Преподобни отац Јустин (Поповић)
СВЕТЕ МОШТИ

Нема сумње, материја је најзагонетније, најтајнственије и најсложеније заступљена у људском телу. Мозак?! - Каква се све чудеса и тајанства збивају између његове материје и душе! Свеколико је искуство рода људског: ничим се та тајанства не могу докучити и сазнати. Тек нешто-нешто од тога доступно је људском чулно-разумном испитивању. Исто тако и срце човеково - саткано све од самих небоземних тајни. Тако саткани и - свака ћелија у телу људском, и сваки молекул, и сваки атом. Све и сва је на свом тајанственом путу ка Богу, ка Богочовеку. Јер створена Богом Логосом, материја је самим тим Богоцентрична. Поред тога, Својим доласком у наш земаљски свет, и Својим целокупним Богочовечанским домостројем спасења света, Господ Христос је очигледно показао да је не само душа него и материја створена од Бога и за Бога, и да је Богочовек и за њу све и сва као и за душу. Јер саздана Богом Логосом, материја је сва својим најунутрашњијим нервом - богочежњива, христочежњива. Очигледан доказ тога је то што је Бог Логос постао тело, постао човек . Тиме је материја узвеличана божанским величањем, и ушла у благодатно-врлински подвиг обогочовечења, охристовљења. Бог је постао тело, постао човек, да би се сав човек, све тело испунило Богом, и Његовим чудотворним силама и моћима. Са Богочовеком Господом Христом, са Његовим телом материја је сва кренула Христовим путем: путем обогочовечења, преображења, освећења, васкрсења, вазнесења ка надхерувимској слави и вечности. И све то бива и све се то збива кроз Богочовечанско тело Цркве, која и јесте Богочовек Христос у васцелој пуноћи своје Богочовечанске Личности, пуноћи "која све испуњава у свему" . Тим богочовечанским живљењем својим у Цркви тело се, као материја, као вештаство, освећује Духом Светим, и тако отројичује Светом Тројицом. На тај начин материја постиже сво врховни божански смисао и циљ, своје вечно блаженство и своју богочовечанску бесмртну радост. Светост Светитеља, светост и њихове душе и њиховог тела је од њиховог благодатно-врлинског живљења у богочовечанском телу Цркве Христове. Таква светост обухвата целокупну личност човекову: сву душу и тело, све што улази у тајанствено устројство човекова бића. Светост Светитеља се не задржава само у души њиховој, већ се неминовно распростире и на тело њихово, те је у Светитеља свето и душа и тело. И ми, побожно поштујући Светитеље, поштујемо целокупну личност њихову, не раздељујући при томе свету душу од светог тела. Отуда је побожно поштовање светитељских моштију природан саставни део побожног поштовања и молитвеног призивања Светитеља. Све то сачињава један недељиви подвиг, као што душа и тело сачињавају једну недељиву личност светитељску. Очигледно, Светитељ за живота на земљи непрекидном и једнодушном благодатно-врлинском сарадњом душе и тела свог, постиже светост личности своје, испуњује и душу и тело благодаћу Светога Духа, и тако их претвара у сасуде светих тајни и светих врлина. Стога је сасвим природно указивати побожно поштовање и једном и другом светом сасуду Божје благодати. Јер благодатна сила Христова прониче, облагодаћује све састојке човекове личности и сву личност као целину. Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Духа . Уселивши Христа вером у срца своја , а Бога Оца делотворном љубављу и испуњавањем заповести , утврдивши се у Духу Светом благодатним подвизима , Светитељи се отројичују, постају обитељи Свете Тројице , храмови Бога живога , и сав им живот протиче: од Оца кроз Сина у Духу Светом. И поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бог живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти Светитеља, и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, посведочавају да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу. Побожно поштовање светих моштију, засновано на њиховом чудотворству, води порекло из Божанског Откривења. - Још у Старом Завету Бог је благоволео да свете мошти неких Својих угодника прослави чудесима. Тако је од додира светих моштију пророка Јелисеја васкрсао мртвац . Гроб и кости пророка, који је Јеровоаму претсказивао разрушење идолских олтара, били су у великом поштовању код Јудејаца . Патријарх Јосиф оставља завештање синовима Израиљевим да чувају кости његове у Египту, и при одласку однесу их у земљу обећану . Нови Завет је уздигао тело људско на небивалу, божанску висину и прославио га славом какву немају Херувими и Серафими. Благовест је Новог Завета о телу: смисао и циљ тела људског је да заједно са душом стекне и наследи живот вечни у блаженству вечном. Господ Христос је дошао да спасе=охристови=обожи=обогочовечи целога човека, то јест и душу и тело, и да им васкрсењем осигура победу над смрћу и живот вечни. И нико никада није тако прославио тело људско као што је то учинио Господ Христос васкрсењем својим са телом и вазнесењем тела на небо и вечним седењем у њему с десне стране Бога Оца. На тај начин Васкрсли Господ је унео залог васкрсења у природу људског тела и - "сваком телу пропути пут у живот вечни" . Од тада човек зна да је тело стврено за вечност кроз богочовечност, и да је његов божански посао на земљи: заједно са душом борити се за живот вечни , борити се свим благодатно-врлинским средствима, и тако облагодатити себе, испунити себе благодаћу Божјом, претворити себе у храм Духа Светога, у храм Бога живога. Имајући у виду да је овакав новозаветни циљ тела људског постигнут и остварен у личностима Светитеља, хришћани и указују побожно поштовање телима светитељским, светим моштима њиховим - као светим храмовима Духа Светога који благодаћу својом борави у њима. Но Свето Откривење показује да по неизмерном човекољубљу Свом Дух Свети борави благодаћу Својом не само у телима Светитељa већ и у одећи њиховој. Тако, убруси светог Апостола Павла исцељују болеснике и изгоне нечисте духове ; плаштом својим пророк Илија удара по води, раздваја воду Јордана и сухим коритом прелази Јордан са својим учеником Јелисејем ; то исто са истим плаштом чини сам пророк Јелисеј по узећу Илијином не небо . А све то има своју божанску потврду и објашњење у божанској сили која је боравила у хаљинама Спаситељевим, које су обавијале Његово пречисто божанско тело . Штавише, по неисказаном човекољубљу Свом, Божански Господ чини да слуга Његовог Божанства чине чудеса не само телом и оделом већ и сенком тела свог, што сведочи догађај са светим Апостолом Петром: његова сенка исцељује болеснике и изгони нечисте духове . Бесмртна благовест Светог Откривења о светим моштима и њиховом побожном поштовању посведочена је и непрекидно се посведочава Светим Предањем од апостолскога доба до данашњега дана. Безбројне су свете мошти светих Угодника Божјих широм православнога света. Чудеса њихова су неизбројна. Побожно поштовање њихово од стране православних хришћана је посвеместно. И то несумњиво зато што свете мошти чудотворством својим побуђују њих на побожно поштовање њихово. Од самог почетка, у апостолско доба, хришћани су побожно чували чесне мошти Светог Претече и светих Апостола, те су оне могле доћи до нас; а за време гоњења они су склањали и скривали по домовима својим свештене остатке тела светих Мученика. И од тада па све до данашњега дана свете мошти светих Угодника Божјих чудесима својим разливају бесмртну радост богочовечанске вере наше по срцима православних хришћана. Сведочанства о томе безбројна су; навешћемо само неколико. Како су свечано преношене и сретане свете мошти Светитеља, дирљиво описује Свети Златоуст у својој Похвалној речи о Светом Игњатију: "Ви житељи Антиохије, отпустили сте епископа и примили мученика; отпустили сте га с молитвама а примили с венцима; и не само ви него и сви житељи успутних градова. Замислите, шта су све они морали осећати при повратку светих остатака његових! Каквом су се слашћу наслађивали! У каквом усхићењу били! Како су се радовали! Каквим су похвалама одасвуд обасипали венценосца! Као што храброг ратника, који је победио све своје противнике и у тријумфу иде са бојишта, усићено сусрећу гледаоци, не дају му чак ни на земљу да стане, него га подижу и на рукама носе дома, обасипајући га безбројним похвалама, - тако исто су и овог Светитеља сви житељи градова, почињући од Рима носили на својим раменима и предали нашем граду, славећи венценосца, хвалећи победника... У то време свети Мученик је је даровао благодат свима тим градовима, утврдио их у побожности; а од тога доба па све до данас он обогаћује ваш град." .

Говорећи о чудотворној сили светих моштију, Свети Јефрем Сирин вели о светим Мученицима: "Они и по смрти дејствују као живи, исцељују болне, изгоне ђаволе, и силом Господњом одбијају сваки зли утицај њихов. Јер је у светим моштима свагда присутна чудотворна благодат Светога Духа". .

При открићу светих моштију Светога Гервасија и Протасија Свети Амвросије се обраћа слушаоцима и говори са побожним усхићењем: "Ви сте дознали, и чак сами видели многе који су се ослободили демона, а још више таквих који су се само руком коснули одеће Светих, и одмах се излечили од својих болести. Обновила су се чудеса древних времена од онога доба откако се доласком Господа Исуса излила на земљу благодат преизобилна: ви својим очима видите многе где су се исцелили као неком сенком Светих. Колико се убруса предаје из руке у руку! Колико хаљина које су биле положене на свештене остатке и од самог додира постале лековите, траже верни једни од других. Сви се труде да их се макар мало дотакну, и ко их се дотакне, оздрављује . Образлажући зашто хришћани указују побожно поштовање светим моштима, Свети Амвросије благовести: У телу Мученика ја поштујем ране примљене за име Христово; поштујем успомену онога који живи бесмртношћу врлина; поштујем освећени прах исповедањем Господа; поштујем у праху семе вечности; поштујем тело које ме поучава љубити Господа и не бојати се смрти за Њега... Да, ја поштујем оно тело које је Христос удостојио мучеништва, и које има царовати са Христом на небу . Говорећи о чудотворству светих моштију, блажени Августин вели: О чему другом сведоче та чудеса ако не о вери која проповеда да је Христос Васкрсао у телу и Вазнео се са телом на небо? Јер и сами Мученици били су мартири=сведоци те вере. За ту веру они су положили живот свој, и добили могућност да све ово измољују од Господа. Ради те вере они су претходно показали необично трпљење, да би се затим појавила таква сила у овим њиховим чудесима . Свети Дамаскин, сумирајући животворно учење Светога Писма и Светога Предања о побожном поштовању светих моштију, херувимски благовести из олтара своје богоносне христолике душе: "Светитељи су постали по благодати - ?????? - оно што је Господ Христос по природи - ?????. То јест постали су богови по благодати: чиста и жива обиталишта Божја. Јер говори Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима и бићу им Бог . Притом, Свето Писмо говори: Душе праведника су у руци Божјој и смрт их се неће дотаћи . Јер смрт Светаца је пре сан неголи смрт. И: Драгоцена је пред Господом смрт Светаца Његових . Према томе, шта је драгоценије него бити у руци Божјој? Јер Бог је живот светлост, и који се налазе у руци Божјој налазе се у животу и светлости. А да Бог и преко ума -??? ??? ??? - обитава у телима Светаца, сведочи свебожји Апостол: Не знате ли да су тела ваше храм живећег у вама Духа Светога ? Господ је Дух .

И још ова еванђелска истина: Ако ко поквари храм Божји, поквариће њега Бог: јер је храм Божји свет - а то сте ви ! Стога, како не поштовати побожно одухотворење Божје, одухотворена телесна жилишта Божја? Јер они, будући живи, са смелошћу стоје пред Богом. Господ Христос нам је даровао мошти Светаца као спасоносне изворе који точе разноврсна доброчинства и изливају миро слаткомирисно. Нека нико у то не сумња! Јер када је по вољи Божјој из кршевите и тврде стене у пустињи потекла вода за жедни народ , и из магареће чељусти за жеднога Самсона , зар је онда невероватно да из моштију светих Мученика изобилно тече миомирисно миро? Несумњиво тече, по свемогућству Божјем и по Божјем поштовању и уважавању Светаца. По старозаветном закону, ко се дотакао мртвога тела сматран је за нечистога седам дана . Али Свеци нису мртви. Јер од како је Онај који је сам Живот и Виновник живота, био убројан у мртве, ми већ не називамо мртвима оме који су уснули, преминули у нади на васкрсење и са вером у Њега, ми их не називамо мртвима. Та и како може мртво тело творити чудеса? И на који се начин кроз свете мошти изгоне демони, удаљују болести, лече болни, прогледају слепи, очишћавају губави, прекраћују искушења и невоље, и сваки добри дар од Оца светлости силази на оне који моле се чврстом вером . Васељенску веру Цркве о побожном поштовању светих моштију потврдили су богоносни Оци Светога Седмог Васељенског Сабора својом одлуком: "Господ наш Исус Христос подарио нам је мошти Светитеља као спасоносне изворе који изливају разноврсна доброчинства на немоћне. Стога они који се дрзну одбацити мошти Мученика: ако се епископи - да се свргну, а ако су монаси и световњаци - да се лише општења . У правилу 7. истог Васељенског Сабора вели се: Ако су који свети храмови освећени без светих моштију Мученика, наређујемо да се у њима положе мошти уз уобичајену молитву . Да је побожно поштовање светих моштију саставни део Богочовечанског домостроја спасења сведоче и ове чињенице: од најдубље светопредањске старине храмови су зидани на гробницама и моштима Светитеља, и света Литургија се врши једино на антиминсу у коме се налазе честице светих моштију. Поред тог, богослужбене књиге, нарочито Минеји, препуни су молитава и песама које се односе на побожно поштовање светих моштију. А Житија Светих изобилују сведочанствима о њиховом чудотворном делању, разливајући по срцима православних хришћана бесмртну радост вере наше православне=богочовечанl 9;ке. Све у свему: тајна светих моштију је у срцу новозаветне светајне: оваплоћења Бога . Јер васцела тајна човечијег тела објашњена је оваплоћењем, отеловљењем Бога: Богочовеком Господом Исусом Христом. Отуда благовест, свеблаговест о телу: Тело је за Господа и Господ за тело . А кроз тело човеково и сва твар, сва материја добила је свој божански смисао, богочовечански свесмисао . Јер човеком, освећеним у Цркви светим тајнама и светим врлинама, освећује се, охристовљује се и твар, и материја. А уз то иде и ова радост: мироточивост многих светих моштију. То мило чудо дато је светим моштима да покаже да су хришћани заиста "Христов мирис Богу (2.Кор. 2,15), миришу на Бога, на небо. Еванђелска је истина: грех је човеков - смрад пред Богом; и сваки грех смрди из ђавола. Кроз свете тајне и свете врлине хришћани постају "Христов мирис Богу." Отуда су и свете мошти Светитеља мироточиве. Преподобни отац Јустин (Поповић) Беседа на Усековање Светог Јована Крститеља У Име Оца и Сина и Светога Духа! Данас, данас је мали Велики Петак, други Велики Петак. Јер, данас је погубљен највећи између свих рођених од жена - Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи. На Велики Петак људи су Бога убили, Бога распели. На данашњи свети велики празник људи су убили највећег човека. Највећег, то кажем не ја. Шта ће моје похвале великом и славном Претечи Господњем, кога су уста Господња похвалила више него икога од људи, више него икога од Апостола, од Анђела, од Пророка, од Праведника од мудраца. Јер су уста Госпдоња изрекла за њега: Ово је највећи између свих рођених од жена. Нема веће похвале у оовоме свету. И зато је данашњи дан мали Велики Петак. Гле, безумни људи убили су највећег Праведника. Смета им? Да, смета развратном цару Ироду и разблудној Иродијади. Правда Божија и Истина Божија смета безаконицима, смета убогим грешницима, смета свима опијеним разним страстима. Гле, зар и данас христоборци не вичу: Распни га, распни! Зар и данас христоборци не траже главу Исуса из Назарета? Његову главу траже, а камоли главу Јована Крститеља. Шта је то? Да ли се овај свет претворио у лудницу? Људи неће Бога, неће највећег Праведника у овоме свету. Кога хоћете? Кога желите? Чиме ћете Христа заменити? Чиме Светог Јована Крститеља? Собом!? О! мољци, о! комарци смртни! Да људи кад полуде од гордости, када полуде од самољубља, онда им не треба Бог, онда им не треба Правда Божија. Они себе проглашавају за богове. Они своју малу лажну истиницу предлажу за велику истину, спасоносну истину. Они своје мале земаљске, губаве правде, проглашавају за највеће правде: Христове Правде не треба нам, Божије Правде ми нећемо! Да, људи слепи умом, слепи душом, не виде, и неће да виде, да у овом свету човек, прави човек, не може да издржи без Бога. Зашто? Па зато што је овај свет пун Ирода, пун фарисеја. Ироди траже главу Јована Крститеља, Ироди траже Главу свих Праведника земаљских, а фарисеји, а лажни књижевници, а лажни мудраци овога света, траже смрт Богочовека Христа. Да, данашњи празник, други Велики Петак. Зашто? Зато, што нема већег злочина, осим злочина учињеног на Велики Петак, од злочина данашњега дана, када је Ирод погубио највећег између рођеног од жена. Зашто је Спаситељ тако узвеличао Светога Великог Јована Крститеља као никога од људи? Зашто? Зато, браћо, што је Свети Претеча у себи, у личности својој, оличавао све врлине неба, све врлине свих Пророка, свих Апостола, Свих Мученика, свих Анђела небеских, свих Исповедника. Гле, данас ми прослављамо пгибију, посечење првог Апостола међу Светим Апостолима. Јер Претеча Госпдоњи, први је био послан од Бога, да види и објави свету Спаситеља света. Далеко пре Апостола Петра, пре Апостола Натанаила, пре икога, он је показао свету Бога Који се оваплотио и јавио као Господ Исус Христос. Први Апостол, који је угледао Духа Светога где силази с неба на Господа Исуса када се крштавао у Јордану, и објављује Њега као Сина Божијег и Спаситеља свету. Он, он и први Еванђелист међу Еванђелистима. Он је први објавио свету и указао на Носиоца свих главних вести за род људски, на Господа Христа. Сам Господ Христос - ето Еванђеља, неба и земље, за људе у овоме свету. - Гла Јагње Божије које узима грехе света на себе! Цело Еванђеље Свети Претеча је сажео у неколико речи. Кад је погледао на исток, онн је целом роду људском од Адама до данашњега дана говорио: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Царство небеско - ево Њега - Исуса Бога с неба. У Њему је Царство Небеско. Кад се окренуо на запад, и погледао људа потопљене гресима и смрћу, он је и њима довикнуо: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Кад је погледао на север и југ, исти људи, сви робови греха, робови смрти, робови демона. Свима је довикнуо једно славно и свето и спасоносно Еванђеље: Људи, покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Такав је силан Еванђелист, такав је! Кад је Господ почео проповед свог Еванђеља, једну моћну проповед, Ох је те речи узео као почетак и свршета свог Еванђеља: И поче Исус проповедати и говорити: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Гле, зато је Свети Претеча први Еванђелист међу Евванђелистима Христовим. Данас, Данас су људи осетили анђела у телу, земаљског анђела и небеског човека - Светог Јована Крститеља. Не само Пророк старозаветни назвао је Претечу анђелом Господњим него је и сам Господ рекао да је то нђео који је послат пред Њим да Му припреми пут. Не само Пророк, рекао је Спаситељ за Крститеља него и више од Пророка - Анђео Господњи. И тако је Свети Претеча, уствари, при анђео у телу, међу каснијим многобројним анђелима у телу, светитељима Божијим, који су на земљи живели као анђели небески, и били на земљи анђели, а на небу остали људи Божији, људи свети. Данас, данас ми прослављамо велики празник првога међу новозаветним Пророцима. Светог Пророка новозаветног. Гле, он је објавио свету да се Господ Христос јавља свету не само као Спаситељ него као и Осветитељ, и као Судија света.

У Његовој руци је секира и лопата:
Очистиће Господ гумно земаљско и на дан Страшнога Суда, и овејаће плеву од пшенице, праведнике од неправедника. Све је то сагледао Велики и Славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи. Зато данас и славимо њега као светог Пророка новозавеног убијеног од злочестивог и злотворног цара Ирода. Још је Свети Претеча добио потврду Господњу, да је највећи између рођених од жена зато, што је он први новозаветни Мученик међу свим светим Мученицима. - Гле, како је он пострадао за Правду Божију у овоме свету! Радосно пострадао! Вели се у данашној главној црквеној песми и молитви њему, да је он радујући се отишао у смрт: и пострадао, радујући се. И тиме постао први пример и први надахнитељ свих Светих новозаветних Мученика, од Првомученика Стефана до данашњега дана. Сви Свети Мученици, иду у смрт радујући се за Господа Христа, иду у смрт јер знају да их смрт не може задржати својим оковима, знајући да је смрт само капија, отворена капија у Царство Небеско за њихове свете душе. Како ћеш иначе, брате и сестро, објаснити радост Светог Георгија Великомученика, какда му кидају тело, на точку кости кидају, а он кличе од радости Господу, јер види Њега, види Анђеле Божије где стоје око Њега, и Анђели заустављају точак. Гле, каква радост у тим страшним мукама! И Свети Великомученик стаје читав и здрав пред безбожним царем Диоклецијаном. Тај први проналазач радости свете у мучеништву јесте Славни Свети Претеча и Крститељ Господњи Јован. Ми данс исто тако прослављамо и првог Исповедника Еванђелског и хришћанског, првог Исповедника Божијег у овоме свету новозаветном. Гле, он је неустраштво у очи говорио и исповедао Истину Божију: Царе, ти не можеш имати жену брата свога, живог брата свог. Отео си жену брату своме. Сви закони неба и земље су против тебе. И ја, ја ти говорим те законе неба и земље, јер сам зато послан. Царе, ти не можеш имати жену брата свога. Неустрашив као бесмртни лав. Неустрашив као Херувим у телу. Ето, то је први Исповедник Христове вере, а за њим ројеви, јата славних Исповедника Христових у овоме свету. Исповедника који исповедају за сав свет, за исток и запад и север и југ, да је Господ Христос једини Истинити Бог у свима световима. Насупрот свима гоњењима, свима лажима оних који се силе против Христа у овоме свету. Насупрот свима јересима, насупрот свима богоборцима, насупрот свима христоборцима, неустрашиви свепобедници, безброј њих, почев од Светог Претече до данашњега дана. Ту истину јављају и објављују свима световима: Христос пре свега и изнад свега! Он, Једини Истинити Бог. Ви, ви лажни богови, маске, маске, ружне и гадне маске лажних богова склањајте се! Души људској у овоме земаљском свету потребан је Истинити Бог. Ко сте ви самозванци? Ко? У гробове, у хиљаду смрти ви сами себе вучете, и ви хоћете да Господа Христа замените? Како сте бедни, како сте смешни! Авај, никоме се пакао цео тако не смеје као вама. Кикоћу се демони око вас, и ви их не чујете, а ми их чујемо. Ми хришћани. Да, Свати Крститељ први Исповедник хришћански, а за њим као за челником, јата и јата славних Исповедника Христових у овоме свету. Браћо моја, велика се тајна снује кроз овај празник, велика се тајна Божија тка на ткиву данашњега празника. Чули сте из светога Еванђеља данашњега: ученици јављају Спаситељу да је Претеча посечен. Умукла су уста која су објавила свету Тебе, Господе! (авва плаче). Шта сад? Ко смо ми према Твоме Великоме Крститељу? Спаситељ ћути. Што је најнеобичније, позива ученике Своје и одлази у пусто место. Шта је то? Зар Господ бежи, зар Он бежи од Ирода? Гле, Он Свемилостиви Чудотворац, гледајући ону јадну мајку удовицу, васкрснуо је њеног незнатног сина. Али тиме не незнатног Њему ни њој. А гле, Господе, Претеча Твој лежи мртав, погубљен, зашто њега не васкрснеш? Ти си васкрсао кћер некога старешине Јаира. А гле, онај за ког си Ти рекао да је највећи између рођених од жена, посечен је од злотвора цара. Господе, брни Правду Своју, брани Твог првог Апостола, брани Свога првог Мученика, првог Еванђелиста, првог Анђела, првог Пророка, првог Исповедника. Васкрсни њега! Спаситељ ћути, одлази у пусто место, и моли се Богу. Зашто Господе? Зато, што Свети Претеча треба да буде први Апостол и у паклу, у царству смрти, куда су отишле све душе свих људи од Адама до доласка Спаситеља у овај свет. У том царству смрти, које се назива ад, тојест место невидљиво у коме нико никога не види, мрак, у том царству смрти, били су сви, и праведници и неправедници, и сви старозаветни људи до доласка Господа Христа. Грех људски увео је смрт у овај земаљски свет, смрт међу људе. И царство смрти било је једино обиталиште душа људскоих после њихове телесне смрти у овоме свету. Претеча, треба да буде Претеча и у паклу и у царству смрти, да и тамо објави душама свих људи: Гле, дошао је на земљу Онај кога сте ви очекивали, и кога сте ви чезнули да видите. Ви, праведници, сви: Мојсије, Аврааме, Давиде, сви свети Пророци и Праведници. Ево, дошао е на земљу као човек, дошао као Спаситељ, и чини таква знамења и чудеса, каква ви сви заједно Пророци, никада видели нисте. Поглед Његов исцељује од свих болести. Реч Његова васкрсава из свих смрти. Глас Његов изгони ђавола из свих људских бића. Заиста је дошао Спаситељ света на земљу, Господ Христос. И ево, ја долазим пред Њим и испред Њега да и вама објавим ту преблагу вест, ту радосну вест: доћи ће Он и к вама овде. Кроз кртко време доћи ће, и ви ћете Њега видети. Ви ћете видети каква је његова душа човечанска, сва пуна Бога, и блиста бескрајним сунцима. И јавио се Свети Претеча у царству смрти, као први Еванђелист, да објави Еванђеље Христово свим душама у царству смрти. Јавио се свима њима и као први Мученик, да покаже како ће за Истинитог Бога, Господа Христа, Спаситеља света, људи радосно ићи у смрт све док смрт не буде савладана и побеђена. Неће се бојати смрти, јер ће бити јачи од смрти. Господ ће дати победу над смрћу тела, Васкрсењем Својим са телом. И ушао је Славни Претеча у царство смрти као Претеча свих истинских Исповедника Христових у свету, као Претеча свих истинских Пророка у свету, да објави свим душама у царству смрти: ето, смрт је побеђена демони побеђени, царство смрти биће разрушено кад се Господ јави овде кроз кратко време. И ви ћете бити изведени из овог ужаса у небеске радости и небеске светове. Зато је Господ ћутао, зато Господ није васкрсао онога, за кога је рекао да је највећи између рођених од жена. Требало је да он сврши свој апостолски, свој еванђелски посао, свој мученички посао, свој исповеднички посао, у паклу у царству смрти. И ето, зато је данашњи дан, дан за нас хришћане, као други Петак, Велики Петак. Али као што за Спаситеља после Великог Петка долази Васкрсење, тако и Претеча радосно умире, улази у смрт је види победу над смрћу, јер зна да Господ и њему осигурава вечни живот и васкрсење из мртвих на дан Страшнога Суда. Кад је кроз шест месеци Господ био распет, Он је сишао у пакао, у ад, у царство смрти са својом човечанском душом. Тело Му је лежало у гробу, а Он је душом Својом пуном Бога сишао у царство смрти. Гле, какво је то било изненађење за све душе свих људи у царству смрти, када су угледали Бога у души човековој како блиста јаче од свих сунаца које ми људи можемо замислити. Ко не би поверовао у Њега, ко? Када се Он јавља тако пун Вечне Истине, Вечног Живота, Вечне Правде, у царству смрти. Јавља се као победник смрти. И пошто царство смрти није могло да држи Бога, Који је био у души Исусовој, да држи Бога у својим рукама, распало се царство смрти од Божанства Христовог, од душе Његове Пресвете, у којој је био сав Бог. И Господ је извео из царства смрти све, који су поверовали Претечи пре тога и поверовали у Господа Христа да је Он Истинити Бог у свим световима. Извео их је Господ и увео у Царство Небеско. Ето зашто Господ Христос није васкрсао Светог Јована Претечу и Крститеља. Ми данс, славећи овог Великог и Славног првог Апостола, првог Мученика, првог Еванђелиста, и Претечу свих истинских хришћана кроз векове, ми се клањамо његовом страдању радосном за Истину Христову, и његовом светом Еванђељу и светом апостолству и светом мучеништву. Гле, две хиљаде година, он, који је допустио да ге безакони цар посече, чини безбројна чудеса кроз земаљски свет, живећи поред Господа Христа у овоме свету. Две хиљаде година он чудотвори непрестано по свима душама које му се обраћају молитвама. Гле, брате и сестро, када си у некој великој муци, обрати се том првом Апостолу Христовом, и помоћи ће ти у свим твојим тешкоћама. Када си у каквој великој невољи, обрати се том првом Еванђелисти. Ма какве горчине биле у војој души он ће ти тајанствено послати из оног света утеху у душу твоју намучену. И кад си у искушењима и страхотама овог земаљског живота, ти прбегни њему, Светом Исповеднику, кажи му срце своје, испричај му душу своју, и буди уверен - он ће на тајанствен божански начин сићи у душу твоју и спасти те, и избавити од свих искушења и невоља. Али, ако треба да пострадаш за Господа Христа у овоме свету, на тебе наваљују људи са свих страна, безбожници и христоборци, хоће да те униште ако си Христов, хоће да ућуткају уста која говоре о Христу, ти се онда сети њега, првог Мученика, завапи к њему: О, Свети Мучениче, први Мучениче еванђелски Христов, похитај ми у помоћ! Дај ми да и ја умрем за Господа Христа, да оставим тело као пролазно одело, и да кренем у Царство Христово, кроз свети мученички пут! И он ће умолити Господа да и ти уђеш у ред светитеља. Тако, данашњи мали Велики Петак претвара се за нас у велику Васкршњу радост. Петак мали а Велики Васкрс, - Васкрс за све хришћане свих векова. И за нас данас, и за мене и за тебе, за сваког данашњег хришћанина, гле, данашњи Велики Петак је у исто време и Васкрс, јер ми, ми славимо вечно живог на небесима Светог Јована Крститеља Господњег. Како је победио смрт нанесену му од Ирода, јуришао је на небески свет, да буде први после Богомајке поред Господа Христа. Видели сте икону такозвану "Деисис" тојест мољење: Господ седи на престолу славе - Цар Небески, с десне стране њега - Пресвета Богомајка, а с леве Свети Претеча. Моле се Њему за род људски. О, нека би његове свете молитве биле узнесене и данас, и сутра, и увек, и узносиле се за нас Хришћане и Србе, и за све људе овога света. Да Господ све покаје, све помилује, да све спасе. Еда бисмо сви људи, предвођени Славним Претечом, вечито славили Јединог Истинитог Бога у свим световима, Господа Христа, коме нека је част и слава, сада и увек и у векове векова. Амин.

Владика Атанасије ПРАВОСЛАВНИ ИКУМЕНИЗАМ

1. Сва истина наше Хришћанске вере јесте откривење Свете Тројице у Христу, у Христовом оваплоћењу, и тело те истине, како је говорио Свети Иринеј, јесте управо Црква као тело Христово. Отуда за нас православне сва Црква и све у Цркви извире и своди се на Господа Исуса Христа Богочовека. Зато и Еклисиологија, која је данас толико актуелна, за нас православне извире, заснива се и неодељива је од Христологије. Сједињење Бога и Човека у Христу, сједињење наше с Богом, са свом творевином (= читавим светом) |1| и са људима, и у космичком и истовремено у конкретном историјском, еклисиолошком телу Цркве Христове, и отуда премошћење свих провалија и амбиса, свих дуализама" несместивих са Ипостасним дјиофизитизмом Богочовека Логоса јесте суштинска карактеристика православне визије света и човека, дакле и Православног Икуменизма.

2. Последице таквог христолошког гледања на све, тј. христолошке визије света, одражавају се пре свега на схватање о спасењу, на Сотириологију. Спасење је овде схваћено као живљење и заједничарење са Христом и у Христу са Светом Тројицом. Спасење је у новом рођењу (= препорођењу), новом благодатном животу у заједници Тројичног човекољубља и некористољубиве љубави човека, а не некакво учење о сатисфакцијам&# 1072;", заслугама", тварној благодати", моралистичком побољшању нашег стања", социјалном хуманизму" итд. Очовечење Бога и обожење човека то је православна истина о спасењу, по Светим Апостолима (нарочито ПАВЛУ и ЈОВАНУ) и Светим Оцима (нарочито Св. ИРИНЕЈУ, СВ. АТАНАСИЈУ, КАПАДОКИЈЦИМА, Св. МАКСИМУ, Св. ПАЛАМИ). Црква је матрица (митра = утроба) и радионица тог и таквог спасења у Христу, зато што се у Православљу поистовећује Тајна Христова" са Тајном домостроја спасења", који је Црква. 3. Последице таквог христолошког схватања за Еклисиологију су следеће: Свети Оци православног Истока видели су, веровали и доживљавали Цркву као Тајну Христову", и за њих та Тајна Христова залази и прожима све димензије црквеног бића и богословско-догматско учење о Цркви, и њен благодатно - канонски живот и поредак и организацију под руководством Духа Светога, Утешитеља и Руководиоца Цркве (Јн. 14, 17. 26; 16, 1314; Д. Ап. 15, 28; 20, 28; 1 Кор. 12, 313). Само до краја проживљена Христологија резултира у правилну Еклисиологију. (Отуда погрешна западна Еклисиологија разоткрива чињеницу да Тајна Христова није тамо правилно схваћена и доживљена). Особито су у Православљу јединство, светост, апостолност и католичанскост (= саборност) Цркве засновани на Христу и реализовани Духом Светим, силом, дејством и благодаћу Духа", како се често каже у богослужењу и Светим Тајнама наше Цркве. Богочовечанска пуноћа католицитет Цркве Божије у свету јесте оно што су Апостоли, проповедајући Исуса Распетога и Васкрслога, насађивали у сваком месту, почев од Јерусалима Мајке свих Цркава".|2| То је иста она Апо столска пуноћа Цркве као народа Божијег" и тела Христовог" која се преноси на Епископе кроз Епископе, теје отуда у Православној Цркви Истока присутна и наглашена христоцентричност = апостолоцентричност = епископоцентричност Цркве, како у литургијском бићу и животу Цркве, тако и у њеној унутрашњој структури и канонској организацији. Сваки Епископ на челу локалне Цркве је ис топон ке типон Христу ( = на месту и у обличју Христа) и као такав наследник је свих Апостола, и сви Епископи само у Христу као Глави и Спаситељу, Архијереју и Епископу тела Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23; 1. Петр. 2, 25) налазе своје јединство и сваки се поистовећује са свима Епископима и са Христом, по речима Св. ИГЊАТИЈА: Епископи који су постављени по крајевима земље, јесу у вери (гноми = мисли, вољи) Исуса Христа" (Ефесц. 3, 2). Овим је наглашена христоцентрична, саборна организација Цркве, а не папоцентрична или римоцентрична. Епископи као главе помесних, локалних Цркава, тј. народа Божијег сабраног у дотичној Цркви, Цркви једнога места, и то конкретно у Светој Евхаристији, изражавају своје христоцентрично јединство у вери и благодати Духа Светога, у Божанској Евхаристији и осталим Светим Тајнама, и у сваком богослужбеном чину и општењу, у љубави и свези мира у Духу Светом. Једном речју у јединству у Христу, кроз окупљање на Саборе, где се посведочава и констатује исповедање исте вере и заједништво исте благодати уједном и истом Духу (Еф. 4, 36), укратко речено: јединство и заједница општег, саборног Тела Христовог. Отуда је природно и нормално епископско саслуживање и причешћивање уједној Евхаристији (нарочито при избору и постављењу новог Епископа) и пуно црквено општење (кинониа) у благодатно - канонском јединству (као што о томе сведоче свети канони: Апостолски 34 и 37, Антиохијски 9 и 20,1. Васељенског 4 и 5:2. Васељенског 2;

3. Васељенског 8, и истоветни са овим Четвртога 19; Шестога 8 и Седмога 6, као и Посланица Картагенско 075; сабора из 418. године). Свети Сабори пројављују то посведочено јединство у вери и општењуједног и јединственог Тела Католичанске Цркве Христове по свој Васељени (тис ката тин икуменинкатоликис еклисиа), по речи Светог ПОЛИКАРПА. С друге стране, Сабори исправљају и васпостављају нарушено јединство у вери и евхаристијском заједништву, или пак искључују из црквеног јединства непоправљиве кваритеље вере и јединства и тиме кваритеље спасења људи.

4. Јединство у вери (= у истини хришћанског живота и спасења) увек је имало христолошки карактер и значење, што ће рећи истовремено и еклисиолошко и сотириолошко значење. Еклисиолошко: као јединство тела Истине", по Св. ИРИНЕЈУ Лионском, а то је Христос као Истина и тело Његово Црква, као тело Истине (corpus veritatis). Сотириолошко: зато што ван јединства са Истином = Христом нема ни живота ни спасења. Основ за учешће у тој Истини, у том телу Истине" Богочовечанске, основ дакле за причешћивање њој и њоме, јесте право и спасоносно исповедање истините (= православне) вере. Зато се у Цркви и крштавамо тек пошто претходно Правило вере, канон вере", по Св. ИРИНЕЈУ, то јест Символ вере. Зато се и на Св. Литургији одувек прво читао Символ вере па се тек онда свршавао канон Евхаристије и учествовало у Причешћу. Литургијско заједничарење кинониа, communio без претходног искреног и православног исповедања једне и исте вере јесте еклисиолошки нонсенс. Такав поступак би ишао директно против јединства Цркве, јер он одриче и разбија саму основну силу сједињења веру као уједињујућу моћ у Једноме Духу, у Једноме Христу, у Једноме Богу. То би такође представљало само сентименталну, голу хуманистичку превагу људскога над Божанским, компромиса над Истином, човечанског условног договора над Богочовечанским бићем и поретком Цркве. За нас православне овде важи реч Светог МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА: Истина је старија од врлине" (PG 90, 1221 АВ).

5. Овај богочовечански поредак и карактер свега у Цркви: вере, живота, спасења, јединства, заједништва, једина је основа учешћа и општења у Тајни саме Цркве и у из ње извирућим и у њу увирућим Светим Тајнама. Само у тој богочовечанској пуноћи и христолошком карактеру свега у Цркви налази се истинска католичанскост (= саборност) и целовитост (= целомудреност) и икуменичност (католикотис= васељенскост) Цркве, саборност и васељенскост не само просторна, географска, него и свевременска, тј. свевременост њена. Јер у Православној Цркви наша заједница није мања са верницима наше генерације од оне са верницима свих претходних генерација од Апостола до данас. То је наше заједништво са свима Светима" (Еф. 3, 18). Та саборност и васељенскост није нешто што се ствара, него постоји као сама Црква, као благодатна католичанска пуноћа и јединство свих благодатних дарова, свих генерација и свих времена у животу Цркве Христове у Духу Светоме, која се зове заједница са свима Светима" (Еф. 3, 1419). Ова богочовечанска пуноћа свих и свега у Христу јесте садржај црквене проповеди Јеванђеља, јеванђелске вере и живота, и мисије Цркве у свету. Поједини људи, или групе и народи, могу се тој пуноћи приопштити и присајединити, али је не могу мењати по себи, по човеку". То је јединство свуда истог и неизменљивог Светога Предања Цркве, о којем је тако надахнуто сведочио још Свети ИРИНЕЈ Лионски, а онда и сви Свети Оци и Сабори.

6. Проблем тзв. intercommunio, и други слични проблеми у савременој Еклисиологији, производ су савременог западног Екуменизма. Треба рећи даје Екуменизам, како се појавио у новије време, у својим најбољим представницима, појавио се као жеђ за изгубљеним хришћанским јединством, но самим тим Екуменизам је и доказ трагедије раскола Западног Хришћанства; доказ да они тог јединства са Црквом немају. Таје трагедија почела одавно, од оног момента кад је тајна јединства Цркве пренета на Западу са Богочовека на човека. (Посредно је западни Екуменизам производ Папизма, јер се родио из Протестантизма одцепљеног од Римокатолицизма). Жеђ за хришћанским јединством заснива се на осећању изгубљеног јединства у вери и духовном опиту. Сада се покушава да се изгради" јединство на порушеној грађевини Цркве, али на погрешној Еклисиологији, на поједнострањеној и извитопереној Христологији. (Можда је томе допринела и чињеница да хришћански Запад није дубоко ни правилно проживео све христолошке проблеме, као што је то хришћански Исток).

Стварање" јединства Цркве у савременом западном Екуменизму покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа СветогаУтешитеља Цркве. Отуда није чудо што се, и после више од пола века постојања екуменског покрета и рада његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или бар тако изјављивало, него пред новим поделама и пред погребом и последњих остатака" Цркве, апостолско-светоотачке вере и јеванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секата, које више не верују ни у основне истине Божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, Светост Цркве итд. и које се, на жалост, управо као такве све више примају и учлањују у тзв. Светски Савет Цркава" у Женеви, иако се томе противе представници Православних Цркава у тој Женевској Лиги Цркава", створеној очигледно по угледу на Лигу народа" и затим на Уједињене нације". То еклатантно показују генералне ансамблеје" тог екуменског гломазног механизма (нарочито недавна ансамблеја у Упсали), које немају никакве везе са древним црквеним сабрањима и светопредањским Саборима.

7. Што се пак тиче Римског, или тачније Римоцентричног" Екуменизма, који је прокламован нарочито на Другом Ватиканском концилу, иако Римокатоличка Црква ни до данас званично није ступила у Екуменски покрет (није члан него само посматрач" у Женевском Светском Савету Цркава"), он се није одрекао старог унијатског менталитета и праксе. Рим, нажалост, не ради на стварном јединству Цркве, него на подчињењу свих Цркава Римском папизму.

За нас Православне овде се поставља исувише озбиљан проблем: хоћемо ли, као што мисле и намеравају неки од екумениста" из православних средина, учествовати и сарађивати, тј. радити и даље на том погребу, или ћемо обновити и појачати наше пред подељеним хришћанима аутентично црквено сведочење и исповедање праве вере и јављање свему свету светле проповеди Васкрсења" из Цркве Бога Живога и Иситинитога, која је Стуб и Тврђава Истине" (1 Тим. 3, 16). Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у Западном Хришћанству, потребно је православно сведочење о мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5, 14). Јер Православље не може и не треба да се одрекне своје мисије, не треба да презре и превиди позив и призив неправославних хришћана. Али, нажалост, за неке православне делегације на екуменским конференцијама изгледа да Православна Црква треба само да учествује органски" у Светском Савету Цркава", и тиме се уклапа сасвим у њихове механизме и протестантски менталитет, њихово маловерје, полуверје и безверје, заборављајући да се тиме квари целомудреност вере Невесте Христове, и губи верност Христу, Апостолима, Оцима, Саборима, и Свето Православље се своди на једну конфесију" у низу других из тзв. Branch theory" чиме је Еклисиологија сведена на религиозну социологију".

С друге стране, још нешто треба рећи: избегавањем од стране неких представника Православне Цркве њене истински екуменске мисије непатвореног сведочења Истине Христове, неизвитопереног Јеванђеља Апостола и Отаца, многе искрене душе на Западу, које чезну за пуноћом црквености и благодатног заједништва у Светим Тајнама, губе своју и последњу наду у могућност налажења свога пута у Цркву Божију и шансе спасења у њој, налажењу свога правог уцрквљења у Једну Свету Католичанску и Апостолску Цркву Христову. Јер сведочење о Правој Цркви, о Православљу или јединој Истини Јеванђеља и јединој могућности спасења света, извире из саме суштине Православне Цркве.

Пред апостолско-светоотачком Истином о правој Цркви Божијој и пред лицем самог факта Цркве Православне, просјачење такозваног органског" учествовања у ванцрквеном и нецрквеном Екуменизму углавном протестантског савета, представљало би акт недозвољиве игноранције и негирања самосазнања и самоосећања Цркве свих генерација кроз векове, од Педесетнице до данас. Православној Саборној Цркви није место у женевском Светском Савету Цркава", што не значи да Православни треба да се оглуше и презру позиве и призиве неправославних хришћана, нити да се одрекне своје мисије у свету, и у Западном свету данашњице. Православље одувек значи и сведочење мистириа, и мученичко исповедништво мартирион.

Заповест Св. Апостола ПЕТРА важи увек за нас Православне: Господа Христа освећујте у срцима вашим, са кротошћу и страхом и имајући добру савест свагда спремни на одговор (прос апологиан) свакоме који тражи од вас реч (логон = разлог) о вашој Нади" (1 Петр. 3, 1516). Та наша Нада, по Апостолу ПАВЛУ, јесте слава Тајне ове тј. Цркве међу незнабошцима, која је Христос у вама, Нада славе" (Кол. 1, 27. 24). Та Надаје Истина Христова, истинита Вера Божија вера која кроз љубав дела" (Гал. 5, 6) и Љубав Христова, љубав Духа Светога" (Рм. 15, 30). Због тога се ми Православни у истинском Икуменизму не смемо, и нећемо, понашати као мала деца, коју љуља и заноси сваки ветар науке, у обмани људској, у свакаквој лукавости ради методологије заблуде, него ћемо да истинујемо у љубави") (Еф. 4, 1415). Ово последње заборављају многи гласноговорници данашњег Екуменизма, који као папагаји стално понављају да је доста било толиких векова мржње", а сада треба само љубав", мислећи да ту велику, централну и последњу тајну Хришћанства имају само тиме што је језиком говоре, а срце им је далеко од праве Љубави и Истине. (И на Флорентинском унионистичком сабору у 15. веку, такође су много говорили о љубави", али се све завршило нецрквено и срамно.)

8. Сведочење о Православној Цркви из њене католичанске пуноће Истине, јесте Крст и Распеће, умирање за Христа и са Христом, ради спасења људи и свега света, али није сентиментална прича о ружичастом Хришћанству" и о љубави без граница", која саму себе негира негирањем Истине, кроз неистиновање у љубави". У Православној Католичанској (= Саборној) Цркви је пуноћа Истине Јеванђеља и благодати Свете Тројице, и то је једина могућност спасења света и рода људског. И свеживотно сведочење о томе је мисија која извире из саме суштине Цркве. И одрицање од тога је одрицање од самог Апостолства Цркве. Овакво сведочење значи сотириолошко разоткривање и исповедање, у пракси и теологији, свих димензија Истине православне Вере и благодатног богочовечанског живота, што извире из превелике Тајне оваплоћења Бога и обожења човека у Цркви, као телу и делу Христовом, у Цркви као Економији (= Домостроју) благодати" Свете Тројице (Кол. 1, 25-27; Еф. 1, 3-14).

Много извикани и исфорсирани дијалог љубави" неубедљив је пре свега због свог вербализма, због свога неискреног сентиментализма, и у својој нестрпљивости пројављује се као маловерни отказ од спасоносне светиње Духа и вере Истине" (2 Сол. 2, 13), од једине спасоносне љубави Истине" (2 Сол. 2, 10). Насупрот томе, само истинујући у Љубави" можемо достаћи до стварног и спасоносног јединства у вери и благодати, у живом бићу Апостолске Светоотачке Цркве Христове, можемо достићи да узрастемо у Њега Христа све и сва" (Еф. 4, 15). Европским хришћанима треба озбиљно сведочити да није могуће нити довољно вербално узрастање у љубави" без стварног узрастања у вери" Јеванђеља, узрастања у познању Бога", узрастања у благодати и знању Господа нашег и Спаса Исуса Христа" (2 Кор. 10, 14-15; Кол. 1,10; 2 Петр. 3, 18). Голо хуманистичко, и јеретичко, раздвајање Истине од Љубави, и обратно, само је знак изгубљеног јеванђелског целомудрија и етичке чедности, изгубљене духовне равнотеже, изгубљене благодатне пуноће дарова Духа Светога, а тим путем, боље рећи странпутицо 084;, никада нису ишли ни свети Апостоли ни Свети Оци Цркве.

Православни су кроз векове ишли путем Истине у Љубави, и Љубави у Истини, и тако са Христом усељеним вером у срцима" и у заједници са свима Светима" Духом Светим познавали Љубав Христову" и остајали у Цркви у Христу Исусу" на славу Бога Оца и на спасење рода људског и свега света (Еф. 3, 16-21). Бог показа Љубав Своју према свету и човеку кроз Крст и Васкрсење Христово, и зато Крсноваскрсна треба да је и наша љубав према свету и људима, а она значи прихватање Истине која спасава, и живот у тој Истини. Голи моралистички минимализам и пацифизам савременог Екуменизма само пројављује своје хуманистичке корене, своју философију и етику по човеку" (Кол. 2, 8), своју духовну кризу вере у Истину, своју докетистичку неосетљивост за важност Богооткривене истините Вере и значај богословске и црквене борбе за Истину у мукотрпној историји Цркве.

Ево шта каже о Истини и правој и спасоносној Љубави један од највећих Отаца Цркве, који нам је, за Апостолима Јованом и Павлом, оставио нову химну Љубави (познатих Четристо глава о Љубави), а истовремено је био ревносни поборник Православне вере против јеретичког кривоверја и кривословља, Свети МАКСИМ ИСПОВЕДНИК:

Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу Боже сачувај! него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може бити милије вернима него да виде да се расејана деца Божија саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажљом и искуством чинити и творити добро свима људима, и бити свима све (1 Кор. 9, 22) како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од Божанске Љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде" (Писмо 12, РG 91, 465 С).

Ове речи Светог МАКСИМА најбоље показују како су се Свети Оци, следујући верно за Светим Апостолима, односили према онима који кваре Богооткривену веру и тиме људе лишавају истинитог спасења. Јошје рекао Свети МАКсим: Вера је основ наде и љубави" и она је основ саме Цркве, јер Господ је рекао да Католичанска Црква јесте право(славно) и спасоносно исповедање вере" (РG 90, 1189 А и 93 0). Истоветно њему говорио је и сведочио Св. ЈОВАН ДАМАскин, такође велики борац за Православну веру и Цркву против јеретика: Онај који не верује по Предању Католичанске Цркве ... неверник је" (O Прав. вери IV, 10; РG 94, 1128 А). Све што нам је предано кроз Закон и Пророке и Апостоле и Јеванђелисте ми примамо, и знамо, и високо ценимо, и преко тога ништа више не тражимо ... Будимо тиме потпуно задовољни, и останимо у томе, не помичући вечне границе (Приче Сол. 2, 28), нити нарушавајући Божанско Предање" (Исто, I, 1; РG 94, 792 А). Зато, браћо, стојмо на камену вере (Мт. 16, 16-18) и у предању Цркве (1 Кор. 11, 2 и 15, 3; 2 Сол. 2, 15), не помичући границе које поставише Свети Оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотарије и да руше грађевину Свете Божије Католичанскле и Апостолске Цркве" (O иконама 3, 41: РG 94, 13-56 СО). Да наведемо, на крају, још и светоотачки став Светог ДАМАСКИНА о Светој Евхаристији (у стварност и спасоносност које огромна већина данашњих протестантских екумениста уопште не верује), а који православни став искључује сваку могућност тзв. intercommunio:

Хлеб Евхаристије није просто хлеб, него је сједињен са Божанством ... Хлеб и вино и вода призивањем (dia tis epikliseos; = епиклезом у коју, опет, не верују римокатолички екуменисти) и наиласком Духа Светога натприродно се претварају у Тело Христово и у Крв Његову ... Причешћујући се и очишћујући се Њима, ми се сједињујемо са Телом Господа и Духом Његовим, и постајемо Тело Христово (= Црква). Тајна Евхаристије назива се Причешћем, јер се њоме причешћујемо Божанства Исусова. И назива се заједницом (= заједничарење), и у истини она то јесте, јер њоме ми ступамо у заједницу са Христом и узимамо удела и Његовом Телу и у Божанству, а с друге стране, њоме ми ступамо у заједницу међусобно (=једни с другима) и сједињујемо се. И пошто се сви причешћујемо од једнога Хлеба, то постајемо једно Тело Христово иједна Крв, и чланови један другоме (= међусобно), јер смо сутелесници Христови (1 Кор. 10, 1617: Еф. 3, 6: Кол. 3, 11). Стога се свом снагом чувајмо да не примимо причешће од јеретика, нити да им дајемо. Јер Господ каже: Не дајите Светиње псима, нити бацајте бисер свој пред свиње (Мт. 7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерја (какодоксиас) и њихове осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и међусобно, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности" (О Прив. вери IV, 13: РG 94, 1149-53).

9. Што се тиче односа Православне Цркве са Римокатоличком, то је тако исто озбиљан еклисиолошки проблем. За неке православне, па и за извесне у јерархијским врховима, Римокатолицизам представља древну Западну Цркву", са њеним посебним обичајима и догматима" који важе само за Запад и који су као такви постојали и пре 1054. године. Расцеп је, сматрају они, дошао само због губљења љубави", и зато су сада они ти који долазе после девет векова мржње" да љубављу" превазиђу раскол. Они притом сматрају да проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада није, и не треба да буде, ствар теологије, ствар праве, Истините вере, него ствар дијалога љубави", само треба узајамно скинути међусобне анатеме" Рима и Цариграда, и тако ће се васпоставити јединство".

Овако упрошћујуће, небогословско и у великој мери агностичко, игнорантско постављање проблема односа између Православне Католичанске Цркве и Римске Цркве, не само што показује непознавање историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима, него и потпомаже да се продужује и овековечује унионистички менталитет, лионско-флорентински менталитет који и данас постоји у Папској Цркви, нарочито у Ватикану. Унионистички менаталитет папоцентричног римског Екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског Православног Икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Римску Цркву од древне Православне Цркве Светих Отаца и Васељенских Сабора.

Јер, како је забележено од добрих познавалаца богословља и историје Цркве (какав је нпр. један Г. Флоровски), још у 14. веку, у време исихастичких спорова, у позадини сукоба око филиокве откривале су се корените разлике у богословским схватањима и о самом Богу, највероватније плод различитог духовног опита и искуства у веровању и доживљавању тајне Тројичнога Бога и Богопознања и Богоопштења, затим у схватању и доживљају благодати, спасења и обожења човека. Притом још треба додати и чињеницу да Рим није остао само на оним разликама 11. и 14. века, него се у своме развоју све више удаљавао од богословско-црквеног Предања древне Цркве заједничких Отаца и Сабора, нарочито од Тридентског концила па надаље (1545-63. г.) и после Првог Ватиканског концила (1870. г.), када су прокламовани нови, Откривењу и древној Цркви непознати и непостојећи догмати", и одомаћена еклисиолошка застрањења и заблуде (апсолутни примат и непогрешивост папа, само зато што су из Рима!). Тиме су створене нове суштинске разлике и теолошке препреке за васпостављање јединства Вере и Цркве, теје тако још више продубљен јаз између хришћанског Истока и Запада. Нажалост, ту ни недавно одржани Други Ватикански концил (1962-65. г.), и поред многих реформи, није много изменио стање, јер је потврдио сва ранија одступања Римске Цркве од Православног Истока, и пре свега папску власт и примат, и непогрешивост" ex cathedra, учење и веровање којим је заједница Духа Свешога' кинониа ту агиу пвевматос (2 Кор. 13,13) у Католичанској - Саборној Цркви искључена као критеријум Вере и Предања (јер је, по томе, папа непогрешив по себи а не по сагласности Цркве" = ex ese et non ex consensu Ecclesiae). За истински Православни Икуменизам потребно је, при било ком сусрету Православне Цркве са Римском, пре свега са светоотачком богословском трезвеношћу и историјском добросавесношћу и, наравно, са верношћу духу и слову Апостолскосветоотачког Јеванђеља Христа Богочовека и Свештеном Предању древне Цркве, преиспитати старе и нове Римске догмате": Филиокве и папски примат и непогрешивост, као и њихове еклисиолошко-сотириолошке консеквенце. Сигурни смо да би се убрзо показало да ће бити потребно размотрити и оне тачке некада заједничке нам вере у којима многима изгледа да се Рим формално слаже са Православљем, као што су: место и улога Духа Светога и благодати у Цркви, питање греха и спасења, схватање Евхаристије и Епископата, питање Еклисиологије и Светог Предања. За нас Православне критеријум те провере јесте проповед Апостола и догмати Отаца и Сабора", како се каже у Кондаку Службе Св. Оцима Првог Васељенског сабора.