Старац је говорио: "Добро је увек и у свему тражити од Бога да нас уразуми шта и како дарадимо и говоримо". Другим речима, треба за сваки поједини случај да тражимо да познамо вољу Божију и начин како да је остваримо. Искање воље Божије је нешто најбитније у нашем животу, јер се човек, пошавши путем који му указује Божија воља, укључује у вечни Божански живот.

Постоје различити начини да се позна воља Божја. Један од њих је реч Божја, односно Христове заповести. Међутим, у јеванђелским заповестима Божија воља је изражена у једном општем смислу. То је тако и поред свег њиховог савршенства, или тачније речено, баш због њиховог савршенства. Услед разноликости животних околности човек веома често не разуме како би требало да поступи да би то било у складу са Божијом вољом.

Да би делатност и поступак имали добар крај, није довољно само познавање заповести - "Љуби Бога свим срцем, свим умом, свом снагом и ближњега као самога себе". Потребно је такође да добијемо просветљење од Господа, како да у животу остварујемо ове заповести. И више од тога - нама је за ово неопходна сила свише. Онај ко је стекао Христову љубав у срцу, подстакнут њоме дела у складу са побудама које се приближавају вољи Божијој. Ипак, оне се само приближавају вољи Божијој, али нису савршене. Недостижност потпуног савршенства чини неопходним непрестано обраћање Богу са молитвом за уразумљење и помоћ.

Није само савршена љубав недостижна човеку, већ и савршено знање. Једно дело, које изгледа да се чини из најбољих побуда, често може да има нежељене, чак рђаве последице, јер средство или начин на који је оно изведено, није био добар или је једноставно био погрешан за дотични случај. Често слушамо да се неко правда тиме да је имао добру намеру. Али, то није довољно. У животу видимо пуно оваквих грешака. Зато човек који љуби Бога, треба Њему и да се обраћа да га Он упути, и да непрестано у себи ослушкује глас Божији. Практично, то се овако врши: сваки хришћанин, нарочито епископ или свештеник, кад треба да донесе неку одлуку која би била у складу са вољом Божијом, треба да се најпре одрекне свога знања, претпоставки, жеља и планова, те да се, слободан од свега "свога", са будном пажњом у срцу помоли Богу. Прву мисао која му се јави у души после ове молитве он треба да прими као откривење свише.

Овакво испитивање Божије воље путем непосредног молитвног обраћања Богу, нарочито кад смо у невољи и кад нас задеси каква беда, доводи до тога да ми, - по речима старца - "чујемо одговор Божији у својој души, учећи се разумевању Божијег промисла...Зато треба да се сви учимо познавању Божије воље. Ако се, пак, не будемо томе учили, никада нећемо упознати тај пут". Ако хоћемо да постигнемо још виши облик познања Божије воље, морамо се постепено навикавати нанепрестану молитву, сабирајући пажњу у срце. Но, да бисмо што јасније чули Божији глас у себи, треба да се одрекнемо своје воље и да будемо готови на сваку жртву, попут Аврама, па чак и попут Самога Христа, који је, по речи апостола Павла, Оцу био послушан до саме смрти (Филипљанима 2,8).

Човек који пође овим путем имаће успеха само ако кроз благодатни опит позна како Свети Дух дејствује у човеку, и ако се у његовом срцу укорени непоколебљиво самоодрицање, тј. ако се потпуно одрекне своје "индивидуалне" воље, да би познао и вршио свету вољу Божију. Тада ће му се открити у чему је прави смисао питања које је старац Силуан поставио оцу Стратонику: "Како говоре савршени?" Њему ће постати сродне речи и речи светих отаца: "Јер нађе за добро Дух Свети и ми". Боље ће разумети она места у Светом Писму Старог и Новог Завета, где се говори о сличном непосредном разговору душе с Богом, и приближиће се истинском разумевању начина на који су говорили апостоли и пророци.

Човек је саздан по образу и подобију Божијем и призван је у пуноти непосредног богоопштења. Зато би сви људи требало да иду тим путем. Међутим, искуство нам показује да тај пут ни издалека "није за свакога". То је стога што већина људи нити чује, нити разуме глас Божији у своме срцу, већ се поводи за својим страстима, које живе у души и својом галамом заглушују кротки глас Божији.

У Цркви постоји други пут за излазак из тог жалосног стања, наиме - распитивање код духовног оца и послушност према њему. И старац је волео тај пут, ишао њиме, указивао на њега и писао о њему. Он је сматрао да је овај смирени пут послушности најсигурнији. Био је чврсто убеђен да ће савет духовника, ако приступимо са вером, увек бити добар, користан и богоугодан. Његова вера у делотворност Тајни Цркве и благодат свештенства нарочито се учврстила након што је у Старом Русику, на вечерњу у току Великог поста, духовника, старца Аврамија, видео преображеног, "у обличју Христовом", како "блиста неизрецивим сјајем".

Пун благодатне вере, он је живео у реалности светих Тајни Цркве. Сећам се да је сматрао да је послушност духовном оцу цеома корисна и у "људском" смислу, тј. на психолошком плану. Док врши своју пастирску службу, духовник пружа одговор на постављена питања као онај ко је тог тренутка слободан од утицаја страсти (под чијим утицајем се иначе налази његов питач), и зато јасније види ствари и доступнији је утицају благодати Божије.

Одговор духовника у већини случајева носи печат несавршености. Но, то није стога што је духовник лишен благодатног знања, већ због тога што савршено дејство превазилази силе онога који пита, па му је недоступно. Иако духовникове поуке споља могу бити несавршене, оне ће, ако се приме са вером и ако се ревносно примене, увек довести до узрастања добра. Међутим, често се дешава да питач, видећи пред собом само "човека", почиње да се колеба у својој вери и не прихвата прву реч свог духовног оца, већ му се противи, износећи своја мишљења и сумње.

Једном је старац Силуан о овом важном питању разговарао са игуманом архимандритом Мисаилом (умро 22. јан. 1940.), мужем духовним, коме је Бог јавно указивао милост и заштиту.

Отац Силуан га је питао:
- Како монах може да позна Божију вољу?
- Треба да прими моју прву реч као Божију вољу,
- одговорио је игуман.
- Ко тако поступа, на њему ће починути Божија благодат. А ако се неко противи, ја се као човек повлачим.

Смисао ових игуманових речи је овај:
У случају да му неко постави питање, духовник се, као духовни отац, молитвом обраћа Богу да га Он упути. Али, будући човек, он одговара према снази своје вере, по речима апостола Павла: Ми верујемо, зато и говоримо (2.Коринћанима 4,13). Међутим, ми делимично знамо и делимично пророкујемо (1.Коринћанима 13,9). Духовник је свестан да се он, дајући савет другима, сам налази на Божијем суду, и зато, кад год наслути и најмање противљење питача, даље не инсистира на својој речи нити се усуђује да тврди да је она израз воље Божије, те се "као човек повлачи".

Ова спознаја се снажно испољавала у животу игумана Мисаила. Једном је позвао код себе скоропостриженог монаха оца С. и наложио му да обави сложено и тешко послушање. Он то прихвати и, начинивши метанију, пође к вратима. Међутим, игуман га изненада заустави и, приклонивши главу грудима, мирно, али значајним тоном рече:
- Запамти, оче С: Бог не суди двапут. Зато ћу ја, за послушање које обављаш по мом налогу, дати одговор пред Богом, а не ти. Ти нећеш дати одговор. Али, ако би се сусрео чак и са најмањим противљењем, игуман Мисаил би, без обзира на управни чин који је заузимао, обично одговарао: "Но, добро, урадите како хоћете". После тога није понављао своје мишљење. Тако би се и старац Силуан одмах повлачио кад би сусрео противљење.

Због чега је то тако? Са једне стране зато што Дух Божији не трпи насиље нити препирку, а са друге стране зато што је воља Божија сувише велика ствар. Речи духовника увек носе на себи печат релативности и не могу савршено да сместе ни да изразе сву пуноту Божије воље. Само онај ко духовникове речи прима као угодне Богу, ко их не подвргава властитом суду, или како се то каже, ко их прима "без расуђивања", налази прави пут, јер истински верује да је Богу све могуће (Матеј 19,26). Такав је пут вере, упознат и утврђен хиљадугодишњим искуством Цркве. * * *

Говорити о овим питањима, која сачињавају тајну хришћанског живота, и превазилазе границе лењиве свакодневице и обичног малог духовног искуства, није безопасно, будући да многи могу погрешно да схвате неку реч и да је неправилно примене на делу. Тада би се уместо користи имала штета, нарочито ако се ради о човеку који са гордом самоувереношћу приступа неком подвигу.

Старац није волео и хтео да одговара "из свог ума" кад би му се неко обраћао за савет. Он се сећао речи преподобног Серафима Саровског: "Када сам говорио из свог ума, грешио сам". Он је још додавао да грешке могу бити мале, али и велике. Оно стање о коме је старац Силуан говорио оцу Стратонику, наиме да "савршени ништа не говоре сами од себе, већ само оно што им даје Дух", не даје се увек чак ни онима који су се приближили савршенству, као што ни апостоли и остали светитељи нису увек чинили чудеса, нити је пророчки Дух увек подједнако деловао у пророцима. Једном би то било снажно, а други пут би их Дух напуштао.

Старац је јасно разликовао "речи из искуства", од оних које су му дате као непосредно надахнуће свише, тј. речи које "даје Дух". И оно прво је, додуше, драгоцено, но ово друго је сматрао узвишенијим и веродостојнијим (1.Коринћанима 7,25). Каткад би са великом снагом убеђења своме питачу говорио о томе шта је Божија воља и давао одређене савете, а понекад, опет - да не зна шта је Божија воља за њега. Говорио је да Господ понекад не открива Своју вољу чак ни светима, јер су им се људи обратили са неверним и лукавим срцем.

По старчевој речи, код онога ко се усрдно моли бива много промена у молитви: борба са непријатељем, са самим собом, са страстима, са људима, са маштом. У таквим случајевима ум није чист и много је нејасног. Тек када наступи чиста молитва, када ум, сјединивши се са срцем, безмолвно стане пред Бога, када душа опипљиво осети да у себи носи благодат и потпуно се, слободна од мрачног утицаја страсти и маштања, преда вољи Божијој, молитвеник у себи може да осети надахнуће благодати.

Када ово духовно занимање - тражење Божије воље преко молитве - упражњава неко ко нема довољно искуства и који не може поуздано "по укусу" разликује деловање благодати од утицаја страсти, нарочито гордости, неопходно је да се обрати своме духовном оцу, и, све док од њега не добије савет, треба да се строго придржава правила: "Не примај и не одбацуј!".

"Не примајући" - хришћанин осигурава себе од опасности да демонско деловање или наговарања узме за Божанска, и на тај начин навикне себе да "поклања пажњу духовима варалицама и демонским учењима", и да демонима одаје поклоњење које доликује Богу.

"Не одбацујући", - човек избегава другу опасност, наиме да Божанско деловање припише демонима и на тај начин упадне у грех "хуле на Духа Светога", као фарисеји који су изгоњење ђавола од стране Христа приписивали "сили Велзевула, кнеза ђаволског".

Друга опасност је већа од прве, јер душа може да се навикне да одбацује благодат и да је омрзне у толикој мери да усвоји стање богопротивљења, па да се тако определи и на вечном плану, услед чега се овај грех неће опростити ни у овоме веку, ни у будућем (Матеј 12,22-32). При првој заблуди душа брже увиђа своју неправду и спасава се покајањем, будући да нема неопростивог греха, осим непокајаног.

О овом веома важном аскетском правилу, - "не примати и не одбацивати", као и о томе како се оно примењује у животу подвижника, требало би говорити опширно. Али, пошто је наш циљ да у овом делу изложимо само неке основне поставке, а не и појединости, вратићемо се на претходну тему.

Способност савршенијег познања воље Божије кроз молитву је редак дар, који се стиче дугим трудом и великим искуством у борби са страстима, после многих и тешких демонских искушења са једне стране, и уз велику Божију милост, са друге стране. Но усрдна молитва за помоћ свише - подједнако је потребна свима нама, како старима тако и младима, ученим и неуким, онима који имају власт као и потчињеним, очевима и деци. Старац је упорно истицао да сви без изузетка, независно од свог положаја, друштвеног статуса и узраста, увек и у свему и по свом умењу, треба да се моле Богу да их Он уразуми, да би на тај начин што више довели у склад свој пут са путевима воље Божије, све док не достигну савршенство.