свједочанства, упркос честим пустошењима у прошлости. Шездесетих година 20. вијека откривене су фреске у манастирској цркви и то оне које је 1622. године фрескописао хиландарски монах Георгије Митрофановић, исти онај инок који је осликао Хиландарску трпезарију. У Крупи су чуване иконе итало-критске школе, рад Јована Апаке. Чува се и честица моштију св. Јеротеја. Ту је и кивот из манастира Рмња који је донесен у Крупу у току босанско-херцеговачког устанка 1875. године. Манастирка ризница чувала је и три антиминса: један је јерусалимског патријарха Теодосија, други патријарха Арсенија IV Шакабенте из 1743. и трећи је тзв. Крупски из 1739. године.
У манастирском архиву чувана су и 22 турска фермана, од којих је занимљив онај који се односи на заштиту манастира Крке,а издао га турски султан Мустафа II у Стамболу.
Бројне богослужбене књиге, утвари и друге вредности, за манастир је прибавио крупски архимандрит, велики путник и значајни српски писац Герасим Зелић. Он као чврст борац за православље умро је у изгнанству, у Будиму 1828. 3елић је прво свештено лице које је било члан Матице српске основане 1826.године.
Иначе, манастир Крупа је прихваћао бројна велика пера српске књижњвности: уз већ поменутог писца "Житија" Герасима Зелића, у њему је извјесно вријеме боравио и Доситеј Обрадовић; његов савременик и земљак, учитељ Василије; Симо Матавуљ је у манастиру боравио четири године и, према сопственом исказу ту научио скривене љепоте српског језика.
Трудом епископа Далматинског ГГ Фотија, данас је манастир Крупа појући, а са умножавањем братства, које се очекује уз оца Гаврила, наступиће и бољи дани.
МАНАСТИР КРКA
Три и по километра источно од Кистања,у кањону Крке, смјештен је манастир назван по ријеци која поред њега протиче. Овај древни манастир Крку подигла је српска принцеза Јелена, сестра цара Душана, удата за хрватског кнеза Младена II Шубића,посветивши га св. арханђелу Михаилу. Било је то 1350. године. Предање каже да су манастир на данашњем мјесту основали монаси приспјели из Свете Земље и то из манастира Св. архистратига Михаила, којег је тамо подигао краљ Милутин. Њих је на то наговорио исповиједник принцезе Јелене, монах Рувим. Одговор на питање зашто је баш на том мјесту подигнут овај православни светоархангелски манастир можемо потражити и у тврдњи старог историчара Луцијуса који говори о проповједима апостола Павла Далматинцима у простору око ријеке Крке. Близина римског војничког града Бурнума и катакомбе испод самог манастира оснажују ту тврдњу и наводе на закључак да су оснивачи Манастира знали за то па да су управо ту и установили ову светињу.
Педесетак година касније, 1402., како стоји у запису изнад улаза, манастир је дограђен.
Од времена оснивања па до нашег времена манастир Крка је био и остао духовни центар православних далматинских Срба, а и шире. Исто тако није престао бити молитвено мјесто и једном броју католика Хрвата. Он је живо свједочанство о духовном јединству Срба. Дабробосански митрополити, као што су Гаврило 1578. и касније Аксентије и Теодор, администрирали су над манастиром Крком. У 17. и 18. вијеку то су чинили и неки црногорски архијереји, као нпр. св. Петар Цетински, или митрополит Сава Петровић.
По благослову патријарха Пајсија Јањевца и митрополита Дабробосанског Теодора, при манастиру Крки је 1615. основано богословско училиште. Оно је радило до 1647. када су ученици и њихови наставници монаси пред турском најездом морали побјећи највећим дијелом у Задар, а једним дијелом у Сремске Карловце. Тамо је касније један избјегао монах увезивао књиге, не без умјетничког дара и искуства, очито донесеног из манастира Крке. Манастирска братија се вратила у манастир 1650. године, а богословија је поново отворена тек 1964. године.
Послије Карловачког мира из 1699. намјесник Филаделфијског епископа, под чијом је јурисдикцијом била православна црква у Далмацији, постао је Никодим Бусовић. Он је имао искушења са унијом, одолио јој је па је био гоњен. Послије избјеглиштва и боравка на Светој Гори и Палестини, станио се у манастиру Крки и ту је по упокојељу био сахрањен 1707.
Бројни крчки архимандрити били су намјесници надлежних епископа, што је манастир Крку чинило и формалним духовним сједиштем православних Далматинаца. Да поменемо само неке: Никанор Рајевић, Никанор Богуновић. К њима свакако треба прибројити потоње настојатеље крчког манастира Георгија Миљевића, Макарија Крнету, Викентија Кнежевића, Јеротеја Ковачевића, Амвросија Колунџића и бројне друге.
Манастир Крка броји дуге вјекове и њиховим током се богатила његова ризница, па су у њу приспјевале бројне драгоцјености непроцјењиве вриједности не само из српских крајева него и из Јерусалима, Свете Горе, Венеције и царске Русије. Поменимо само епитрахиљ св. Саве и Октоих Божидара Вуковића. Ту су и књиге Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића на којима су они, као аутори, исписали своју посвету манастиру Крки. Овоме свакако треба прибројити и патерик из 1346. назван "бугарски" на чијим корицама пише: "Сија Књига манастира Вилендара". У манастирској цркви се чувају честице неколицине светитељских моштију као што су св. Трифуна, св. Николе, св. Антипе, св. Харалампија, св. Власија и других.
Бројна су имена српских великана који су посјећивали манастир Крку или били у чврстој вези с њим. Уз Доситеја Обрадовића и Герасима Зелића били су то Симо Матавуљ, Никола Тесла, Мирко Королија, Милош Црњански, Владан Десница и други. При самом крају 20. вијека у манастиру је радила и ликовна колонија, гдје су свој стваралачки траг оставили бројни српски умјетници.
У току посљедњег рата 1991. - 1995. тј. одмах иза њега, манастир је похаран, али не битније, јер су га хрватске власти заштитиле од вандализма. Био је запустио од 1995. до 1998. године. Богословија која је постојала при њему од 1964. премјештена је најприје на Дивчибаре а потом у Србиње, некадашњу Фочу. Обновљена је настојањем епископа Далматинског Фотија 2001. године.
Иначе у запустјели манастир Крку крајем 1998. најприје је дошао млади монах Герасим, пострижник овог манастира,а потом и отац Доситеј као и отац Михаило. Са њима је манастир пропојао и постао опет као што је био кроз вјекове духовно средиште православних Далматинаца.
МАНАСТИР ДРАГОВИЋ
Уз манастире Крку и Крупу манастир Драговић је кроз дуги низ вјекова био духовни ослонац српском православном народу у Далмацији. Подигнут је крајем 14. вијека, неколико година послије Косовске битке, 1395. Смјештен уз ријеку Цетину, недалеко Врлике, у лијепом предјелу, у више је наврата доживљавао ружна и тешка времена. Са првобитног мјеста премјештан је још два пута. Уз то,упознао је неколико тешких најезда инородних и иновјерних, након чега је за извјесно вријеме запушћивао. Године 1480. турска навала га је опустошила и разагнала монахе којекуда. Након тога стајао је пуст двадесет година, а онда је обновљен. Нешто више од сто година касније, 1590., његови монаси гоњени гладном годином, обрели су се у манастиру Грабовцу, у данашњој Мађарској, који су 35 година раније основала њихова манастирска сабраћа, гоњена такође тешким приликама у злим временима. Иза тога био је пуст седамдесет година, а онда га је 1694. обновио епископ Никодим Бусовић. Четири године касније манастир је стигла нова биједа; пред турском најездом монаси су напустили манастир. Млетачка влада их је прихватила и осугурала им смјештај у селу Брибиру и ту им дала земљиште за нови манастир и око 50 јутара земље код Кистања.
Послије Карловачког мира 1699. године Цетинска крајина је потпала под млетачку власт па су се драговићки монаси вратили у свој манастир, а њихову црквицу су послије упокојења епископа Никодима, дакле ону код Брибира, присвојили римокатолици.
Нестабилно тло, на којем је био саграђен манастир, и велика влага на том мјесту понукали су манастирску братију да измјесте манастир на боље мјесто. По дозволи млетачке владе године 1777. јеромонах Викентије Стоисављевић је то и започео. Нови манастир је основан на мјесту званом Виногради. Њега је касније довршио игуман Јеротеј Ковачевић. Освећење манастира и нове цркве било је 20. августа 1867. г.
Међутим, само нешто мање од сто година касније, обистиниле су се ријечи манастирског љетописаца који је записао: "Од свих манастира Драговић је среће најхудије". Педесетих година 20. вијека због изградње хидроелектране на Цетини манастир је поново измјештен, а више хиљада српског православног народа из плодне цетинске долине расељено је, махом у Србију.
Злу судбину коју је љетописац уочио манастир Драговић је доживио и 1995,године и подјелио је са српским православним народом из Далмације. Поново је опустошен. Мада је имао изразиту ненаклоњеност историјске судбине, Драговић је до 1995. године чувао у својој библиотеци и ризници велике драгоцјености.Ту се могао видјети октоих из 14.вијека, минеј за мјесец мај из 1531. године, писан у Студеници, једна књига штампана у Острогу 1594., крмчија штампана у Москви 1653. итд. Радозналци ће се обрадовати и кратким записима Доситеја Обрадовића, који је на својим путовањима свраћао и у манастир Драговић. Исто је чинио касније и његов сабрат по перу велики српски пјесник Лаза Костић, као и његов пријатељ српски писац Симо Матавуљ.
У манастирској ризници чувао се антиминс патријарха Арсенија Чарнојевића из 1692. и два јерусалимског патријарха Доситеја од 1701. године. Ту се чувао, међу осталим, и ручни крст игумана Василија из Косјерева од 1739. године.
Бројни су заслужници за обнову и напредак манастира Драговића. Да поменемо само неке: то су Викентије Стоисављевић, Стефан, Јеротеј Ковачевић, Леонтије Милковић, Георгије Адамовић, Стефан Дубајић, Иларион Торбица, Севастијан Јовић итд. За обнову и напредак манастира особито су заслужни епископи Никодим Бусовић, Стефан Љубибратић, Данило Пантелић, а у најновије доба, у овом времену епископ Далматински Г.Г. Фотије. Његовим настојањем манастир се обнавља и извјесно је да да ће он добити стари сјај и умножено братство, које ће као и њихови претходници служити Богу и народу.
МАНАСТИР СВЕТА ЛАЗАРИЦА НА ДАЛМАТИНСКОМ КОСОВУ
Због даљине и броја вјерника давно се осјећала потреба за подизање још једног храма у Косовској долини. Залагањем и иницијативом великог градитеља и заслужног владике Стефана Кнежевића (1853—1890) почело је 1874. године зидање нове цркве у селу Звјеринцу, на главици, у Косову (десетак километара јужно од Книна). Те исте године је владика Стефан осветио темеље ове цркве и посветио их св. Јоакиму и Ани.
Мећутим, када је храм био завршен Владика је промјенио патрона, и ову цркву посветио Светом Великомученику Српском Кнезу Лазару. Разлог за ово је сасвим јасан. Владика је морао да крије ову идеју од аустријских власти до завршетка подизања цркве. Друкчије би сигурно власти омеле ову акцију да су знале да ће црква бити посвећена Светом Кнезу Лазару, чији култ је у оно вријеме значио оживљавање косовске идеологије међу православним Србима у Далмацији. То је било вријеме националне и вјерске борбе нашег народа и Цркве у Далмацији за бити или не бити. Као и у читавом низу других подухвата, владика Стефан је и овдје успио. Од дана освећења, црква Лазарица је постала велико духовно свјетилиште. На Видовдан сваке године у њу су се сливале велике масе наших вјерника из читаве Далмације.
Подизање ове цркве је трајало петнаест година. Народ је причао да је Владика намјерно одуговлачио завршетак ове цркве због тешких политичких прилика и чекања на јубиларну 1889. годину. Тада је цјело Српство славило 500-годишњицу Косовске битке. Црква је довршена и свечано троносана на Видовдан 1889. године. Та свечаност је превазишла све раније наше црквене манифестације у Далмацији. „Српски лист" је забиљежио да је било око 7.000 присутних вјерника и „колико је српства, осим двију српскијех држава, овакве свечаности није било и нигдје се овако није прославио Видовдан". (Српски лист, бр. 25, 1889).
Том приликом је писао Стево Бјелић: „На тај начин је осветио Лазарицу популарни Владика Стефан Кнежевић. Он је њу подигао уз сарадњу и помоћ Косовљана и фаланге пробуђених далматинских Срба под вођством умнога, поштеног и борбеног Саве Бјелановића. С тим су се далматински Срби показали достојни свог косовског поријекла: подигли су своје Далматинско Косово, као расадник народне мисли на западу, и на њему озидали Лазареву цркву као знак да се и у Далмацији поштује и слави онај ко за крст часни и слободу златну положи главу своју". (Глас Привредно--културне матице за Сјеверну Далмацију, 1889, бр. 15—16, јуни 20).
Црква Лазарица је сазидана од тесаног камена у облику крста. Првобитни звоник је био преслица. Иницијативом блажено-почившег епископа Иринеја Ђорћевића подигнут је 1935. године нови звоник, који је те „светосавске године" осветио српски патријарх Варнава уз саслужење епископа: охридскобитољског Николаја, горњокарловачког Максимилијана, захумскохерцеговачког Тихона, далматинског Иринеја, викарног сремског Саве и око седамдесет свештеника.
Унутрашњост овога храма је украшена врло драгоценим иконостасом који је у оно вријеме стајао 2.400 круна. Набављен је прилозима наших вјерника из читаве Далмације. У љетопису парохије косовске пише да „љепшег, укуснијег и драгоцјенијег у цијелој Далмацији нема". Епископ Никодим Милаш је 1889. године поклонио овом храму једну дивну и врло велику икону Светога Кнеза Лазара. Скупоцјени полије-леј и неколико врло вриједних икона је поклонио 1902. године „честити старина Константин Петровић, добри Србин православни из Земуна, а настањен у Штајерском Грацу". Тако се каже у љетопису парохије косовске. Један крст од умјетничке вриједности поклонио је Клаудије Шупук из Шибеника. Поред овог племенитог хришћанина, било је још католика Хрвата, знатан број, који су прилагали и данас прилажу овоме храму.
У току прошлога рата овај храм је био оштећен и пропадао је за читав низ послератних година. Прилозима побожних Косовљана, у завичају и исељеништву, обновљен је у току 1964. и 1965. године.
Мећутим, црква Лазарица је опет пострадала од последњег земљотреса, који је 1970. године погодио Книнску крајину. На њој су морали поново да се врше велики радови. Потпуно је срушена цијела кровна конструкција па је постављена нова, утврђена бетонским гредама. Извршени су сви потребни радови на звонику, фасади и унутрашњости ове цркве. Утрошене су велике суме новца, примљеног највећим дјелом од побожних исељеника из овога краја. Црква је поново синула у својој првобитној љепоти. Свечано освећење обновљеног храма извршено је на Видовдан 1973. године.
Манастир Светог Василија Острошког Црногорци
По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија основан је нови манастир у Епархији далматинској и то манастир Светог Василија Острошког у селу Црногорци поред Имотског. Овај манастир је пети манастир у Епархији далматинкој и биће духовни центар Имотске крајине.
Овај свети храм је подигнут 1988.
Манастир Свете великомученице Недјеље
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је 17.јула 2005.г. Свету Архијерејску Литургију у завјетном храму Свете великомученице Недјеље у Оћестову. Том приликом је овај храм проглашен женским манастиром. Тако је манастир Свете великомученице Недјеље постао шести манастир и први женски манастир у Епархији далматинској.
Овом познатом далматинском сабору као и проглашењу манастира Оћестова било је присутно неколико хиљада вјерника који по традицији долазе на ходоћашће овој светињи.
