Кареја
Кареја је монашки градић, својеврсна престоница Светог Атона. Сама реч ‘кареја’ у преводу значи ‘орах’, којих има много у околини града. Налази се на самој средини полуострва, на североисточним обронцима Свете Горе. Атон је такорећи монашка република, али притом сваки манастир има свој типик.
У Кареји се налази Протат, у коме се остварује врховна самоуправа и суд, а у граду се такође налази и управитељ. Протат образује ‘Свештена заједница’ (‘Кинотис’), а из Свештене заједнице изабрани Савет – ‘Епистасија’. Свештену општину сачињавају заступници манастира (Антипросопи), по један из сваког од двадесет светогорских манастира. Епистасија, која има функцију извршне власти, формира се сваке године од по једног представника из пет главних манастира. Најстарији од Епистаса је Протоепистас. Протоепистасима могу бити монаси само из пет главних манастира: Велике лавре, Ватопеда, Ивирона, Хиландара и Дионисијата, и они се смењују по реду.
У Кареји се налазе конаци свих атонских манастира, осим манастира Кутлумуша, који је покрај саме Кареје. Такође се налазе пошта, телеграф, царина, лучна и полицијска управа, продавнице и амбуланта. Карејска Саборна црква Успења Пресвете Богородице је најстарија на Светој Гори и према предању основао ју је 335. године цар Константин Велики. Храм је страдао од пожара, а обновљен је у Х веку за време владавине цара Никифора Фоке. У ХΙΙ веку храм су уништили католици, а поново су га обновили бугарски цареви. Овде су сачуване фреске из XIV века, а на горњем делу олтара налази се светиња Кареје, чудотворна икона Мајке Божије Достојно Јест, а чува се такође и чудотворна икона Христа Спаситеља. Чудотворна икона Мајке Божије Млекопитатељница налази се у келији Светог Саве Српског званој Типикарница. У Кареји живи око сто монаха.
ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ:
Богородица Достојно Јест
Близу светогорске престонице, Кареје у области која припада светом манастиру Пантократору налази се велика литица са разним келијама. У једној од тих келија, посвећеној Успењу Владичице Богородице, живео је врлински старац јеромонах са својим послушником. Пошто по обичају сваке недеље у поменутом Протатском скиту служаху бденије, желећи да оде на службу, једне суботње вечери тај старац рече свом ученику: “Чедо, ја одох на уобичајено бденије, а ти остани у келији и читај колико можеш своје правило.” И изашавши упути се према скиту.
Касно увече, гле неко закуца на врата келије. Ученик похита и отворивши угледа пред собом чудног монаха, њему сасвим непознатог. Монах је замолио да уђе и преноћи.
Уставши за јутрење, домаћин и гост стану заједно појати службу. Дошавши до “Честњејшеје”, домаћин отпева само “Честњејшују херувим” и тако све до краја, уобичајену дакле стару химну светог Козме Песника. А монах странац начини другачији почетак песме, појући овакo: “Достојно јест ваистину блажити тја Богородицу, присноблаженују и пренепорочнују и Матер Бога нашего”, наставивши потом Честњејшују до краја. Чувши ове речи, домаћин се веома задиви па рече странцу: “Ми појемо само Честњејшују, а Достојно јест нисмо никада чули, ни ми ни старији оци. Али молим те, учини ми те забележи и мени ту химну, да је и ја појем Богородици.” Овај се сагласи, искајући да му донесе мастила и хартије да забележи химну. Домаћин му онда каже: “На жалост, немам ни мастила ни хартије”. А странац ће: “Дај ми онда неку плочу”. Монах похита, нађе једну плочу и донесе је госту. Узевши плочу у руке, он стане прстом бележити поменуту химну “Достојно јест”. И слова се чудом толико дубоко урезиваху на тврдој плочи, као да бејеху исписивана по најмекшој глини. Онда се гост окрене према домаћину рекавши: “Од данас па на даље овако да појете и ви и сви православни”. И ово рекавши ишчезне.
Кад је старац дошао са бденија и ушао у келију, млади монах запоје “Достојно јест”, онако како га сами анђео бејаше научио, и покаже старцу плочу са анђеоским прстом урезаним словима. Чувши ту химну и видевши плочу, старац се чудом зачуди. Онда је они подигну и заједно оду у Протат у намери да је покажу Проту Свете Горе и осталим старцима заједничког Сабора, и испричају све што се збило.
Прославивши једногласно Бога и заблагодаривши Владичици нашој Богородици за ово чудо, они сместа пошаљу плочу у Цариград патријарху и цару, са писаним објашњењем овог чудесног догађаја. Тако ова ангелска химна би објављена читавој васељени, да се поје од свих православних преславној Мајци Божјој. А Богородичину свету икону која се налазила у цркви келије у којој се догодило чудо, светогорски оци пренесу у Протатску цркву, у којој она до данас стоји устоличена на светом трону у светом олтару, јер је пред њом први пут Анђео отпевао ову химну. Саму келију назову “Достојно јест”, а литицу на којој се она налази сви до данас зову “Адин” (“Певање”) или “Псалин” (“Појање”), јер jе у њој први пут зазвучала ова анђеоска, Богомајци подобна химна.
Да је ово чудо доста старо и да је Анђео који се јавио Арханђел Гаврило, сведочи и запис из Минеја за 11. јун, који каже:
“На данашњи дан слави се Сабор Арханђела Гаврила у «Певању»”. Пошто се, по свему судећи, чудо догодило 11. јуна, ондашњи оци у знак сећања на чудо установили су овај празник и служили једном годишње Божанствену литургију на месту званом ‘Певање’, поштујући и славећи Арханђела Гаврила, који оставши од почетка до краја Богородичин хвалитељ и хранитељ, служитељ и радосни благовесник, послужи да се објави ова химна Богоматери, јер само њему доличаше једна таква служба.
У древна времена Владика свију Бог даде Јеврејима десет заповести написаних прстом Његовим на две камене плоче, а сада господар Анђела Божјих даде свима православнима најслађу и најпријатнију химну Мајке Божије, урезану арханђелским прстом на каменој плочи.Христос Сведржитељ
За ову свету икону везује се следећи догађај:
У Карејском скиту живео је један врлински старац, са којим се у истој келији подвизавао и један јеромонах. На Велики Четвртак старац рече јеромонаху: “Ти данас служи брже, да се раније причестим часним Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа јер не могу да издржим до деветог часа, као што прописује типик”.
Јеромонах по старчевој жељи крене да служи, али да не би одступио од типика стане чинити велике поклоне, не би ли што више одоцнио. Стојећи пред иконом Владике Христа он се клањао што је спорије могао. Али, одједном се из Христове иконе зачуо глас који рече: “Пожури, као што ти наложи старац.” И сви присутни у цркви чули су глас и веома се уплашили, а свештеник са великим страхом отпочне службу, и причести старца Пречистим Тајнама Христовим.
Икона Христа Сведржитеља однешена је у Протатску цркву, где је постављена у свети олтар, а чудесни догађај забележен је на исправљење и вечни помен братији
Испосница Светог Саве
У средишту Кареје недалеко од свештене општине и протатске цркве налази се испосница Светог Саве називана још и посница или типикарница.
Једна од најугледнијих келија на Светој Гори, коју је подигао Свети Сава Српски 1199. године, одмах после подизања Хиландара, посвећена је Светом Сави Освећеном Јерусалимском.
У њој се Свети Сава Српски посветио строгом испосништву према прописима Карејског типика који је сам на писао, а чији се оригинал, као најстарији документ чува и данас у хиландарској библиотеци – ризници.
Постоји неколико преписа тог списа али је најстарији онај урезан на мермерној плочи изнад улазних врата на зиду цркве карејске испоснице.
У испосници Светог Саве следећи пример највећег српског светитеља живе монаси који се добровоњно јаве за ту службу. Они не треба да се занимају ничим другим осим молитвом за цео свет и да за дан и ноћ прочитају цео Псалтир (књигу псалама Давидових из Старог завета), а у току седмице целокупно Четворојеванђеље.
После повлачења смерног старца Симеона, данас у испосници Светог Сава, сада у испосници Светог Саве служи отац Никодим.
На иконостасу цркве испоснице налази се чудотворна икона Богородице Млекопитатељнице коју је по предању донео Свети Сава из манастира Светог Саве Освећеног. Она се налази са десне стране царских двери на месту које је предвиђено за икону Господа Исуса Христа што је јединствен случај у целом православљу. Уз Млекопитатељницу Свети Сава је из манастира Светог Саве Освећеног, из Свете Земље донео и чудотворну икону Пресвете Богородице Тројеручицу као и жезло Патерицу која се дуго налазила у истоименој келији недалеко од Кареје, а од Светог Илије (2. август 2004. године) и она се чува у самој испосници.БОГОРОДИЦА МЛЕКОПИТАТЕЉНИЦА
Према усменом предању очуваном у манастиру Хиландару, ова света икона се најпре налазила у лаври преподобног Саве Освећеног, удаљеној непуних 25 стадија од Јерусалима. Пре свог престављења из овог привременог живота Господу, овај велики учитељ и ктитор једине на читавом истоку лавре Сава Освећени оставио је окупљеној око свог самртног одра братији, завештање, рекавши да ће један царски син српског порекла, његов имењак, након доста времена посетити његову лавру, и заповедио да му се дарује на благослов Богородичина икона Млекопитатељница. Свети Сава Освећени упокојио се у миру и радости четрвте године владавине великог цара Јустинијана.
Равно седам векова прохујало је преко његове чудесне лавре и света икона Млекопитатељница је непомично стајала на свом месту, очекујући испуњење пророчанске и последње заповести блаженоупокојенога Саве Освећеног, која је у срцима братије чувана и на уснама преношена из века у век. Најзад, у 13-ом веку, архиепископ све Српске земље Сава долази на поклоњење у Палестину. У великој лаври светог Саве Освећеног монаси му објављују завештање светог Саве Освећеног и поред чудотворне иконе Богородице Тројеручице и штапа-патерице, дарују му и Млекопитатељницу.
На повратку из Палестине у Србију, свети Сава најпре одлази на Свету Гору Атонску, у свој манастир Хиландар, и дарује манастиру на неодузимљиво наследство и драгоцени украс икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице, поставивши је у цркву карејске келије манастира Хиландара, такозване Поснице или Типикарнице. Ваља напоменути да је ову икону, насупрот обичају заједничком за васцелу Источну Православну Цркву, свети Сава поставио на иконостас не са леве стране Царских двери, већ са десне, дакле на место где увек стоји икона Христа Сведржитеља. Ипак, у овој цркви Господ Сведржитељ и данас стоји са леве стране Царских Двери, где је уобичајено место Богородичине иконе.
Богородица Млекопитатељница је једно од најлепших остварења Византијске уметности и зато има и велику уметничку вредност.
