Српски владари

Кнежевина Србија (Паганска Србија, VII век-836)

НАЈСТАРИЈИ СРПСКИ ВЛАДАРИ

Првобитна држава Срба, такозвана Рашка, била је у сливовима река Лима, горње Дрине са Пивом и Таром, долином Ибра и горњим током Западне Мораве са главним градом Расом, одакле и назив Рашка. Први српски жупани који су довели Србе на Балкан познати по имену.

Свевлад, Самовлад, или Само, Самко 1. од 492-530 год.

Свевлад, или Само, Самовлад, као што су га писали, одпочео је тако рећи дејствително владати (од кад се зна) око 492 год. по Христу у овим српским земљама. Од тог доба знају зањ паметаристе које веле: да је се он појавио у време Папе Гелалие (постао Папа 491 а умро 496) и Императора Анаста (владао од 491-518 год.). Како је, од кад је баш управо почео владати овај наш први владаоц Свевлад засад се још ништа поуздано не зна, само се зна: да је око 530 год. умро, оставивши после себе 3 сина: Бориса или Бруса најстаријег, Татилу, или као што га неправилно пишу Тотилу средњег, и најмлађега Стројила, или Остројила. Тако је дакле Свевлад владао пуних 38, од када се зна, а колико је пре овога владао не зна се. А владао је од дан: Старе Планине до Рила па до Јадранског мора, и од ниже Авлоне па до испод Трста.

Цар Свевлад, или Самовлад 2. син Стројимиров, Самовладовић (552-564)

И владао је српском царевеним пуних 12 год: т ј: до 564 год: Свевлад други одма обрне своју војску те прође кроз сву земљу своју од ниже Војуње па све скоро до Беча, и од Јадранског мора па до Искра у турској Србији. Он је немилостиво у том свом путу, гонио и угњетавао Христијане, негледајући и на рођену браћу своју. У то време Солињани, са својих морских острва и заклона, пошљу просбе у Цариград, да их овај заштити; но на срећу њихову, а несрећу срп: народа Самовлад, или Само умре, као што смо рекли 564. год: а на његово место ступи син му цар Селимир.

После тог времена знамо прве од српских жупана, само по имену како нам је оставио византијски цар-историчар Константин VII Порфирогенит (913-959). То су жупани: Вишеслав, Радослав, Просигој и Властимир.

Властимир (IX в. - 860) је први српски жупан (кнез) о коме имамо више података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успешно Србијом. У трогодишњем рату (који је био у времену од 836. до 852. г.) против бугарског кана Пресијана Властимир је био победник. Да би и са запада осигурао своју отаџбину, удао је своју ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза („архонта"). Тиме је Травунију вазално везао за Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као зависна област, до друге половине Х века. Мутимир (860-890) је наследник и син жупана Властимира. Он је са својом браћом Стојимиром и Гојником успешно одбио нови бугарски напад на Србију за време Бориса (852-888), када Бугарска почиње да јача, али је и Србија (Рашка) постала доста снажна држава. У време жупана Мутимира извршено је „Крштење Србије" 879. године. Сва српска племена била су обједињена у „новој хришћанској вери", чији ће плодови тек касније постати колосални у епохи непревазиђених Немањића.

Првослав (Прибислав) (891-892) - он је са браћом Браном и Стеваном кратко остао као жупан (кнез) да влада Србијом, јер их је уклонио брат од стрица Петар Гојниковић, син Гојников. Петар (Гојниковић) (892-917) - у својој дугој владавини жупан Петар се ослањао на Византију, одбијајући и кажњавајући династичке нападе својих сродника. Године 917. у Србију су ушли Бугари, који су за време цара Симеона (893-927) постали веома снажни; они су на превару ухватили жупана Петра Гојниковића а уместо њега поставили Павла Брановића. Павле Брановић (917-920) владао је Србијом као бугарски вазал. Он је био ухватио византијског миљеника који је дошао из Цариграда, Захарија Првослављевића и предао га Бугарима. Међутим, када је он сам пришао ВизантиЈи напустивши Бугаре, они су га уклонили и за жупана Србије поставили Захарија Првослављевића , сина Првослава жупана (890-892) , а унука Мутимировог.

Захарије Првослављевић (920-924) је као жупан Србије са народом тешко подносио власт Бугара, те „сетивши се доброчинстава ромејског цара", прешао је на страну Византије. Часлав Клонимировић (927/8-950) је син Клонимиров, који је скоро цео живот провео у Бугарској. Смрћу цара Симеона (927), он долази у Србију, те уз помоћ

Византије обнавља своју државу. Тада је Србија (Рашка), поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум где су живели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како сведочи Константин VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михаило Вишевић. који се после пораза Бугара од Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем IX века у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске равнице (Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри осветили, како нас обавештава Барски родослов (Летопис попа Дукљанина), они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили у Саву. У време византијског цара Јована Цимискије (969-976) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до реке Дунава.

Зета или Дукља

Некадашњи већи део старе римске покрајине Превалис звао се Дукљом (Диоклитија) по остацима града Диоклеје, у чијој близини је у турско доба саграђен град Подгорнца. Од XI века та област се зове по реци Зети и Зетом. Први зетски кнез (дукљански) помиње се на једном оловном печату као „архонт Диоклије" Петар.

Јован Владимир (крај Х в. до 1016) је сродник „архонта Диоклије" Петра. Он је владао Дукљом - Зетом у време снажења цара Самуила (976-1014); који је покорио његову Зету (Дукљу) а њега одвео у ропство. Цар Самуило је касније дао своју ћерку Косару дукљанском владару Јовану Владимиру и послао га да управља својом државом. После пораза Самуила (1014. г.) од византијског цара Василија II (976-1025) у династичким разрачунавањима, Самуилов синовац Јован Владислав убио је Самуиловог сина наследника Гаврила Радомира (1014-1015), као и њиховог зета Јована Владимира (1016), који је проглашен за светитеља (св. краљ Јован Владимир).

Стефан Војислав (око 1040-1052) јесте први значајни жупан-кнез Зете (Дукље) који је владао дукљанском државом после св. Јована Владимира, када је нестало огромно Самуилово царство, а Византија, која је у време Василија II (976-1025) покорила Јужне Словене у Самуиловој царевини и достигла врхунац своје моћи, по смрти Василија II почела је помало да слаби и опада. Стефан Војислав је подигао први неуспели устанак против Византије, али други устанак потпуно је успео. Код планине Румије потукао је Византинце да је остатак војске био „бедан и суза достојан призор". Он је успео да, поред ослобођења Зете (1042. г.), завлада Захумљем и Травунијом.

Михаило Војисављевић (1052-1081) он је наследио свога оца Стефана Војислава. Није успео да одржи у јединству све земље као отац му; амбициозни династи одвојише од Зете Босну, Хум, Рашку; само је Травунија остала под његовом влашћу уз Зету. Године 1052, од Византије добио је титулу протоспатара и био уписан међу савезнике и пријатеље ромејске. Кад су у Византији избили немири, успео је да освоји Рашку (Србију) и преда је на управу сину Петрославу. У Македонији је 1073. избио устанак против Византије, у коме је учествовао и Михаилов син Константин Бодин, али је био заробљен па га Је отац откупио а устанак је пропао; 1077. г. жупан-кнез Михаило добио је од папе Гргура VII (1073-1085) краљевску титулу.

Константин Бодин (око 1081. - око 1101) наследио је на престолу свога оца Михаила Војисављевића. Успео је, услед заплета и заузетости Византије да овлада Рашком, Босном и Хумом. У Босни је поставио за жупана (архонта - кнеза) Стефана, свог сродника, а у Србији - Рашкој поставио је великог жупана Вукана који је уживао велики углед По смрти Бодиновој одвојиле су се од Зете опет Србија (Рашка), Босна и Хум.

Кнез Вишеслав Кнез Вишеслав је први српски владар на Балкану чије име знамо. Припадао је владарској породици Властимировића, а историчари (почев од Шафарика) сматрају да је владао око 780.године. Његово име је забележено у спису „О Управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита у свом грцизираном облику грч. Βοίσέσθλαβοζ. Већина историчара ово преводи као Вишеслав, али има и оних који мисле да је правилније Војислав.

„...пошто je умро онај архонт Србин који je пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син a потом унук и тако редом архонти из његовог рода.После извесног броја година роди се од њих Вишеслав (Βοίσέσθλαβοζ) и од њега Радослав (Τοδόσθλαβος) и од њега Просигој (Προσηγόης) и од њега Властимир (Βλαστίμηρος)...“

Радослав (780-822, Кнез Србије) Просигој (822-836, Кнез Србије)

Кнежевина Србија (Крштена Србија, 836-1035)

Властимировићи (836-960)

Кнез Властимир Властимир (пре 805 — око 851) је први српски кнез (архонт) о коме имамо више података у историјским изворима. Владао је највероватнија у периоду од око 830. до око 851.године и по њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи. Владао је као de facto суверен владар, иако је можда номинално признавао врховну власт византијског цара,а њему су опет били директно подређени владари осталих српских области. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима предовеђеним Пресијамом (836—852) који су покушали да потчине себи првобитну Србију,али је Властимир током трогодишњег рата успео да одбије њихове нападе и сачува српску самосталност. До данас нису разјашњени мотиви бугарског напада на Србију, али се као две главне хипотезе наводи:

Властимирово одбацивање византијске врховне власти, што је покренуло Бугаре да покушају да прошире своју власт са осталих Словена и на Србе. Властимирово савезништво и помоћ Византији током њиховог рата око 846.године После његове смрти,власт је прешла на тројицу његових синова Мутимира,Стројимира и Гојника.

Кнез Мутимир Мутимир (владао 860-891) је наследник и син жупана Властимира.

Своју активност на покрштавању Срба Василије И није усмерио само према Неретвљанској области, већ према целој Србији. Примање хришћанства од стране владарске породице у Србији можемо сместити између 867, када је Василије И ступио на престо, и 870 пошто Јиричек рођења прва два српска принца са хришћанским именима,најмлађег Мутимировог сина Стефана и Гојниковог сина Петра који су према подацима били вршњаци,смешта између 870 и 874. У прилог овоме могао би да иде документ из 872. у ком папа позива извесног словенског кнеза Мутимира да се потчини панонско-сремској црквеној области чији је центар био недалеко од данашње Сремске Митровице због чега у овом Мутимиру многи виде Властимировог сина.

На чело Бугарске 880. долази Борис који креће на Србију желећи да освети пораз свог оца. Властимирови синови спремно су дочекали војску из Бугарске и нанели јој још тежи пораз у односу на онај који се десио три деценије раније. Овом приликом заробљен је Борисов син Владимир са свим војсковођама које су из сукоба са Србима успели да изнесу живу главу на раменима. После овако тешког пораза Бугарска је била приморана да склопи мир и закључено је пријатељство услед чега су размењени поклони. Остало је забележено да су заробљеници „молили“ Србе да их отпрате до границе, до Расе, остаје нам нејасно због чега али је могуће да су се осећали сигурније да пролазе кроз Србију под пратњом српске војске него сами, где су размењени поклони у име пријатељства. Познат нам је садржај Мутимировог поклона Борису, који се састојао од два роба, два сокола, два хрта и деведесет кожа, али не и Борисовог Мутимиру на чему су неки историчари из Бугарске темељили своју неодрживу тезу о потчињености Србије Бугарској у то доба. Ускоро међу браћом долази до сукоба око власти и из те борбе као победник излази Мутимир, вероватно и због чињенице да је имао подршку из Бугарске. Стројимир и Гојник су били у овом сукобу заробљени и послани са породицама у Бугарску као заробљеници, с тим што је, из нама непознатих разлога, Мутимир код себе задржао Гојниковог сина Петра. Петар није био задовољан стричевом одлуком јер је врло брзо пребегао у панонску Хрватску.

Мутимир је имао три сина Прибислава, Брана и Стефана.Желећи да спречи избијање рата око власти по његовој смрти одредио је најстаријег сина Прибислава за јединог наследника врховне власти над Србијом, док су друга двојица вероватно добила неке области на управу.

Кнез Првослав Првослав (Прибислав) Мутимировић (891-892) је са браћом Браном и Стеваном кратко остао као жупан (кнез) да влада Србијом, јер их је уклонио брат од стрица Петар Гојниковић, син Гојников.

Петар Гојниковић Петар Гојниковић (892-917)

Петар потискује Прибислава са власти након једва годину дана и он бежи у Хрватску.Пошто се Петровом узурпацијом престола пореметио редослед наслеђивања јавили су се и други српски принчеви са жељом да постану врховни кнежеви.

Три године после узурпације,дакле 895,на Петра креће,из Хрватске,средњи Мутимиров син Бран,али Петрова војска односи победу,а Бран пада у заробљеништво где бива ослепљен,по Петровом наређењу,са циљем да га онемогући да се бори за престо.Стројимиров син Клонимир 897 креће из Бугарске на Петра.У неколико борби успео је да победи Петрову војску и да заузме престони град Достинику,али освајањем престонице сукоб још није био решен у Клонимирову корист јер Петар још увек није положио оружје због чега су сукоби настављени.Приликом једног сукоба Клонимир гине,а Петар као једини живи принц у Србији поново долази на власт.

После овога је Србија провела две деценије под Петром у миру јер је врховни кнез одлично водио спољашњу политику земље одржавајући добре односе и са Византијом и са Бугарском,која се ближила врхунцу своје моћи, чији је сукоб око превласти на Балкану висио у ваздуху.Како је време одмицало било је све јасније да ће Бугарска ускоро постати најјача сила на Балкану и да Србији неће ни Петрово кумство са владаром Бугарске Симеоном спасти када Бугарска заврши са Византијом.У том циљу,а можда и подстакнут од стране Византинаца,Петар одлучује да ступи у преговоре са царством са Златног Рога.Негде на обали Јадрана он се сусрео са драчким стратегом.Можда би овај састанак остао непознат у Бугарској да захумски кнез Михајло Вишевић није дојавио Симеону за њега.

Непосредно после битке код Анхијала,у којој је Бугарска потукла Византију и постала најјача сила на Балкану,послао је на Петра Симеон војску која је са собом водила Павла Брановића као претендента на престо врховног кнеза Србије.Војводе војске из Бугарске позвале су Петра да дође у њихов табор,позивајући се на кумство.Петар је прихватио њихов позив,отишао у њихов табор где је окован и одведен у Бугарску где је ускоро умро у тамници.

Павле Брановић Павле Брановић (917-923)

Византија је полако почела да се опоравља и скупља снагу за поновни сукоб са Бугарском. Око 920. године Византија шаље на Павла Брановића војску која је са собом водила Захарија, Прибиславовог сина,као претендента на престо. Павлова војска побеђује у сукобу и Захарија бива заробљен и послат у Бугарску у заточеништво. Политичка ситуација на Балкану која је подстакла Петра Гојниковића на приближавање Византији постојала је и даље, додуше мало измењена у корист Бугарске услед победе код Анхијала. Иако је на престо дошао вољом Симеона Павлу је било јасно да је приближавање Византији боље за њега,његову државу и што је најважније за Србе. Због тих разлога Павле отворено прелази на страну Византије. Неки овај прелазак на страну Византије смештају у 921., али ми се чини да је Станојевић у праву када га смешта у 923. због каснијих догађаја у Србији. Симеон је врло брзо по Павловој промени политике послао на њега војску која је са собом водила Захарија Прибиславље
074;ића као претендента.

Павле Брановић Павле Брановић (917-923)

Византија је полако почела да се опоравља и скупља снагу за поновни сукоб са Бугарском. Око 920. године Византија шаље на Павла Брановића војску која је са собом водила Захарија, Прибиславовог сина,као претендента на престо. Павлова војска побеђује у сукобу и Захарија бива заробљен и послат у Бугарску у заточеништво. Политичка ситуација на Балкану која је подстакла Петра Гојниковића на приближавање Византији постојала је и даље, додуше мало измењена у корист Бугарске услед победе код Анхијала. Иако је на престо дошао вољом Симеона Павлу је било јасно да је приближавање Византији боље за њега,његову државу и што је најважније за Србе. Због тих разлога Павле отворено прелази на страну Византије. Неки овај прелазак на страну Византије смештају у 921., али ми се чини да је Станојевић у праву када га смешта у 923. због каснијих догађаја у Србији. Симеон је врло брзо по Павловој промени политике послао на њега војску која је са собом водила Захарија Прибислављевића као претендента.

Павле Брановић Павле Брановић (917-923)

Византија је полако почела да се опоравља и скупља снагу за поновни сукоб са Бугарском. Око 920. године Византија шаље на Павла Брановића војску која је са собом водила Захарија, Прибиславовог сина,као претендента на престо. Павлова војска побеђује у сукобу и Захарија бива заробљен и послат у Бугарску у заточеништво. Политичка ситуација на Балкану која је подстакла Петра Гојниковића на приближавање Византији постојала је и даље, додуше мало измењена у корист Бугарске услед победе код Анхијала. Иако је на престо дошао вољом Симеона Павлу је било јасно да је приближавање Византији боље за њега,његову државу и што је најважније за Србе. Због тих разлога Павле отворено прелази на страну Византије. Неки овај прелазак на страну Византије смештају у 921., али ми се чини да је Станојевић у праву када га смешта у 923. због каснијих догађаја у Србији. Симеон је врло брзо по Павловој промени политике послао на њега војску која је са собом водила Захарија Прибислављевића као претендента.

Павле Брановић Павле Брановић (917-923)

Византија је полако почела да се опоравља и скупља снагу за поновни сукоб са Бугарском. Око 920. године Византија шаље на Павла Брановића војску која је са собом водила Захарија, Прибиславовог сина,као претендента на престо. Павлова војска побеђује у сукобу и Захарија бива заробљен и послат у Бугарску у заточеништво. Политичка ситуација на Балкану која је подстакла Петра Гојниковића на приближавање Византији постојала је и даље, додуше мало измењена у корист Бугарске услед победе код Анхијала. Иако је на престо дошао вољом Симеона Павлу је било јасно да је приближавање Византији боље за њега,његову државу и што је најважније за Србе. Због тих разлога Павле отворено прелази на страну Византије. Неки овај прелазак на страну Византије смештају у 921., али ми се чини да је Станојевић у праву када га смешта у 923. због каснијих догађаја у Србији. Симеон је врло брзо по Павловој промени политике послао на њега војску која је са собом водила Захарија Прибислављевића као претендента.

Захарија Прибислављевић Захарија Прибислављевић (923-924) се непосредно по преузимању власти одлучује да пређе на страну Византије, вероватно из истих разлога који су и двојицу његових претходника подстакли на то и на крају крајева коштали власти. Симеона су ове брзе промене политике врховних кнезова Србије вероватно увериле да ће Срби бити на његовој страни докле год је његова војска у Србији, а како он није био у могућности да држи војску у Србији решио је да једном за свагда покори Србе и шаље војску на Захарију, али се не спомиње постојање неког претендента који је послат са њом. Пошто су приликом свих претходних похода бележена и имена претендената, чак и ако они нису успели да освоје власт може се закључити да овом приликом Симеон није имао намеру да постави марионету на српски престо. Овај поход војске из Бугарске завршава се њиховим поразом. Није познато да ли је Захарија овом приликом добио неку јачу помоћ из Византије и уз њену помоћ успео да се одбрани или је добро проценио своје снаге и могућности Бугарске у то доба. Да је Захаријина војска тешко поразила противника говори и чињеница да су главе и оружје двојице бугарских војвода,који су или погинули или били заробњени у борбама, стигли на Златни Рог као трофеји. Симеон 924. године шаље на Захарију већу војску која овог пута води са собом и Клонимировог сина Часлава. Када је Захарија сагледао надолазећу војску одлучио је да побегне у Хрватску и тако спасе главу на раменима. После овог бекства врховног кнеза Бугари су позвали српске жупане да дођу у њихов табор да се поклоне новом кнезу, међутим није им се указала прилика да виде будућег врховног кнеза Србије јер су били похватани и побијени на лицу места. После тога у Србији није било никога коме би положај омогућио да организује неку озбиљнију одбрану што је искористила војска из Бугарске и тешко опустошила Србију, а Часлава вратила у Бугарску.

Часлав Клонимировић (владао 927 — око 950) Бугарски цар Симеон умире 927., што изазива велики обрт на Балкану. Симеона наслеђује његов син Петар који је у поређењу са својим оцем био само бледа сенка, додуше у поређењу са Симеоном који је био господар Балкана многи би били само сенке,али праву промену изазива чињеница да је био под утицајем византијског цара тако да Византија поново постаје најјача сила на Балкану. Око 927. Часлав успева да пребегне из Бугарске у Србију. Стање које је тамо затекао било је, по причању тадашњих писаца, у најмању руку очајно. Прича се да је у целој Србији било само педесетак ловаца без жена и деце. У овакав податак је тешко поверовати, тако да је вероватно у Достиници и њеној ближој околини затекао само педесетак ловаца без жена и деце. Часлав је по преузимању власти признао врховну власт византијског цара и затражио од њега заштиту. Када се обезбедио од потенцијалних напада из иностранства посветио се обнови и учвршћивању Србије.

Када је српски кнез Часлав погинуо у битки са Мађарима 950. године, тадашње српске земље се распадају на мање обласне јединице. Босна се одвојила од Србије и пала под власт хрватског краља Крешимира II, а у осталим српским областима власт су узели локални господари. Тада се центар српске државности сели јужно у област Дукље све до појаве великог жупана Вукана, који око 1090. године центар српске државности сели у Рашку. За време владавине жупана Вукана Рашка поново постаје најмоћнија српска државна територија за коју се све чешће почиње употребљавати назив Србија.

Тихомировићи (960-1035) Тихомир (960-980, Кнез Србије) Љутомир (980-1003, Кнез Србије) Љутомиров Син (1003-1030, Кнез Србије; не зна се његово име) Љутовит (1030-1035, Кнез Србије)

Војислављевићи (1035-1118 )

Стефан Војислав (1035-1050, Кнез Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније) Михаило I (1050-1077, Кнез и Краљ Дукље, Рашке, Босне, Захумља, Травуније и Неретљаније, 1077-1081; први Српски Краљ) Константин Бодин (1081-1101, Краљ Дукље, Рашке, Босне, Захумља, Травуније и Неретљаније) Михаило II, Бодинов син Доброслав, Бодинов полубрат Кочопар (1101-1102, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније) Владимир (1102 – 1114, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније) Ђорђе (1114 – 1118, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније)

Велика Жупа Рашка (1118-1166)

Вукан (око 1090-1116), велики жупан Вукана је на престо у Рашкој поставио дукљански краљ Бодин, а по Вукану се ова српска династија назива Вукановићи . У почетку, њих двојица су заједно организовали акције против Цариграда, а када се Бодин измирио са Грцима, Вукан је наставио походе против Византије. Поприште борби је био западни део Косова где се град Звечан налазио у српском, а Липљан у грчком поседу.

Вукан је у борбама против Византије био веома енергичан и суров, па је и сам цар Алексије И Комнин обилазио погранична утврђења како би против Вукана организовао одбрану. У једном таквом нападу 1093. године Вукан је заузео и попалио Липљан. Пред царем се оправдао да је био изазван суровим грчким понашањем. Исте године разбијо је и војску византијског драчког заповедника, царевог синовца Јована Комнина. После тог успеха Вуканови одреди су продирали чак до Тетова, Скопља и Врања. Наредне године Вукан је поново лукавством и преговорима успео да смири цара Алексија који је изнова повео војску на Србију. Тада су као таоци у Цариграду отишли Вуканови синовци Урош и Стефан Вукан.

После смрти великог жупана Вукана у Рашкој су трајали метежи које је вешто искористио дукљански краљ Ђорђе и за великог жупана поставио Вукановог синовца Уроша. Време његовог доласка на српски престо обележено је сукобима две велике силе Византије и ојачале Угарске. Најчешће, ови сукоби су се одвијали преко територије Србије уз велика страдања српског становништва. Око 1127. године отпочео је рат између Византије и Угарске.

Урошевићи (1116-1165)

Урош I 1112. до око 1145 Урош I био је рашки велики жупан из династије Вукановића.

Урош је био синовац рашког великог жупана Вукана. Из Летописа Попа Дукљанина познато је да је Вукан имао рођеног брата Марка. Могуће да је управо Марко био Урошев отац. Пошто је само име Урош по својој основи ур ( мађ: господин, господар) угарског порекла, могуће је да је Маркова супруга била угарског рода. Сам Урош се први пут спомиње у историјским изворима у Алексијади Ане Комнине у опису похода који је византијски цар Алексије I Комнин предузео против Срба 1093/1094. године. Када је царска војска заузела Липљан, велики жупан Вукан је цару Алексију одмах послао преговараче нудећи таоце и заклетву да ће убудуће поштовати споразуме. Међу двадесетак угледних талаца који су том приликом предати византијском цару била су два Вуканова синовца Урош и Стефан Вукан. Није познато колико дуго су Урош и његови сапутници провели времена под византијском присмотром.

Када је велики жупан Вукан умро 1112. године наследио га је, можда после унутардинастичке борбе око наслеђа, синовац Урош . Први већи сукоб са Византијом огледао се у приликама у Дукљи где су и Византијци и Рашани покушавали да обезбеде престо свом кандидату. По Попу Дукљанину, византијска војска из Драча је 1113/1114. упала у Дукљу и заузела престони Скадар и наметнула за краља Радослава, синовца Михаила Војиславића. Дотадашњи владар Ђорђе, син Константина Бодина, је побегао у Рашку где је наредних седам година уживао Урошеву заштиту. Пошто је 1118. године доласком Јована II Комнина (1118.-1143.) дошло до смене на византијском престолу, Ђорђе је 1120/1121. уз помоћ Уроша провалио у Дукљу и код Бара погубио тадашњег владара, свог брата од стрица Грубешу. По Ђорђевом повратку кући изгледа да је и сам Урош упао у сукоб са својом родбином и дукљански краљ је 1126./1127. предузео поход у Рашку како би Уроша ослободио тамнице у коју су га бацили његови сродници. Ћорђе је затим вратио Уроша на великожупански престо и поново се вратио у Дукљу. Читава прича о сукобима унутар дукљанске династије Војиславића и сарадњи Ђорђа и Уроша сачувана је једино у Летопису Попа Дукљанина и самим тим не може се прихватити безрезервно.

Даљи ток владавине Уроша I може се са нешто више сигурности пратити захваљујући византијским историчарима Јовану Кинаму и Никити Хонијату. Историју Рашке, чијег владара не именују, византијски извори третирају кроз призму сукоба царства са Угарском. Наиме, Алмош, слепи стриц угарског краља Стефана II (1116.-1131.) је побегао на царску територију и Јован II Комнин је одбио да га изручи. Након размењених увреда, Стефан је 1127. заузео и разрушио византијски Београд, после чега је отпочео отворени рат са царством. У току овог периода, најкасније 1129. године, Срби су заузели византијску испоставу Рас и спалили је, док је цар заузврат казнио локалног заповедника Критопла тако што га је посадио наопако на магарца и спровео цариградским улицама. Уследио је казнени поход који је сам цар предводио, а у току кога су Срби претрпели тежак пораз. Јован II Комнин се из Рашке вратио са богатим пленом и заробљеницима које је населио у околини малоазијског града Никомедије. Након пораза, Урош је морао да прихвати вазалне обавезе према византијском цару. Највероватније је да је у случају рата у Европи морао да шаље свом сениору војску од 2000 људи, а за рат у Азији свега 300 ратника.

Мир између Угарске и Византије закључен је најпосле 1129. године. Болешљиви Стефан II није имао наследника и по Бечкој илустрованој хроници решио је да свог слепог брата од стрица Белу, Алмошевог сина, ожени Јеленом, ћерком рашког великог жупана Уроша. Као Алмошев син, Бела је вероватно био прихватљив кандидат за угарски престо и за византијски двор тако да се Урош овим династичким браком обезбедио са обе стране. Пошто се од тог периода жупа Рама редовно помиње у угарској краљевској титулатури могуће је да је Урош предао Раму као мираз уз своју ћерку. Јелена је нарочито важну улогу одиграла касније као супруга слепог краља Беле II и регенткиња у време малолетства њиховог сина Гезе II.

Поред Јелене, Урош I је имао још једну ћерку Марију и тројицу синова: Уроша II Примислава , Белоша и Десу. По једном запису из 1134. Марија је уз посредовање угарског и чешког двора удата за Конрада од Знојна. Међутим, то јој је уједно и једини помен у историјским изворима. Неупоредиво већу важност за Рашку имало је родбинско повезивање са угарском династијом Арпада. Средњи син Уроша I, Белош је од 1142. живео на угарском двору и у току владе свог сестрића Гезе постао је најутицајнија фигура у политичком животу Угарске. И Урош II и Деса су владали као рашки велики жупани и и у борби против византијске превласти ослонац су тражили у Угарској.

Последњи помен Уроша је поново у Летопису Попа Дукљанина који наводи да је нешто после 1143. дукљански кнез Радослав доживео побуну локалног племства које је позвало Урошевог најмлађег сина Десу и помогло му да преузме власт над Зетом и Травунијом. Пошто је Урош II Примислав послао војну помоћ византијском цару Манојлу Комнину зарад рата са Иконијским султанатом у Малој Азији 1146, претпоставља се да је Урош I преминуо око 1145. године.

Као и у случају других владара из династије Вукановића, владавину Уроша је тешкпо реконструисати услед фрагментарности извора и њихове неједнаке вредности. Ипак, по мишљењу историчара Тибора Живковића, Урош I је у току своје друге владе увео Рашку у међународну политику и тиме ударио основе будућем раскидању вазалних односа са Византијом.

Урош II Примислав рашки велики жупан 1145. до 1162 Урош II Примислав (или Првослав) је био рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је од око 1145. до 1162. године. Његова личност позната нам је искључиво из византијскох извора који описују походе цара Манојла I Комнина (1143 - 1180) против Срба и Угара средином 12. века.

Урош II Примислав је ступио на престо после смрти свог оца Уроша I око 1145. године. Најмлађи син Уроша , Деса последњих година његовог живота је завладао Травунијом и Зетом одакле је, уз подршку једног дела локалног племства, стално покушавао да истисне представнике династије Војиславића. Како је дукљански кнез Радослав био византијски штићеник, сукоби око јадранског залеђа указују да су се владари Рашке поново индиректно окренули против моћног цара Манојла I Комнина. Византијски историчар Никита Хонијат записао је како је српски жупан вршио упаде у земље подложне Ромејима. По Јовану Кинаму пак, цар Манојло је 1149. припремао поход на Сицилију када је сазнао да се Аламани, Далмати и Пеонци (тј. Нормани из јужне Италије, Срби и Угри) спремају да нападну царство на западу. Средњи син Уроша I, Белош је 1141. постао палатин на двору свог сестрића Гезе II (1141-1162) и тиме су владари Рашке у угарском краљу стекли важног савезника.

Византијски цар се 1149. налазио у Валони на јадранској обали данашње Албаније и одатле је, највероватније, преко Пелагоније и Косова поља упао у област којом је владао Урош II. Манојло је прво разорио Рас, рашку престоницу, поробио његово становништво и оставио посаду под командом севастоипертата Константина Анђела. Након тога, цар је са главнином војске продужио у област коју Кинам назива Никава која се вероватно налазила на горњем Ибру. У Никави је Манојло Комнин потчинио локална утврђења без икаквих проблема, али је следећа мета византијске војске, Галич на десној обали Ибра заузета на јуриш тек после тродневне опсаде. Заробљенике је византијски василевс послао из Раса да се населе у околини Сердике (данашња Софија). Међутим, током царевог одсуства, Урош је већ напао Византинце у околини Раса. Цар је кренуо да зароби великог жупана, али у томе није успео мада се Урош по Кинаму морао спасавати бежећи пешице преко планинских превоја. Манојло је одустао од потере али је спалио неименовану резиденцију српског архижупана и затим се повукао без јасно остварене победе.

Крајем лета 1150. Манојло I Комнин је спровео нови и овога пута пажљивије планиран поход против непокорног српског жупана. Док је боравио у Нишу, цар је сазнао да угарски одреди пристижу у помоћ Србима преко земље назване Лонгомир (доњи ток реке Лугомир, леве притоке Велике Мораве). Манојлова војска је долином Мораве стигла до Саве а затим је кренула низ Дрину покушавајућ
080; да пресече пут Угрима и спречи их да се састану са Урошевим Србима. Након мањег и победоносног сукоба са Угрима у близини Дрине, Ромеји су се утаборили недалеко од реке Таре [1]. . У зору српска војска, појачана коњицом састављеном од Угара, Печенега и хазарских Халисија из Срема, је притисла обалу реке. Тек са појавом цара на бојишту, византијска војска је успела да стрелама натера непријатељску војску да се повуче са обала. Када су Ромеји прешли дотада чувани мост успели су да наметну у почетку неодлучну борбу коју је на крају решио сам цар у двобоју са горостасним угарским заповедником Вакхином. Међу угледним заробљеницима налазили су се и двојица српских жупана Грдеша и Вучина. И овога пута византијска победа није била убедљива пошто је тежак терен и снежни наноси спречио кретање неколико византијских војсковођа, а Вакхин је скренуо цару пажњу на бројност непријатељске војске. Кинамова опаска о снегу који је ухватио Византијце указује да је Манојлов поход потрајао бар два месеца, до новембра 1150. године. Међутим, у царски логор су прво стигли посланици великог жупана, а затим и сам Урош држећи се смерно и понизно. Урош је пао на ничице пред царем и положио заклетву да ће за сва времена остати роб Ромеја. Морао се и обавезати да ће убудуће византијском цару слати помоћ од 2000 ратника у случају рата у Европи, а 500, уместо дотадашњих 300, у случају похода у Азију. Манојло се овога пута задовољно вратио у Цариград где је прославио тријумф у коме су, по речима Никите Хонијата, вођени угарски племићи и раскошно обучени српски заробљеници. Царева победа прослављена је и беседом солунског архиепископа Михаила и стиховима Теодора Продрома и анинимног песника (Аноним Мангански).

Наредне, 1151. Манојло Комнин је, након што је умирио рашког владара, повео поход против Угара како би их казнио због помоћи коју су указали Србима. Мир је најпосле закључен 1152. након још једног византијског похода у данашњем Срему. Управа над византијским испоставама Нишем и Браничевом поверена је царевом брату од стрица Андронику који је после неког времена затражио угарску помоћ како би се домогао царског престола. Тиме је започет нови сукоб Византије и Угарске који је најпосле окончан 1155. новом победом цара Манојла. Током ових ратова, дошло је до подела у рашкој династији пошто је Урош II остао лојалан цару, док је, вероватно под Белошевим утицајем, један део племства подржавао најмлађег од браће, Десу. Када се Манојло поново показао успешним у рату са Угрима, српско племство је, у страху од цареве силе, пристало да прихвати за владара онога кога византијски цар одреди. Манојло је примио и Уроша и Десу и потом потврдио старијег Уроша на место великог жупана. Урош је обновио стару вазалну заклетву цару и предао таоце. Хронолошке оквире епизоде током које је Урош привремено изгубио престо није лако одредити, али се у науци сматра да се збацивање одиграло најраније 1153, док је Урош по царевој вољи враћен на трон вероватно 1155. године.

Када је 1160. окупљао војску за поход против Иконијског султаната Турака Селџука, цар Манојло је позвао и рашког владара да испуни своју вазалну обавезу и пошаље обећану војску. Даљих сукоба са Византијом није било све до 1162. када је умро Геза II, тако да је Манојло I Комнин решио да на угарски престо постави свог штићеника. Цар је искористио прилику и да уреди прилике у рашкој пошто се жупан, чије је име по Кинаму било Примислав, одметнуо од византијског сизеренства. Цар је позвао у Филипопољ (данас Пловдив у Бугарској) Примислава и његовог брата Белоша и затим прогласи Белоша за великог жупана. Примислав је пресељен на византијску територију где је био безопасан по интересе царства и цар га је обдарио издашним поседом. У наставку текста Кинам спомиње и Десу као најмлађег брата Примислава и Белоша. Примислава помиње само Кинам, а каснији српски родослови спомињу Првослава, имагинарног брата Стефана Немање. По мишљењу већег дела историчара данас, Урош и Примислав (Првослав?) су били једна те иста личност. У наставку текста Кинам спомиње и Десу као најмлађег брата Примислава и Белоша и поред тога наводи како је већ споменуо да се овај велики жупан већ два пута одметао од цара који му је у оба наврата опростио. Поред тога, Примислава помиње само Јован Кинам, а каснији српски родослови и летописи спомињу Првослава, имагинарног брата Стефана Немање. На основу Кинама, који је нажалост сачуван у некомплетном препису из 13. века, није могуће коначно разрешити дилему о идентитету великог жупана Примислава, а исто тако ни да ли његово име треба транскрибовати као Првослав како се почело сматрати још у историографији 19. века.

Било како било, период владавине Уроша био је доба подељености рашке владарске куће и племства по питању придржавања вазалским обавезама према византијском цару. Један део племства се опирао Византији уз угарску подршку, а сам Урош се у три наврата отворено супроставио цару. Међутим, побуна из 1162. године, подстакнута Манојловом преокупираношћу приликама у Угарској, резултирала је свргавањем Уроша II. Пошто се његово име више не спомиње у изворима могуће је да је умро недуго након губитка престола.

Деса (око 1161—1165), српски жупан српски жупан који је био у опозицији Урошу II и Манојлу I Комнину, а у пријатељству са Мађарима.

Након Белошеве краткотрајне владавине у Рашкој, великожупански престо је преузео његов најмлађи брат Деса.

Он је био формално вазал Византије. Деса је у тешким условима потпуне доминације византијске силе по читавом Балканском полуострву, покушао да настави политику својих претходника, Уроша I и Уроша II Примислава , и да успостави шире везе са потенцијалним савезницима у Европи.

Прве дипломатске мисије је начинио брачном понудом. Своју најстарију кћер је удао за кнеза Леонарда Осорског, сина венецијанског дужда Витала II Микијелија. Десини посланици се налазе у далекој Немачкој, где такође покушавају да успоставе савез путем женидбе друге Десине ћерке за немачког маркгрофа, што је изазвало бес византиског цара Манојла Комнина.

Поред освих дипломатских мисија, Деса постиже изузетне успехе у односу на Дукљу. У Летопису попа Дукљанина се наводи да се да су се стари непријатељи подигли против кнеза Радослава и његове браће Јована и Владимира, штићеника цара Манојла.

Они позивају великог жупана Десу и предају му Зету и Требиње (Травунију) на власт.

Непријатељство између цара Манојла и жупана Десе кулминира након Десиног заузећа области Дендра, коју је по споразуму требао да преда Византији, али је одбио. Цар Манојло га због неверства, чим је завршио борбу са Мађарима (Угрима), са јаком војском напао и заробио код Ниша 1165. То се десило онда када су на Десу посумњали византинци да сарађује са Западом, а нарочито са Угарском. У таквој ситуацији Деса је позвао угарске посланике да дођу на састанак са Царем да би исказали лојалност Деси само према Византији, а не и према Угарској. У целој расправи, један од угарских посланика је ословио Десу са "наш господар", што је навело Византинце да посумњају у Десину лојалност. Војници су заробили Десу и послали га у Цариград где је био једно време заточен. Тако је Деса изгубио положај великог жупана Рашке, а цар Манојло је за новог жупана поставио жупана из споредне породичне гране-Тихомира, Немањиног старијег брата.

Последњи боравак Десе је био у околини Требиња. Према Мавру Орбинију, он је умро највероватније почетком 1166. године. Сахрањен је у цркви св. Петра у Требињском Пољу (седам километара југоисточно), чији се остаци и данас могу видети.

Након археолошког ископавања, пронађен је један ктиторски гроб, који је највероватније био Десин гроб.

Тихомир (1165-1166) је био велики жупан Србије Након протеривања жупана Десе у Цариград, на предлог византијског цара Манојла Комнина, престо у Рашкој узима Тихомир, син жупана Завиде, који је био у сродству са зетском династијом.

Жупан Тихомир је под својом личном влашћу задржао Рашку, а његова браћа: Мирослав добио је Захумље, Страцимир градачко-рудничку област, а најмлађи Немања добија Ибар, Топлицу, Расину и област око Јастребца коју народ зове данас „Реке“. Мирослав подиже своју задужбину цркву светог Петра и Павла у Бијелом Пољу где је и написано Мирослављево јеванђеље, а Страцимир подиже цркву у Грацу (данас Чачак).

Убрзо је дошло око неспоразума у односу Тихомира и Немање према Византији. Властела око Немање је тежила да води самосталну политику према Византији, па је уз њихову помоћ Немања покушао да збаци са престола брата Тихомира половином 1165., али није успео и био је заточен у црним пећинама према Расу о чему говори његов син Стефан Првовенчани у „Житију Светог Симеона“.

Према истом житију, Немања се спасао уз помоћ својих пријатеља и успео је да са престола свргне свога брата Тихомира 1166. године, који као Византијски вазал бежи у Византију од које тражи помоћ да би победио узурпатора Немању.

Византија је Тихомиру пружила помоћ у оружју и војсци са којом је кренуо на Немању, у нади да ће повратити изгубљени престо. До одсудне битке међу браћом долази на Косову, код места Пантине (близу Вучитрна) 1170. године, где је на челу своје војске стајао сам Тихомир. У бици је Тихомир погинуо, а Немања је постао велики жупан Рашке-Србије.

У документима се такође наводи Тихомирова смрт, јер се спомиње да је један од браће погинуо, а затим извори више не помињу Тихомира.

Остала браћа, Мирослав и Страцимир су у почетку сукоба између Тихомира и Немање били на страни Тихомира, да би после његове погибије признали свог брата Немању за владара, а овај им је за узврат оставио на управу област коју су држали и до краја живота били у слози и љубави.

Немањићи (1196-1371)

СТЕФАН НЕМАЊА (1166-1196) велики жупан Родио се око 1132. године у Рибници код данашње Подгорице. Његов отац Завида био је у сродству са династијом Вукановића, вероватно Вуканов сестрић. Када су у Србији избили нереди Завида се склонио у Зету где је Немања и рођен и крштен по католичком обреду. По Завидином повратку у Рашку, Немања је поново крштен према православној служби у цркви Св. Петра и Павла у Расу.

Као удеони кнез за време владавине његовог брата Тихомира, Немања је својом влашћу имао жупе Ибар, Расину, Топлицу и Реке, а од византијског цара Манојла И Комнина добио је Дубочицу у лични и наследни посед.

1166. године, Немања је постао велики жупан а његови савезници су постали Угарска и Млетачка Република. Потпуно се окренуо од Византије и цара Манојла И Комнина. Али када је 1172. године дошло до смене на угарском престолу, Немања више није могао да се ослони на Мађаре. Виазантијска војска кренула је на Србију, а Немања је, да би показао покорност Манојлу Комнину, гологлав и босоног са ужетом око врата, дошао пред ноге византијском цару предао му свој мач и затразио милост. Цар Манојло му је поштедео живот, али га је као роба спровео у Цариград. Све до смрти цара Манојла И Комнина 1180. године Немања није предузимао никакве акције против Византије. У том периоду, посветио се сређивању унутрашњих прилика и коначним учвршћењем православља у држави. Браћа су му се покорила и признала врховну власт чиме су задржали право на управљање ранијим поседима.

Јачајући своју власт, Немања се ослањао на Цркву која му је издашно помагала при учвршћењу централне власти и феудализма у Србији.

Немања је за време своје владавине отпочео прикупљање српских области у једну хомогену целину. Померио је границе Србије из планинских предела Раса у две велике долине, у моравску и косовско-метохијску долину. Срби постају активан и важан чинилац балканске политике, а Немања православље проглашава државном вером и са њиме почиње период подизања велелепних манастира и цркава.

На Благовести 1196. године Стефан Немања се одрекао престола у корист свога средњег сина Стефана, византијског зета. Старији син Вукан добио је на управу Зету са Требињем, Хвосно и Топлицу, а најмлађи син Растко после краткотрајног владања Захумљем, замонашио се у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори и тамо остао као монах Сава.

И Немања се са својом женом Аном такође замонашио у Расу, у цркви Св. Петра и Павла. Добио је име Симеон, а Ана је добила име Анастасија. Она је отишла у Богородичин манастир код Куршумлије, а Немања се после краћег задржавања у Студеници упутио у Свету Гору своме сину Сави. Тамо су 1199. године подигли манастир Хиландар.

У овом манастиру, Немања је по одлуци византијског цара Алексија III Анђела постао "самостални, својевластан и самоуправан."

Стефан Немања умро је 13. фебруара 1200. године. Као заслужног бранитеља и утврдитеља православља, Српска црква прогласила га је за светитеља.

Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања.

Родоначелник и велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси-нарочито богумилске. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Велики жупан постао је 1169., а осамосталио је српску државу 1180.године. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир.

Његова жена, Ана, била је ћерка грчког цара Романа IV После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој

жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.

Стефан Првовенчани СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ (1196-1217) велики жупан, (1217-1228) краљ

Стефан Немањић, средњи син Стефана Немање био је ожењен Евдокијом, кћерком Алексија III од кога је Стефан добио титулу севастократора, а Србија у то време уживала високо уважавање у Цариграду, као самостална и стабилна балканска држава. Стефановим именовањем за великог жупана није био задовољан његов брат Вукан који је настојао да се домогне престола уз помоћ Угарске. Да би се обезбедио од напада Угарске и напада брата Вукана, 1201. Стефан од себе удаљава своју жену Евдокију са којом је имао сина Радослава и кћер Комнину. 1204. године Стефан се поново оженио другом женом, чије име није познато, добио је синове Владислава и Предислава. Како је Млетачка Република у то време ојачала, Стефан је отерао и другу жену и оженио се по трећи пут, сада унуком млетачког дужда Енрика Дандола, Аном, како би ојачао везе са Млетачком Републиком и западом. Са Аном је добио сина Уроша I.

Стефан Немањић није био задовољан титулом великог жупана па је ступио у преговоре са папском куријом и 1217. године од папе Хонорија III добио је краљевску круну. Настављајући успешну државну политику свога оца, Стефан Првовенчани је учврстио Србију у кругу стабилних европских краљевина. У односу на Немањино време, Србија је проширила своје границе ка истоку обухватајући сада територије од Ниша и Врања, Прешево, Биначку Мораву, Горњи и Доњи Полог и Призрен. Посто се крунисао, Стефан присваја све дукљанске земље. Ускоро нестају велики кнежеви хумски, а нестају и дукљанско-немањички краљеви споредне Вуканове лозе. Обе титуле уклапају се у титулу краља Стефана Првовенчаног - Краљ све Рашке земље и Далмације и Травуније и Захумља.

Средњи син Стефана Немање, у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. Велики жупан (1196.-1217.) и краљ (1217.-1228.). По његовом доласку на власт избија IV крсташки рат. Срушено је Византијско и створено Латинско царство. Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млетачком Републиком Стефан Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стеван проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума.Са њим почиње краљевска глава Немањића.Крунисан за краља у својој задужбини у Жичи од свога брата и духовног оца светог Саве. Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са светим Савом уздигао Православље до великог торчества у народу своме. По његовој жељи свети Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године. његове чудотворне мошти почивају у манастиру Студеници.

Стефан Радослав (1223.-1233.)

Пошто је Сефан Првовеншани био болестан, Сава је крунисао Радослава за краља и очевог савладара. Стефан Радослав је био зет Теодора I Анђела, па се у Србији осећао епирски утицај. Краљ се потписивао грчки, а и на двору су церемоније садржавале неке грчке обичаје.

Довео је у питање аутокефалност српске цркве тражеци савете од Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. је дошао на престо после свог оца Стевана Првовенчаног. Жењен је ћерком цара Тодора Анђела, најмлађег тада владара на Балкану. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и у то време када су његовог таста победили Бугари (1230. године). Пошто је таст изгубио престо и радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. На престо је дошао његов млађи брат Владислав.

Свети Кнез Владислав(1234.-1243.) СТЕФАН ВЛАДИСЛАВ

Био је краљ од 1234.године до 1243. године, и зет бугарског цара Ивана II Асена од кога је измолио Савине мошти. У овом периоду Татари су захватили балканске земље и преко приморја Рашке скрасили су се око Црног мора 1241/42. У то време умро је Иван II Асен и Владислав је тако изгубио ослонац.

Син краља Стефана, дошао је на престо после пада са преатола његовог старијег брата Радослава кога је српска власт сменила јер се исувише везао за византијски двор, и то не само својом женидбом са њиховом принцезом Аном, већ и превеликим везивањем за њихову цркву. Краљ Владислав се оженио бугарском принцезом Белославом и настојао да Србију и Бугарску више зближи и повеже, али у то време (1241. године) долази до најезде Монгола који су опустошили Србију. То је довело до смене краља Владислава. Краљ Владислав је за време своје кратке владавине сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини. На престо долази његов млађи брат Урош. Саградио манастир Милешева, где је из Трнова пренео мошти Светог Саве. Одликовао се изузетним милосрђем према сиромашнима. На новцу његовог доба стајао је натпис: "Слуга Божји Владислав".

Краљ Урош I Немањић (1243.-1276.) СТЕФАН УРОШ I

Владао је у периоду између 1243. године и 1276. године. Мешао се у борбе Епира и Италије против Никејског царства. Освојио је дио Македоније са Скопљем.

Урош I Немањић. Српски краљ 1243-1276. Најмлађи син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, кћерке млетачког дужда Енрика Дандола. Са Епиром је нападао Никеју. После смрти никејског цара Теодора II Ласкариса на власт је дошао Михајло VIII Палеолог, с ким је Урош успоставио пријатељске односе, а на тај начин уједно и са Угарском. Српска војска је напала Мачванску бановину у Угарској, након чега је Урош заробљен. Склопио је брак између свог старијег сина Драгутина и Кателине, кћерке угарског краља Стефана V. После неуспелог брака између млађег сина Милутина и Ане, кћерке Михајла VIII Палеолога, Урош се окреће византијским противницима, краљу Сицилије, Карлу Анжујском. Урош је укинуо владарске титуле великог кнеза Дукље и Хума и завео централистичку власт. Томе се успротивио Драгутин који је напао оца и поразио га 1276. Урош се замонашио у Хуму и убрзо умро.

Краљ Урош I са сином МилутиномСва три потомка Стефанова сменила су се на српском трону. И док су владавине прве двојице биле сразмерно кратке, Урош је на власти остао више од тридесет година (1243-1276).

Оно што је посебно занимљиво за ово раздобље српске историје јесте појава немачких рудара, познатих под именом Саси. Они су стигли у Србију негде почетком четврте деценије тринаестог столећа бежећи од Монгола, највероватн
080;је из Влашке која је била опустошена Татарским походом. Са собом су донели нове технике проналажења и прераде руда племенитих метала, пре свега сребра, бакра и олова. Њихово знање и способност оживеле су производњу метала и широм отворили врата медитеранског тржишта српској привреди. Саси су развили руднике у Брскову, Трепчи, Руднику, Рогозни, Новом Брду и у другим рударским местима. Развој рударства у Србији покренуо је читаво коло привредних и трговачких веза са приморјем и јужном Италијом.

Ако би се то дуго време Урошеве владавине сагледало једним погледом, ма како то било и сложено и опасно, онда би се могло закључити да је Урошево доба било доба бескрвне равнотеже.

Урош је имао ту срећу да су му спољашње околности ишле на руку. Везе са угарским краљем и зближавање са сицилијанским краљем Карлом Анжујским упутиле су га против Византије. Урошева жена Јелена, била је из рода Анжујског, рођака Карлова. Од тих великих планова коалиције и акције уперене против Цариграда није се много остварило, мада је Урош добар део свога времена и пажње управио ка том циљу. Читаву деценију Урош је припремао напад на Византију, али се до краја своје владавине није усудио да направи одлучујући корак. Био је успешнији на трону од своје браће. Краљ Урош I имао је веома добре односе са својим суседним државама, а оженио се из краљевске породице са Сицилије. Проширио је Србију према западу, економски је ојачао и спречио сепаратизам области споредних делова династије. .

Због тога долази у сукоб са својим старијим сином Драгутином који је помогнут војском својега таста - угарског краља - напао оца, војнички га је победио и преузео престо 1276. године. Краљ Урош је градитељ Сопоћана, постао је монах Симеон. Урош је умро наредне, 1277. године. Сахрањен је у манастиру Милешево

Краљ Драгутин (1276.-1282.) Стефан Драгутин – Стефан Драгутин Немањић. Краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316). Син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао два сина Владислава и Урошића (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и још једну кћерку (удату за Павла Шубића). Побунио се

против очеве централизације државе. Збацио га са власти уз помоћ Угарске и завладао Србијом 1276. године.

Драгутин је поделио државу на три дела. Краљица Јелена Анжујска је владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом. Ступио је у антивизантијску коалицију са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије. Сломио је ногу, док је јахао поред града Јелаче. Након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума: престо је предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци.

Сремска краљевинаДрагутин је после одрицања од српског престола на сабору у Дежеву задржао власт над неким северним деловима државе. Пошто је свог сина Владислава оженио нећаком угарског краља Андрије II, Драгутин је као наследни посед добио Мачву са Београдом, Усору, Соли, и области јужно од Београда. Његова нова држава се називала Сремска краљевина, због чега је Драгутин остао познат у историји као «сремски краљ». Прва Драгутинова престоница је био град Дебрц (између Београда и Шапца), да би касније своје седиште преместио у Београд. Београд је први пут ушао у састав српске државе за време краља Драгутина, а Драгутин је био први српски владар који је владао из овог града.

Динар краља Драгутина, познат као први српски динар са ћириличним натписомУ то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак.

Заједно са братом Милутином, Драгутин је за време своје владавине ратовао против Византије, Бугара и Татара. Потоња сарадња Милутина са Византијом је повредила Драгутинове интересе, те долази до грађанског сукоба између два брата 1301-1312/3 године. Пошто је био у рату и са братом и са угарским краљем, Карлом Робертом, одлучио је да се измири са Милутином 1312. године. Успоставиле су се старе границе. Убрзо се тешко разболео и замонашио примивши име Теоктист. Своју државу је дао на управу сину Владиславу II. Умро је 1316. године.

Иако је предао престо брату Милутину није се у потпуности повукао из политичког живота. Задржао је територије око Ариља и Рудника и добио је као угарски краљевски зет Мачванску бановину.

Преузео је престо од оца Уроша, али само после неколико година владања престо је уступио своме млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области, правећи себи ново краљевство на простору западне Србије, источне Босне и Срема, где је владао све до 1316. године. На простору свога краљевства подигао је многе цркве, а ојачао је и Београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ Србије, успоставио добре односе са Византијом Драгутин је ударио војском на Србију, али је био потучен од војске краља Милутина 1313. године. После ове авантуре властела његове државе га је убрзо сменила и на престо довела његовог сина Владислава II..

Драгутин је био на српском престолу релативно кратко време. Много је помагао цркву и живео строго, готово испоснички. Поред осталих (Троноша код Лознице, Ћелија код Ваљева, Рача на Дрини, Папрача код Зворника, Тавна код Тузле, Липље код Бања Луке и др.), подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. године. Пре смрти Драгутин се замонашио и добио име Теоксит. Његов омиљени духовник био је старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је живећи испоснички и чинећи многа добра дела. Бринуо је чистоти вере и многе неверне обратио у хришћанство. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.

Стефан Урош II Милутин Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253, умро у Неродимљу 29.10.1321) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку [4]. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276),млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322—1331).

Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299.године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци),чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316.године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и у њему је изгубио Мачву и Београд(1319),али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе,али и бива мета јаких савеза околних држава. Паралелно са тим, он женидбама успева да обезбеди освајања из успешних ратове са Византијом и Бугарима, док сукоб са Татарима окончава слањем свог сина наследника Стефана као таоца.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора,церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором.. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе односно манастирска црква у Хиландару ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем . Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао његов пријатељ и архиепископ српски Данило II (1324—1337).

Женио се чак пет пута,последњи пут Симонидом 1299.године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану и Царицу (Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији,а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282.године требао да наследи Милутина. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно одцепила(као Бранивојевићи у Захумљу, а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску.

Стефан Урош III - Дечански КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ

Стефан Дечански је владао од 1321-1331. године. За време његове владавине Андроник III са југа и бугарски цар са истока су кренули у поход на Србију.

У бици код Велбужда 28. јула 1330. године убијен је бугарски цар. Андроник III није наставио поход на Србију, а ни Стефан није кренуо у поход на Византију. Стефан није освајао територије, сто је изазвало незадовољство властеле и његовог сина Душана.

У лето 1331. године Душан је збацио Стефана са власти. Стефан Дечански је затворен и умро је у тамници.

Син краља Милутина и отац цара Душана, најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића.. Владао је од 1321. до 1331. године. Још за живота свога оца краља Милутина добио је на управљање зетску област, али је ускоро сковао таверу да скине оца са престола, па је у томе осујећен. Протеран је у Византију са породицом међу којом је и његов син, касније цар Душан. По наређењу необавештеног оца, био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен ( у Звечану 1336. године). При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: "Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити". Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Стефан Дечански проширио је државу на југ, према Византији, а када су се Византијци удружили са Бугарима, потукао је Бугаре на Велбужду, захваљујући вештини и храброшћу свога сина Душана, који је већ био проглашен за краљевића. Својом мудрошћу и подвигом, кроткошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година, јави му се опет свети Никола и рече му: "Дошао сам да испуним своје обећање". И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Свети краљ Стефан са светим Савом и светим кнезом Лазаром чини једну прекрасну тријаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. године примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

СТЕФАН ДУШАН – ЦАР ДУШАН Владавина Стевана Душана почиње 1331.године и као краљ он влада до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар - највећи војнополитички успон Немањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопље је 16. априла 1346. године, Стеван Душан свечано крунисан за "ЦАРА СРБА И ГРКА" уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира. Државни сабор је на Спасовдан, 29. маја 1349. године усвојио "ДУШАНОВ ЗАКОНИК" који је допуњен, такође, на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, цар Душан је у овом погледу изузетак.

1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је

убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, јер је само део Захумља освојио 1326.год. после сукоба са Бранивојевићима. У том сукобу су учествовали и Дубровчани, заједно са баном Стефаном II, и пошто је затрта породица Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије, Дубровчани судобили Пељешац са Стоном. Дубровчани за време краља Стефана Дечанског нису успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном, па су то покушали за време краља Душана. 1333 године, Стефан Душан је издао повељу у Пологу, којом је Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом код ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера, плус 8000 перпера које је требало платити одмах, док су се Дубровчани обавезали да ће дозволити верску слободу православном становништву добијених територија. Дубровчани су суму од 500 перпера плаћали и босанском бану, који је исте године издао повељу којом је потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у Стону остане "Српски поп да поје",јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид, док је сам Сиргијан освојио Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, од стране Сфранцеса Палеолога, кога је ангажовао сам цар Андроник III, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.

У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, "у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена" пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча,који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо,док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдомТурци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне,задихане српске витезове,сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску. Увидевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“.Душанова титула сада је гласила:Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).

Након што је Атос потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког проту Нифона, поглавара свих манастира на Светој Гори за месалијанство (односно богомилство), али је Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова оптужба политички мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара.[1]

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

Душанов законик је донет у Скопљу 21. маја 1349. године. Има 135 чланова, али је пет година касније допуњен са још 66 чланова тако да укупно има 201 члан. Законодавац је желео да реши најактуелнија питања у целој држави. Првих 38 чланова се односило на Српску цркву. Црквено право је такође било регулисано Номоканоном светога Саве и Синтагми Матије Властара. Од 39-62 члана се утврђују права и обавезе властеле. Судије су биле дужне да суде по закону, а не да суде по страху од цара.

Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада. Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњно да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.

Стефан Урош V Нејаки Стефан Урош V Нејаки је једини син и наследник цара Душана.

Владао је од 1355. до 1371, а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји.

Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог родитеља. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса.

И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за своја наследна права. Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну на државном сабору у Скопљу 1357Симеон војно далеко снажнији себи је доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359. Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео је да спасе своје владалачко наслеђе. Убрзо српска држава поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи српски цар.

За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу.

После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти.

Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак[тражи се извор]. Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825.године под именом „Смрт Уроша V“.Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та дела немају значајну књижевну вредност.

Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем, па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи другу државу. То су почели чинити и други велможи, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окпили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен.Син цара Душана, последњи потомак династије Немањића. Царовао у тешко време распада царства српског. У Бици на Марици 1371. годинеучествовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до Косовске Битке 1389. године у којој нису учествовале све српске области. Кротак, побожан и благ, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години. Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара и деспота Стефана [тиљановиша. За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур.

Лазаревићи (1371-1427)

Цар Лазар Кнез Лазар,који је владао од 1371 до 1389 год. у области трију Морава, представља једног од најважнијих српских владара у то време. Прославио се учешћем у Косовској битци, у којој је и изгубио живот,али која га је уједно сврстала у ред бесмртника.

О кнежевом животу пре почетка владавине и о његовим прецима, не зна се много. Према оскудним податцима који су забележени, кнезев отац ј е био Прибац Хребељановић из Прилепца код Новог Брда. Он је био значајна личност на двору цара Душана. Обављао је посао логофета, слуге или пехарника. На основу патронима Хребељановић, може се закључити да се деда кнеза Лазара звао Хребељан, за кога не постоје поуздани историјски податци. Од ближе породице кнез Лазар је имао и сестру Драгану,која је била удата за челника Мусу. Иначе име Лазар је јеврејског порекла, ”Ел’азар”, што значи “Божија помоћ”.

Кнез Лазар је још као младић доведен у службу на двор цара Душана, који је убрзо оценио способности и врлине Лазареве, те га је поставио за првог у двору. Цар Душан жени Лазара својом сродницом Милицом, кћерком кнеза Вратка, потомка Немањића по Вукану. Дао му је и један део државе на управљање, где су кнеза Лазара сви волели и поштовали. Кнез Лазар је покушао да настави традицију Немањића, али му дешавања у земљи нису ишла у прилог. Кризно време од смрти цара Душана па до учвршћења на власти кнеза Лазара, у још слободном делу Србије унело је суревњивост у понашање и узајамне односе обласних господара. Поред тих унутрашњих несугласица, све се јаче осећала и опасност од Турака, који су већ заузели добар део српске земље, па су чак често упадали и у моравску Србију кнеза Лазара.

Кнез Лазар се титулисао као “господар свих Срба”, и употребљавао владарско име Стефан. Црква је признала кнеза Лазара за сувереног самодржавног владара свих Срба, а таквим га сматра и Цариградска патријаршија која се кнезу Лазару у писму из 1386, обраћа као преузвишеном кнезу све Србије.К нез Лазар је поставио питање скидања црквене анатеме са Србије код одговорних у Цариграду. Цариградски патријарх Филотеј послао је јеромонахе Матеја и Марка да у Србији свечано објаве скидање анатеме. Октобра 1375 за српског патријарха изабран је Јефрем, пореклом Бугарин, али Хиландарац.

Жупан Никола Алтомановић је после покушаја да помоћу Венеције одузме од Дубровника Стон и Пељешац, доживео слом. Уплитање Венеције на обалама источног Јадрана погодило је угарске интересе. Зато је краљ Лудвиг I, подстакао босанског бана Твртка и свог вазала, кнеза Лазара, да се обрацунају са Николом Алтомановићем.1373 године, жупан Никола је побеђен од стране удружених савезника и помоћне угарске чете. Жупан је ухваћен у УЖицу и ослепљен,а његове поседе су поделили Твртко и кнез Лазар. Кнез Лазар је са својим сродницима Мусићима и зетом Вуком Бранковићем, добио крајеве од Рудника до Косова. Кнез Лазар је 1379 године, напао Радића Растиславића, и одузео му Кучево и Браничево. После смрти краља Лудвига, кнез Лазар је напао Голубац и Београд. Тако је област у којој је владао, обухватала пределе од изворишта Мораве до Саве и Дунава, са градовима:Ниш, Крушевац, Ужице, Ново Брдо и Рудник. Брачним везама је учврстио своје позиције. Кћерку Мару је удао за Вука Бранковића, Јелену за Ђурђа II Страцимировића Балсића, трецу кћерку је удао за бугарског великаша Сисмана, а четврту за великаша Николу Горјанског Млађег. Касније се Оливера, најмлађа кћер,у дала за Бајазита.

Када је султан Мурат подигао војску на кнеза Лазара и Србију, кнез Лазар је сазвао велможе, поданике и пријатеље уочи битке,да му помогну у одбрани Србије. Неки владари су се одазвали кнежевом позиву, првенствено његови зетови,и на Видовдан 28.јуна 1389 године, изашли су на Косово поље да одбране Србију од најезде Турака. У том боју је погинуо кнез Лазар. Кнеза Лазара и још неколико српских велможа ухватили су Турци и посекли.

Сахрана кнеза Лазара није могла бити обављена одмах након његове погибије, јер се његово тело налазило у рукама Турака. Бајазит, наследник султана Мурата, који је посјекао кнеза Лазара, држао је кнежево тело као ратни трофеј и средство за преговоре и уцену кнежеве породице. У наметнутим условима породици, да дође до тела, лежи косовски пораз. По завршетку преговора, кнежево тело је предано породици и она га је сахранила у Приштини, потом пренела у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Сахрана у Приштини је извршена првих дана месеца јула 1389. По завршетку треће године од Лазареве сахране, приступило се свечаном отварању кнжзева гроба. Тада је утврђено да тело није подлегло трулежи и да је свето.

Стефан Лазаревић 1389-1402 Кнез Стефан Лазаревић, или Деспот Стефан, је син Цара Лазара и царице Милице. Рођен је 1377 год. На почетку своје владавине (1393. године), Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски Деспот је постао 1402. године.

Признавши врховну власт султана Бајазита I, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године).

По повратку из Цариграда, где 1402. добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, на Косову код Трипоља га сачекује и напада сестрић Ђурађ Бранковић. Породични сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и мајка Ђурађа Бранковића.

Стефан Лазаревић је 1403. године прогласио Београд својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара, био је угарски вазал и члан европског витешког реда. Када је угарски краљ, Жигмунд Луксембуршки, обновио Ред Змаја (1408. године), Стефан Лазаревић је био, после Сигисмунда, први међу оснивачима, двадесет двојицом угледних европских витезова.

Осим тога, краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године).

Даље, деспот је добио поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске. Посед се састојао се од самог града Дебрецина, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места у бихарској и суседној саболчкој жупанији; а у источној Угарској, у сатмарској жупанији, које је обухватало је мање насеља, свега 15 села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове Сатмар, Немци, Нађбању (Rivulus Dominarum) и Фелшебању (Medius Mons). Деспоту је било поверено и управљање сатмарске жупаније.

Године 1408. деспотов млађи брат Вук Лазаревић, кога су подржали сетрићи Бранковићи, обраћа се султану Сулејману за помоћ против Стефана. После дугих и крававих борби Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину 1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић.

Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од новог султана Мехмеда I добио је Сребрницу у Босни и област између Софије и Ниша.

Убрзо затим Балша III, син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини XV века уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Балша III.

Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине засеоку села Марковац, општина Младеновац у северној Шумадији.

Контроверза око тога је ли деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину није разрешена. Оба манастира су његове задужбине. Српска православна црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утвршено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара и то је сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан. Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кенза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије их нема. С друге стране, логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини, што Ресава неоспорно јесте.

Ресавска школа

У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу, европски центар за превођење и преписивање књига. Манастир Копорин код Велике Плане изградио је 1415. године у част свог повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Олевере из султановог харема (закалуђерила се). Двапут годишње: 1. августа, на дан његове смрти и 15. августа на дан славе овог манастира, ћивот у Копорину за који се сматра да садржи деспотове мошти се отвара.

Осим биографских радова, а посебно, Закона о руднику Ново Брдо (1412), Стефан Лазаревић је писао и књижевне радове: Похвала кнезу Лазару (1389); Натпис на мраморном стубу на Косову (1404); Слово љубве (1409), поетско писмо млађем брату Вуку (Лазаревићу) вероватно упућено као позив на помирење.

Имао је огромну библиотеку у којој је осим богословских и поучних текстова било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава, сада Манасија, била је уметничко стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе.

Читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Најзначајнији деспотов књижевни рад, поетска посланица, Слово љубави један је од најлепших текстова српске књижевности, има десет строфа чији иницијали дају акростих: Слово љубве.

Живот деспота Стефана од Константина Философа показује да су, у време кад је животопис писан, у кругу књижевних људи око деспота Стефана били познати не само Платонова и Аристотелова философија и учења Херма Трисмегиста, него и Плутархов Живот Александров.

Српска православна црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа (19. јула по јулијанском календару), заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом (Великосхимницом Јефросимијом).

Деспот Стефан је умро 1427 год. и сахрањен је у Манасији.

Бранковићи (1427-1456)

Ђурађ Бранковић 1427-1456 Ђурађ Бранковић, српски деспот (рођ. 1377, владао 1427-1456), други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Носио је име по свецу (Ђорђу Кападокијском), као и његов унук Ђорђе Бранковић, иако нису имали исто презиме, већ су се по именима очева презивали један Вуковић, а други Стефановић. Од времена Мавра Орбинија (1601. године), историја њихову породицу назива Бранковићима.

Ђурађ је у почетку био на страни свог ујака, деспота Стефана. После битке код Ангоре (1402. године), између њих је дошло до разлаза и сукоба. Гоњен од Стефана због својих веза са Турцима, Ђурађ је побегао султану Сулејману, наследнику Бајазита, и са турском војском пошао против њега. Из борби која је уследила на Косову (21.11. 1402.), Стефан је изашао као победник. Отада је Ђурађ водио туркофилску, а деспот Стефан угрофилску политику у Србији.

После смрти кнегиње Милице (1405. године), Ђурђу се придружио и млађи Стефанов брат Вук, који је тражио за себе пола државе. Уз помоћ султана Сулејмана, они су постигли знатне успехе и добили јужни део Србије. Када се против султана Сулејмана подигао његов брат султан Муса, Вук Лазаревић је погинуо од руке Мусиних људи, кажњен ради издаје (1410. године), а Ђурађ се, мајчиним посредовањем, помирио са ујаком (1412. године).

Као заповедник српске војске, Ђурађ је решио, у одлучној бици под Витошем (1413. године), борбу између Мусе и брата му султана Мехмеда I, напавши и победивши првог.

Годину дана после тога (1414.), узео је за жену Јерину (Ирину) Кантакузен. Јерина му је била друга жена, име прве жене није сачувано (жена са којом је имао ћерку Јелену и вероватно ћерку Мару), док је Јерином имао четири сина и још једну ћерку Катарину.

Од 1422. до 1426. Ђурађ се дуже задржавао у Зети, где је једно време ратовао против Млечана. 1426. године се спомиње његов свечани дочек у Дубровнику. Те исте године, на државном сабору у Сребреници, Ђурађ је био проглашен за наследника деспота Стефана. Мађари су признали ту одредбу, али су као цену за њу тражили обавезу, да ће им се, после смрти Стефанове, предати Мачва са Београдом и град Голубац.

После Стефанове смрти (19. јула 1427.), Ђурађ је постао српски деспот. Изгубивши Београд, он је подигао на Дунаву нови град - Смедерево (због тога је назван Ђурађ Смедеревац), између 1427. и 1430. Голубачки војвода Јеремија није хтео предати свој град Мађарима, него га је дао Турцима.

Мађарски краљ је деспоту Ђурђу поклонио поседе у тадашњој Мађарској, у којима су се налазила следећа места: Земун, Сланкамен, Купиник (Купиново) и Митровица (Сремска Митровица) у Срему, Стари Бечеј (Бечеј), Кулпин, Чуруг, Свети Петар, Перлек, Песер и Петрово Село (Бачко Петрово Село) у Бачкој, Бечеј (Нови Бечеј), Арач, Велики Бечкерек (Зрењанин) и Вршац у Банату. Као и његов претходник, Стефан Лазаревић, и деспот Ђурађ је на своје поседе у Мађарској насељавао Србе. Поред поменутих поседа на подручју данашње Војводине, деспот је добио још многа места у другим деловима тадашње Угарске. Забележено је да је у Арачу живео деспотов чиновник Брајан, а у Апатину Никола Перетић.

Натеран од стране Турака, Ђурађ је признао, поред мађарске, и турску врховну власт, и плаћао им је годишње 50.000 дуката као данак. Дуго је водио политику оданости и према Турцима и према Мађарима. Његова кћер, Мара, постала је жена султана Мурата II (1435.), а друга му се кћер, Катарина, удала за грофа Улриха III Цељског, рођака мађарског краља Сигисмунда. После смрти Сигисмундове (у децембру 1437.), Турци су припремили велики напад против Србије и Мађарске. Готово цела Србија, осим Новог Брда, је била освојена (1439. године), а Смедерево је, такође, заузето.

Да би спречио стварање нове лиге, султан је понудио Ђурђу мир (1456. године), уступајући му делове Србије северно од Крушевца. Међутим, Турци су исте године преко Србије са великом војском кренули на Мађаре. Деспот је прешао у Бечкерек (Зрењанин), а његова војска је јуначки одбила султана код Смедерева. И турска опсада Београда се завршила неуспехом. Те зиме (24.12. 1456.), завршио је деспот свој живот; сахрањен је у Кривој Реци испод Рудника.

Лик и дело Цео свој дуги век (живео је преко осамдесет година), Ђурађ је провео у ратним окршајима, па је, годину дана пред смрт, изгубио три прста на десној руци бранећи се мачем од коњаника заповедника Београда, Михаила Силађија (Свилојевића из старих српских летописа и народних песама). Тај „трпенија венац“ примио је „в приближених житија концу“ (кад се приближио крај живота). Рана му, изгледа, никако није могла да зарасте и од ње је и умро.

Био је несрећан човек и тога је био свестан. Фрањевцу Јовану Капистрану (1385-1456), који га је наговарао да остави веру предака, одговорио је: „Народ мој верује да сам мудар, мада среће немам. А ти сад тражиш од мене да учиним нешто по чему би мој народ помислити могао, да сам у старости памећу помео“. Оглашаван од Мађара и од западњака за издајицу, због свог држања у доба косовске битке из 1448. године, „смидерски господин“ Ђурађ је од Јурија Бараковића (у „Вили Словинки“, 1613.), стављен у пакао, у „срце земље“, у „доњу пропаст“. Легенду о издајству прихватило је, на необјашњив начин, наше народно предање, али је њу везало за Ђурђевог оца, Вука Бранковића, и за косовску битку из 1389. год.

О Ђурђу није створен култ, па према томе нема биографије ни црквених песама њему посвећених. У старој српској књижевности сачувана су два списа о томе како је Ђурађ 1453. године пренео мошти апостола Луке у Смедерево. Писци су савременици тога очајничког покушаја деспота — дављеника да спасе себе и своју деспотовину, а мошти су сламка за коју се он хвата. Над мртвим телом деспотовим непознати смедеревски беседник држао је крајем децембра 1456. године посмртни говор, који долази међу најлепше и најпотресније старе српске текстове.

Имао је несумњиво најбурнији живот од свих српских владара и постао је једна од најтрагичнијих личности српске историје. Лик деспота Ђурђа постоји на његовој повељи светогорском манастиру Есфигмену из 1429. године. Приказана је цела породица деспота Ђурђа. Лик деспота Ђурђа налази се и на новцу.

Лазар Бранковић (1421-1458), Лазар Бранковић (1421-1458), деспот српски и владар 1456-1458, син Ђурђа Бранковића.

Он је био једино мушко дете Ђурђа које није било ослепљено. Носио је титулу деспота још од своје женидбе са Јеленом Палеолог 1446. године. Лазар Бранковић преузима власт после смрти Ђурђа Бранковића 1456. године.

Политика коју води млади Лазар је била слична оној коју је водио његов отац за живота. Деспот Лазар је окончао преговоре са Турском, које је његов отац почео. Склопио је јануара 1457. године уговор о обнављању вазалних обавеза према Турском Царству. Био је дужан да плаћа годишњи харач, нешто мањи него у Ђурђево време, јер није држао Ново Брдо.

За време владавине младог деспота Лазара, велику улогу у српској политици почињу да заузимају браћа Анђеловић. Један од браће ће касније променити веру и постати турски намесник Махмуд Анђеловић. Други од браће Анђеловића, Михаило је почео да служи за време деспота Ђурђа, да би наставио и за време његовог сина. Он је био главни посредник у склапању примирја са Турском и обнављању вазалних веза Лазара Бранковића и Мехмеда II Освајача.

Тако је султан Мехмед II Освајач склопио са деспотом Лазаром јануара 1457. године уговор по коме се обавезао да врати деспоту Лазару очеве поседе.

Поред везаности са Турском, деспот Лазар је био и угарски вазал, јер је тако чувао северну границу деспотовине. Тако је угарски краљ Ладислав V помагао деспота Лазара. Деспот је, користећи метеже у Угарској, освојио Ковин и друге дунавске тврђаве са леве стране реке. У победоносном тријумфу, зауставио га је Михаило Силађи, побеђујући га и потискујући га према Тамишу.

Ситуација у Деспотовини се додатно компликује смрћу Јерине Кантакузин. Тада се против младог деспота подигла опозиција коју је предводио Јеринин брат Тома Кантакузин. У међувремену, Мехмед II се више није суздржавао од напада на Србију. Прве вести о гомилању турске војске на српске границе су стигле деспоту Лазару децембра 1457. године. Он је одмах јављао угарском краљу Ладиславу да му пошаље војску да би бранио деспотовину. Међутим у тим преговорима, изненада је умро 20. јануара 1458. у Смедереву. Имао је мање од четрдесет година.

Пошто деспот није имао мушке деце, само ћерке: Марију, Јерину и Милицу, после његове смрти поставило се питање наследника.

Почетком фебруара 1458. године земљом је управљало намесништво које су сачињавали браћа Анђеловић.

Стефан Бранковић 1458-1459 После смрти Лазара Бранковића, у Србији је изабран тријумвират кога су чинили Михаило Анђеловић, као деспотов губернатор, удовица деспота Лазара, деспита Јелена Палеолог и слепи Стефан Бранковић. После разних перипетија, одлучено је да власт припадне најмлађем сину Ђурђа Бранковића, деспоту Стефану Бранковићу.

Рођен је 1425 а умро 9. октобра 1476. За живота је Стефан био ослепљен и једно време је живео повучено. По ступању на деспотски трон, суочио се са најездом Турака, које је Мехмед II припремао још за живота деспота Лазара.

Стефан Слепи је владао заједно са својом снахом. Ступио је одмах у дипломатске односе са угарским двором, тражећи помоћ. Угари су му предлагали да деспотовину препусти њима на одбрану, а за узврат дали су му неке поседе у јужној Угарској. Догађаји у Смедереву су одмах покренули Турке на акцију. Ситуација у Смедереву је утицала на то да и страни владари баце своје прсте на Српску Деспотовину. Први је почео то да примењује босански краљ Стефан Томаш.

После споразума са Угарима, први је дошао са својих 8.000 војника Михаило Силађи и распоредио се дуж Дунава, настојећи да спречи могући прелаз Турака преко реке. Међутим, у таквим околностима Српска Деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране.

Турци су кренули на Србију марта 1458. Са собом су заједно водили слепог Гргура Бранковића, у намери да га доведу на деспотски престо. Остали су само неосвојени Голубац и Смедерево.

Личност деспота Стефана је почела да пада у заборав. Босански краљ Стефан Томаш је на сабору у Требињу понудио решење око Смедерева. Понудио је да се ћерком умрлог деспота Лазара, Јелачом ожени његов син Стефан Томашевић, планирајући да тако у мираз добије и остатке деспотовине. Угарски краљ се сагласио са овом одлуком, не питајући српског деспоита Стефана. 1. априла 1459. обављено је венчање Стефана Томашевића и Јелаче, па је тако у мираз босански краљ добио и Српску Деспотовину. Деспот Стефан је збачен са трона 8. априла 1459, а затим је напустио Србију.

Збачени деспот Стефан Бранковић потом одлази у Будим, па затим код сестре, грофице Катарине Цељске, а затим у Дубровник. Одатле је отишао у посету Скендер-бега у Албанију, где се 1460. оженио Ангелином Аријанитом. Из тог брака му се родио син Ђорђе и још двоје млађе деце (Јован и Марија). Пред крај живота борави у Венецији, да би се на сам крај живота нашао у оронулом замку крај Удина, који је носио назив Београд, а био је познат и под именом Фриули. Често болестан, проводио је дане у беди, и молећи за помоћ. Писао је писма господарима по Италији. Све до смрти је живео од милостиње коју су му слали Млечани, Дубровчани и Папа. Умро је 9. октобра 1476. у истом замку.

Котроманићи (1459)

Стефан Томашевић 21.03.1459-30.06.1459 Стефан Томашевић(Котроманић) је био последњи српски деспот Србије (21.03.1459-30.06.1459) и краљ Босне(10.07.1461-јун 1463),који је припадао династији Котроманића.Током своје краткотрајн
077; владавине је пред надмоћном отоманском војском без борбе предао Смедерево и српску деспотовину,а потом и краљевину Босну после опсаде Кључа.Предао се Махмуд паши Анђеловићу уз обећање да ће му

бити поштеђен живот,али је био изведен пред султана Мехмеда IIу Јајцу и ту је на лицу места погубљен по његовој наредби.

Стефан Томашевић је био најстарији син краља Босне Стефана Томаша(1443-1461) из његовог првог брака са Војачом.Поред њега,Стефан је из тог брака имао још два сина непознатих имена.Стефан Томаш је 1444.године отерао своју прву супругу и 1446.године се оженио Катарином Косачом,ћерком херцега Стефана Вукчића Косаче.Са њом је имао двоје деце:

Катарину,коју су 1463.године ухватиле Османлије и превеле у ислам Жигмунда,кога су 1463.године ухватиле Османлије и превеле у ислам као Исака,санџак бега(умро у Малој Азији крајем XV века) Стефан Томашевић је био ожењен Јеленом Бранковић и са њом највероватније није имао деце или су она,ако их је било,заробљена 1463.године и том приликом су или погубљена као Стефан и његов стриц Радивој или су преведена у ислам попут Стефановог брата и сестре.

Јелена Бранковић је била ћерка деспота Лазара Бранковића(1456-1458 ) и Јелене Палеолог,ћерке деспота Мореје Томе Палеолога(савладар 1428-1449,1449-1460) брата византијских царева Јована VIII(1425-1448) и Константина XI(деспот 1428-1449,1449-1453).Она се после Стефановог погубљења у Јајцу склонила у Дубровник,потом у данашњу Италију,да би на крају отишла код своје тетке Маре на њен двор у Јежеву крај Солуна у коме је и умрла после 1498.године.

Стефан је 21.03. стигао у Смедерево и преузео власт,а 01.04. је обављена његова женидба са Јеленом Бранковић,а као подршка му је стигао и мали одред из краљевине Мађарске.Међутим свега неколико недеља касније пред Смедеревом се појавила отоманска војска на чијем се челу налазио Мехмед II Освајач.Иако је Смедеревски Град био одличан утврђени објекат подигнут по узору на Цариград, који је био у могућности и да са малом посадом дуго одолева опсади, нови деспот се одлучио на преговоре са султаном. Постигнут је договор по коме је деспот са супругом,стрицем и члановима породице могао слободно да напусти град,мађарски војници су морали да се предају,а Османлије су преузеле тврђаву.Пад Смедерева без борбе је изазвао право запрепашћење широм Европе у којој су се надали да ће се у Смедереву пружити јуначки отпор попут оног у Цариграду.Због тога су Стефан и његов стриц Радивој оптужени за издају хришћанства и кукавичлук.Међутим деспот Стефан је унапред упозоравао да ће ако на добије

тражену помоћ од хришћанских земаља за одбрану Смедерева и Деспотовине бити приморан да преда град Османлијама,али није добио никакву помоћ осим мањег одреда из Мађарске,па чак ни назнаку да помоћ стиже ни са једне стране.

Треба имати у виду да је било јасно и пре предаје,да се Смедерево борбом не може спасити.Први разлог је била јасна бројчана надмоћ отоманске војске.Други разлог је било постојање туркофилске странке у самом утврђењу која је у неком тренутку опсаде могла да пусти Османлије у град,као што се већ десило у Голубцу који је 1427.године предат Османлијама,иако је требао да буде враћен краљевини Мађарској.Ова странка је додатно ојачала због чињенице да је нови деспот био син краља Босне са којим је постојао сукоб око Сребренице и који је искористио смрт деспота Лазара да преузме 11 тврђава које су се налазиле у саставу деспотовине Србије.Због свега овога деспот Стефан се одлучио да преда град и покуша да пружи отпор Османлијама на неком другом месту и у неком повољнијем тренутку,уместо да покуша да јуначки погине у борби која би се врло вероватно окончала врло брзо издајом и његовим заробљавањем.

Србија под Османском окупацијом (1459-1804) Србија у време отоманског царства Битка на Косову је дефинитивно решила судбину Србије, јер након ње у земљи више није било силе која би могла да се супротстави Турцима. То је био нестабилан период у коме су владали син и наследник кнеза Лазара деспот Стефан Лазаревић, који је био прави витез европског типа, војсковођа и писац, а затим његов рођак Ђурађ Бранковић, који је престоницу државе преселио на север, у новоизграђени град Смедерево. Турци су наставили своја освајања све док нису успели да заузму целу територију српске државе 1459. године, освојивши Смедерево.

Србија је била под влашћу Отоманске царевине скоро пет векова, Турци су се нарочито окомили на српску аристократију, истребљујући физички друштвену елиту. Пошто је Турска царевина била исламска држава теократског типа, у којој су хришћански Срби били народ другог реда, изложени насиљу, понижавању и експлоатацији, српски живаљ је напуштао развијена и урбанизована рударска, занатска и трговачка средишта и повлачио се у неприступачне планине, бавећи се углавном сточарством.

Европске силе, нарочито Аустрија, водиле су бројне ратове против Турске. На њиховој страни су били Срби, који су им помагали, иако су живели под турском влашћу. Током Турско-аустријског рата (1593-1606) Срби су 1594. подигли устанак у панонском делу Турске, у Банату, која им се осветила спаљивањем тела Светог Саве – највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла. Друго жариште отпора Турцима створили су Срби у Херцеговини, али су склапањем мира између Турака и Аустрије били препуштени турској одмазди. Тај редослед догађаја је постао уобичајен током наредних векова.

Сеоба срба

У Великом рату (1683 – 1690.) између Турске и Свете лиге уз папину помоћ учествовале су Аустрија, Пољска и Венеција. Оне се подстицале Србе на буну против турске власти. Ускоро је цео западни Балкан био захваћен устанцима и герилом од Црне Горе, преко Далмације и Подунавља до Старе Србије (Македонија, Рашка, Косово и Метохија). Када је аустријска војска почела да се повлачи из Србије, позвала је и српски народ да се повуче са њом, на њену територију. Бирајући између турске освете и живота у једној хришћанској царевини, масе Срба су напустиле своју постојбину и 1690. године, под вођством свог патријарха Арсенија Чарнојевића кренуле на север. Тада су многе области на југу Балкана остале депопулисане, што су Турци користили да исламизују Рашку област, Косово и Метохију и делимично Македонију. Тада је почео процес чије се последице осећају и данас.

Када је српска етничка територија, 1716-1718, од Далмације, преко Босне и Херцеговине до Београда и Подунавља опет постала поприште новог аустијско-турског рата, који је водио принц Јан Собјески, Срби су узели учешће у борби на страни Аустрије. Турска је тада, тзв. Пожаревачким миром изгубила све територије у Подунављу, северну Србију и северну Босну, делове Далмације и Пелопонез.

По одредбама Пожаревачког мира 1718. године Хабзбуршко монархија је (између осталог) од Османског царства добило и Београд са северном Србијом.

У Србији је 1717-20. привремена војна управа на челу са грофом Одвијером. Од 1720. грађанска управа – Администрација Србије (илити Београдска администрација), која је (Србија) била лично Царево власништво. На челу администрације (званична титула је "председник администрације" а незванична "гувернер") је принц од Виртемберга са по 2

саветника (грађанин+војник) за административну и за судску власт. Од 1733-36. гувернер Србије је генерал Марули а од 1736. фелдмаршал де Валис (обојица грофови). Административна и судска власт биле су у војним а финансијска у коморским рукама. Војна власт је била потчињена Дворском ратном већу а коморска – Дворском коморском већу. Администрација Србије доста је зависила од одобрења која су слата из ових већа, али им је понекад неке одлуке и само стављала до знања.

Источна Србија, иако се убраја под Краљевину Србију, стоји под административном управом Темишвара тј. Тамишког Баната. Земља је подељена на 11 дистриката/округа/провизората (+7 у И Србији) који се деле на кнежине а ове на села. Дистриктом управља провизор уз помоћ ишпана (као првог помоћника и заменика) и 2-3 ибрајтера, кнежинама оборкнезови а селима кнезови. Провизор врши административну, судску, полицијску и финансијску власт. Оборкнезови и кнезови су задржани из турских времена док су остали новодоведени чиновници који добијају плате из државне благајне. 1/3 села у Србији је пусто. Плаћају дажбине комори (главна – порез на земљиште) пошто је у Србији једини феудалац држава. Осим "коморских" постоје и "хајдучка" села.

Београд је посебан: има немачку и српску општину; Срби имају свој збор угледних људи и општински одбор са кнезом/бировом који је и судија. Седиште војске је у Београду где су смештени гренадири и пешадија. Још 3 коњичке дивизије распоређене су по Шапцу, Ваљеву, Руднику и Јагодини. Поред тога постоји и српска милиција која је организована у капетанате (15) по селима (нису спојена у територијалну целину) и којој је на челу оберкапетан Вук Исаковић. "Хајдучка" села налазе се углавном уз границу и има их различити број по дистриктима (од 2 до 15). Уживају одређне повластице а треба да чувају границу, путнике и скоротече.

Новим ратом и тзв. Београдским миром Турска је успела да поврати скоро све што је претходним изгубила. Локално српско становништво опет је погодило ратно разарање, прогони и одмазде.

Последњи аустријско-турски рат био је тзв. Дубички рат (1788-1791), у коме је опет Аустрија позивала хришћане у Босни да се дигну на устанак. Након њега нових сукоба више није било све до двадесетог века и пропасти обе царевине.

Владари обновљене Србије

Ђорђе Петровић Карађорђе 1804-1813 Ђорђе Петровић Карађорђе, рођен је највероватније 16. новембра (по старом календару 3.новембра) 1762. године (по неким подацима 1752.) у Вишевцу у Османском царству (данас Србија) на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице. Кажемо највероватније, јер се за годину рођења помињу период од 1749. до 1770. године.

Порекло Његови преци потичу из црногорско-херцеговачкиm 3; брда, од Васојевића, одакле се његов деда Јован са своја два сина доселио у Шумадију, после аустријско-турског рата 1737-39. Презиме му је по оцу Петру.

Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва често мењао спахије и место боравка, обзиром да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

Женидба и емиграција у Аустрију

1785/86.године Ђорђе Петровић се жени Јеленом Јовановић. Према неким изворима, Јеленини родитељи су били имућнији и нису дали своју кћер, али ју је Ђорђе отео и учинио својом женом. После женидбе није дуго остао у Србији, одакле предводи збег, највероватније због неслагања са правом прве брачне ноћи (није хтео да дозволи да Турчин проведе са његовом женом прву брачну ноћ како су правила налагала). Постоји верзија и да је наводно убио Турчина.

У том збегу се десио догађај који је много оспораван и изазвао велике полемике међу историчарима - оцеубиство. Највероватнија прича је да је његов отац, који је годинама служио код Турака, у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате и наставе да живе као до сада, служећи Турке. Сви у збегу су то разумели као претњу да ће се вратити у ропство или у смрт. Када је увидео да мајчино преклињање оца да одустане од повратка не помаже и да има подршку свих, дигао је руку на оца, а потом је његовог оца Петра дотукао момак из пратње. Убиство је, по Вуку, учињено у љутњи и из љубави, и њиме су спашени сви из збега, а његов отац срамоте и ропства. 1796. године, по повратку у Србију, Карађорђе се исповедио и замолио за опроштај, који је од свештенства и народа добио.

Аустро-турски рат и повратак у Србију

Пред крај аустро-турског рата, 1787.године, код нас познатијег као Кочина крајина, Карађорђе почиње да ратује на страни Аустрије против Турака. Као подофицир ратовао је неоклевајући да се огледа са непријатељем и убија угледне турске јунаке. Средином 1791. закључује се мир, Карађорђе добија унапређење и медаљу за храброст и одмеће се у хајдуке, где предводи велику хајдучку дружину. 1793/94. долази до опадања хајдучије и Ђорђе се повлачи и живи мирно са породицом у Тополи.

Први српски устанак

На слици се налази оружје које је коришћено у Првом српском устанку. Оружје са слике је припадало вођи Првог српског устанка, Карађорђу.Крај 18-ог и почетак 19-тог века доноси повећање зулума који су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и јањичара, гушење сваког отпора доводе до удруживања српских великаша и договорима око побуне.

Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као сеча кнезова. О томе је певао Филип Вишњић у чувеној песми Почетак буне против дахија. Посецањем виђенијих српских глава, Турци су хтели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема.

На народном збору у Орашцу Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака. Не може се тачно рећи када је одржан збор у Орашцу, али се узима најчешће помињани датум, а то је Сретење Господње, 15. фебруар 1804. године (2.фебруар по старом календару). Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама. Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља. Иза њега су остале многе победе често над бројнијом и опремљенијом турском војском: Иванковац, Мишар, Нови Пазар, Варварин...

Слом устанка

Након мира у Букурешту долази до неслоге међу људством што се одразило и на деловање и акције народа. Карађорђе увиђа да је даља борба узалудна и одлучује да 1813. године побегне у Аустрију, али се 1816. придружио грчком покрету у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 13. и 14. јула 1817. године у селу Радовању код Велике Плане.

Обреновићи (1815-1842) Кнез Милош Обреновић 1815-1839 Кнез Милош ОбреновићКнез Милош Обреновић (18. март 1780. — 26. септембар 1860) владао је Србијом од (1815 – 1839). и од (1858 – 1860). године. Био је велики државник и дипломата. Један је од најзаслужнијих за добар политички статус Србије у Европи.

Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је 1810. године, после смрти свог брата по мајци Милана. Претпоставља се да је то урадио јер је Милан, као истакнути војвода, имао велики углед у народу. Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану.

После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије.

Године 1815, 23. априла Милош је стао на чело Другог српског устанка, који је подигао у Такову. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Тако је 25. октобра 1815. године склопио усмени договор са Али-пашом о мешовитој српско-турској управи у Београдском пашалуку. Договор је уређен посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица.

Милош није бирао начина да учврсти свој положај и да избори што већу аутономију за Србију. Турке је поткупљивао, а потенцијалне конкуренте за власт је уклањао.

Када је јула месеца 1817. године у Србију тајно дошао Карађорђе ради договора о организовању заједничког устанка Грка, Срба и Бугара, Милош је из "државних разлога" наредио да се Карађорђе убије.

Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство.

Иако је сам био неписмен, кнез је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе лекари, професори, инжењери. Привреда целе земље се унапређује, тако што се нови становници шаљу у опустеле области и за то добијају значајне пореске олакшице.

Међутим, Милошев деспотски начин владања учинио је да се старешински слој уједини и постане озбиљна претња његовој самовласти. Његови политички противници успели су да 1835. године наметну први Устав српске модерне државе, познатији као "Сретењски устав". Тај устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској. На место њега, године 1838. је донет један хатишериф, назван "Турски устав". Овим уставом кнежева власт је ограничена Совјетом (стари изговор за „Савет“), састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти.

Не мирећи се са таквом поделом власти, Милош је 1. јуна 1839. године био принуђен да абдицира и напусти земљу. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу.

Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године. Након деветнаест година изганства, Милош се вратио у Србију и започео своју другу, краткотрајну владавину, која је трајала до 1860.

Кнез Милан Обреновић 1839-1839 Кнез Милан ОбреновићМилан Обреновић II (*21. октобар 1819. у Крагујевцу; †8. јул 1839.) је био 1839. године кнез Србије као први престолонаследник Обреновића.

Био је старији син кнеза Милоша I Обреновића и кнегиње Љубице, брат кнеза Михаила. Иако је био целог живота болешљив и није ни имао редовно систематско образовање, успео је да делимично изгради извесне политичке погледе и схватања, али је ипак болест сушице временом спречила његов развој и делатност. На престо је дошао абдикацијом кнеза Милоша (13. јун) и владао је до 8. јула 1839. године, када је умро. Услед болести и супротстављања Савета Намесништва није имао прилику да као кнез потпише ни један акт. У историју Срба ушао је као владар са најкраћим периодом владавине (25 дана).

На престолу га је наследио млађи брат кнез Михаило Обреновић.

Кнез Михаило III Обреновић 1839-1842 и 1860-1868 Кнез Михаило III Обреновић, најмлађе дете кнеза Милоша и књегиње Љубице се родио је 4. септембра 1823. у Крагујевцу. Што је више растао, све је чешће виђао буре које су се у то време дизале око њеовог оца Милоша. Детињство је провео у Крагујевцу, па затим Пожаревцу и Београду. Осим Михаила, Милош и Љубица су имали још Милана, Тодора, Марију, Габријела, Савку (Јелисавету) и Петрију. Петрија се удала у Земуну за једног обичног трговца, Тодора Хаџи Бајића. Друга кћи Савка удала се за богатог српског племића Јована Николића у Темишвару. Михаило је завршио школовање у Пожаревцу, да би се затим са својом мајком преселио у Беч. Његов старији брат Милан I Обреновић је добио престо по праву наследства 1. јуна 1839. Међутим, био је слабог здравственог стања и често је побољевао. Владао је свега непуних месец дана и умро 8. јула 1839. у Београду. Након његове смрти у Београду су се скупили народне старешине и одлучили да се на престо доведе други Милошев син Михаило Обреновић.

Прва владавина У то време Михаило Обреновић се налазио у Букурешту, на једном поседу свога оца. Народне старешине су послале књегињу Љубицу и Анту Протића у Румунију, да доведу кнеза Михаила. Кнез је пре доласка у Србију, отишао са својом мајком код турског султана Абдул Меџида, који га је дочекао са великим почастима. Султан му је тада подарио звање мушира и одликовао га орденом Ифтихара. Праћен својом свитом, кнез Михаило одлази у Србију 2. марта 1840. године.

На кнежевски престо ступио је први пут, 26. јуна 1839. и владао је до 25. августа 1842. године. Пошто је био малолетан, одређено му је Намесништво (Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић). Порта је потврдила његов избор као изабраног владара, а не као наследног. Веома млад и неискусан, Михаило се није најбоље сналазио у сложеним приликама унутрашњег и спољашњег положаја Србије. Свргнут је 1842. у буни коју је предводио један од најистакнутијих уставобранитељских првака, Тома Вучић-Перишић. Уставобранитељи су на скупштини изабрали новог Кнеза Александра Карађорђевића 1843.

Након буне Томе-Вучића Перишића, кнез Михаило се повукао из земље заједно са још хиљаду својих присталица преко Саве и Дунава . О његовој судбини одлучили су Аустрија и Турска. Кнез Михаило је упућен заједно са својом мајком и онима који су кренули за њим у Банат, на имање своје сестре Савке Николић, док је књегиња Љубица послата у Нови Сад, где су пошли њени девери Јеврем и Јован. Ту је и умрла 14. маја 1843. Кнез Михаило је све организовао око сахране своје мајке у фрушкогорском манастиру Крушедолу. Кнез Михаило је брижљиво чекао када ће се поново вратити у Србију. Упутио је писмо Вучићу и Книћанину 2 јула 1853. у којим их обавештава да неће насилно опет кренути на Србију јер не жели да гази преко српских лешева.

Након Баната, кнез Михаило одлази у Беч са својим оцем, и свим оним који су га познавали. Ту је располагао великим очевим имањем. Путовао је по Европи, не као беспослен човек, већ у потрази за својом животном сапутницом. Михаило се 1853. године оженио у Бечу са грофицом Јулијом Хуњади, из племена Хуњади Јаноша-Сабињанина Јанка, чији је син Матија Корвин био мађарски краљ. У Бечу је научио савршено да говори француски и немачки језик.

Друга владавина кнеза Михаила Обреновића (1860-1868)

Кнез Михаило је дошао по други пут на престо после смрти свога оца, кнеза Милоша, 14. септембра 1860. године. На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у политици Србије. Укинут је "Турски Устав", дошла су сасвим друга законска наређења, која је донела Народна Скупштина, а кнез санкционисао. Кнез Михаило је донео и наредбе за уређење народне војске и законе о порезима. Апсолутизам кнеза Михаила се осим у политици, испољавао и у његовом односу према просветним и правосудним установама као и према омладинском покрету који је у то време попримио значајне размере. Тако је 1864. наредио да се укине друштво Српске Словесности.

Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: "Закон је највиша воља у Србији." 3. јуна 1862. године, на Чукур-Чесми је пала и српска крв, а Турци су почели да бомбардују Београд. Кнез Михаило је тада отпутовао у Лозницу и припремао је рат са Турском за ослобођење српских градова. У Београду долази 23. јула 1862. године и на министарској седници позива све Србе да се одупру Турским претензијама. Тада на сцену долази мудра Михаилова спољна политика. Прво је на енглеском двору послао Филипа Христића да се код Енглеза протестује због турских претензија, и да се дипломатским путем избори независност Србије.

Већ 23. септембра 1862. кнез Михаило јавља народу да је успео задобити задовољење да се Тирци иселе из Србије, осим градова, у којима ће остати само посаде војске и да се градови Ужице и Соко поруше. На празник Духови, 23. маја 1885., кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст.

Са бугарским емигрантима у Букурешту 14. јануара 1867. закључио је Букурештански уговор о заједничкој држави Срба и Бугара.

У јесен, 1866., кнез Михаило захтева писмено: да Порта дигне своје посаде, које држи у српскким градовима. Велики турски везир Али паша јавио је 19. фебруара 1867. да султан уступа Србији све градове које у којима се налази турска посада, али да се у истим градовима поред српске развије и турска застава.

Кнез Михаило добија писмо од султана да дође и прими ферман којим се препуштају Србији поменути градиови. Кнез одлазо бродом у Цариград 18. марта 1866. Прво је свратио код румунског кнеза у Букурешту, а затим продужио за Цариград. По доласку у Цариград га је дочекао Ћамил беј , поздравиo га добродошлицом и одведеo до султана. 30. марта 1866. кнез Михаило је имао опроштајну аудијенцију код султана. При растанку султан је предао кнезу Михаилу својеручно ферман, којим му поверава градове у Србији.

Кнез Михаило се враћа 4. априла исте године у Београд где га поздравља одушевљени народ. Са њим је дошао и Али Риза паша, заповедник београдског града, који га је пратио у Цариград. У вече су београђани у част кнеза Михаила су приредили бакљаду какву Београд није дотад видео.

Илустрација предаје кључева града Београда кнезу Михаилу на Калемегдану 6. априла 1867. на Калемегдану је прочитан султански ферман од 29. марта, и Али Риза паша, последњи београдски мухафис, предаје кнезу Михаилу кључеве од свију градова у Србији, а затим се на београдским тврђава истаче српска и турска застава. Затим је кнез на коњу свечано ушао у град, а за њим и једна стрељачка чета која је сменила турске страже.

Тако је Михаило Обреновић у 1867. стајао на врхунцу своје славе. У спољној политици, кнез Михаило је закључио уговоре са Грчком, Црном Гором и Румунијом за заједничку акцију на Балкану. Кнез Михаило је први схватио задатак Србије, означивши је Југословенским Пијемонтом. Против Михаиловог апсолутизма највише се борила српска омладина кроз организацију Уједињене омладине српске, која је организована у Новом Саду. Исто ово удружење је покренуло часопис "Велика Србадија".

Убиство кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку

Док је кнез Михаило Обреновић заводио апсолутизам у земљи , против њега је склопљена завера са циљем да се он убије. Главни организатори и извршиоци завере су били браћа Радовановићи, који су се светили за смрт свога брата Љубомира Радовановића. Коста Радовановић, главни извршилац убиства је био имућан и угледан трговац. Његов брат Павле Радовановић је био с њим за време атентата, а трећи од браће је био Ђорђе Радовновић. Непосредни помагачи у убиству су били Лазар Марић, бивши председник београдског окружног суда и Станоје Рогић, бивши трговац.

У недељу, 29. маја 1869. кнез Михаило је кренуо кочијама да се провезе до Кошутњака око 10 часова изјутра. Са њим је ишао његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Анка Константиновић, његова сестра од стрица и њена ћерка Катарина, са којом је кнез желео да се ожени.

У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочијом излетео Коста. Њега је кнез Михаило Обреновић препознао због спора око његовог брата Љубомира. Последње речи кнеза које је сам признао Коста на суђењу су биле: "Дакле, истина је.". Кнез их је говорио на француском језику јер су даме до њега знале француски. Катарина је покушала да се наслони на кнеза и да не да Радовановићу да пуца. На суђењу је Коста изјавио да није жело убити никог другог већ само кнеза. Лакеј који је возио кочију је преклињао браћу да не чине лудост. Први је почео пуцати Коста, придружио му се Павле. Кнез Михаило је убијем са три хица, а такође је страдала и Анка Константиновић која је својим телом покушала да заштити кнеза за време пуцњаве, док је Светозар Грашанин рањен пао са коња и онесвестио се. Катарина је лакше рањена и дозивала је помоћ на француском и придржавала мртвог кнеза. Браћа су почела да беже низ Кошутњак према Топчидеру где су их чекали остали завереници.

Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а главну реч је водио Никола Христић. Пресуда је била-смрт. Завереници су стрељани у поноћ на Карабурми, а у читавој Кнежевини је била велика жалост.

Због поверљивих докумената о апсолутистичком режиму кнеза Михаила и пресуде на смрт Љубе Радовановића, влада је сакрила документа са салушања и узроке атентата. Јавности је само речено да су страни плаћеници убили Књаза Михаила и да су кажњени смрћу.

Национална жалост је трајала три дана. Кнез Михаило је сахрањен на напуштеном Марковом гробљу у Београду уз војне почасти.

Карађорђевићи 1842-1858

Кнез Александар Карађорђевић 1842-1858 Најмлађи син Карађорђа и Јелене, Александар, рођен је у Тополи 11. октобра 1806. (по новом календару). Школовао се у Хотину у Бесарабији (Русија), под покровитељством руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића. Имали су деветоро деце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара, Андреја (сва тројица умрли као деца), Петра и Арсена.

Крајем 1839. после султанског фермана о потврди кнежевског достојанства Кнеза Михаила Обреновића, породица Карађорђевић вратила се у Србију. Александар је ступио у службу при Главном штабу српске војске, а потом је унапређен у чин поручника и постављен за ађутанта Кнеза Михаила.

После политичких сукоба изазваних непоштовањем такозваног “Турског устава” и абдикације Милоша, а затим и Михаила Обреновића, на народној скупштини одржаној на Врачару, 14. септембра 1842, Александар Карађорђевић изабран је за кнеза Србије. Након признавања кнежевске титуле од стране Русије и Турске, Кнез Александар се окренуо реформама и увођењу нових установа, како би се убрзао развој српске државе. Донет је кодекс грађанског права, уведена стајаћа војска, основана тополивница, унапређене су постојеће и основане нове школе, Народна библиотека и Народни музеј.

У Мађарској револуцији 1848. у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао Кнез Александар Карађорђевић. Као наставак национално-политичког покрета из 1848, развила се панславистичка идеја о Југословенској Краљевини, која је уз “Начертаније” Илије Гарашанина, четири године раније написан српски политички програм, утицала да основ српске спољне политике постане свест о мисији ослобађања свих јужнословенских народа од аустријске и турске власти.

У унутрашњој политици, Кнез Александар долази у сукоб са члановима Совјета, што кулминира сазивањем Светоандрејске народне скупштине у децембру 1858, која је изнудила његову абдикацију.

После силаска са кнежевског трона, Кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара (Румунија). Његов миран живот пореметила је оптужба да је за заверенике у атентату на Кнеза Михаила обезбедио новац и оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила. Династичке борбе су се још више распламсале, и Кнез Александар тек тада узима активно учешће у њима. У својим изјавама гнушао се помисли на недело које су му приписивали противници, борећи се свом снагом да на српски престо поново дође један Карађорђевић.

Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару, 3. маја 1885. (по новом календару). Сахрањен је у Бечу, а његови земни остаци пренети су 1912. у задужбину Краља Петра I на Опленцу.

Обреновићи (1858-1882)

Краљевина Србија (1882-1918 )

Обреновићи (1882-1903)

Краљ Милан Обреновић 1882 - 1889 Краљ Милан Обреновић је рођен у Марашештију, близу Јашија у Румунији 22. августа 1854. године на велепоседу свога оца Милоша, сина брата кнеза Милоша Обреновића, Јеврема.

Отац Милана Обреновића је као страни најамник служио у румунској војсци и погинуо је у борби са Турцима код Букурешта 20. новембра 1861. Мајка Милана, Елена Марија Катарџи је била ћерка румунскох грофа Константина Катарџија.

По рођењу Милана, и Милош и Елена Марија су се разишли.

Милан је био једини њихов син, и имао је једну сестру Томанију. После погибије оца, о њему се старала мајка која је водила живот раскошне аристократкиње. Милановом васпитању није обраћала нарочито пажњу. Бригу о младом Милану је преузео његов рођак, кнез Михаило Обреновић, кнез Србије. Милан Обреновић долази са шест година у Крагујевац код кнеза Михаила који води рачуна о њему. Кнез му је обезбедио изврсну гувернанту која га је васпитавала и подучавала. По сазревању, кнез Михаило шаље Милана на школовање у Париски Лицеј. Васпитање које је Милан добио у Србији је било доста оскудно. Био је окружен непријатним и нерасположеним људима у Крагујевцу који су покушавали на све могуће начине да га уназаде. Као један од главних васпитача младог Милана Обреновића био је и познати дубровачки песник Медо Пуцић.

Одмах по проглашењу Милана Обреновића за за краља Србије, почео се нагло мењати политички живот у земљи. У то време почињу да се стварају политичке странке у Србији. Створене су буржоаске странке: Радикална странка (1831), чији је вођа био Никола Пашић, Либерална странка са својим вођом Јованом Ристићем и Напредњачка странка као лична странка краља Милана. Народ је почео да буде незадовољан владавином краља Милана. Бојећи се се народног незадовољства, а и због набавке нових пушака, краљ Милан се позвао на право да оснује стајаћу војску и наредио да се покупи оружје народа и стави у магацине. Радикали су повели жестоку борбу против режима краља Милана. Сељаци Тимочке крајине пружили су отпор у сакупљању оружја и по наговору радикалне странке одбили да предају оружје. У околини Зајечара и Књажевца 1883. избила је Тимочка буна коју су краљ Милан и војска угушили. Тада је краљ Милан укинуо народну војску и почео да ствара редовну војску, која ће му бити верна и одана. После гушења буне, краљ почине да прогони радикале због чега је њихов вођа, Никола Пашић избегао у Бугарску и одатле наставио свој рад.

Краљ Србије Милан Обреновић (1882-1889)Политика краља Милана према Бугарској се почела све више заоштравати због његовог велепоседа Брегово које је припало Бугарској као и због сталне претње да избегле радикалске присталице предвођене Пашићем поврате своју некадашњу моћ. Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. године Милан је доживео као припрему за освајање Македоније, што га је навело на рат са Бугарском. У краткотрајном рату Србија је поражена, а главна битка се одвила на реци Сливници од 5. до 7. новембра 1885. Мир је склопљен у Букурешту, по начелу повратка на првобитно стање.

Непосредно после завршетака Српско-бугарског рата, покушан је атентат на краља Милана на врло специфичан начин. Наиме, завереници су успели да се увуку у Двор и да истестеришу греде од његовог купатила. Само захваљујући будности стражара који су видели подвалу, краљ Милан Обреновић се спасао.

Због љубавних авантура дошао је у буран сукоб са својом супругом краљицом Наталијом. После бројних перипетија, дошло је до правно сумњивог развода 1888. године.

Као вид првог попуштања пред народом, краљ Милан је још 1. новембра 1887. године одобрио да збачени епископ и митрополит Михаило добија пензију, али не и право повратка у Србију. Исте године је и продужена важност Тајне конвенције уз додатну одредбу да ће Аустро-Угарска штитити интересе Обреновића.

1888. године проглашен је Радикалски устав познат по својој либералности и напредности. При његовом доношењу, као узор је употребљен белгијски устав из 1835. године.

22. фебруара 1889. на прослави Дана Краљевине, краљ Милан је објавио

своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намесника, који су имали владати до пунолетства краља Александра. После уступања престола своме малолетном сину, краљ Милан се још неко време задржао у Србији. Након повратка краљице Наталије у Београд, да се нађе младом Александру, Милан је успео да испослује њено прогонству, што је изазвало нереде 1. јуна 1891. године у Београду у којима су пале и две жртве. Краљ Милан је постао непопуларан. Од руског двора је изгледа добио новчану помоћ од од два милиона динара под условом да се заувек повуче из Србије.

Влада је на основу Милановог пристанка да испуни овај захтев, 14. марта 1892. донела закон по коме се краљу Милану забрањује боравак у Србији и поново добијање српског држављанства без приволе Народне Скупштине. Само у случају болести краља Александра, Милан је имао право да дође и да остане у Србију за време трајања болести. У међувремену, краљ Александар је извршио државни удар и прогласио се пунолетним. После првог одласка и повратка у Србију, краљ Милан је у пролеће 1895. по други пут напустио Србију, а у земљу се вратила опет протерана краљица Наталија Обреновић.

После новог договора са сином, Милан се поново враћа у Србију 7. октобра 1897. Александар му је дао положај врховног команданта активне војске, а Милан ју је почео оспособљивати и осавремењивати.

На Милана Обреновића је покушан још један атентат, на Ивањдан 1899. када је један радикал покушао да га убије. Милан Обреновић је одмах почео нови обрачун са радикалима.

До нових проблема са краљем Александром долази после његове одлуке да се ожени Драгом Машин. Краљ Милан га је прекорио у писму и није му дао благослов. Након тога, Милан је заувек отпутовао из Србије крајем 1900. године. Једно време је боравио у Карлсбаду, па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу.

Надгробна плоча краља МиланаТу се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Цар Фрања Јосиф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим.

Често су Милана спопадали такви болови, да је у очајању тражио револвер да прекрати себи муке. Док је био у агонији, успео је да се повери Зичију да се никако не сахрањује у Србију. Често би по престанку болова, грлио Зичија, говорећи:

"Пријатељу, зар није страшно да тако млад умрем?"

У бунилу је често дозивао вукове, а једном је и тражио да га воде да гледа комад Раковског у позоришту. Милан Обреновић је умро 11. фебруара 1901. у 47.години живота.

Сахрањен је у Крушедолу, поред књегиње Љубице.

Краљ Александар Обреновић 1889-1903 (Београд, 14. август 1876. - Београд 11. јун 1903.) је био српски краљ, последњи из династије Обреновић, који је, заједно са својом супругом краљицом Драгом Обреновић, убијен у Мајском преврату 1903. Краљ Александар је био син краља Милана и краљице Наталије Обреновић.

Александар Обреновић је рођен 14. августа 1876. године у једном породилишту које је лично финансирао краљ Милан. Бригу о младом Александру је искључиво водио краљ Милан. По узрастању младог краљевића, краљ Милан је наредио да се пошаље на школовање у Париз о његовом трошку. Александар се вратио у Београд 1887. године, са непуних 11. година

На годишњицу проглашења Краљевине Србије 21. фебруара (6. марта) 1889. у Саборној Цркви, краљ Милан се појавио заједно са својим тринаестогодишњим сином Александром у свечаној војној униформи и објавио је проглас да се повлачи са трона и уступа га своме сину, али да се до његовог пунолетства државом стара намесништво. Према Уставу, краљ Милан је одредио намесништво сину Александру, кога су сачињавали Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић.

Радикали су помиловани од оптужби и казни због Тимочке буне и вратили се у политички живот. Прво је Сава Грујић преузима председништво владе, а затим Никола Пашић 1891. године. После Миланове аустрофилске политике, долази до нових веза Србије и Русије. У лето 1891. године Александар Обреновић и Никола Пашић одлазе у Петроград у посету руском цару Александру Романову. Млади краљевић је срдачно дочекан у Петрограду. Цар Александар му је том приликом рекао да Русија неће дозволити анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске и да ће ту одлуку пренети у Беч. Краљевићу Александру и Николи Пашићу било обећано и то да ће Русија помагати српску активност у Македонији.

На предлог младог Александра, Влада и намесништво Србије су омогућили повратак митрополита Михаила у Београду, који је миропомазао краља Александра на прослави 500-годишњице Косовске битке у манастиру Жичи (1889.године). Посебним законом је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, које је добило ослобађање од свих пореских дажбина (1899).

После смрти намесника Протића 4. јуна 1892. године, настаје сукоб између шефа радикала Николе Пашића, који претендује на намесничко мести, и првог намесника Ристића, који не прихвата Пашића. Расплет настаје падом радикалске владе и установљавањем либералске, под Јованом Авакумовићем 9. августа 1892. године.

Александар Обреновић постаје краљ Србије

Александар Обреновића са Драгом МашинПосле скупштинских избора из фебруара 1893, који су дали подједнак број посланика радикалима и либералима, настала је тешка политичка криза, а Александар је решио да узме ствари у своје руке. 1. априла 1893. године позвао је све угледне министре и читаво намесништво на свечану вечеру у Двору. За време вечере, стално су се око младог краља налазила 10-12 официра као послуга. Након вечере, краљ је позвао госте у свечани салон и саопштио им је да се ради побољшања стања у земљи од данас преузима краљевска овлашћења, разрешује досадашњу владу и намесништво и да Србија иде новим политичким курсем. Тако је краљ Александар извршио дворску револуцију, односно државни удар.

Краљ Александар је покушао да води политику са неутралним владама, али му то није полазило за руком. Зато је 9. маја 1894. године извршио други државни удар и укинуо устав од 1888. и вратио стари из 1869. године.

Због све тежег положаја српског становништва у границама Турске империје, краљ Александар је решио да начини посету Цариграду у лето 1894, не би ли измолио неке политичке повластице српског живља у Турској. Негујући добре односе са Грчком, краљ Александар је у пролеће, по повратку из Цариграда, посетио и грчки двор. На том, путу, после неколико векова, посетио је Свету гору и Хиландар, коме је претила опасност да га Бугари преотму. Том приликом хиландарско браство је поклонио је краљу Мирослављево јеванђеље, оригиналну Немањину повељу манстиру и још неколико рукописа. Овом краљевом посетом и његовим новчаним прилозима, Хиландар је остао српски манастир.

По повратку са Атоса, краљ Александар се завадио са својим оцем, после чега је овај отишао по други пут из Србије. Недељу дана касније у Србију се враћа прогнана краљица Наталија. Потом је 25. јуна 1895. године Стојан Новаковић саставио нову напредњачку владу.

После овога, на инсистирање краљице Наталије, краљ одлази на летовање у Бијариц почетком маја 1895. године. Краљица Наталија је по њему дала име Сашино једнпј палати у Бијарицу. У овом градићу на граници Француске и Шпаније, краљ је упознао будућу супругу Драгу Машин, која је била лична дворска дама његове мајке. У то време се у Србији то прихватило као пролазна авантура младог краља, али је љубав започета у Бијарицу почела да буја све више и више.

У Бечу и Пешти поново долази до незадовољства према Србији. Први пут у српској историји, захваљујући залагању краља Александра, дошло је на Видовдан 1896. у Београду до састанка владара Србије и Црне Горе, краља Александра и кнеза Николе Петровића.

После избијања Критског устанка у Грчкој, долази до нових заоштравања односа Србије и Бугарске. Краљ Александар одлази у званичну посету кнезу Фердинанду Кобуршком у Софију 19. фебруара 1897. где је потписао српско-бугарску "Угодбу". По том уговору предвиђала се начелна сарадња у свим питањима која су се тицала Срба и Бугара у Турској.

После овога, краљ се поново мири са оцем и позива га да дође у Србију. По доласку краља Милана у Србију 7. октобра 1897. образована је нова влада под председником др Владаном Ђорђевићем, по занимању хирурга. Краљ Милан је постао врховни командант активне војске Краљевине Србије.

После све већег ангажовања краља Милана у српској политици, а нарочито после његове антирадикалске политике, на њега је покушан атентат на Ивандан 1899. године, који је покушао да изврши један незапослени радник. Тада се краљ Милан почео обрачунавати са радикалима на све начине. Оваква његова политика се првенствено није свидела Александру из два разлога: требао је ставити земљу пред свршени чин објављивањем своје веридбе са Драгом Машин и да се лиши антирадикалске кампање коју је водио краљ Милан. Зато је решио да уклони и председника владе и краља Милана из земље.

Под изговором да треба да преговара са западним двором око његове женидбе са принцезом Александром Шамбург Липе, шаље свог оца у Карлсбад, а председника владе др Владана Ђорђевића у Маријенсбад да потпише неке уговоре са Аустро-Угарском. Чим је отклонио ове противнике, могао је на миру да објави веридбу са Драгом Машин.

Женидба краља Александра Обреновића

Србијом је одјекнула невероватна вест 8. јула 1900. да је краљ Александар запросио ћерку Пантелије Луњевице, Драгу Луњевицу-Машин.

Сви противници који су били против ове женидбе су затворени, касније, по милости краља пуштени, поднели су прво оставке, а покушано је чак да се код митрополита Михаила утиче на то да не да црквени благослов краљу. После објављене веридбе, уследила је краљева женидба 23. јула 1900. у Саборној Цркви у Београду. Због затегнутих односа са спољним светом због ове женидбе, краљ Александар је почео полако да ради на сређивању ових односа. У спољној политици окренуо се одмах Русији, пустивши претходно радикале из затвора оптужене за Ивањдански атентат. На ово је оштро реаговао аустроугарск и посланик у Београду, гроф Голуховски.

После смрти краља Милана, краљ Александар је у знак краљичине трудноће пружио руку помирења свим политичким осуђеницима. По изласку политичара радикалне странке из затвора, краљ је саставио нову владу на челу са радикалом Михаилом Вујићем 20. марта 1901, а она је била мешавина радикала и либерала. Потом је донет нови Октроисани устав чија је главна карактеристика била увођење дводомног система.

Нарочито велики проблеми за краља Александра настали су непостојећом трудноћом краљице Драге. На ово је први реаговао Царски двор у Петрограду и није желео да прими краља и краљицу у обећану посету. Краљ Александар је за то окривио радикале, извршио нови државни удар и поставио владу на челу са генералом Димитријем Цинцар-Марковићем 6. новембра 1902. године.

Због све веће одбојности руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. године настојао да се поново приближи Аустрији, а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. године краљ Александар је послао у Беч свог личног секрета Милоша Петронијевића с обећањем да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, и то, по својој прилици, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустро-Угарској. На то је оштро протествовао руски министар иностраних послова гроф Александар Ламздорф, у Нишу када је крајем 1902. дошао у посету краљу Александру.

Мартовске демонстрације против Александра Обреновића и Мајски преврат

Радници и студенти приредили су 23. марта 1903. масовне демонстрације које су се претвориле у сукоб с полицијом и војском. Том приликом погинуло је шест особа. На Калемегдану је демонстрантима ватрено говорио Димитрије Туцовић. Знајући да не може добити нове изборе, краљ Александар се окомио на Сенат, у коме се налазило остатак радикала, које је краљ окривио за нереде.

Краљ је 25. марта 1903. године извршио два државна удара у размаку од само једног сата. Првим ударом је укинут Устав из 1901., распуштени су Сенат и Народна Скупштина. Иза тога су извршена нова постављења краљевих људи у Сенату, Државном савету и судовима. Затим је краљ новим државним ударом вратио у живот стари Устав из 1901. године. Након овога, влада је спровела изборе 18. маја 1903. које је добила. Уједно, ово је била последња победа краља Александра на политичком пољу.

У ноћи 29. маја (11. јуна) 1903. године, група завереника, под руководством капетана Драгутина Димитријевића Аписа, извршила је преврат . Краљ Александар Обреновић и краљица Драга су убијени у спаваћој соби, тела су им бачена преко прозора. Ове крваве и драматичне ноћи још су убијени: председник владе Димитрије Цинцар-Марковић, војни министар Милован Павловић, оба краљичина брата Никодије и Никола Луњевица, који су својим неодговорним и кавгаџијским понашањем, можда највише револтирали младе официре. Капије Двора отворио је официр Петар Живковић, потоњи генерал под владом Александра Карађорђевића.

Убиством последњег краља из лозе Обреновића, угасила се лоза ове династије која је, са прекидом између 1842. и 1858. године владала Србијом од 1815. године.

Краљ Александар и краљица Драга почивају у крипти храма св. Марка у Београду. На српски престо након смрти краља Александра долази краљ Петар I Карађорђевић.

Карађорђевићи, 1903-1918

Петар I Карађорђевић 1903-1921 Краљ Петар Први Карађорђевић (такође познат и као краљ Петар Ослободилац) рођен је као пето дете кнеза Александра и кнегиње Персиде (из чувене породице Ненадовића из Бранковине) на Петровдан, 11. јула 1844. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић Петар се уписује у париски Колеж Сен-Барб, а 1862. у чувену војну Академију Сен-Сир коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институцијама. Почетком 1868, кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила О слободи, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.

После убиства кнеза Михаила у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.

Кнежевић Петар придружио се Легији странаца француске војске 1870. и са њом учествовао у бројним борбама због чега је одликован Орденом Легије части. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је живу политичку активност.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом кћерком црногорског књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909.), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије никада нису престајали, пре свега са Николом Пашићем, прваком Радикалне странке.

Током 1897, кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николе II. Три године касније покушао је да се споразуме са краљем Александром Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су краља Александра и краљицу Драгу. Војска је извела државни удар, и прогласила кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 2. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју.

Од самог почетка своје владавине, краљ Петар I суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унуташњом политичком борбом, а Аустро-Угарска, испрва наклоњена новом српском краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908.

Први балкански рат против Турске 1912, и Други – против Бугарске 1913.- окончани су тријумфом српске војске под врховном командом Краља Петра I, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим припајањем Србији.

Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање краља Петра I се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започео Први светски рат. После величанствених победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.

Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као краљ Петар I Ослободилац.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1918-1921) Краљевина Југославија (1921-1945)

Александар I Карађорђеви
115; 1921-1934 Краљ Александар I (Цетиње 16. децембар 1888. - Марсељ 9. октобар 1934.), такође називан краљ Александар Ујединитељ, је био први краљ Краљевине Југославије (1929-1934), а пре тога је био краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Александар је био други син краља Петра I и кнегиње Зорке.

Александар је рођен на Цетињу 16. децембра 1888, његов деда по мајци био је црногорски краљ Никола I Петровић, а баба краљица Милена. Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Николај II Романов. Детињство је провео у Црној Гори, а основну школу завршио у Женеви. Даље школовање наставио је у војној школи у Петрограду, а потом у Београду, по доласку краља Петра I на српски престо 1903. године.

Судбински преокрет у животу младог принца Александра наступио је 1909, када се његов старији брат, принц Ђорђе одрекао права наследства престола. Као престолонаследник, принц Александар је приступио реорганизацији војске, припремајући је за коначан обрачун са Турском.

Ратови

У Првом балканском рату 1912, престолонаследник Александар је као заповедник Прве армије водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату битку на Брегалници. У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска потпуно разбила војску Аустро-Угарске монархије. Поново нападнута 1915. од Немачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправн ;ој борби. Са многим губицима српска војска се, заједно са старим краљем Петром I и престолонаследником Александром повукла преко Албаније на острво Крф, где је реорганизована. Када се краљ Петар I због болести повукао од владарских послова (24. јуна 1914. по новом календару), престолонаследник Александар је постао Регент. После опоравка и попуне српска војска је исте године однела велику победу на Солунском фронту, на Кајмакчалану. Завршне операције пробоја Солунског фронта у јесен 1918, српска војска је извршила под врховном командом Регента Александра, са одличним командним кадром у који спадају војводе Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић.

Уједињење

После војничких дошли су и државнички успеси. Након одлука српске Народне скупштине и Народног Вијећа у Загребу, Регент Александар је прогласио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, 1. децембра 1918. Овим чином остварени су идеали о уједињењу јужних Словена, за које су се залагали његов отац и деда. После смрти краља Петра I (16. августа 1921.), Регент Александар је постао Краљ Срба, Хрвата и Словенаца. 1922. године оженио се принцезом Маријом од Румуније. У том браку рођена су три сина – Петар, Томислав и Андреј.

Диктатура

На плану унутрашње политике, у Краљевини СХС дошло је до озбиљне државне кризе изазване заоштреним партијским и међунационалним односима. Непрестана полемика између владиних радикала и посланика опозиције предвођених ХСС-ом је довела до тога да године 1928. радикалски посланик Пуниша Рачић убије Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића, који је касније подлегао повредама. Нови вођа ХСС је постао Влатко Мачек.

Краљ Александар је, користећи нереде изазване атентатом као повод, завео диктатуру 6. јануара 1929. године (позната као шестојануарска диктатура) и укинуо устав. Део посланика Хрватске странке права (Анте Павелић) одлази у иностранство и ствара усташку организацију. У Македонији јачају пробугарски елементи. Краљ је 3. октобра преименовао државу у Краљевина Југославија. Уместо наслеђених историјских покрајина, реорганизује државну управу стварајући девет бановина и град Београд. Пошто је Краљ проценио да су се политичке прилике у земљи смириле, прогласио је 1931. нови Устав (тзв. “Октроисани Устав”). Уверен да ће се државна криза трајно решити тек стварањем југословенске нације, Краљ Александар I је покушао да тај циљ оствари спровођењем политике тзв. “интегралног југословенства”, која се показала као неуспешна.

Атентат

У спољној политици, интензивно је радио на склапању међудржавних одбрамбених савеза усмерених против сила које су тежиле ревизији Версајског система мировних уговора. Његовом заслугом створена је 1921. Мала Антанта (Краљевина СХС, Румунија и Чехословачка). Савез са Француском склопљен је 1927, а 1934. образован је Балкански савез између Југославије, Румуније, Турске и Грчке.

Приликом посете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Немачке, Краљ Александар I убијен је у Марсеју, 9. октобра 1934 од стране хрватских усташа и македонске ВМРО, а под заштитом Италије, Немачке и Мађарске. Заједно са њим тада је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту. Атентатор је био Владо Черноземски. Његова смрт дубоко је потресла читаву Југославију, а његово тело испраћено је од стотина хиљада људи читавим путем до Опленца, где је сахрањен је у Задужбини Краља Петра I. Народна скупштина и Сенат Краљевине Југославије дали су му назив Витешки Краљ Александар I Ујединитељ.

Петар II Карађорђеви
115; 1934-1945 Краљ Петар II, прворођени син краља Александра I и краљице Марије, рођен је у Београду 6. септембра 1923. Кум на крштењу био му је енглески Краљ Џорџ VI. После основног образовања које је стекао на Двору, похађао је Сандроид школу у Енглеској, из које се вратио после атентата на његовог оца 1934. Пошто је тада био малолетан, краљевска власт пренета је на Намесништво на челу са Кнезом Намесником Павлом Карађорђевићем.

Почетак Другог светског рата 1939. ставио је Краљевину Југославију пред тешку одлуку: да ли да приступи Тројном пакту (Немачка - Италија - Јапан) или да се супротстави неупоредиво снажнијем непријатељу. Одлука кнеза Павла да потпише понуђени уговор наишла је на жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе Владе и војног удара. Краљ Петар Други проглашен је пунолетним, и одмах преузео власт од Намесништва. Југословенска војска била је потпуно неспремна да се одупре инвазији нацистичке Немачке која је уследила, и Југославија је за једанаест дана била окупирана. Краљ Петар II био је приморан да заједно са Владом емигрира, прво у Грчку, а затим у Египат. У јуну 1941. стигао је у Енглеску. За време свог избеглиштва Краљ Петар II је довршио школовање у Кембриџу, а потом се придружио снагама британског Краљевског ратног ваздухопловства. Упркос слому југословенске војске у земљи су оформљена два супарничка покрета отпора. Први је био Југословенска војска у отаџбини, позната и као Четнички или Равногорски покрет, на челу са ројалистом,касније генералом Драгољубом (Дражом) Михаиловићем, Министром одбране Владе у изгнанству. Други је био револуционарни партизански покрет, који је водио комуниста Јосип Броз - касније познатији као Тито. Последица је био крвави грађански рат. Савезници су најпре подржавали Михаиловића, а онда су се преоријентисали на Тита. Под притиском Британаца краљ Петар је позвао снаге под командом генерала Михаиловића да се ставе под команду комунистичких одреда Јосипа Броза Тита. Године 1944, у пратњи совјетских тенковских бригада, партизани су ушли у Београд и оформили комунистичку Владу. Наредне године (1945), у новембру, монархија је незаконито укинута, без референдума, а Југославија се преобразила и током више од четири деценије остала тоталитарна једнопартијска држава под влашћу Комунистичке партије. Краљ Петар II никада није абдицирао. У изгнанству је прво живео у Лондону са својом супругом (оженио се грчком принцезом Александром 1944.) и сином Александром, рођеним 1945. Последње године живота провео је у Америци.

После дуге и тешке болести умро је у денверској болници 3. новембра 1970, а сахрањен је у цркви Светог Саве у Либертвилу (САД). У плану је да се његови посмртни остаци пренесу у Задужбинску Цркву Светог Ђорђа на Опленцу (код Тополе).