Ја знам Достојевског као пророка, као апостола, као мученика, као песника, као философа. Многостраност његовог генија поражава. Свечовечански широк и дубок, он припада свима, али и сви припадају њему. Он је толико човек, толико свечовек, да је свима род: род Србима, род Бугарима, род Грцима, род Немцима, род свима људима на свима континентима. У њему има свакога од нас, те сваки може наћи себе у њему. Својом свечовечанском саосетљивошћу и љубављу он је свима свој.
Ми људи живимо у свету двоструке реалности: физичке и духовне. Шта је то физичка реалност? – Материја. А шта је материја? Има данас физичара који тврде да материја, уствари, не постоји; постоји само нематеријални праелектрони и фотони. А духовна реалност, шта је то? – Душа. А шта је душа? Нешто непосредно дато нашем бићу, нешто чему не знамо ни суштину ни облик.
Сматрајући материју и душу за реалност, нисмо ли привиђења прогласили за реалност? Ма како хтели да се осведочимо о реалности материје и душа, наша људска мисао и наше људско осећање сведоче једно, само једно: и материја и дух изаткани су од нечег што личи на сенку и на сан: соние есмy непосто%ное = ми смо непостојано сањање. А све оно што називамо стварима и бићима, од исте је материје од које и сан: вс% сен#, вс% сон#= све је сенка, све је сан. И овај наш земаљски свет реалношћу својом личи на сан који неко сања. А ми људи, део тог космичког сна, крећемо се у овом свету као сенке међу сенкама, као привиђења међу привиђењима, као утваре међу утварама.
Но мисао људска, чија је природа фантастичнија и од саме природе сна, неуморно пита: шта је то што материју чини реалношћу, а шта – што душу чини реалношћу? И материју и душу чини реалношћу само свемоћни Творац свих реалности: Бог Логос. То је еванђелски одговор људској мисли, једини одговор који за њу значи истинску благовест. Све што постоји, утолико је реално уколико има у себи Логосне силе. Реалност уствари и није ништа друго до логосност. Оно што природу чини природном, и човека човеком, и душу душом, и материју материјом, и небо небом, и земљу земљом, и живот животом, и биће бићем јесте – логосност.
„Логос постаде тело" (Јн. 1, 14). Ове три речи садрже целокупно еванђеље божанског и човечанског реализма. Тек оваплоћењем Бога Логоса људи су сазнали праву, непролазну, вечну реалност. До оваплоћења људи су заиста били привиђења. Од оваплоћења кроз све што је људско почиње да струји божанска реалност. И сваки је човек утолико истински реалан уколико сједини себе са оваплоћеним Богом Логосом. а то значи: уколико се учлани у тело Богочовека Христа које је Црква. Као тело Бога Логоса, Црква је уствари једина непролазна реалност у овом пролазном свету.
Пророчки надахнуто и апостолски усхићено Достојевски је осетио сву бескрајну важност оваплоћеног Бога Логоса за наш земаљски свет. То је прва и најглавнија реалност, и основ сваке трајне реалности. Достојевски изјављује: Извор живота, умирење човека и спасење свих људи од сумње, и услов – сине љуа нон – биће целог света садржи се у овим речима: „Логос постаде тело, и обитаваше међу нама пун благодати и истине, и ми видесмо славу његову, славу као јединороднгоа од Оца", – и увери у ове речи – Све вредности неба и земље Достојевски налази у оваплоћеном Логосу, зато и вели: Све се састоји у томе да Логос заиста постаде тело. У томе лежи сва вера и сва утеха човечанства, утеха које се оно никада одрећи неће.
Поставши човек, Бог Логос је учинио остварљивим за људе божанске вредности, божанске идеале. Он је показао да људи могу живети Богом и остваривати у овом свету Божије мисли и жеље. Немогућно је, изјављује Достојевски, веровати да „Логос постаде тело", т.ј. да идеал беше присутан телесно, а не веровати да је достижан за цело човечанство. Може ли човечанство истрајати без ове утехе? Али, Христос је зато и дошао, да би човечанство сазнало да се и земаљска природа, дух човечји, може заиста овде и телесно јавити у таквом небеском сјају, а не само духовно, као идеал, да је то исто тако могућно као и природно. Ученици Христови, који ово просветљено Тело обожаваху, доказаше под највећим мукама каква је то срећа ово Оваплоћење у себи носити, савршенство овог Лика подражавати и у његово Оваплоћење веровати. А други, који посматраху какву срећу ово Оваплоћење даје чим човек почне стварно узимати удела у његовој красоти, дивљаху се, чуђаху се, и зажелеше најзад да и сами уживају то блаженство: постадоше хришћани и унапред се радоваху страдању. Све се овде састоји у томе да Логос постаде тело. У томе лежи сва вера и сва утеха човечанства, утеха које се оно никада неће одрећи.
За Достојевског Богочовек Христос је нешто веће и више и од свега најузвишенијега што људи замислити могу. А када би се чак поставила дилема: Христос или Истина, – Достојевски би изабрао Христа, а одбацио Истину. Таква је његова вера; вера са којом се може такмичити само вера једнога апостола Павла. Таква вера сачињава његово Вјерују. Ево његових речи о томе: „ Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују је сасвим просто; ево њега: ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином ".
Христос је Логос и Логика свега што постоји: Он даје смисао и животу, и свету, и човеку, и целокупној творевини. Одбацимо ли Њега, одбацили смо оно на чему свет стоји и ради чега постоји. Свима који одбацују Христа Достојевски апостолски смело објављује: „Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити место Христа".
Појава Бога Логоса у личности Богочовека Христа јасно показује да је у овом свету Бог једина истинска реалност, а човек само утолико уколико оваплоти у себи Бога Логоса, уколико се ологоси. Својим радом и учењем, Богочовек непобитно показује и доказује да у овом свету стварно постоје две истинске реалности: Бог и човек. А између Бога и човека налазе се све остале реалности. Али се диференцирање реалности врши само у светлости највише реалности: Бога. Откидање од те реалности сурвава мисао у псевдореалност, у противбиће, у небиће. Најпотпунија и најстрашнија псевдореалност јесте Сатана. Јер он представља најоштрију откинутост и највећу удаљеност од Бога.
За нашега словенског пророка и апостола Достојевског, Бог је највећа реалност и најближа стварност. За његове хероје постоји једна главна мука: Бог. „Бог само и мучи", – то је њихова општа исповест. Ако Бога нема, онда је све – ђаволски хаос, и бесмислица, и глупост. Онда – свет на апсурдима почива.
Друга реалност, највећа после Бога, јесте човек, његова бесмртна душа, његова личност. Наш пророк многа богомудра пророштва свија око те реалности. Он пророкује: „Без вере у своју душу и у њену бесмртност, живот је људски неприродан, немислив и неподношљив". Кад је Бог прва реалност, онда је бесмртност душе друга реалност. Бесмртност душе је главни извор свих непролазних вредности људских. Шавише: „Идеја о бесмртности јесте сам живот, живи живот, његова завршна формула и главни извор истине и правилног сазнања за човечанство". Без бесмртности душе живот људски не би имао никаквог смисла и оправдања. Једино „из вере у бесмртност душе проистиче сав више смисао и значај живота, проистиче жеља и воља за живот. Та вера је једини извор живота на земљи, здравља, здравих идеја и здравих закључака".
Апостол бесмртности човекове душе не може да замисли човека без Бога. Човек постоји зато што постоји Бог. Да нема Бога, човек не би могао постојати. „Лична бесмртност и Бог су једна и иста – идентична идеја"–, објављује Достојевски. „Ако Бога има, онда сам ја бесмртан", с правом тврди он. Зато је за њега највећа ствар на земљи: веровати у Богочовека Христа и у загробни живот.
Целог живота свог Достојевски је пророковао о Богочовеку и о преображају човека помоћу Богочовека. Као пророк и видилац, он је и човеково зло и човеково добро свео на његове праизворе: зло на ђавола, добро на Бога. Јер је главна одлика пророка: са гледишта вечности гледати свет и човека у свету, мислити мисао Божију о свету, објављивати Божији план о свету, радити дело Божије у свету.
Православни реализам није ништа друго до богочовечански реализам: благодатно и органско сједињавање Божијег и човечјег, небеског и земаљског. Аналогно Богочовеку: свако осећање, од највећег до најмањег, свака мисао, од највеће до најмање, да се ологоси, обогочовечи, и тако обесмрти. А то се збива са човеком, када се уцрквени и оцрквени, када постане жива ћелијица у Богочовечанском организму Христовом: Цркви. Богочовечанске силе Христове непрекидно делају у организму Цркве, и све што је човеково испуњују божанском вечношћу и животношћу. Ено, примери тога су: старац Зосима, Аљоша, Кнез Мишкин, макар и остали оствариоци православног богочовечанског реализма.
У новије доба Достојевски је највидовитији пророк и најречитији апостол Лика Христовог. Лик Христов је једина Светлост за све таме у које може запасти род људски, једини излаз за све смрти, једина утеха за све муке, једини путоказ за све заблуде. „Ми на земљи заиста лутамо, вели Достојевски, и када пред нама не би било драгоценог Лика Христовог, ми бисмо се изгубили у заблудели сасвим, као људски род пред потоп".
Савест људска, сама по себи, није непогрешиво мерило добра и зла, нити сигуран путовођ кроз живот. Достојевски пише: „ Савест без Бога је ужас. Она може заблудети у крајњем неморалу. Човек мора непрестано постављати себи питање: јесу ли моја убеђења истинита? За њих постоји једна једина провера; та провера је Христос". „Ако немамо ауторитета у вери и Христу, онда ћемо у свачему залутати. За мене је Христос – морални образац и идеал ".
У свету наших трагичних земаљских релативности Достојевски је богонадахнути пророк и апостол апсолутне Лепоте. „Лепота је идеал, вели он. Али су се идеали код нас као и у цивилизованој Европи давно поколебали. У свету постоји само једна једина појава од апсолутне лепоте: Христос . Та бескрајно дивна појава је, разуме се, бескрајно чудо. Цело Еванђеље светог Јована је испуњено овом мишљу: Јован види чудо Оваплоћења, видљиву појаву Лепога". „ Лепота ће спасти свет ", пророковао је Достојевски. Несумњиво, апсолутна Лепота која је Христос, оваплоћени Бог Логос.
Чаробни Лик Христов је у Православљу све. „Удубите се у Православље", препоручује Достојевски. „То није само црквеност и обредност; то је живо осећање. У самој ствари, у њему је једино Лик Христов". Све што је православно зрачи тајанственом и благом светлошћу Лика Христовог. Словенски апостол Лика Христовог објављује: „У свој својој чистоти Лик се Христов сачувао у Православљу". А када даје схему вере, он вели: „Схема вере: Православље садржи у себи Лик Исуса Христа".
Ја не познајем краћу и садржајнију дефиницију Православља од ове. Само пророк божанског надахнућа могао је сва еванђеља и сва предања православна свести на Лик Христов. И из њега извести што треба земљи и небу, човеку и човечанству. Живећи Ликом Христовим, чувајући све његове вечне и раскошне дарове, Православље носи у себи решење свих личних и друштвених проблема. Достојевски тврди: све тајне личности, самоусавршавања, како довести себе до савршенства, дате су Православљем, и његовом дисциплином: самоусавршавање.
У тајни личности је тајна друштва. Ко реши проблем личности, решио је и проблем друштва. То је богомудро пророштво нашег словенског пророка. Он апостолски снажно благовести: „Лично самоусавршавање је не само почетак свега, већ и продужетак свега, и завршетак свега". Али ово лично самоусавршавање је могућно ако се верује у бесмртност душе и у њену тајанствену везу са Богом. Идеја о личном самоусавршавању „ниче из убеђења да је човек вечан, да је тајанствено везан са другим световима, и са вечношћу". Најбоље примере личног самоусавршавања имамо у светитељима. „Светитељи светле, вели Достојевски, и осветљавају пут свима нама". Они су идеал за се; они су вођи, и треба да нас воде као блудне синове.
У својој пророчкој визији Достојевски види све људе свих времена судбински повезане међу собом. На тајанствен али врло реалан начин, сви су људи у свакоме човеку и сваки човек у свима људима. Отуда одговорност свакога човека за све и сва на земљи. Достојевски учи: „Сваки је од нас несумњиво одговоран за све и сва на земљи". Човек је прави човек када туђе грехе осећа као своје и каје се за њих. „Један је пут спасења, благовести Достојевски: узми себе и учини себе одговорним за сав људски грех. Оно је уствари тако, јер чим себе искрено учиниш одговорним за све и са, оног ћеш часа увидети да тако у самој ствари и јесте, и да ти и јеси одговоран за све и сва".
Питање је над питањима: како се долази до убеђења да постоје две највише вредности: Бог и бесмртност душе? Љубављу, одговара Достојевски. „Постарајте се да љубите своје ближње активно и неуморно. Уколико будете напредовали у љубави, напредоваћете и у убеђењу да постоји Бог и бесмртност душе. Ако пак у љубави према ближњима дођете до потпуног самоодречења, онда ћете поверовати непоколебљиво и никаква се сумња неће моћи да увуче у вашу душу. Где је мала љубав, мала је и вера у Бога и у бесмртност душе. Где нема љубави, тамо је потпуни мрак неверја, а то значи пакао. Јер, шта је пакао, пита Достојевски, и одговара: Пакао је страдање због тога што је већ немогућно више љубити".
Љубављу се постиже не само тајна Бога и бесмртности душе него и сваког створења уопште. „Љубите сва створења Божија, саветује Достојевски, сва створења и свако зрно песка. Сваки листић, сваки зрак Божији љубите. Љубите животиње, љубите биље, љубите сваку ствар. Будеш ли љубио сваку ствар, постићи ћеш и тајну Божију у стварима. Постигнеш ли је једном, ти ћеш је сваким даном све више и боље упознавати. И најзад ћеш сав свет заволети васцелом, свемирном љубављу".
Са својих пророчких висина Достојевски је јасно сагледао трагедију Европе. И открио њен узрок. Узрок је то што је Европа кроз римокатолицизам и протестантизам унаказила и изгубила Лик Богочовека Христа . И због тога се тамо све замутило и кренуло у хаос. Али, то је половина Достојевскове визије; а друга половина је ово: највећа драгоценост свих светова, Лик Богочовека Христа, сачуван је потпуно у Православљу. И христочежњиви апостол благовести: „Изгубљен на Западу Лик Христов сачувао се у свој светлости своје чистоте у Православљу, стога ништа друго није ни потребно, јер је Православље све". „ На отпор Западу треба да заблиста наш Христос, кога смо ми сачували, а кога они нису ни знали ". „Русија носи драгоценост какве нигде више нема: Православље. Она је чувар Христове истине, истинског Лика Христовог, који је помрачен у свима другим верама и у свима другим народима. „И главно призвање руског народа у судбини свега човечанства састоји се само у томе да сачува у себи тај божански Лик Христов у свој чистоти, и када дође време да тај Лик покаже свету који је изгубио пут свој.
Много је штошта у Европи проглашено за силу и моћ, али за Достојевског нема силе мимо Христа, нити има моћи мимо Христа. Зато он пророчки убедљиво изјављује: „Христос је наша сила, наша руска сила". „Срж руског позива је у откривању руског Христа пред светом, Христа који је непознат свету, но који је сачуван у нашој Православној Цркви. По моме мишљењу, у томе је сва суштина наше моћне будуће цивилизације и васкрсења из мртвих целе Европе, у томе је сва суштина нашег моћног живота у будућности".
Русија је својом тајанственошћу постала у новије доба најзагонетнија земља на свету. Тиме је највише допринео Достојевски. Али, он је у исто време највише допринео да се та загонетка донекле одгонетне, да се пронађу њене главне стваралачке силе, и сврх свега: њена највећа вредност и њена највећа светиња. Та вредност и та светиња јесте Православље. Достојевски изјављује: „Руска вера, руско Православље јесте све што руски народ сматра за своју светињу: у њему су његови идеали, сва правда и истина живота". „Сва народна начела код нас, у суштини својој, изишла су сва из Православља.
А шта сачињава суштину Православља? – „Истинску суштину Православља сачињава – служењу свему човечанству. Православље је на то одређено". Сви други народи, више или мање, живе за себе и у себи, а „ми ћемо почети управо тиме, вели Достојевски, што ћемо свима постати слуге, ради свеопштег измирења. У томе нема ничег срамног, напротив, у томе је наша величина, јер све то води коначном уједињењу човечанства. Ко хоће да буде већи од свих у царству Божијем, нека постане слуга свима. Ево како ја схватам руско предназначење у његовом идеалу".
По пророковању Достојевског, нова реч коју Русија има да каже свету јесте Православље. Када та нова реч буде изречена, „биће истинско издизање Христове истине која се чува на Истоку, истинског ново воздвижење Крста Христовог и завршна реч Православља, на чијем челу већ давно стоји Русија. То ће, нема сумње, бити саблазан за све силне овога света и за оне који су досада тријумфовали у свету, увек са презирањем и подсмехом гледали на сва слична „очекивања", па чак ни схватили нису да се може озбиљно веровати у братство људи, у свеизмирење народа, у савез заснован на начелима служења свему човечанству, и најзад у само обновљење људи на истинским начелима Христовим".
За Достојевског, формула руске и словенске будућности јесте: Православље и православно дело. А шта је то? „То ни у ком случају није само некаква обредна црквеност, нити пак неки фанатисме религиеуџ (како се већ и почињу изражавати у Европи о томе свеопштем садашњем руском покрету), него је то управо: људски прогрес и свеочовечење човечанства. Тако Православље и православно дело схвата руски народ који све изводи из Христа, који сву своју будућност оваплоћује у Христа и у Христову истину, и који не може ни замислити себе без Христа". „Веће и од највећих назначења у руској будућности, назначења којих су Руси свесни, јесте назначење општечовечанско, јесте опште служење човечанству, – не Русији само, не Свесловенству само, него свечовечанству".
Али, шта ће бити са Русијом која тако тешким путевима греде своме свечовечанском циљу? „Русију ће спасти Господ, пророкује Достојевски, као што ју је већ много пута спасавао. Из народа ће спасење доћи, из вере и смерности његове". „Народ верује по нашему, изјављује старац Зосима, а неверујући друштвени радник неће ништа урадити код нас у Русији, па ма био искрен срцем и генијалан умом. То памтите. Народ ће срести атеиста и победити га, и биће једна православна Русија... Од народа је спасење Русији, јер је овај народ богоносац".
У словенском свету Достојевски је највећи пророк и најревноснији апостол Свесловенства. Словенска идеја је једно од главних његових пророштава и једна од главних благовести. По њему, словенска идеја у њеном највишем смислу јесте, пре свега, жртва, потреба жртвовати себе за браћу, да би се тиме основало велико свесловенско уједињење у име Христове истине, тј. на корист, љубав, служење свему човечанству, на заштиту свих слабих и потлачених у свету". Свако дело, и мисао, и реч, и осећање којим човек смирава себе и постаје слуга своме слузи, „послужиће као темељ за будуће величанствено уједињење људи, када човек неће себи тражити слуге и као сада желети да себи сличне људе претвара у слуге, него ће, напротив, желети свом силом да сам постане слуга свима, као што учи Еванђеље".
Врхунац Достојевског пророчког надахнућа и апостолске благовести представља његов „Говор о Пушкину". То је, уистину, најпророчанскије еванђеље и најеванђелскије пророштво Русије и Словенства. Еванђеље и пророштво о свечовеку и свечовечанству. По том пророштву и по том еванђељу: призвање руског човека је свеевропско и свечовечанско. Постати прави Рус, значи – постати брат свима људима, постати свечовек. Свечовечност је најглавнија лична црта и призвање руског човека. Свечовечност је национална руска идеја. У духу руског народа постоји жива потреба за свеуједињавањем човечанства, и то свеуједињење са пуним уважењем према националним индивидуалитетима, према очувању потпуне слободе људи, уједињење љубављу, загарантовано делом, живим примером, потребношћу на делу истинског братства, а не гилотином, не милионима одрубљених глава. Правом Русу, проповеда Достојевски, Европа и удес великог аријског племена су драги као и сама Русија, као и удео његове рођене земље, јер је наш удео свесветскост – всемирност – и то не стечена мачем већ силом братства и братске тежње наше за уједињењем људи... О, народи Европе и не знају како су нам драги! И касније, ја верујем у то, будућу руски људи схватиће сви до једнога, да бити прави Рус управо значи: тежити унети завршено измирење у европске противречности, показати излаз европској сети у својој руској души, свечовечанској и свеуједињујућој, сместити у њој братском љубављу сву браћу нашу, и на крају крајева – изрећи завршну реч велике, опште хармоније, братске потпуне слоге свих племена по Христовом еванђелском закону.
* * *
Свој пламени пророчки идеализам Достојевски је својим апостолством претворио у православни реализам. Што је као пророк провидео, то је Достојевски као апостол остваривао. Многа се његова пророштва остварују на наше очи. Постоје психолошки и онтолошки услови да се и остала његова пророштва остваре. Јер су сва прожета духом еванђелским. А небо и земља неће проћи док се не испуни оно што је речено у Еванђељу и оно што је пророковано на основу Еванђеља.
Као духовни потомци пророка православног реализма, ми смо Словени пророчки род. Наша је мисија: свом душом својом, свим срцем својим, свом мишљу својом, свом снагом својом испуњавати Еванђеље Христово. Будемо ли радили тако, ми ћемо испунити завет највећег словенског пророка Достојевског и показати се достојни православног Лика Христовог, те највеће драгоценоти у свима световима видљивим и невидљивим.