Како је покатоличена западна Херцеговина
- Јово Бајић

Завршна фаза потпуног римокатоличења Западне Херцеговине, започета у петнаестом, догодила се у двадесетом веку. У току два светска рата, и у верске-грађанском рату који се водио од 1991. до 1995. године римокатолици су, предвођени својим бискупима и свештенством, народним првацима и институцијама којима је дух задахнула римокатоличке црква, насиљем (покољем и прогањањем) избрисали и последње оазе српског православног народа, који је још у седамнаест и осамнаестом веку чинио већину становништва ових простора. И у Западној Херцеговини, која се најдуже опирала Римској цркви и која је од свих далматинских приобалних регија последња покатоличена, поновио се онај својеврсни феномен: прво је, прешавши из православља у римокатоличанство, српско православно становништво променило веру, а онда су крајем деветнаестог века римокатоличке свећеници, уз помоћ аустроугарске државе, Србе римокатолике преименовали у Хрвате, креирајући уједно од њих најфанатичније противнике Срба и православља.

Римокатоличка вера, или како се то онда звало латинска вера, тек у шеснаест веку почиње озбиљније да пушта корене у данашњој Западној Херцеговини – западним земљама обласног господара Стефана Косаче, Херцег од Светога Саве, што су се простирале од десне обале Неретве до реке Цетине, на југу до Јадранског мора, а на северу северном обода Рамске долине, северних обода Дувањског и на највећем делу Ливањског поља. Овај историјски и географски простор антропогеограф Јевто Дедијер уврстио је у Стару Херцеговину. И у административној подели Српске православне цркве већи део Западне Херцеговине био је у саставу захумско-херцеговачке епархије. Дувно, као најистуренија тачка на северозападу Старе, али и Западне Херцеговине помиње се први пут у историјским изворима у првој половини осамнаестог века као саставни део захумско-херцеговачке епархије,  али постоји уверење да је Дувно одавно било у саставу ове епархије чија се граница простирала северном страном дувањског краја, што се пренело и после реорганизације Митрополије херцеговачке  и тако остало до данас.

Овај простор поклапа се и са Паганијом, о којој у 30. и 36. глави сведочи најцењенији и највише цитирани историјски извор О управљању државом Константина Порфирогенита,  који по реци Неретви назива и Неретљанском облашћу, наводећи да је дуго времена била некрштена и коју су због тога звали Паганијом. У тој области, како сведочи Порфирогенит, живели су Срби којима је владао српски владар. Неретвљани, чувени морски гусар, како тврди Порфирогенит, били су Срби,  а овамо су дошли у време цара Ираклија. Међу три неретвљанске Жупе које је Порфирогенит записао под именима – Растоц (Расток, на истоименом језеру код Вргорца), Макар (центар у данашњем селу Макар код Макарска), је и жупанија Дален (Дувно) “која је далеко од мора и они (тј. њени становници) живе од обрађивања земље” . Међу познатим историчара који су жупу Дален прихватили као Дувно били су Срби – Љубомир Ковачевић и Љубомир Јовановић, 1Хрвати – Таде Смичиклас, Вјекослав Клајић, затим Константин Јирачек,  а занимљива су и запажања ученог свештеника Љубе Влачића.


О средњовековној вери становника Западне Херцеговине, некадашње Паганије, сведоче стећци, остаци разних гробаља, темељи и спомен о бројним црквама и неколико манастира. Један од најбољих познавалац средњовековних стећака у Херцеговини, Херцеговаца по рођењу, римокатолик по вероисповести, ђак Фрањевачки гимназије на Широком Бријегу, Марко Вего, нудећи бројне доказе утврдио је да су те стећке на гробовима подизали верницима који су исповедали православну веру, да су то у ствари били гробови православаца.На овом простору поред древних манастира који су били подигнути у приморју (Заострог, Макарска) и на крајњем југозападном делу Западне Херцеговине, на Дувањском пољу постојао је манастир Лабостин или Хлабостин; сачувао се и печат овог манастира, али и још неки материјални трагови и народно сећање, а који је, по свој прилици, био разорен у првим вековима турског ропства.

Историчар Српске православне цркве још се нису довољно бавили историјом хришћанства на простору некадашње Порфирогенитове Неретвљанске области. Не узима се довољно у обзир ни чињеница да је у Солину, код данашњег Сплита, још од апостолских времена постојала црква коју су, како тврде неки истраживачи, успоставили апостол Павле и његов ученик Тит.Када је у Римском царству хришћанство добило дозволу за постојање и када је касније постало званична државна религија, епископ Солинске цркве именовани су у Цариграду, а не у Риму.Православна веру, све до Сплитских црквених сабора крајем десетог и почетком једанаестога века, исповедали су и Хрвати, којима је римски папа после наметао епископе који су му се покоравали. И монаштво чији је родоначелник Свети Иринеј дошло је на ове просторе са хришћанског истока.Први православни манастири у Макарска приморју, како тврди Никодим Милаш, подигнути су 872. године у Заострогу, Пољицима и Макару, а манастир у Макару одржао се све до Петнаестог века, а њихове развалине почетком двадесетог века народ је називало “манастиринама” .У тим манастирима, о чему је сведочио фра Анте Лулић, боравили су калуђери василијанци , из реда Василија Великог, а томе реду припадала је и већина монаштва средњовековне Цркве босанске. У тим манастирима су се, како каже Никодим Милаш, примењивала правила Антонија Великог и Василија Великог.

Богомоље Светосавска Цркве

Када је Свети Сава 1219. године постао први српски архиепископ и успоставио аутокефалну Српску архиепископију древни неретвљански простори нашли су се у окриљу Српске цркве, где је, као четврта по реду, основана Захумско Херцеговачка Епархија, а седиште епископа било је у цркви Свете Богородице на Стону. Оснивањем захумско епископије и захваљујући духовној делатности коју је покренуо Свети Сава утицај Српске цркве осетио се и у Неретвљанском и Макарска приморју. У Макарској су тада постојале две српске цркве – Светог Николе и Светог Панкрација, а на полуострву Пељешцу чије је становништво тада исповедало једино православну веру, биле су четири православне цркве – Светог Стефана, Светог Ђорђа, Светог Николе и Свете Марије, на острву Корчула уздизала се тада православна црква Светога Вида, а на Мљету манастир Свете Марије.О тим богомољама сачували су се помена у конвенцијама српских владара из лозе Немањића . Већ по оснивању Хумске епископије Стефан Првовенчани и Свети Сава даровали су саборној цркви Свете Богородице на Стону, у којој је било и седиште епископа, бројна села међу којима је било и Живогошће код Макарска, а ова даровница поновљена је и у сачуваној повељи Уроша  којом се ово потврђује.Стефан Првовенчани даривао је манастиру Свете Марије на острву Мљету неколико села, ову повељу потврдио је и краљ Милутин. Сачувала се и повеља краља Стефана Дечанског којом он потврђује једну даровницу своје мајке манастиру Свете Марије на Мљету.Место у коме је била црква Свете Тројице којој Јелена, кћерка кнеза Лазара Хребељановића и жена војводе Сандаља Косаче, својим тестаментом намењује поклон, за неке историчар била је Корчула.Из овог времена је можда и манастир Лабостин на Дувањском пољу.

Срби са Макарског приморја и његовог залеђа, из Западне Херцеговине која се географски поклапа са Порфирогенитовом земљом Неретвљана, последњи су од свих далматинских области од Бара до Ријеке оставили православну, и прешли у католичке веру. О томе уосталом сведоче и бројни римокатолици, истраживачи прошлости макарског подручја од којих многи потичу са тих предела. Писац прве познатије књиге о Макарској, Мирослав Алачевић тврдио је да су становници ових крајева “најкасније оставили православну веру, што је у њима, за средњих вјекова цвала и владала домаћа Богумилска вера, богумилство и ћирилица и уз њу скопчане књижевност” .Он је такође указивао да је у библиотекама и архивама манастира у Макарском приморју било доста старих непрочитаних књига и вредних предмета који сведоче о добу када је становништво ових крајева исповедало православну веру. Један од најпознатијих римокатоличких истраживача макарског подручја друге половине деветнаестог века, и један од најпознатијих далматинских интелектуалаца тога доба, Миховил Павлиновић написао је једном приликом: “Прича је у пуку да у давне вијеке и Пољичани су били источног обреда као што је добар део далматинских Загораца” .Ове тврдње понављали су још и неки римокатоличке писци као што су фра анте Лулић и дон Јаков Боглић који су за далматинске римокатолике говорили да су то Срби који су примили католичке веру.
После сплитског црквеног сабора из 1075. године на коме је одлучено да се православље у Далмацији искорени,  римокатолички бискупи из Сплита насртали су током средњег века на Неретвљанску област да Неретвљане ставе под скут римског Папе. Током дванаестог и тринаестог века Срби на челу са племићком породицом Качић, која је држала тврди град Омиш, снажно су им се супротстављали. Људи господара Омиша, Николе Качића (1167 – 1180) каменовали су испод дебелог брда код Мостара сплитског надбискупа Рајнерија. Посебно се срчани одупирао насртајима римокатоличанства кнез Младуч Качић који је организовао напад на крсташе који су се преко његове територије кретали у Свету земљу, а сам кнез Младуч је оптужен да је убијао, и чак живе дерао крсташе. Римокатолички свећеници нису имали приступа овим крајевима када је Неретвљанска област ушла у састав средњовековне Босне.

Вероломне велможе Влатковићи

Неки истраживачи, позивајући се на један докуменат, писан на пергаменту, који се чувао у архиву самостана у Макарској, тврде да је римокатоличке веру у овом делу Далмације и њеног залеђу увео на силу средњевековни велможа Жарко Хумски, господар овог подручја. Он је наводно 1468. године наредио да се из самостана у Макарска приморју истерају римокатоличке монаси из реда Светог Августина, а на њихово место довео је фрањевце. Археографским испитивањима овог документа, које су у двадесетом веку урадили хрватски научници, утврђено је да је реч о фалсификату римокатоличке цркве, урађеном у осамнаестом столећу. Овај фалсификовани докуменат чувао се средином двадесетог века у архиву самостана Заострог, а хрватски историчар Карло Јуришић сматра да неки његови наводи “могу бити истинити” . Изнесен је и податак да је Жарко Хумска 1460. године на силу преузео властелинство Заострог, одакле је, са њиховог поседа, протерао српску православну властелинску породицу Југовића, а онда изложио њихову имовину јавној продаји, коју је затим сам купио. На новокупљеном поседу нашао се и православни манастир Заострог, из кога је протерали православне калуђере, на њихово место довео је римокатоличке монахе Светог Августина, августијанце, а касније је уместо њих 1468. довео босанске фрањевце.

У историјским изворима који сведоче о последњим годинама постојања средњовековне области Херцеговине, која је била посед обласног господара Стефана Вукчића Косаче, често се помиње Жарко Хумска. Припадао је породици Влатковића која је на историјској сцени имала неколико великаша, и била је у вазалним односима према Косачама са којима је била у сталним сукобима. А те сукобе подгревали су сви они који су као и Влатковићи били у непријатељским односима са Херцего Стефаном, а нарочито је то чинила Дубровачка Република.Влатковићи су, како сматра Винко Форетић, били самостални у односу на обласне господаре Косаче, а године 1466. ставили су се под окриље угарског краља Матијаша.Изгледа да је у то време ова породица прихватила и римокатоличке веру а један од Жарко браће, кнез Андрија Влатковић приступио је 1458. године Фрањевачки реду где је добио име Августин, оставши међу фрањевци само две године, а онда се вратио својој жени. Изгледа да је Августин, или Фрагустин како су га звали савременици, био лабилна личност; године 1482. прихватио је врховну власт Турака, а неки сматрају да је тада био и прешао на ислам, а онда се опет вратио римокатоличанству, до краја живота задржао редовничко своје име, и сахрањен је у самостану Заострог.Изгледа да га је надживео брат Жарко који је умро у дубокој старости 1498. године.

Постоји могућност да су великаши из покатоличене племићке породице Влатковића, подстицани из врхова римокатоличке цркве, у време када је пред турским освајачима нестајала самостална средњовековна босанска држава, али после ње и Херцеговина херцег Стефана, православне манастире у Макарска приморју препустили римокатолицима.

Фрањевци запоседају православне богомоље

И поред бројних историјских извора који сведоче о паду Херцеговине и доласку Турака, када је на самом крају запоседнуто и Макарско приморје, тешко је комплетирати потпунију представу о верским приликама које су владале у време турске владавине у трајању од једног и по века. За овај простор који је био од стратешког значаја борили су се Турци, Млечани и Мађари, а чести ратни сукоби доносили су пустошење и пресељавања становништва. У тим пустошење страдала су и насеља и манастири. Таква пресељавања забележена су 1503. године, када се староседелачко становништво повукло на сигурнија станишта на суседне острва, а највише на ХВАР, а на њихова места из макарског залеђу насељавали се ново становништво, међу којима је било доста босанских Православаца који су касније превођени у римокатоличке веру. Тада је, како тврди Јакша Равлић, дошло и неколико босанских фрањеваца који су се населили у опустелим манастирима Заострогу и Макарској.Манастир у Макарској прво су запалили Турци,  али су га палили и римокатолици – Млечани који су ову богомољу спалили 1537. године под изговором, да се у њој “Турци не би утврдили” . Млечане су поново потиснула Турци који су спалили оно што је преостало у Макарска приморју.

Не зна се тачан датум градње садашњег самостана у Макарској.Јакша Равлић износи податак да је црква макарског самостана била изграђена 1620. године.Има и мишљења да је то било у време бискупа Стјепана Блашковића који је умро 1776. године и који је сахрањен у овом самостану, а узима се да је ове године изграђена црква.Није јаснија судбина преостала два самостана у Макарском приморју – Заострога и Живогошћа. Садашња црква самостана у Заострогу код Макарске сазидана је 1747. године. Црква заострошког самостана сазидана је 1747. године, а како да сведочи ћирилички налепницу самостан је осветио бискуп Босне Пожега и Београда, Фрањо Баличевић.
Прво монашко прибежиште у Заострогу како каже Љубо Влачић, подигнуто је 872. године, а подигли су га монаси источног обреда. Плоча са ћириличним натписом, која је била у зиду првобитне манастирске цркве, постојала је све до 1747. године, када су фрањевци у непосредној близини ове цркве од зидова старе градили нову, при томе су намерно обрисали првобитни Ћирилични натпис. На извору Дрвеника, поред манастира Заострог била је кула, на чијим зидовима је био урезан Ћирилични натпис, који су фратри такође избрисали. О том суровом обрачуну са ћириличним натписима који су сведочили о древним православљу на Макарска приморју говори и Алберто Фортис који је 1774. године објавио Путопис са пута по Далмацији. Он са резигнацијом указује на то да су фрањевци у Заострогу “у градњи своје недавно начињене цркве користили велику количину древног камења са кога су помно огулили слова. Скупљали су га по оближњим местима, а специјално по рушевинама уз Неретву; ко зна колико губитака лијепих записа дугујемо њиховој ревност “.

Ако је веровати Фрањевачком извору из 1720. године, најстарији помен о садашњој самостанској цркви у Живогошћу је из 1612. године, а подигнут је на развалине старије богомоље. Турци су га више пута, пљачкали, али га нису палили.

Остаци средњовековних верских споменика – цркава и гробаља у Макарском приморју, што су уосталом потврдила и истраживања Невенке Божанић-Безић, по положају који заузимају у односу на стране света, указују на то да су их подизали православни верници. Већина цркава подигнутих у средњом веку, што су их после присвојили римокатолици, које су остале на првобитним основама, окренуте су у правцу исток-запад, са олтаром на истоку, а прочељем на западу, како се уосталом и граде православне цркве. Сличан је случај и са непомераним стећцима и каменим плочама на средњовековним гробља. Такав пример пружа и црква Светог Миховила у селу Играни код Макарска за коју се сматра да је зидана крајем једанаестога и почетком дванаестог столећа.Исти је случај и са црквом Светог Ивана у селу Подацима за коју се верује да је подигнута у једанаестом или на почетку дванаестог века.7Са олтаром окренутим према истоку и прочељем на западу је и црква Светог Николе у Брелима која се први пут помиње у једном документу из Шеснаестог века. Исти положај према истоку и западу заузима и црква Светог Петра у Макарској за коју се претпоставља да потиче из петнаестог века, затим црква Светог Стефана у Драшницама коју је 1466. године подигао Херцег Стефан. Очигледно је да су православни саградили у Тучепима у осамнаестом столећу саградили цркву посвећену Богородици, што потврђује положај исток-запад у коме је постављена.

Као у Босни, Источној Херцеговини, Лици, Западној Србији, и у Макарском приморју на гробовима угледних покојника подизани су камени белези – стећци. Гробови над којима су се постављана такви надгробници, ако су у њима почивали православни хришћани, заузимао су правац исток-запад тако да је глава покојника била окретана према западу. У гробљу које се простире око римокатоличке цркве у доњим Брелима код Макарска сачувало се неколико стећака који од времена како су постављени нису били померани, а који заузимају правац исток-запад. Непомерани стећци окренути у правцу исток-запад налазе се и код римокатоличке цркве у селу Басту и у Игранима.

На некима од тих гробова, и поред упорних настојања римокатоличких свештеника да затре сваки траг ћирилици, ипак се до средине двадесетог века сачувао понеки Ћирилични натпис. На једној надгробној плочи у селу Драшницама код цркве Светог Јурја уклесано је ћириличним словима име Стјепана Витасовића, а на једном стећку у Тучепима уклесано је српским ћириличним писменим име Павла Нимчића. Половином деветнаестог века, како је тврдио Петар Кадчић Пеко у тучепском гробљу било је знатно више таквих натписа. Средином деветнаестог века поред самостана Заострог, како тврди Качић, постојала је надгробне плоча на којој је ћирилицом било уклесано име Радована Радловића и Луке Војновића.

Уз Западнохерцеговачке самостане Макарске, Заострог и Живогошће у Макарском приморју, из кога су у време турске владавине фрањевци развили мисионарски рад преводећи у римокатоличке веру Приморце, православне Србе, сврстао се и самостан Светог Петра на Шћиту у Рами. Овај самостан, који се јавља као значајно жариште римокатоличанства у првим вековима турске владавине, подигнут је на на крајњем североисточном делу Западне Херцеговине, уклештивши се дубоко у Босну у долини реке Раме, десне притоке Неретве. Монаси овог самостана, признајући власт макарских бискупа, свој мисионарски рад су усклађивали са радом осталих самостана у Макарском приморју.

Усталило се мишљење да су у Рами одувек живели римокатолици и муслимани, а да тамо православних Срба никада није било. Али неки подаци које износи Миленко С. Филиповић упућују на то да је овде у средњем веку живело становништво које је исповедало православну веру. Филиповић је ове крајеве обилазио и истраживао у времену од 1931. до 1935. године, када је нашао доказе да су у Рами у средњем веку, али и у каснијим вековима турске владавине живели православни Срби иза којих су остала кућишта, црквишта и гробља које су тада рамски римокатолици и муслимани називали грчким гробља, грчким црквама, а људе чији су то трагови били – Грцима. Истражујући Раму, крећући се од села до села, он је на 24 места нашао грчке трагове које је и описао.

Речи Грк, грчко насеље, грчко гробље и грчка црква Филиповић је овако објаснио прихвативши тумачење овог појма који нуди Речник хрватског или српског језика Југословенске академије из Загреба: “Припадници западне или католичке цркве називани су у нашим земљама раније, а понегде и данас се зову , латин, због употребе латинског језика у Богослужење. Слично томе, разни наши писци већ од 15. века (1470), употребљавали су име Грк у значењу, човек који припада источној, православној цркви ‘. Могућно је да су се, не само у писаној књижевности него и у народу, за разлику од Латина, припадници источне или православне цркве звали Грцима, јер је то хришћанство и дошло са те стране, и Богослужење било на грчки начин, а понегде и понекад и на грчком језику. Поред тога православно становништво југословенских земаља дуго је било потчињени грчкој патријаршији “. Предања о православним (Грцима) који су некада све до осамнаестог века живели у Рами које је Филиповић забележио тридесетих година двадесетог века у римокатоличкој и муслиманској средини била су још доста жива.

Средњовековни историјски извори не помињу ни једну римокатоличку богомољу ни самостан на целом подручју Раме, мада неки писци фрањевачких хроника тврде супротно. Не помиње се ни један манастир средњовековне Цркве босанске. Сматра се да је самостан Светог Петра у Рами подигнут после 1500. године. Могуће је да су се, служећи се уиграним поступцима, фратри докопали неког старог црквишта или манастиришта на Шћиту у Рами, око кога је било средњовековно гробље. Од моћних рамских бегова Копчића и Дугалић испословали су дозволу да у првој половини Шеснаестог века заснују самостан, и отпочну мисионарење и ширење римокатоличке вере не само у Рами него и на Дувањском пољу и широј околини.

Први помен рамског самостана у историјским изворима је из 1523. године, када су Турци попалили неке самостане у Босни па међу њима и овај у Рами. Ова римокатоличка богомоља се затим помиње у у Фрањевачким летописима углавном онда када би га палили или пљачкали Турци или разбојници. Напослетку су и сами фратри запалили свој самостан. Догодило се то у јесен 1687. године у време млетачко турског рата, када су рамски фрањевци ступили у контакт са Млечанима, кујући заверу за подизање раје на устанак, па су турске влати повели истрагу против рамског гвардијана. После једног упада ускока који се десио у јесен 1687. године, неколико месеци после погибије Стојана Јанковића на Дувањском пољу, рамски фрањевци са око 150 римокатоличких породица, којима су се придружиле и неке православне породице, иселили су се на млетачку територију у околину тврђавице Сињ. Ову сеобу фрањевци су касније везали за име котарског Сердар Стојана Јанковића, Србина православне вере, како је он тобоже дошао у Раму и извео народ у Сињску крајину, а ово предање је разрадио и домислио Јероним Владић.
Два века после сеобе фрањеваца из Раме и одласка римокатоличких, али и православних породица са Дувањског, Ливањског можда и Купрешког поља, али и из Скопља (Бугојанске долине) ови простори су опустели. На њима је остало мало хришћанских породица. Помиње се податак да је у овим крајевима остао само један фрањевац. Све до почетка деветнаестог века у самој Рами, али и шире фрањевци нису имали сталног места боравка, па су им Турци дозволили да у селу Прослапу за верске потребе подигну једну скромну кућу. Тек 1855. године фратри су од бегова Дугалић откупили простор на Шћиту у где су биле рушевине њиховог некадашњег самостана, а ново земљиште од истих бегова откупљено је 1857. године. После аустроугарске окупације Босне и Херцеговине почела је градња нове самостанске цркве која је завршена 1881. године.

Фрањевци вешто користе Турску власт

У земљама којима су загосподарили Турци фрањевци су се брзо снашла. У последњим деценијама средњовековне босанске државе, док се живело под сталном турском претњом, краљ и регионално господари Босне, оставши без иједног савезника, окретали су се на запад, очекујући помоћ коју им је папа обећавао, а та помоћ унапред је условљавана новим уступцима. Још у то време фрањевци су се известили како да испослују дозволе за градњу римокатоличких богомоља и самостана, које су подизали новцем који им је немилице даване из папинске благајне. Велика умећа развили су тада фрањевци у обрлаћивању, убеђивање, уцењивању и подмићивању православних душа, преводећи их у римокатоличанство. Та своја умећа успешно су почели да примењују и под турском управом, лако налазећи путеве који су их водили до циља.

И у овом случају иза босанских фрањеваца увек је стајала Римска курија, која би ангажовала делегате римокатоличких земаља  у Цариграду који су тамо заступали своје владаре. Они би узгред тражили понеку олакшицу и за босанске фрањевце. Међу таквима су посебно били агилни аустријски делегати. Значајне услуге римокатоличкој цркви у Босни направили су посланици Дубровачке републике на Порти који су за фрањевце тражили додатне слободе и уступке, а порта их је потврђивала ферманима. Врло рано још 1463. године фрањевци су обезбедили ферман турског султана Мехмеда који им је дао потпуне слободе да делују у Босни. Тако су фрањевци, машући вешто ферманима турских султана, опседали представнике турских власти у Босни, тражећи нове уступке.

Прилике у којима су се нашли православни хришћани у време турске владавине биле су изузетно повољне за мисионарски рад фрањеваца. У пустошење и ратним страдања на удару турске војске прво су се нашле православне цркве и манастири, а онда и њихово свештенство. После пустошење један део народа се расељавао, а други враћао на стара огњишта, али често без свога свештенства. Све док 1557. године није обновљена Пећка патријаршија, многи предели на просторима средњовековне босанске државе, па и Западне Херцеговине били би више година без православног свештенства. У таквим условима није било тешко фрањевцима да убеде поједине српске породице на преверавање, поготово што је у то време и римокатоличке црква поштовала стари јулијански календар, што су и фрањевци као и православни попови били из истог народа, говорили истим језиком, што су фрањевци у то време најчешће писали српском ћирилицом. У таквим условима отварали су им се православни домови, где су налазили православне и уводили их у римокатоличке веру. Понекада су им ишли на руку и сами представници турске власти од којих су многи, као фрањевци били конвертити, поисламљени Срби, отпадници од православне вере, па их је зближавало то отпадништво.

Још из времена средњовековне државе босанске имали су фрањевци разрађен методологију приступа локалним моћници, о чему говори и Никодим Милаш, наводећи као пример сведочења фратра Златовића који каже да су “франковци знали тако се понашати да су код главатих Турака налазили пријатељства и заштите, што им је чудо користовало у вршењу пастирских дужности. Налази се по архивама самостана доста пријатељских дописа босанчицом и турских листина ових времена који им служи за путне листове и просто ходање по суседних места по којих честократ могаху мирно обављати послове “. Таквим поступцима су се фрањевци служили када је требало од турских власти обезбедити дозволу да на рушевинама неке православне богомоље заснује цркву или самостан. У једној од таквих прилика, како каже, Јероним Владића, фрањевци “не остадоше скрстених руку, часа не почасише, него одмах једни падоше на вруће молитве, једни полетише по дворовима. Власт везира, емира и угледних бега које је требало златом поткупити”.

Лов на православне душе

Очигледно је да су се фрањевци захваљујући подршци Римске курије у шеснаест веку боље снашли од православних, од представника турских власти у Макарској добили су дозволе да преузму рушевине старих манастира Макар, Заострога и Живогошћа и бројних цркава. Неки Фрањевачки историчар помињу да је у то време активно деловале и Макарска бискупија. Али све до средине седамнаестог века, док су Макарска приморје господарили Турци Макарским римокатолицима могли су да управљају само насловни бискупи чија су седишта била ван овог подручја.

Доцније се као Макарска, дувањски и Смедеревски бискуп помиње један сеоски фратар, Никола Угриновић, који је такође носио насловне титуле три бискупије: смедеревске, дувањске и Макарске, а живео у селу у Пољицима, далеко од својих бискупије, где је и умро 1577. године. Чини се да је одрешене руке за свој рад на простору Макарска, све до Мостара и у југозападној Босни имао бискуп Бартул Качић Жарковић, који је на бискупску столицу сео 1615. године. Његово седиште било је у самостану Заострогу. Умро је 1645. године, а наследио га 1646. године Петар Качић, а те године Макарска са околином ушла је у састав Млетачке републике, када су за римокатоличке цркву наступила повољнија времена. Качић је умро 1685. године, а на његово место дошао је Никола Бјанковић који је уложио велики труд у католичење православних, а тврди се да је у томе имао великог успеха. Умро је у дубокој старости, а наследио га је Стјепан Блашковић. После њега на бискупској столици седео је Фабијан Блашковић. Умро је 1819. године, а после његове смрти Макарска бискупије припојена је Сплитској бискупије.

Спорећи се код виших црквених власти са Макарска бискупа, на сцену је ступила Мостарска бискупије, чији је оснивач 1625. године био фра Доминик Андријашевић.

На примеру Мостарске бискупије најбоље се може пратити начин како је Римска курија у прошлости на Балканском полуострву оснивала нове бискупије и како се и од чега почињали. Мостарска бискупија, о чему сведочи један извештај Конгрегације за пропаганду вере из 1623. године, на простору на коме је деловале у време оснивања није имала ни цркава ни верника ни свештенство. Једина хришћанска богомоља на простору бискупије била је капелица Светог Стевана у Читлуку, коју су 1540. године разрушили Турци. Уз залагање макарског бискупа фрањевци су је обновили 1614. године. Није исључено да је та црквица претходно била православна. Поред црквице биле су само три римокатоличке куће.

У самом Мостару у време оснивања бискупије било је само десет римокатоличких трговачких породица. Та нова бискупије почетком седамнаестога века умешала се у јагму и за Дувањско поље што је изазвало страшно противљење Макарске и Требињске бискупије. За непуна три века свога деловања, захваљујући огњу, мачу и најцрњем прозелитизму, на подручју ове бискупије осим римокатолика више нема верника других вера.

И поред повољних услова за деловање на територијама које су биле у границама турске државе, током шеснаестог и почетком седамнаестога века фрањевци у почетку нису постигли неке значајније успехе у превођењу православних у римокатоличку веру. У извештају макарског бискупа Бартоломеја Бартула Качића из 1626. године потврђује се да су у свим парохијама – жупама његове бискупије, у чији састав су уврштени Дувно и Рама, у већини били православни. Слично стање, према извештају истог бискупа, било је и десет година касније. Дувањска и рамска жупа (парохија) биле су у саставу самостана Светога Петра у Рами. Бискуп извештава да је приликом ове посете у дувањском селу Липи са православне на римокатоличке веру превео 31 лице, а у Бришнику, селу у коме је рођен хајдучки харамбаша Мијат Томић, десет лица.

У превођењу православних у римокатоличку веру посебно се истакао Макарски бискуп Никола Бјанковић који је претходно дванаест година мисионарио по Херцеговини и за то време у римокатоличке веру је “превео многе шизматике (православне, прим. ЈБ) и крстио многе турске породице”. Његов учинак хвали и хроничар рамског самостана Јероним Владића који говори како је Бјанковић на размеђу седамнаестога и осамнаестог века превео многе православне у римокатоличке веру.

Највеће успехе у католичењу српског живље постигли су фрањевци на далматинској територији која се налазила у саставу Млетачке Републике, а велику помоћ пружила им је млетачка власт. После пораза Турака под Бецоме 1683. године босански фрањевци, подстицани од Свете столице, брзо су заборавили на привилегије које су им Турци дали, почели су шуровати са Млечанима и Аустријанцима прикупљајући важне обавештајне податке, а припремали су терен за упаде ускока на турску територију, што је код Турака изазивало подозрење, а онда и одмазде, у којима нису штеђени ни фрањевци ни њихове богомоље. Због тога су фрањевци почели организовано да пресељавају на млетачку територији велики број римокатоличких, али и православних породица.

Прва таква сеоба догодила се 1650. године када су се на млетачку територији доселиле 54 босанске породице. Нова сеоба збило се 1684. године под вођством фрањевци Шимуна Брајиновића, а затим су уследила већ помињана сеоба која се десила 1687. године, неколико месеци после смрти Стојана Јанковића. Фрањевцима самостана у Заострогу приписује се заслуга што су на територији коју је у седамнаестеом и осамнаестом веку контролисала Млетачка република из залеђа које је било у саставу Турске Царевине превели око 4.000 хришћанских породица. Сам фра Андрија Бебић превео је око 500, а Фрањо Радатовић око 320 породица Млетачка власт у Далмацији, чији су носиоци били ватрени римокатолици, тежећи да све становништво преведе у римокатоличке веру често је примењивала силу како би православне натерала на преверавање, одузимајући им и неке њихове цркве и дајући их фрањевцима.

Крајем седамнаестога века фрањевцима се при руци нашао млетачки провидур Далмације Петар Валијер који је и сам био фанатични римокатолик, он је, излазећи у сусрет далматинским бискупима, примењивао државне мере, присилно покрштавајући православне Србе. Помоћ млетачке државе посебно је искористио сплитски бискуп Стефан Косми који је тврдио да је у то време на римокатоличку веру превео неколико хиљада православних Срба, а сами фратри су се у својим списима тада хвалили да је било око 25.000 превереника. Посебно је успешно римокатоличење било око Врлике, Сињу и Дицима. Сплитска бискуп Стефан Косми хвали се у једном извештају Светој столици, писаном 1685. године како сваке седмице из православне у римокатоличке веру преведе по неколико људи. У једном другом извештају Комисији за пропаганду вере овај бискуп се жали на тешко сиромаштво у коме живе у католичку веру тек преведени верници.

За то време предели у Макарском залеђу из којих се иселио народ предвођен босанским фратрима остали су пусти. Остало је толико мало народа да је, како сведоче сами фрањевци, у “свем Дувну, Лиевну и Купресу до Ракитна било само два жупника, а могуће је (…) у око Раме пределу био још један свештеник”. И пре сеобе рамских фрањеваца ови предели били су ретко насељени. Приликом обиласка Дувањског поља 1671. године Макарски бискуп фра Маријан Лишњић, који је, што је и разумљиво, само водио рачуна о римокатоличке душама, на Дувањском пољу је нашао свега 300 верника, али они нису имали ни једну богомољу.

Искорењивање православља на Пељешцу

Почетком двадесетог века међу житељима Пељешца (Рата) још је било живо сећање на времена када су житељи овог времена исповедали стару или православну веру, а одржала се предања о црквама које су претходно биле православне или грчке, када су припадале “ришћанима” или “власима “. Сматра се да је добар део становништва овог полуострва био пореклом из Босне, Херцеговине, околине Новог Пазара. Помиње се да је код места Куне на Пељешцу био православни манастир у коме су живели калуђери чији зидови су постојали почетком двадесетог века. Приликом изградње пута крајем деветнаестог века пронађена је камена плоча на којој је био Ћирилични натпис за који се веровало да је припадао манастиру, плоча на жалост није сачувана. Римокатоличка црква Светог Петра и Павла у Трпњу некада је била православна. Православна црква на Пељешцу постојале су у Пијавчини, Жуљанима, Црној Гори и Јањини. Сачувало се сећање да је православни народ овог полуострва присилно покатоличен, да је Дубровачка република то учинила користећи оружану силу, да су снажан отпор пружили житељи села Осбјаве и Потомње, али да је власт применила силу и оружје када је било и мртвих глава.

Почетком двадесетог века становници села Горња Врућица на Пељешцу славили су православни Божић. Сачувао се обичај ложење Бадњака уочи Божића и мирбожење онако како то чине православни Срби. Почетком двадесетог века народ Пељешца је певао “о Марку, Милошу, Момчилу, Рељи, Вукашину, Страхињићу Бану, Црнојевић Иву, Дојчину војводи, Вуку Бранковићу, Херцег Шћепан, Јанковићу, Смиљанић, о Косову, Шар планини, Прилипу”. Многе породице са Пељешца носиле су и даље своја српска презимена као што су Вулетић, Радуловић, Шаиновић, Лазић, Лазаревић, Милановић, Миловановић, Радовић, Радош, Станишић, Југовић, Миличић, Милићи, Милетић, Вукица, Богојевићи, Радулићи, Мирковић, Томашевић.

Архиве самостана у Макарском приморју поседују бројне документе у којима се сведочи о превођењу православних у римокатоличке веру. Такав један докуменат, наводно из 1451. године помиње Петар Кадчић Пеко у коме се тврди да је неки фрањевац Фрањо Момовић превео у римокатоличанство 736 православне породица. Тврди се да је фрањевац Бариша Арбић превео на католичке веру око 30 Турака, а фрањевци Ловри Љубушанину забележено је у биографију да је превео на католичке веру једну удовица и њену ћерку.

Сведочанство о масовном превођењу у осамнаестом веку Неретвљана у римокатоличке веру оставио је фратар Лука Владимировић, који се хвалио да је потомак српске краљевске лозе, у свом делу (Цхроницон арцхивиале цонвентус Санцтае Мариае Заострогиенсис, Венетиис, 1770) које је потписао псеудониме Луциус Нарентинус. Он са посебним уважавањем наводи имена римокатоличких свештеника на простору неретвљанске области који су се истакли у превођењу православних у римокатоличке веру. Са посебним поносом истиче како су римокатоличке веру примиле угледне српске породице: Милетић, Видовић, Вулетић, Мартиновић, Кнежевић, Милошевић, Савић, Поповић, Орашњак, Тадић, Рајчевић, Билешанин (Бјелиш). И сам Владимировић у свом делу похвалио се како је превео на римокатоличке веру породице Бркић, Зубичевић, Лаурић, Секулић, Павковића, Сандић, Миловац, Мостарац … Као своју животну заслугу он истиче и то што је превео на римокатоличке веру 12 православних девојака.

И Макарски Љетопис кога је писало неколико фратара од 1773. до 1794. године сведочи о мржњи римокатоличких свештеника и њихових верника према православним Србима или ркаћима како су они погрдним називани о односу римокатоличке цркве и њених верника према православним који су живели у Макарском приморју у другој половини осамнаестог века. Фрањевачки летописац са симпатијама пише о познатом хајдуку из имотске крајине Јовану Бушићу-роси харамбаши, римокатолику који је још славио своју крсну славу Светог Јована Крститеља, али по новом грегоријанском календару, када је 1775. године, на дан његове крсне славе Светога Ивана Крститеља у Имотском пољу убио три православна Србина – ркаћа јер су орали, а нису поштовали римокатолички празник. Тај исти Роса пресрео је дувањске трговце, а међу њима и једног Ркаћа – православног Србина јер није умео да очита Оченаш Римске цркве. Са насладом Фрањевачки летописци бележе како су млетачке власти у Макарској 1778. године заплениле робу једног мостарског трговца – ркаћа.

Процес присилног превођења православних у римокатоличку веру наставио се и у деветнаестом веку. Током 1817. године римокатолици су спалили архиву српске црквене општине у Метковићу, у којој су постојали подаци о страдању православних од римокатоличке цркве и млетачких власти, али и аустријских власти само због тога што су исповедали своју стару веру. Позивајући се на документа која су оставили православни свештеници у Метковић, Влачић наводи да су им 1837. године власти по налогу римокатоличких црквених достојанственика били забранили да обављају верске обреде. Исте године, на православни Божић, римокатолици су навалили на православну цркву у Опузену са које су скинули звоно.

Православнима је током и средином деветнаестог века било забрањивано да славе своје празнике по старом јулијанском календару. Сердар Иван Качић који је по новом грегоријанском календару славио своју крсне славу Светога Ивана, некадашњег православног Светог Јована, затварао је у тамнице оне хришћане који су своје земљорадничке послове обављали држећи се старог календара. Православни су присиљавани да пуцњима прангија свечано дочекују римокатоличке бискупе који би посећивали места у којима су живели. Сачували су се документи који потврђују како су тешко живели православни свештеници у Опузену на чије су куће ноћу насртали римокатолици, стално их узнемиравајући. Свој долазак у нову парохију морали су пријављивати римокатоличком бискупу. На све молбе православних који су тражили помоћ и заштиту, власти нису одговарале.

Крсне слава веза са Српским корена

Родови из Западне Херцеговине, чак и они који су давали или дају фрањевци, уз још неке обичаје из старе православне вере најупорније чувају крсне славу као директну везу са својим српским православним кореном. Са колена на колено, пошто су променили веру, очеви и дедови, чувајући често и стару православну икону свога свеца заштитника, заклињали су синове и унука да наставе да славе крсне славу, да на дан славе пале свећа и ломе славски Колач.

Пошто су увидели да нису у стању да искорене те обичаје римокатоличка црква покушала је да их бар донекле измени или усмери у том правцу да временом нестану. Поједини православни свеци који се славе преименована су у римокатоличке – Свети Јован у Светог Ивана, Михољдан у Светог Мијовила, Свети Стефан у Светог Стјепана. Временом су неки од тих светаца уместо по старом јулијанском почели да се славе по новом грегоријанском календару. Са овим обичајима суочила се својевремено крајем петнаестог века и Дубровачка република када је под своје скуте ставила полуострво Пељешац, па је покушала да донесе и некакве прописе којима би се умањио значај српске крсне славе коју су славили тек покатоличени Срби. Крсну славу славе и римокатоличке родови из Конавла и Боке Которске.
Крсну славу Светог Јована Крститеља славила је, али и данас слави род Качића из Макарског приморја, о чему је оставио сведочења фрањевац Андрија Качић-Миошић (1704 – 1760), познати песник из Макарског приморја и монах заострошког самостана у знаменитој књизи Разговор угодно народа словинскога , објављеној у Млецима 1756. године. На једном месту описујући и опевавајући своје претке Витезови Качиће он каже: “Све куће овог племена држе Светог Ивана за свог бранитеља, ма различито: јер ови у горњем приморју славе га на хришћански (православни, прим. ЈБ), сјутра дан по латинским ( римокатоличке, прим. ЈБ) Водокршћу, у који дан долази хришћански (православни, прим. ЈБ) Ивањдан; а они у доњем приморју славе га на латински, по нашем Божића. Имају у Подаци своју властиту цркву Св. Ивана, и у њој четири гребе, од којих су господари Миошићи и Алексић, који на другом мисто не имаду својих гребе од старине изван у реченој цркви “.

Ове наводе упечатљив је објаснио најбољи Качићев тумач у биографију Дан. А. Живаљевић: “Када узмемо у обзир да су Качићи из Босне, да само Срби православне вере славе славу и да и данас има у Далмацији и Боки Котарској читавих братстава, која примивши римокатоличке веру, задржаше своју стару славу и славе православне свеце, а некима чак и православни свештеник сече Колач, то нећемо погрешити ако из горњих Качићевих речи изведем: да су Качићи старина били православне вере и да се у Качићевој кући славио зимски Свети Јован, кога слави знатан део српског народа “. Са оваквим мишљењем Дан. А. Живаљевића није се сложио Стјепан Бановић износећи став да Качићи у прошлости нису били православци него некакви босански патарени, који су такође славили славу.

Почетком двадесетог века у Макарском приморју није било ни једног православног Србина, ни једног православног верника, а како сведочи Стјепан Бановић, сви Приморци Макарска крајине “славе крсне име и данас, управо онако како се оно славили у Босни или Западној Србији. Слави га и сва загорска и вргорска крајина, а славе га и око мутне Неретве – дакле по свем територији некадање Паганије – Крајине, гдјено се толи истрајни држаше патаренство за неколико векова “.

Бавећи се питањем крсне славе, Бановић је почетком двадесетог века обавио истраживања у више села Макарска крајине где је пописао римокатоличке родова и њихове крсне славе. Обишао је Заострог, Дрвеник, Подаци, Брист, Градац, Баћину, Живогошће, игране, Драшницу, Подгору, Вргорац, Бању, Котезе, Кокорић, Сридрушу, Кљенак, Рвачу, Вишњић, Драгљане, Завојане и Козић. Међу презимена које је Бановић пописао има и оних које указују на чисто српско порекло међу којима су: Јелчићи, Косовићи, Витасовићи, Делић, Бурић, Борићемо, Богуновићи, Бошковић, Калабе, Ђиковићи, Крстић, Стојковић, Павловић, Росандићи, Вулиновићи, Југовић , Радојковићи, Врањеши, Миличевић, Радонићи, Миличић, Галић, Станковић, Ракић, Јолићи, Марковић, Вуковић, Јовић, Вујчићи, Вулете, Човић, Николић, Мишић.

Родови који живе у Макарском приморју углавном славе крсне славе које се иначе најчешће славе код Срба. У селу Заострогу, поред римокатоличког празника Три краља који се славе на дане православног Божића када је честа слава Свети Стефан, слави се и Свети Мијовил (Михољдан), Свети Лука (Лучињдан), Мартин бискуп (Мратињдан), Никола бискуп (Никољдан) и Свети Јован (Јовањдан).

Крсне слава се одржала у Макарском приморју и почетком двадесет првог века, што потврђује и Глас концила (47/1587), представљајући село Видоње, најудаљенију жупу од Сплита, седишта Сплитско-Макарска надбискупије. Ово село које римокатолици у Хрватској називају хрватским Назаретом за последње 43 године дало је двадесет свештеника римокатоличке цркве, од тога њих 17 су живи, а међу њима и двојицу надбискупа. У том селу Видоњама које је толико задужило римокатоличку цркву, како саопштава Глас концила, и данас “свака породица има свога свеца заштитника кога штује на посебан начин, те је то истинско породично славље на које долазе пријатељи и родбина.”