ИЗ АПОКАЛИПСИСA НАШИХ ДАНА Авва ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

На Анђела Руске Цркве напала су сва апокалиптичка зла, да га ослепе, да га оглуве, да га убију, а гле - он све видовитији, све слуховитији, све бесмртнији: све боље види Господа Невидљивог, све боље чује Господа Свемудрог, све боље стиче Господа Животворног. Невиђена зла изазивају невиђена добра; небивала гоњења стварају небивале исповеднике. Ма како била велика ђаволова акција, увек је већа Христова реакција. Против једног зла - Господ изводи стотину добра; против стотине - хиљаду. Зла из земље ничу, а добра са неба приничу. У Русији је Сатана против православних извео све смрти, али могу ли оне убити Христове бесмртнике?

Дани су зли, али хвала Господу Исусу, који је за сваки дан донео више добра но што у свакоме има зла. Тиме се храбре, тиме хране православни у Русији, тиме и држе у оптимизму и исповедништву. Знају они да Сатана има мање зла но Христос добра; знају они шта Сатана мисли (Ср. 2. Кор. 2, 11), знају у каква се тела облачи у каква дела, у какве подвиге. Христоносци, они умеју да разликују духове, јер су им осећања дугим учењем обучена за разликовање и добра и зла (Јевр. 5, 14). Је ли у бољшевика сазрело зло, у њих је сазрело Христово добро. Тамо се врши апокалиптичка жетва и зла и добра. Као оштрим српом Сатана је замахнуо бољшевизмом над зрелим класјем Еванђеља Христовог на огромној њиви Православне Руске Цркве. И? - сломио срп...

Тешка сатанска зла отежала су земљи; и она се као пијана поводи и спотиче на своме дугачком путу. Преврнуће се ако зла претегну. Али православни исповедници руски непрестано свлаче небеска добра на њу, и одржавају јој равнотежу. Анђео Руске Цркве све је светлији, све светији, све крилатији, све видовитији, све бесмртнији, све неустрашивији. Хоће да му угасе жижак, а гле, он га исповедничким подвизима распалио у сунце, и оно нас благо греје, топло нам је свима православнима, и нама у Српској Цркви, у којој лед бије са свих страна. Хоће да га осиромаше, а гле он је све богатији - сиромаштвом Христовим. Бољшевици дижу престо Сатани, а гле, православни су од сваког срца направили престо Христов; сто милиона православних срца - сто милиона Христових престола. Ко ће Христа збацити са толиких престола?

Наше је доба - апокалиптичко доба, када се вера проба. Не издржи ли у огњу апокалиптичких ужаса, зар је права, зар православна? И љубав се у страдањима проба. Не издржи ли, - зар је Христова? И нада, и душа, и тело, сав се човек проба, - не издржи ли, зар је православни? Баци у пожар апокалиптичких зала веру своју, и љубав, и наду, - шта ће од њих остати? Шта би од нас, данашњих представника Српске Цркве остало, кад би нас неко бацио у тај пожар? Можда ништа, јер смо плева и слама, ретко који дијамант... Зар дани наши нису зли? Ушли смо већ у зору њихову; ко зна да неће колико сутра њихов зенит запламтети над нама. Онда?

Утеха је наша - тросунчани Анђео Руске Цркве. Зато што је најмоћнији, на њега су ударила најјача зла; да су на нас ударила - ми би давно били прах и пепео. На њега - неустрашивог Христоносца насрнула су најсатанскија искушења; а гле, он је усред њих све светији, све светлији, све несавладљивији! Ми нешто знамо, и нешто говоримо о Апокалипсису који се у Русији остварује. Уски су рамови наше свести, а њихова је свест неизмерно проширена и удубљена апокалиптичким догађајима, и још неуспављиво разбуђена. Ми не можемо све да сместимо, јер нам недостаје њиховог благодатног искуства, тог главног органа православног познања. Из тог Апокалипсиса и о том Апокалипсису пишу исповедници - православни епископи, заточени на Соловјецким острвима, пише Митрополит Сергије, пише Митрополит Антоније, пише Митрополит Евлогије, пише Никаноров, пише и...

а) БОЉШЕВИЧКОЈ ВЛАДИ ПОСЛАНИЦА ПРАВОСЛАВНИХ ЕПИСКОПА ЗАТОЧЕНИХ НА СОЛОВЈЕЦКИМ ОСТРВИМА

Поред тога што основни закон Совјетског Устава осигурава верујућим људима слободу савести, религиозних заједница и проповеди, Православна Руска Црква до овога тренутка подноси врло суштаствена притешњавања у својој делатности и религиозном животу. Она не добија дозволу да отвори правилно дејствујуће органе централне и социјалне управе, не може да пренесе своју делатност у свој историјски центар - Москву, њене епископе или никако не пуштају у њихове епархије, или ако их пусте, приморавају их да се одрекну најбитнијих дужности своје службе - проповеди у цркви, посећивања парохија, које признају њихов духовни ауторитет, понекад чак и посвећивања. Местодржитељ Патријаршијског престола и око половина православних епископа муче се по тамницама, у заточењима или на принудним пословима. Не поричући да ове чињенице стварно постоје, владини органи их објашњавају политичким узроцима, окривљујући православни епископат и клир за контра-револуциони рад и тајне намере, управљене на збацивање совјетске власти и успостављење старог поретка. Много пута је већ Православна Црква, најпре у лицу покојног Патријарха Тихона, а затим у лицу његових замењеника[2], покушавала у званичним апелима влади да расеје атмосферу неповерења која је обавија. Њихова безуспешност и искрена жеља да се учини крај жалосним неспоразумима између Цркве и Совјетске власти, који су тешки за Цркву и компликују за државу испуњење њене задаће, побуђују руководећи орган Православне Цркве да још један пут потпуно правилно изложи пред владом принципе, који одређују њен однос према држави.

Потписници ове изјаве потпуно су свесни тога, колико је тешко установити добре међусобне односе између Цркве и државе под условима садашње стварности и не могу да то прећуте. Било би неистина, која не одговара достојанству Цркве и уз то бесциљна и неубедљива, када би они почели тврдити да између Православне Цркве и државне власти совјетских република нема никаквих размимоилажења. Али се то размимоилажење не састоји у ономе, у чему жели да га види политичка подозривост и у чему га указује клевета непријатеља Цркве. Црква се не додирује расподеле богатства или њихове социјализације, пошто је то увек признавала као право државе, за чије поступке она није одговорна. Црква се не дотиче ни политичке организације власти, јер је лојална према влади свих земаља, у чијим границама има својих чланова. Она се саживљава са свима облицима државног уређења: од источне деспотије старе Турске до Републике Северно-Америчких Држава. То размимоилажење лежи у непомирљивости религиозног учења Цркве са материјализмом, званичном философијом комунистичке партије и владе совјетских Република која руководи њом.

Црква признаје постојање духовног начела, комунизам га одриче. Црква верује у живога Бога, Творца света, Руководитеља његовог живота и судбине, комунизам не допушта његово постојање, признаје да свет самопроизвољно постоји и да у његовој историји одсуствују разумни завршни узроци. Црква ставља циљ људског живота у небески позив духа и не престаје опомињати верне на њихову небеску отаџбину, макар живела под условима највишег развића материјалне културе и свеопштег благостања, а комунизам не жели да зна за човека никакве друге циљеве осим земаљског благовања. Са висине философског погледа на свет идеолошко размимоилажење између Цркве и државе силази у област непосредног практичног значаја, у сферу моралних принципа. Црква верује у непоколебљивост начела морала, правде и права, комунизам их сматра као условни резултат класне борбе и појаве моралног поретка процењује искључиво са тачке гледишта целисходности. Црква улива вернима смиреност која човека подиже, комунизам га унижава гордошћу. Црква чува телесну чистоћу и светост рађања деце, комунизам не види у брачним односима ништа осим задовољења инстинката. Црква види у религији животворну силу, која не само осигурава човеку постигнуће његовог вечног назначења, већ и служи за извор свега великог у људском стваралаштву, види основу земаљског добра, среће и здравља народа. Комунизам гледа на религију као на опијум, који опија народе и ослабљује енергију, гледа као на извор њихових злопаћења и сиромаштва. Црква жели да религија цвета, комунизам жели да је нестане. При тако дубоком размимоилажењу у самим основама погледа на свет, између Цркве и државе не може бити никаквог унутрашњег зближења или помирења, као што је немогуће помирење између тврђења и одрицања, између да и не, зато што се као душа Цркве, као услов њеног бића и смисао њеног постојања јавља баш оно што комунизам категорички пориче.

Никаквим компромисима и уступцима, никаквим појединачним изменама у своме вероучењу или тумачењу учења свог у духу комунизма Црква не би могла достићи такво зближење. Бедне покушаје те врсте учинили су обновљенци: једни од њих ставили су себи у задатак да у свести верујућих људи угњезде мисао као да се хришћани у суштини својој не разликују од комунизма и да комунистичка држава тежи достижењу оних истих циљева, којима тежи и Еванђеље, али само на свој начин, т.ј. не помоћу религиозних убеђења већ путем принуђења; други су препоручивали да се изврши ревизија хришћанске догматике у том смислу, да њено учење у односу Бога према свету не подсећа на однос монарха према поданицима, и да боље одговара републиканским схватањима; трећи су захтевали да се из календара избаце светитељи "буржоаског порекла", и да им црква не указује поштовање. Ови покушаји, очигледно неискрени, изазвали су дубоко негодовање код људи верујућих.

Православна Црква неће никада ступити на овај недостојни пут и никада се неће одрећи ни у целини ни у деловима вероучења, обавијеног светињом прошлих векова, да би угодила једноме од вечно-променљивих друштвених расположења. При таквом непомирљивом идеолошком размимоилажењу између Цркве и државе, које се неизбежно одражава на раду ових организација; њихов судар у послу може се предупредити само доследно спроведеним законом о одвајању Цркве од државе, према коме ни Црква не треба да смета грађанској влади у остваривању материјалног благостања народа, ни држава да стешњава Цркву њеној религиозно-моралној делатности.

Такав закон, који је међу првима издала револуционарна влада, ушао је у састав Устава СССР и могао би при промењеном политичком систему до извесног степена задовољити обадве стране. Црква нема религиозне разлоге да га не прими. Господ Исус Христос нам је заповедио да оставимо "Ћесарево", т.ј. бригу о материјалном благостању народа "Ћесару", т.ј. државној власти, и својим следбеницима није оставио завет да утичу на промену државних облика или да руководе њиховим радом. Сагласно овом вероучењу и традицијама, Православна се Црква увек клонила политике и била послушна држави у свему што се није тицало вере. Зато унутрашње туђа влади старе римске империје или у скорашњој Турској, она је могла бити, и стварно је била лојална у грађанском погледу. Но и савремена држава са своје стране не може захтевати од ње ништа више. Насупрот старим политичким теоријама, које су сматрале да је за унутрашње учвршћење политичких уједињења неопходна религиозна једнодушност грађана она ово последње не сматра за важно у том погледу, изјављујући одлучно да јој сарадња Цркве није потребна да би постигла постављене задаће, и да оставља грађанима пуну религиозну слободу.

При оваквом стању ствари Црква би желела само потпуно и доследно спровођење у живот закона о одвајању Цркве од државе. На жалост, стварност ни из далека не одговара тој жељи. Влада, како у своме законодавству тако и у поретку управљања не остаје неутрална према вери и неверју, него се потпуно јасно ставља на страну атеизма, употребљавајући сва средства државног утицаја да га засади, развије и распростре, као противтежу свима религијама.

Црква, којој њено вероучење ставља у дужност да свима проповеда Еванђеље, у том броју и деци верујућих људи, законом је лишена права да ту дужност врши према лицима испод 18 година, међутим се у школама и организацијама младежи и деци најмањег узраста и дечацима убризгавају принципи атеизма са свима логичким закључцима из њих. Основни закон даје грађанима право да верују у шта хоће, али се он сукобљава са законом, који религиозно друштво лишава права правног лица и права које је са њим у вези да поседује ма какву сопственост, чак и предмете, који не представљају никакву материјалну вредност, али су драги и свештени за верујућег човека искључиво због свога религиозног значаја. У циљу против-религиозне пропаганде, по сили овога закона, Цркви су одузете и смештене у музеје мошти Светитеља.

У поретку управљања влада предузима све мере да угуши религију: користи се свим могућим поводима да затвара Цркве и да их претвара у места јавних забавишта, да уништава манастире, и ако је у њих уведено начело рада, на све могуће начине отежава живот свештенослужитељима, не допушта верујућим лицима да предају по школама, забрањује да се из друштвених библиотека издају књиге религиозне садржине, чак и оне са само идеалистичким правцем, и кроз уста најкрупнијих државних функционера често је изјављивала да та ограничена слобода којом се Црква још користи, јесте привремена мера и уступак вековним религиозним навикама народа.

Од свих религија, које испаштају на себи сву тежину побројаних стешњавања, највише је притешњена Православна Црква, којој припада огромна већина руског насељења, које сачињава велику већину и у држави. Њен положај је отежан још и том околношћу, што је део духовништва, који се одцепио од ње и образовао обновљенску шизму, постао у неку руку државном црквом којој совјетска власт, насупрот законима које је сама издала, указује покровитељство на уштрб Цркве Православне. У званичном акту влада је изјавила да као јединог законитог представника Православне Цркве у границама СССР она признаје обновљеначки Синод. Обновљеначки раскол има органе највише и епархијске управе, који несметано раде, његови се епископи пуштају у епархије, њима се дозвољава посећивање парохија, њима се готово свуда стављају на расположење храмови који су одузети православнима, но који су за то обично празни. Обновљеначко духовништво се у извесној мери користи чак материјалном подршком владином, тако су напр. његови делегати добили бесплатне подвозне карте за путовање у Москву на њихов такозвани "свети сабор" 1923 г. и бесплатан стан у Москви у трећем дому московског совјета. Већи део православних епископа, који се налазе у тамници или заточењу, допали су амо због своје успешне борбе са обновљеначким расколом, која по закону сачињава њихово неоспорно право у поретку управљања, али се сматра као рад против владе.

Православна Црква не може, као обновљенци, тврдити да се религија у границама СССР не подвргава никаквим притешњавањима и да не постоји земља у којој се религија користи тако потпуном слободом. Она неће целоме свету гласно рећи ту срамну лаж, која може бити сугерирана само или лицемерством, или сервилношћу или потпуном равнодушношћу према судбини религије, лаж која заслужује бескрајну осуду у њених слугу. Напротив, Православна Црква истине ради мора изјавити да не може признати за праведне и поздравити ни законе, који је ограничавају у испуњавању њених религиозних дужности, ни административне мере, које врло много увеличавају тежину тих закона, ни покровитељство, које се указује обновљеначком расколу на уштрб ње.

Свој сопствени однос према државној власти Црква оснива на потпуном и доследном спровођењу у живот принципа одвојености Цркве и државе. Она не тежи обарању постојећег поретка и не узима учешћа у радњама, које имају тај циљ; она никога не позива на оружје и у политичку борбу; она се покорава свима законима и расписима грађанског карактера, али жели да у пуној мери сачува своју духовну слободу и независност, остављених јој Уставом, и не може постати слушкињом државе. Лојалности Православне Цркве Совјетска влада не верује. Она је окривљује да ради на обарању новог поретка и успостављању старог.

Ми сматрамо за потребно да изјавимо влади да те оптужбе не одговарају стварности. У прошлости су, истина, имала места политичка иступања Патријарха, која су дала повод за ове оптужбе, али сва акта те врсте, која је издавао Патријарх, управљена су не против власти у сопственом смислу. Она се односе на оно време, када је револуција пројављивала себе искључиво са стране разорне, када су се све друштвене силе налазиле у борби, када власти у смислу организоване владе, која поседује неопходна оруђа управе, није било. У то време органи централне управе који су се формирали, нису могли да задрже злоупотребе и анархију ни у престоници, ни у другим местима. Свуда су дејствовале групе подозривих лица, која су се издавала за агенте владе, а уствари били су самозванци са злочиначком прошлошћу и још злочиначкијом садашњошћу. Они су тукли невине епископе и свештенослужитеље, упадали су у куће и болнице, убијали су тамо људе, расипали имовину, пљачкали храмове, а после без трага ишчезавали. Било би чудновато, када би при таквој напрегнутости политичких и користољубивих страсти, при таквој огорчености једних против других, усред те опште борбе једина - Црква остала равнодушни посматрач онога што се догађало. Прожета својим државним и националним традицијама, које је наследила од своје многовековне прошлости, Црква је у том критичном тренутку народног живота иступила у заштиту поретка, гледајући у томе своју дужност пред народом. И у том случају она се није разишла са својим вероучењем, које тражи од ње покорност грађанској власти, која свој мач употребљава на добро народа, а не анархији, која ствара друштвену беду. Но са током времена, када се сложила одређена форма грађанске власти, Патријарх Тихон је изјавио у своме апелу пастви лојалност према совјетској влади одлучно се одрекао од сваког утицаја на политички живот земље. До краја свога живота Патријарх је остао веран томе акту. Нису га нарушавали ни православни епископи. Од како је издат тај акт, немогуће је указати ни на један судски процес, на коме би било доказано учешће православног клира у поступцима, који имају за циљ обарање совјетске власти. Епископи и свештенослужитељи у тако великом броју, који страдају у заточењу, у тамницама или на принудним пословима, подвргнути су тим репресијама не по судским пресудама, већ административним путем, без тачно формулисане оптужбе, без правилног ислеђења ствари, без гласног судског процеса, без давања њима могућности одбране, често чак без објашњења узрока, што неоспорно доказује да никакав озбиљан оптужни материјал не постоји против њих. Православну јерархију окривљују за везе са емигрантима, чија је политичка делатност уперена против совјетске власти. И ова друга оптужба је исто тако далеко од истине као и прва. Патријарх Тихон је осудио политичка иступања заграничних епископа, која су они учинили од лица Цркве. Катедре епископа који су са емигрантима отишли биле су попуњене другим лицима. Када је сазвани са његовим одобрењем Карловачки Сабор прешао границе свога црвеног пуномоћија и донео одлуке политичког карактера, Патријарх је осудио његов рад и распустио Синод, који је дозволио да се Сабор удаљи од свога програма. Ма да су канонски православне епархије, које су никле у иностранству, подчињене Руском патријархату, ипак је у ствари управљање њима из Москве и у црквеном погледу немогуће због одсуства легалних форми веза са њиме што скида са Патријарха и његових замењеника одговорност за оно што се у њима дешава. Можемо уверити владу да ми не узимамо учешће у њиховом политичком раду и да не стојимо са њима ни у јавним ни у тајним везама у политичким стварима. Одсуство чињеница које би доказале да је православна јерархија у преступничким везама са емигрантима, приморава непријатеље Цркве да прибегавају гнусним подметањима.

Такав је "докуменат", који је у октобру 1925 г. објавио Веденски, који себе назива митрополитом, на такозваном "светом сабору" обновљенаца, који се није постидео да се направи као да верује у истинитост тог грубо изфабрикованог фалсификата. Своје односе према грађанској власти на основици закона о одвајању Цркве од државе Црква замишљена у таквој форми. Основни закон наше земље одстрањује Цркву од мешања у политички живот. Са тим циљем служитељи култа су лишени како основног тако и пасивног изборног права, и њима је забрањено да силом религиозног ауторитета утичу на политичко самоопределење маса. Отуда следи да Црква, како у својој јавној делатности тако и у свом интимном пастирском утицају на верујуће, не треба да подвргава критици или куђењу грађанске мере које влада предузима, али отуда проистиче и то да она не треба ни да их одобрава, пошто не само куђење већ и одобравање влада јесте мешање у политику, и право одобравања претпоставља и право куђења, или макар право уздржавања од одобравања, које се увек може схватати као знак незадовољства и неодобравања. Сагласно томе Црква и ради.

С потпуном искреношћу ми можемо потврдити влади да се ни у храмовима, ни у црквеним установама, ни у црквеним скуповима не води од стране Цркве никаква политичка пропаганда. Епископи и клир и у будуће ће се уздржати од претресања политичких питања у проповедима и пастирским апелима. Црквене установе, почињући од парохијских савета и завршујући патријаршијским синодом односиће се према њима као према предметима који прелазе границе њихове компетенције. Они се такође неће уносити у програме парохијских скупова, протопрезвитеријатских скупова и епархијских састанака, сверуских сабора, и неће се у опште са њима додиривати. При избору чланова за Црквене установе и представнике скупова, Црква неће апсолутно узимати у обзир политичке погледе, социјални положај, имовно стање и партијску припадност бираних, ма какви они били, и ограничиће се изјавом да се од њих траже религиозне дужности: чистота вере, ревност у потчињавању Цркви, беспрекорност личног живота и моралног карактера.

У републици се сваки грађанин, који није лишен политичких права, позива на учешће у законодавству и управљању земљом, у организацији владе и утицају на њен састав у форми која је законом одређена. И то је не само његово право него и обавеза, грађанска дужност, у чијем испуњавању нема нико права да га омета. Црква би задирала у грађанску управу, када би, одрекавши се јавног претресања политичких питања, почела утицати на правац послова путем пастирског утицаја на оделита лица, сугерирајући им или потпуно уклањање од политичке активности, или одређени програм њен, позивајући их да ступе у једне политичке партије и у борбу са другима. Сваки верујући човек има свој разум и своју савест, који и треба да му показују најбољи пут ка уређењу државе. Ни на који начин не одбијајући да да онима који је питају религиозну оцену предузетих мера, које се сукобљавају са хришћанским вероучењем, моралом и дисциплином, и питањима чисто политичким и грађанским, Црква не сужава њихову слободу, сугерирајући само опште принципе моралности, позивајући савесном испуњавању њихових обавеза, раду не у корист личног добра не са малодушним циљем угађања сили, већ по сазнању правде и друштвене користи. Потпуно одстрањење Цркве од мешања у политички живот у републици неопходно повлачи за собом и њено одстрањење од сваког надзора око политичке поузданости њених чланова. У томе се састоји дубока разлика измећу Православне Цркве и обновљеначког раскола, чији су управни органи и духовништво, као што се то види из њихових честих изјава преко штампе, узели на себе обавезу пред владом да мотре на лојалност својих једновераца, да јамче у том погледу за једне а дато не чине за друге. Православна Црква сматра да су ухођење и политичке доставе апсолутно несместиве са достојанством пастира. Држава располаже специјалним органима за мотрење а чланови Цркве, њен клир и мирјани ничим се у очима садање владе не одликују од осталих грађана и зато подлеже политичком надзору у општем поретку. Из тих принципа истиче и недопустивост црквеног суда по оптужбама за политичке преступе. Обновљеначки раскол, враћајући себе у положај државне Цркве, допушта такав суд. На такозваном обновљеначком сабору 1923 год. по оптужби за политичке преступе били су подвргнути црквеним казнама, које Православна Црква с правом не сматра ни у шта, Патријарх Тихон и епископи, који су емигрантима отишли у иностранство. Православна Црква одбацује такав суд. Они црквено-грађански закони, којима се Црква руководила у хришћанској држави, после њеног пада, изгубили су силу, а чисто црквено законодавство, којим се у садање време једино може руководити Црква, не предвиђа суд над клирицима и мирјанима по оптужби за политичке преступе и не садржи у себи каноне, који би за преступе ове врсте налагали црквене казне на верујуће људе. Као услов легализације црквених установа представник ОГПУ је неколико пута стављао Патријарху Тихону и његовим замењеницима захтев да докаже своју лојалност према влади тиме што ће осудити руске епископе, који у иностранству раде противу совјетске власти. Полазећи од горе изложених принципа, ми не можемо одобрити претварање црквеног амвона и установа у једнострано оруђе политичке борбе тим пре, што политичка заинтересованост заграничног епископата баца сенку на представнике Православне Цркве у границама СССР, подгрева неповерење према њиховој послушности закону, и смета установљењу нормалних односа између Цркве и државе. Ипак би ми били стављени у врло тежак положај, када би од нас захтевали да изразимо своје неодобравање у ма каквом црквеном акту судског карактера, пошто зборник канонских правила, како је речено, не предвиђа суд за политичке преступе. Али чак и када би се православна јерархија, не узимајући у обзир ову околност, по примеру обновљенаца решила да приступи таквом суду, онда би срела читав ред специјалних тешкоћа, које стварају неуклонљиве препреке законском постављању процеса, при чему једино одлука суда може добити непоречан канонски ауторитет и бити примљен Црквом. Заграничне епископе могао би судити само сабор православних епископа, али се потпуно ауторитативан сабор не може састати већ и зато што се половина православних епископа налазе по тамницама и заточењу, и према томе њихове катедре не могу на сабору имати законито представништво. Сагласно црквеним правилима васељенског значаја неопходно је лично присуство оптужених на суду и само у случају злонамерног избегавања њиховог од суда допушта се ислеђење у њиховом одсуству. Загранични епископи, који су у очима совјетске власти тешки политички преступници, у случају свога повратка у границе СССР, били би лишени гаранције за личну безбедност, а зато њихово одсуство и не би могло бити злонамерно. Сваки суд претпоставља судско ислеђење. Православна Црква не располаже органима, помоћу којих би могла иследити ствар о политичким преступима православних епископа у иностранству. Али она не би могла изрећи свој суд ни на основу оног оптужног материјала, који су сабрале владине установе, и када би чак био поднет сабору, пошто би у случају протеста против њега од стране оптужених или подношења од њихове стране нових дата и оправдавајућих докумената, сабор био приморан да ревидира владино ислеђење, што би од стране Цркве био потпуно недопустивим нарушењем грађанских закона.

Обновљеначки сабор 1923. год који је учинио покушај суда, који од нас захтевају, и пренебрегао црквене законе, који то не допуштају, тим самим је учинио да су његове одлуке ништавне и ни од кога не признате. Закон о одвајању Цркве од државе је двостран, он забрањује Цркви да узима учешћа у политици и грађанској управи, но он садржи у себи и одрицање државе од мешања у унутрашње ствари Цркве: у њено вероучење, богослужење и управу.

Потчињавајући се потпуно овоме закону, Црква се нада да ће и држава савесно испунити према њој оне обавезе о чувању њене слободе и независности, које је у овом закону она примила на себе.

Црква се нада да неће бити остављена у овом бесправном и притешњеном положају, у коме се она сада налази, да ће закони о обучавању деце закону Божјем и о лишавању религиозних заједница права правног лица бити ревидирани и измењени у повољном за Цркву правцу, да ће мошти Светитеља, које Црква поштује, престати бити предмет богохулних поступака и да ће из музеја бити враћене у храмове.

Црква се нада да ће јој бити допуштено да организује епархијску управу, да изабере Патријарха и чланове Св. Синода, који ће радити са њим, да ради тога сазове, када нађе за потребно, епархијске скупове и сверуски православни сабор. Црква се нада да ће се влада уздржати од сваког јавног или тајног утицаја на избор чланова за ове скупове и сабор, да неће стешњавати слободу претресања религиозних питања на овим скуповима и. да неће захтевати никакве претходне обавезе, које ће унапред предодредити суштину њихових будућих одлука.

Црква се такође нада да рад, на овакав начин створених црквених установа, неће бити стављен у такав положај, при коме би назначавање епископа на катедре, одређивање састава Св. Синода, усвајање одлуке, били обављани под утицајем државног чиновника, коме ће, можда, бити поверен политички надзор над њима.

Подносећи ову представку на увиђај влади, Руска Црква још једанпут сматра за могуће да истакне да је она потпуно искрено изложила пред совјетском влашћу како тешкоће, које ометају установљење међусобно добронамерних односа између Цркве и државе, тако и она средства, помоћу којих би те тешкоће могле бити уклоњене. Дубоко уверена у то да трајни и пун поверења однос може бити основан само на потпуној правичности, она је отворено. изложила, без икаквих прећуткивања и двосмислености, да она може обећати совјетској власти, у чему не може одступити од својих принципа и шта очекује она од владе СССР.

Ако предлози Цркве буду признати за пријемљиве, она ће се обрадовати правди оних, од којих то буде зависило. Ако њено заступништво буде одбачено, она је готова на материјална лишавања, којима ће бити подвргнута, срешће то спокојно, имајући на уму, да се њена моћ не садржи у целости спољне организације, већ у јединству вере и љубави одане јој деце њене, а највише полажући своје уздање у необориву моћ њеног Божанског оснивача и у Његово обећање о неодољивости Његовог Створења.

б) ПОСЛАНИЦА МИТРОПОЛИТА СЕРГИЈА

Божјом милошћу смирени Сергије, митрополит Нижегородски, замењеник патријаршијског местодржитеља, и привремени патријаршијски Св. Синод, - преосвећеним архипастирима, Богољубивим пастирима, часном монаштву и свој верној деци свете сверуске Православне Цркве - радост у Господу.

Једна од брига преминулог светог оца нашег нашег патријарха Тихона пред његову смрт била је да стави нашу православну руску Цркву у правилне односе према совјетској влади и да тиме да цркви могућност за потпуно законско и мирно постојање. Умирући, свети патријарх је говорио: "Требало би поживети још три године". И, разуме се, он би ствар довео до краја, да изненадна смрт није прекинула његов свештени труд. На жалост, разне околности, а нарочито иступања заграничних непријатеља совјетске државе, међу којима су били не само редови - верни наше цркве, него и вође њихове, изазивајући с правом природно неповерење владе према црквеним радницима уопште, сметали су напорима светога патријарха, и њему није било суђено да за живота види своје напоре крунисане успехом.

Сада је опет пала на мене, недостојног митрополита Сергија, коцка да будем привремени замењеник првосвештеника наше цркве, а са том коцком пала је на мене уједно и дужност да наставим дело преминулог патријарха и да свим силама тежим мирном уређењу наших црквених ствари. Моји напори у том правцу изгледа не остају без плода: са установљењем уз мене привременог Св. Синода учвршћује се нада да ће се управљање нашом црквом довести у ред и поредак, и расте увереност у могућност мирног живота и делатности наше у границама закона.

Сада, када смо ми готово уз сами циљ наших тежњи, иступања заграничних непријатеља не престају: убиства, пожари, напади, експлозије, и томе сличне појаве подземне борбе очигледне су за све нас. Све то нарушава миран ток живота, стварајући атмосферу узајамног неповерења и сваковрсних подозрења. У толико је потребније за нашу цркву и у толико обавезније за све нас, којима су њени интереси драгоцени, који желе да је изведу на пут легалног и мирног постојања, да сада покажемо да ми, црквени радници, нисмо са непријатељима наше совјетске државе и са безумним оруђима њихових интрига, већ са нашим народом и са нашом владом.

Да то посведочимо, и јесте први циљ ове наше (моје и синодске) посланице. Затим вас извештавамо, да је у мају ове године на мој позив и са дозволом власти образован при патријаршијском замењенику привремени Св. Синод, који сачињавају долепотписани. Одсуствују преосв. Новгородски митрополит Арсеније, ко;и још није стигао, и Костромски архиеп. Севастијан због болести. Наше тражење да се допусти Синоду да почне посао управљања сверуском православном црквом крунисано је успехом. Сада наша православна Црква има у Савезу не само канонску, већ и по грађанским законима потпуно легалну централну управу; а ми се надамо да ће се легализација постепено распространити и на нижу нашу црквену управу: епархијску, протопрезвитерску итд. Није потребно објашњавати значај и све последице промене, која се на тај начин врши у положају наше православне Цркве, њеног духовништва, свих црквених радника и установа... Узнесимо своје захвалне молитве Господу, за таке благоволење о светој Цркви нашој! Изразимо јавно своју захвалност и совјетској влади за такву пажњу према духовним потребама православних житеља, а уједно с тим уверимо владу да указано нам поверење нећемо употребити на зло. Приступивши с благословом Божјим својој синодалној работи, ми јасно сазнајемо сву величину задаће, која стоји пред нама, као и пред свима представницима цркве уопште. Ми треба не само речима већ и на делу да покажемо да верним грађанима совјетског Савеза, лојалнима према совјетској власти, могу бити не само равнодушни према православљу људи, не само издајице православља, него и најревноснији приврженици православља, за које је оно скупоцено, као истина и живот, са свима својим догматима и предањима, са свим својим канонским и богослужбеним уређењем. Ми желимо да будемо православни и да у исто време будемо свесни да је совјетски Савез наша грађанска отаџбина, чије су радости и успеси - наше радости и успеси, а неуспеси - наши неуспеси. Сваки удар, уперен противу Савеза, био то рат, бојкот, или нека друштвена беда, или просто убиство из потаје, као варшавско, ми сматрамо као удар, уперен против нас. Остајући православни, ми се сећамо своје дужности да будемо грађани Савеза "не само из, страха него и по савести" (Рм. 13, 5). И ми се надамо да ћемо, Божјом помоћу, уз вашу општу сарадњу и подршку, ту задаћу решити. Сметати нам може само оно што је сметало и првих година совјетске власти уређењу црквеног живота на принципима лојалности. А то је - недовољна свест о свој озбиљности онога што се десило у нашој земљи Многима је учвршћење совјетске власти изгледало као некакав неспоразум, случајан и зато недуговечан. Заборавили су људи да случајности за хришћанина нема, и да у ономе што се дешава код нас, као свуда и свагда, такође дејствује десница Божја, која сваки народ води неуклонљиво ка означеном му циљу. Таквим људима, који не желе да схвате "знамења времена", и може изгледати да је немогуће прекинути са пређашњим режимом и чак с монархијом не прекидајући с православљем. Такво расположење неких црквених кругова, које се, разуме се, изражавало и речима и делима, и навлачило подозрење совјетске власти, кочило је и напоре Св. Патријарха да установи мирне односе цркве са совјетском владом. Та апостол нам узалуд не внушава да ми можемо "тихо и мирно поживети" по својој побожности само ако се покоравамо законитој власти (1. Тим. 2, 2), или треба да изиђемо из друштва. Само кабинетска маштала могу мислити да такво огромно друштво, као што је наша православна Црква са својом организацијом, може постојати у држави спокојно, сакривши се од власти. Сада, када наша патријаршија, испуњујући вољу преминулог патријарха, одлучно и неповратно ступа на пут лојалности, људи споменутог расположења морају или преломити себе и, оставивши своје политичке симпатије код куће, доносити у цркву само веру и радити с нама само у име вере, или, ако не узмогну преломити себе на једанпут, уклонити се привремено од посла и не сметати нам. Ми смо уверени да ће се они опет врло брзо вратити да раде с нама, уверивши се да се изменио само однос према власти, а вера и православно хришћански живот остају непоколебиви.

При оваквом стању ствари нарочиту значајност добија питање о духовништву, које је са емигрантима отишло у иностранство. Јака против-совјетска иступања неких наших архипастира и пастира, као што је познато, принудила су преминулог патријарха да укине загранични синод (5 маја) (22 априла 1922 г.). Но синод и до данас продужава да постоји, не мењајући се политички, а у последње време је својим претензијама на власт чак раздвојио на два табора заграничну црквену заједницу. Да би томе учинили крај, ми смо од заграничног духовништва затражили да да писмену обавезу о потпуној лојалности према совјетској влади у свој својој друштвеној делатности. Они који такву обавезу не буду дали или је буду нарушили, биће искључени из састава клира, који припада московској патријаршији. Држимо да ћемо ми, пошто се тако омеђимо, бити осигурани од сваке неочекиваности из иностранства. С друге стране, наша одлука ће можда натерати многе да се замисле, није ли и њима време да ревидирају питање о својим односима према совјетској власти, да не би прекидали са својом рођеном црквом и отаџбином.

За своју не мање важну задаћу ми сматрамо и припрему за сазив и сам сазив нашег другог помесног сабора, који ће нам изабрати не привремену већ сталну централну црквену управу, а такође донеће одлуку и о свима "отмичарима власти" црквене, који цепају Хитон Христов. Поредак и време сазива, предмети којима ће се бавити сабор и остале појединост и израдиће се доцније. А сада ћемо само изразити своје чврсто убеђење да ће наш будући сабор, решивши многа болна питања нашег унутрашњег црквеног живота, у исто време својим саборним разумом и гласом дати завршно одобрење и овом нашем послу, који смо предузели да установимо правилне односе наше цркве према совјетској влади.

На крају усрдно молимо све вас, преосвећени архипастири, пастири, браћо и сестре: помозите нам сваки у своме чину својим саосећањем и сарадњом нашем труду, својом усрдношћу према дому Божијем, својом оданошћу и послушношћу према светој цркви, а нарочито својим за нас молитвама Господу, да нам да да успешно и богоугодно извршимо посао који смо узели на славу Светог Имена Његовог, на корист свете наше православне Цркве и на наше заједничко спасење.

Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека је са свима вама. Амин. - 16, 29 Јула 1927 г. Москва.

За патријаршијског местодржитеља Сергије митр. Нижегородски.

Чланови привременог патријаршијског Св. Синода: Серафим, митр. Твердски, Силвестар, архиеп. Вологодски, Алексије, архиеп. Хутински, Анатолије, архиеп. Самарски, Павле, архиеп. Вјатски, Филип, архиеп. Звењигородски, Константин, епископ Сумски.

в) ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ИНОСТРАНСТВУ

"Мир браћи и љубав с вером од Бога Оца Господа Исуса Христа. Благодат са свима који неизменљиво љубе Господа нашег Исуса Христа" (Еф. 6, 23-24)

Извештавамо вас, љубљена чеда, о последњем најважнијем догађају из живота наше Свете Руске Цркве.

Јула месеца ове године замењеник патријаршиског местодржитеља Нижегородски Митрополит Сергије и Привремени Патријаршијски Синод објавили су нарочиту посланицу о положају Цркве у Русији о односу према Њој и према заграничној пастви совјетске власти. Та посланица је веома значајна. Објављујући да са почетком делатности Патријаршијског Синода, наша Црква у Русији "има не само канонску него и по грађанским законима потпуно закониту централну управу", она нас позива "да изразимо јавно своју захвалност" совјетској власти "за такву пажњу према духовним потребама православних житеља", да је признајемо за закониту, да јој се покоравамо "не само из страха него и по савести" (Рм. 13, 6), "да сазнајемо совјетски савез као грађанску отаџбину, чије су радости и успеси - наше радости и успеси, а неуспеси - наши неуспеси", а "сваки удар, уперен против Савеза... као удар, уперен" против представника Цркве. Посланица сматра за потребно и обавезно, да ми сви којима су "драгоцени интереси Цркве", који "желе да је изведу на пут законитог и мирног постојања", да ми "црквени радници" покажемо да "нисмо са непријатељима... совјетске државе и нисмо са безумним оруђима интрига њихових, већ са нашим народом и са нашом владом".

Уједно с том посланицом осуђује наше загранично духовништво и паству за неверност совјетској власти и за иступања против ње, захтевајући од духовништва да да писмену обавезу о потпуној верности совјетској власти "у свој својој друштвеној делатности", претећи да ће у случају неиспуњења тога захтева "искључити наша духовна липа из састава клира Московске Патријаршије". Најзад, посланица напомиње о томе, као да је Св. Патријарх Тихон 1922 год. укинуо наш Архијерејски Синод, и примећује да. Синод постоји "не мењајући се политички", и да је тобож "својим претензијама на власт чак раздвојио на два табора заграничну црквену заједницу".

Такав је последњи поступак замењеника Патријаршијског Местодржитеља и његовог привременог Св. Синода.

Шта да кажемо о њему? - Наша свештена и одговорна дужност архипастира Цркве и наша хришћанска савест налаже нам да о њему кажемо ово. Посланица Митрополита Сергија и чланова Св. Синода састављена је не слободно већ под силним притиском гонитеља наше Свете Цркве и мучитеља руског народа - бољшевика, пошто ни један архипастир, који је слободан од критика и ропства тих најљућих непријатеља Христових, не може их признати као закониту власт, не може веровати њиховим мирним односима према Св. Цркви и не може се надати да ће Црква установити правилне односе с њом. Познато је целом свету како су носиоци безбожне совјетске власти побили врло много служитеља олтара Господњег и верних синова Цркве - мирјана, како су многе светиње руског народа поругане и оскврнављене или чак потпуно разрушене, како се многи архипастири, пастири и мирјани и сада муче по тамницама, у заточењу, изгнанству, покорима и страдањима за св. веру и за законе отачке. Десет већ година траје антихристово гоњење на Христа и на Његову Св. Цркву у страдалничкој Русији, гоњење, које нас подсећа на прве векове хришћанства. Како је дакле могуће изражавати јавну захвалност таквој власти? Како је могуће говорити о њеној пажњи према духовним потребама православних житеља? Како је могуће радовати се њеним радостима и туговати при њеним неуспесима? Не, добра воља наших архипастира није саставила ту посланицу, већ зла воља непријатеља Христових.

Посланица тежи недосежном циљу: да установи нечувен и неприродан савез између безбожне власти и Св. Православне Цркве. Но, питамо ми речима Апостола : "Какву заједницу има правда с безакоњем? Какву везу има светлост са тамом? Како се слаже Христос с Велијаром?" (2. Кор. 6, 14-15).

Радости су совјетске власти - оскудица вере и побожности, умножење безакоња, развраћање људи, разорење Цркве, страдања верне деце Божије, проливање крви праведника, установљење на земљи царства ђавољег. Може ли то бити радост за Цркву?

Посланица Митрополита Сергија није архипастирска и није Црквена, већ политичка, и зато не може имати црквено - канонски значаји није обавезна за нас, који смо слободни од притиска и ропства богоборачке и христоненавидне власти. Под изговором мирног односа према Цркви, дајући дозволу Митрополиту Сергију да образује Синод, бољшевици су приморали њега и друге јерархе да изјаве да је совјетска власт законита, да јој се треба покоравати као богоустановљеној, да се њени интереси поклапају са интересима Цркве и да је свако противљење њој - преступ, и треба да буде кажњено црквеним казнама. На тај начин је посланица јерараха Цркве постала једно од средстава пропаганде совјетске власти, којим се њена безбожна политика уноси у црквени живот. Јерарси благосиљају противхришћанску политику непријатеља сваке религије. Стање ствари је потпуно туђе Цркви, штетно и опасно, способно да створи нову тешку пометњу у Цркви и да да повод бојазни ,за чистоту Православља у Русији. Црква не може благосиљати противхришћанску, а утолико више безбожну политику. Тврдећи ово, ми не можемо рећи да Црква треба да је потпуно туђа политици држава. Црква треба да буде изнад политичких страсти и партизанства, ипак она треба не само да благосиља хришћанску политику државе, већ и борбу њену са противхришћанским, а у толико више са безбожним начелима.

Шта ћемо још рећи? Можемо ли совјетску власт признати за закониту? Можемо ли дати писмену обавезу о верности тој власти? Не, ми не можемо и не треба то да чинимо. Ма сматрамо совјетску власт не законитом и не богоустановљеном, већ сматрамо да постоји по допуштењу Божјем, ради грехова наших и ради уразумљења нашег. Ми називамо совјетску власт христоненавидном и безбожном која руши и Цркву и Русију. Ми молимо Господа да избави нашу Цркву и Русију од притиска и ропства тој власти.

Може ли се сматрати као законита одлука Привременог Патријаршиског Синода о отпуштању са дужности и искључењу из клира Московске Патријаршије архипастира и осталих свештенослужитеља, ако они одрекну да даду писмену обавезу о верности совјетској власти? Таква одлука Синода не може се признати као законита и канонска. Она треба да се сматра као нешто што премаша власт и противречи не само свештеним канонима Цркве и посланици архипастира - соловјецких сужања совјетској власти, већ и посланици самог митрополита Сергија од 10 јуна 1926 год. који је сматрао немогућим да црквене казне примењује према заграничном духовништву "за његову неверност совјетском савезу".

"Не можемо да не истакнемо то даје рука непријатеља Цркве имала свога удела на оном месту посланице, где се говори о нашем Архијерејском Синоду. "Потпуно неправилно посланица подвлачи, као да је Св. Патријарх наш 1922 год. укинуо наш Св. Синод. Треба да изјавимо да је у то време био укинут не садањи наш Архијерејски Синод, већ Привремена Највиша Црквена Управа у иностранству. Садањи наш Синод није укидао ни Св. Тихон, ни његови прејемници у управи Цркве, ма да је свима нама добро било познато да он постоји, што сада потврђује и сам митр. Сергије и његов Синод, не одлучујући се ипак да објаве његово укидање. Тим мешањем двеју разних установа - Привремене Највише Црквене Управе у иностранству и Архијерејског Синода - непријатељи Цркве су се постарали да помету њену верну децу и да повећају црквену пометњу у иностранству. Посланица неправично прекорева наш Синод за раздвајање црквене заједнице на два табора. Напротив, он је увек тежио да уједини све епархије и духовне мисије у иностранству у једну целину. Разделили су нашу црквену заједницу два митрополита - Платон и Евлогије, који су се раније сами подчињавали нашем Синоду и користили се његовом помоћу и подршком, али су се 1926 год. на своју руку и незаконито одвојили од њега и зажелели да својим епархијама управљају сами лично, без одговорности, немајући над собом никакву вишу власт и поставивши себе изнад автокефалних јерараха.

Испитавши пажљиво посланицу замењеника Патријаршијског Местодржитеља и Привременог Патријаршијског Синода, и узевши у обзир да се највиша црквена власт у Русији налази у тешком ропству у непријатеља Цркве, неслободна у својим поступцима, а тако исто и то да ми немамо могућности да с њом нормално општимо, Свети Сабор Архијереја Руске Православне Цркве у иностранству решио је:

1.) Загранични део Сверуске Цркве од сада треба да прекине административне односе са Московском црквеном влашћу због немогућности нормалних веза са њом и због њене поробљености безбожном совјетском влашћу, која је лишава слободе у њеним изјавама и канонског управљања Црквом.

2.) Да би нашу јерархију у Русији ослободила одговорности за непризнавање совјетске власти од стране заграничног дела наше Цркве, од сада па до успостављења нормалних веза са Русијом и до ослобођења наше Цркве од гоњења безбожне совјетске власти, загранични део наше Цркве треба да сам собом управља, сагласно свештеним канонима, одлукама Св. Сабора Сверуске Помесне Православне Цркве од 1917-18. г. и одлуке Св. Патријарха Тихона, Св.Синода и Највишег Црквеног Савета од 7-20. новембра 1920. г. уз помоћ Архијерејског Сабора и Сабора Епископа под председништвом Кијевског Митрополита Антонија.

3.) Загранични део Руске Цркве сматра себе неодељивом, духовно-једном граном велике Руске Цркве. Она не одваја себе од своје мајке - Цркве и не сматра себе аутокефалном. Она као и до сада сматра за свога поглавара Патријаршијског Местодржитеља Митрополита Петра и његово име произноси на богослужењима.

4.) Ако за овим дође одлука Митрополита Сергија и његовог Синода о искључењу заграничних епископа и клирика, који не желе да даду обавезу о верности совјетској влади, из састава клира Московске Патријаршије, онда ће таква одлука бити неканонска.

5.) Одлучно одбацити предлог Митрополита Сергија и његовог Синода о давању обавезе о верности совјетској влади, као неканонски и врло штетан по Св. Цркву, како у Русији, тако и у иностранству.

Објављујући ову нашу одлуку свој верној деци Св Цркве, ми се надамо да ће нам Велики Пастироначелник Господ Исус Христос привести Њу добру, миру и радости и посрамити све њене непријатеље.

"Да воскреснеть Богь и расточатся врази Его" (Пс. 67, 2). Амин.

Митрополит Антоније Архиепископ Теофан Архиепископ Серафим Епископ Сергије Епископ Гаврило Епископ Гермоген Епископ Теофан Епископ Дамјан Епископ Серафим Епископ Тихон.

27. августа (9. септ) 1927. г. Срем. Карловци

г) МИТРОПОЛИТ ЕВЛОГИЈЕ ПАСТВИ

Љубљена у Господу браћо и сестро,

Око моје преписке са Митрополитом Сергијем, који врши дужност Местодржитеља Московског Патријаршијског Престола, створио се велики талас узбуђења и неспокојства. Разлог за то узбуђење дали су не неуспели и чак увредљиви за нас изрази у његовој посланици и у његовом апелу заграничном руском духовништву. Али је жалосно што се на основу тих израза ствара опште одречни однос не само према личности Митрополита Сергија него и према његовом раду. Будући истакнути јерарх Руске Цркве он се налази пред веома важним и тешким задатком: он тежи да дигне Цркву из њеног пониженог и бесправног положаја и да јој да правилну легалну организацију. Већ сама колосалнот тог задатка, који се остварује у изузетно тешким условима, захтева од нас нарочиту опрезност према њему, ставља нам у дужност да не доносимо о њему свој категорички завршни суд пре што о њему не изрази своје мишљење сва Руска Црква у лицу својих јерараха-исповедника и свега верујућег руског народа. Ми не чујемо глас те јерархије, а нарочито Местодржитеља Митрополита Петра, који јој стоји на челу; али то ћутање ми за сада немамо права да сматрамо као неслагање са Митрополитом Сергијем. Почекаћемо исто тако да видимо шта ће рећи и верни чувар побожности - руски народ, који је тако јасно и одређено осудио и живоцрковнике и обновљенце за њихово човекоугађање; спокојно ћемо сачекати поуздани и строги суд црквене народне свести и о поступку Митрополита Сергија.

Још мање неспокојства треба да изазива однос Митрополита Сергија према нашој заграничној Цркви. Да, ми га признајемо за законског стварног возглавитеља јерархије руске Цркве, али његов захтев да изразим "лојалност према совјетској власти", ја усвојити нисам могао, пошто тај захтев није црквени већ грађански, и уз то не односи се на нас као емигранте. Све што сам му обећао, из љубави према мајци - Цркви, то је - уздржавање духовништва од мешања у политику, оградивши се при томе, да се духовништво не може одрећи молитве поводом ових или оних догађаја друштвеног или државног живота, нити религиозно-моралног осветљивања живота уопште, и да се у томе састоји наше диаметрално размимоилажење са општим правцем совјетске власти, која тежи да искорени Бога из људске душе. На тај начин, у своје одговоре Митрополиту Сергију ја нисам унео ништа ново; ја сам само још једном засведочио своју верност заветима покојног Патријарха Тихона и моје се гледиште поклапа са гледиштем које је изложено у документу, познатом под именом "Посланица Православних Епископа заточених на Соловјецким Острвима", који собом представља једну од варијаната преговора Патријаршијске Руске Цркве са совјетском владом.

Хвала Богу, моји најближи сарадници на њиви Христовој, црквени пастири показали су се, осим два-три изузетка, потпуно сагласни са мном, и у том смислу послали су ми своје изјаве. Попуштајући општем узбуђеном расположењу пастве, ја нисам те изјаве послао у Москву, ограничио сам се само на то што сам Митрополиту Сергију јавио да су те изјаве дате, скупљене, да их чувам у својој канцеларији и да ја узимам на себе одговорност за њихово извршење. Таква једнодушност још једном служи као утешни доказ нашег узајамног схватања и међусобног поверења.

Томе поверењу, а уједно с тим и потпуном спокојству ја хоћу да позовем и сву моју верну паству, коју ми је поверио Господ и Св. Патријарх Тихон. Верујте ми да се у правцу нашег црквеног живота, у вези са последњим апелима Митрополита Сергија, није десила и неће се десити никаква промена; верујте да ће он спокојно тећи оним истим слободним коритом, којим га ја упућујем већ седма година. И ја никада, ни под каквим утицајима и чак притисцима, нећу изменити његов правац и нећу прекорачити оне границе, које ми указују моја архијерејска савест и моја пламена љубав према Мајци - Цркви и према драгој отаџбини и према мојој љубљеној пастви.

Бог мира са свима вама (Рм. 15, 33).

20. октобра (2. новембра) 1927. год. Митрополит Евлогије.

д) СИЛА, ЧУДО, СВЕТЛОСТ

Црквена десетогодишњица 1917-1927

Десетогодишњица бољшевичке владавине у Русији пропраћена је у совјетској штампи бучним написима, рекламерском статистиком, и безобзирним хвалењем управљача.

Само о једној ствари совјетска штампа не говори ни речи: о вери и Цркви.

Десет је година како су објавили "Јуриш на небо (штурмь небесь) и како свом силом своје власти наваљују на Цркву, ваљда би могли које чим да се похвале, да објаве победе, макар и привидне, цифре, макар и нетачне. Не смеју. Боље им је кад ћуте. Цифре и факта громко говоре у овој ствари и сведоче да камење, бачено у вис, пада на главе оних који га бацају.

Пре десет година бољшевици су се докопали власти и почели да руше све до темеља.

У то исто време Црква је довршила, боље рећи, успоставила своју организацију, која је пре двеста година била поремећена уништењем патријархата и одузимањем парохијама њихових права и значаја. На Сабору 1917 год. патријархат је успостављен, парохије су добиле освештану Сабором нову организацију.

Десет година бољшевичке борбе са Црквом учврстиле су патријаршијски престо тако да о његовом уништењу не смеју да маштају ни сами бољшевици, и већ почињу да раде на томе да ступе у вези са њом.

О парохијама говоре цифре, та сама статистика, којом тако воле да се кочопере бољшевици. Цифре показују ово: до револуције у Русији је било 52 хиљаде религиозних општина свих вероисповести, од којих је 42 хиљаде било православних. У садање време по рачунању бољшевика има 37 хиљада православних парохија, које су сами бољшевици регистровали и легализовали. Овај мањак парохија одговара броју одвојених од Русије православних житеља Пољске, Естоније, Латвије, Литве, Бесарабије. Парохије су легализовали сами бољшевици, објавивши црквена имања за државна, и предавши их на употребу друштвима верујућих.

Та се "друштва" региструју када имају најмање 20 чланова. И у совјетској штампи се непрестано чују жалбе на "црквенике" и "црквене совјете", нарочито за време ма каквих избора.

42 хиљаде православних парохија, то је сила с којом се није шалити. Не изменивши се ни за јоту у своме ратоборном безбожништву, бољшевици су при крају десетогодишњице били принуђени да забране богохулне процесије по улицама и, у опште, богохулне форме пропаганде и иступања комунистичке омладине. Истиче се потреба "научне" пропаганде. Под притиском православних житеља.по судовима се изричу пресуде против незаконитог забрањивања звоњења у црквена звона.

Црквена организација је читава од врха до дна и ни у чему није нарушена. Ту силу бољшевици нису могли да савладају. Они стрељају, бацају у тамнице, и шаљу у заточење црквене раднике. Но заклањају се не иза кривица, већ иза "подозрења" у политичкој непоузданости, знајући одлично да их чиста и строга црквеност удара по корену, дубље и јаче од сваке политике.

О тој црквеној сили бољшевици не говоре ни речи. Не говоре ни о томе да је број епископа руске Цркве, који је до револуције износио 70, сада порастао на 300, не говоре ни о томе да више од 150 епископа чаме по тамницама и заточењима са хиљадама свештеника, да су 380 епископа мученички окончали живот са 7 хиљада свештеника,. да се, и поред тих страшних цифара не смањује број оних који желе да приме на себе не власт, почаст и ситост епископства и свештенства, већ крст и муку служења Цркви, и да оскудице у пастирима нема.

Не говоре бољшевици ни о томе да је 300 архијереја живоцрковничких, обновљеначких, липковских - народ црквени избацио из цркве и окружио општим презрењем, и они постоје једино захваљујући подршци бољшевичке власти, без икакве наде на ма какав црквени значај и утицај.

На многим храмовима обновљена су кубета, велики је број обновљених икона, а чудеса - још чекају свога летописца. Њих не виде једино они који ништа не желе да виде, о њима ћуте једино они који се, јуришајући на небо и крвљу заливајући земљу, ужасавају пред чудесима милости и љубави Божје. Та су чудеса видела не само чеда Цркве или њени непријатељи, већ и цео свет.

Православна Руска Црква засијала је оном светлошћу, оним непомрачивим сјајем, који савлађује сваку таму. Имена Исповедника Патријарха Тихона и мученика Митрополита Венијамина у целом свету се изговарају са подједнаким поштовањем. Православна Црква одавна привлачи на себе пажњу Енглеске и Америке, но сада се у тим земљама осећа силна тежња ка њој. У протестантској Немачкој се Православље не само изучава, него се веома значајне групе стреме да не само умом већ и духом постигну суштину његову, да поцрпе у њему животворну силу, да његовом светлошћу озаре свој религиозни живот.

Откуда та светлост?

Сетите се оног архијереја у заточењу, који до појаса у снегу, без топле одеће, својим сопственим рукама поправља разваљену колибу, и усељује се у њу. У хладном блеску северне светлости он служи Св. Литургију сваки дан и из дубине ледене пустиње види сву Русију, сав свет, и моли се за њих, и позива их да се не завлаче у "неосетљиво спокојство".

Невидљиви таласи теку из таквих колиба, од таквих подвижника - молитвеника, негде се сусрећу и сливају, а потоци светлости озаравају свет.

О томе бољшевици ћуте, и не смеју ни речи да кажу.

Но ћуте они и ономе што, изгледало је, требало је да буде њихов триумф - о посланици Митрополита Сергија.

Имају чега ради да ћуте: десет година стварали су црвену армију, десет година хранили су је безбожништвом, а када је загрозио рат - принуђени су да траже помоћ Цркве, да би подигли ратнички дух за одбрану Отаџбине.

О каквој се ту свечаности може говорити?

Шта се може рећи о победи над Црквом, када у тамницама и заточењима ћуте они, који се не боје ни стрељања, ни ледених пустиња, већ чврсто стоје и бодро се моле? Ћутање се њихово чује свуда, а ако проговоре - глас ће њихов бити громовски.

Шта се може рећи о успесима, када комунистичка омладина иде у Цркву, сељаци обнављају цркве, а радници зидају нове? Како проговорити, када американски раднички делегати упорно стављају питање: зашто гоните за веру?

Страшна је и болна за нас реч Митрополита Сергија. Суд над том речју даће исповедници и зидари храмова, а ми нисмо у стању.

Но ћутање бољшевика је појмљиво: јуриш на небо завршен је поразом. Сила, чудо и светлост Цркве победили су злобу и таму, - и синови таме и зла ћуте о томе у дан празновања крвавог јубилеја.

И. Никаноров

ђ) "КРАЈ РУСКОГ ПРАВОСЛАВЉА"

Под таквим апокалиптичким насловом објављен је недавно чланак у београдској "Политици" (Бр. 6965).

Њиме се хоће централни проблем Словенства да реши на начин који у себи нема ни мало интуиције за философију историје још мање пророчке видовитости. А највидовитији Словени: Гогољ и Достојевски, Хомјаков и Флоренски, Св. Сергије Радонешки и Св. Сава, Св. Серафим и Николај Охридски, који сачињавају зеницу словенске душе, виде у Православљу централни проблем Словенства, од чијег правилног решења зависи решење најглавнијих проблема словенске душе. Руско Православље, чији крај са кратковидном злурадошћу објављује Политикин чланкописац, било је увек будно око, којим је велики руски народ видео све наше српске болове и туге, страдања и невоље. Још је далек завршетак историје човечанства, да би философ историје, без опасности да буде ускоро демантован, могао објавити смрт једне таква крупне историјске силе као што је Руско Православље. Ма колико материјалистички поглед на историју имао човек, ипак не може порећи да су религије увек биле главне стваралачке историјске силе, било у позитивном или у негативном смислу.

Поводом посланице митрополита Сергија, коју горе у преводу објављујем, написан је Политикин чланак са апокалиптички смелим закључцима о крају Руског Православља.

Писац полази од тврђења да "у Русији под старим царистичким режимом није постојало никакво одређено верско обележје за масе руске". - Не треба студирати већ само завирити у историју руског народа, па ће се видети да она непоречно сведочи да је руска маса од сто милиона стварно носила одређено православно обележје. По тврђењу Достојевског, а и самих историјских чињеница, у свима важнијим моментима своје историје руски се народ православно опредељивао. То православно обличје и обележје руског народа вековима су стварали многобројни Светитељи земље руске. И у односу према српском народу руски се народ опредељивао тим православним осећањем својим. Зар би без одређеног православног обележја и схватања руски народ онако изобилно помагао наш народ за време робовања под Турцима, а и по ослобођењу од Турака за све време до бољшевичке револуције? Зар није баш православно осећање братства диктовало Хомјакову, Достојевском, Аксакову, Черњајеву да онако дирљиво позивају руски народ у име Православља у помоћ Србима? Зар није баш то одређено и развијено осећање братства довело из далеке Русије херојске пукове руске са Черњајевим на челу да се боре за наше ослобођење од Турака?

Зар није, за нас Србе дирљиво велики цар, Николај II, јуна месеца 1914 год. код Казанске Саборне Цркве у Петрограду позвао, а затим и повео руски народ у рат за одбрану нејаке сестре православне Србије? Девет милиона браће Руса побожно је жртвовало своје животе под том лозинком. Гледано из тих историјских чињеница, да ли може бити основано и оправдано тврђење пишчево: "Православље је било у Русији само једна политичка застава, коју су самодршци руски развијали идући у борбу за проширење граница своје земље - Да ли и када су ишли у борбу за проширење граница наше земље, и бугарске земље? Ако је мало и било тог елемента, но сводити на њега све, више је него неопростива увреда према оним милионима живе, и циничка незахвалност према оним милионима пале браће Руса, који су пошли у Европски Рат да заштите "нејаку сестру православну Србију".

Зар је то свећа захвалности коју београдска "Политика" пали на мученичком гробљу изгинуле браће Руса, бескрајном гробљу, који се протеже од Северног до Јегејског мора?

"Сељак руски, вели чланкописац, прихватио је неке скроз спољашње знаке, извесне фетише источне цркве, али је у души својој остао незнабожац". А енглески књижевник и публицист Стивен Грам (Graham), који је 15 година живео међу руским мужицима у Русији, да би их што боље изучио, нема довољно речи да похвали дубину њиховог православног осећања и живота. Ако господин чланкописац под фетишима источне Цркве разуме иконе и обреде, онда ако не зна, може лако дознати да је на тим "фетишима" Растко израдио од себе - Светог Саву. Што важи за нашег Св. Саву, важи и за многобројне руске Светитеље: Св. Антонија Печерског и Св. Сергија Радонешког, Св. Филипа Московског и Св. Тихона Задонског, Св. Митрофана Воронешког и Св. Серафима Саровског и др. А сваки је од њих за руски народ оно што и Св. Сава за нас. Не треба заборавити: Бог је - Бог живих а не мртвих. Живој души и живом оку православном живе су свете иконе и свети обреди православни, а мртвоме је све - мртво. Мртве су му свете иконе, мртви - свети обреди, мртви - светитељи, мртав и сам - Бог.

Још Политикин чланкописац тврди да је сељак руски "у души својој остао незнабожац". Овако штогод може тврдити само безобзирни српски полуинтелигент, који за мерило свих ствари видљивих и невидљивих узима свој бескрајно горди, ма да бескрајно пусти - разум. А када у душу руског сељака гледа видовити Достојевски или мудри Соловјов, он под кором греха у њој види - Лик Христов. На тој чињеници они и заснивају целокупну историјску мисију Русије у свету. Па и сами бољшевички самодржци, који су генијално виртуозни у антиправославној пропаганди и нероновски безобзирни у гоњењу Православне Цркве, доживели су пораз, јер народ руски у маси остаје веран Православљу. А то значи да је верско обележје и убеђење православно и сувише одређено и постојано код те масе. Да и не говоримо о херојски - мученичкој борби руског народа за Православље у време робовања Татарима.

Изгледа да је чланкописац донео овакве закључке о руском Православљу зато што је лаковерно узео абата Кесе за свог главног информатора о стању Православне Цркве у Русији. Но узети језуита за информатора о Православљу, исто је што и узети Јуду за информатора о Христу. Писац лаковерно и детињски наивно усваја закључке абата Кесе: "Руска Црква није сама по себи представљала никакву, ни политичку, ни моралну силу". А највећи историчар руски, професор Кључевски показује и чињеницама доказује да је Руска Православна Црква била и остаје најглавнија стваралачка сила у руској историји. Завирите ли пак у најновију историју руске Цркве под бољшевицима, видећете хиљаде исповедника и мученика, који свесно, а неки и радосно певајући "Христос воскресе"..., иду у смрт за Православну веру своју. Сама бесомучна хајка бољшевика на Православну Цркву показује од коликог је политичког значаја само постојање њено. А ево једног најсвежијег примера неустрашивог исповедања вере православне: недавно су бољшевичке власти у Кустанају хтеле да одузму храм православнима; неколико десетина православних затворе се у храму и кад је бољшевичка полиција почела пијуцима разбијати врата храма, они унутра реше да запале храм унутра и себе у храму, само да не допусте бољшевицима да им храм оскврнаве. И заиста, они запале храм и изгоре заједно са њим.[3] Ма којим мерилом мерили ове чињенице, не може им се одрећи огромна морална вредност и до максимума развијена религиозна свест. Црква која даје овакве исповеднике и браниоце, не може бити уништена, па макар десет бољшевизама нападали на њу у исто време.

Ја нећу нити да браним нити да осуђујем посланицу митрополита Сергија, то ће најбоље и најмудрије учинити сам православни руски народ, али гледати у њој "крај руског православља" - преран је, произвољан је, и до неозбиљности необјективан закључак. Неистинито је чланкопишчево тврђење да је ту посланицу "потписао сабор оних архијереја који су до сада били интернирани на Соловецким острвима и које је цела емиграција признавала и дубоко поштовала". Православни архијереји руски, заточени на Соловјецким острвима, упутили су са своје стране бољшевичкој влади нарочиту посланицу, коју објављујем горе. Но без обзира на то, Руску Православну Цркву не сачињава митр. Сергије; она нити је почела са њим нити може умрети са њим. Руски народ који је имао снаге и умео да Православну Цркву одбрани од бољшевика и од бољшевичке "Живе Цркве", умеће да је одбрани и од митр. Сергија и његових сарадника, ако су пошли неправославним путем, који може издати Цркву.

Но безобзирност Политикиног чланкописца такмичи се са најнеопростивијом клеветом, када Распућина разврстава у исту групу са "старцима". Он вели: "Жалосно је, да су последње манифестације Православља у унутрашњем животу Русије били, Распућин и читав ред оних "стараца", који су својим подвизима замућивали и више и ниже слојеве руског друштва".

На првом месту, Распућин не спада у манифестације Православља већ у психопате; он није био никакав званични представник Православља; непојмљиво је како ико може подводити под Православље и сматрати за "манифестацију Православља" његово злочиначко злоупотребљавање доброте неких утицајних личности у Русији. Што се "стараца" тиче, Политикин чланкописац сигурно не зна да су тим духовним старцима, тим светим подвижницима, као што су Опћински: Макарије, Лав, Анатолије, Леонид, Јосиф, Амвросије, Нектарије, одлазили за савет Достојевски и Толстој, Леонтјев и Соловјов, и да су пуни дивљења према њиховој мудрости и светости. - Зар није много природније и логичније видети манифестације Православља у светлој и светој личности многонамученог Исповедника Патријарха Тихона, Митрополита Венијамина и хиљаде поубијаних за веру свештеника и десетине хиљада простих православних људи? Пошто чланкописац у својој раздраженој Христоборачкој фантазији сматра Распућина за "представника руског православља", природно је што у томе види доказ "да је оно увек било скроз нездраво и површно и да је неосновано схватање према коме је Русија била искрени и озбиљан заштитник источне Цркве".

"Руска Црква никад није имала профета", написао је абат Кесе, и усвојио Политикин чланкописац. А ја се повлачим у дубокомисленог Гогоља и са њиме питам, и са њиме одговарам: "Зашто ни Француска, ни Енглеска, ни Немачка не пророкују о себи, а пророкује о себи једино Русија? Зато што она јаче од других осећа руку Божју на свему".[4] - Ја незнам шта абат Кесе и његов идејни сателит разумеју под профетом, ади једно знам: да у новије доба ни Европа, ни остали континенти, нису имали већег пророка од Достојевског. Он је у своме делу "Бесы" до појединости прорекао бољшевизам у Русији, али и његов крај. У тело Русије ће, пророкује Достојевски, ући легион бесова као некад у тело еванђелског бесомучног, и са њом ће се десити исто што и са еванђелским бесомучним. И као мото свога романа ставља еванђелски догађај: "А онде пасијаше велики крд свиња и мољаху Га беси да у њих уђу. И допусти им. Тада изиђоше беси из човека и уђоше у свиње; и навали крд с брега у језеро, и утопи се. А кад видеше свињари шта би, побегоше и јавише у граду и по селима. И изиђоше људи да виде шта је било, и дођоше к Исусу, и нађоше човека из кога беси беху изишли, а он седи обучен и паметан крај ногу Исусових; и уплашише се. А они што су видели казаше им како се исцели бесни" (Лк, 8, 32-36). "Пријатељу мој", узвикује Стеван Трофимович, коме овај еванђелски догађај читају, - то је сасвим као наша Русија. Ти беси, који су изишли из болника и ушли у свиње - то су све ране, све мијазме, сва нечистота, сва беси и сви ђаволчићи, који су се накупили у великом и милом болнику нашем, у Русија нашој, у току векова!.. Но велика мисао и велика воља осениће је одозго, као и тог безумног бесомучног, и изићи ће сви ти беси, сва нечистота, сва та гадост, која се загнојила на површини... и сами ће молити да уђу у свиње. Та и ушли су већ може бити! То смо ми, ми и они, и Петруша... и остали с њим, и ја, може бити, први на, челу, и ми безумни и побеснели бацићемо се са стене у море и сви ћемо потонути... Но болник ће се исцелити и "сешће крај ногу Исусових"... и сви ће гледати са запрепашћењем."[5]

Први део Достојевсковог пророштва се испунио на наше очи, зашто да се не испуни и други: да болника - Русију исцели Христос? - Нема сумње, Достојевски је пророк руске бољшевичке садашњице, но исто тако и пророк руске православне сутрашњице. Његово пророчко надахнуће показало се истинито у првом случају, зашто се не би показало и у другом? У сваком случају, психологију загонетне Русије и путеве њене историје боље зна и види Достојевски, кога је садашњица оправдала као пророка, него абат Кесе, који о Руској Цркви паше са провидном прозелитском намером.

Још је Достојевски писао у своме "Дневнику": "Ко не појима у нашем народу Православље и коначне циљеве његове, тај никада неће појмити ни сам наш народ. Шта више: тај не може ни љубити народ руски. Сва народна начела у нас, у суштини својој, никла су из Православља... Руска вера, руско Православље јесте све што руски народ сматра за своју светињу: у Њему су његови идеали, сва правда и истина живота".

Стојећи уз "пророка руске револуције" Достојевског, гледајући његовим видовитим оком путеве руске историје, човек не може не видети да револуција ни у ком случају не значи "крај руског православља", већ повод и поприште за тријумф Православља, у коме Достојевски види "нову реч", коју Словенство има да каже свету.

--------------------------------------------------------------------------------

НАПОМЕНЕ:

1.Апокалипсe (прим. приређивача - Светосавље.орг) 2.заменика (прим. приређивача - Светосавље.орг) 3.Види о томе опширније "Хришћански Живот", бр. 8-9, г. 1927. стр. 195-197. 4.Гоголь Н. Переписка сa друзьими 5."Бесы", стр. 630 (издание А. Ф. Маркса, 1894. год). опширније о томе види моју студију: "Философија и религија Ф. М. Достојевског", стр. 179