НАД ТАЈНОМ МЛАДЕНЦА ИСУСА ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Младенац Исус је не мање чудо од Исуса васкрслог и прослављеног. Његово рађање на свет засуто је необичним појавама. Рађајући се на свет, Он је пробудио све тајне, и оне су се слегле око Њега као рој око матице. Свака је нашла своје место у Њему; свака је нашла своју храну у Њему. Вековима се човечанство мучило проклетим Јововским питањем: зашто се човек рађа на свет? и проклето питање расипало се у безброј питања; са њим се расипала и јадна душа човечанства. Вековима је Соломоновски очај ломио и душу и тело човечанства и ригао анатеме на човека, на живот, на тајне живота. Очај се извијао у бунцање; на страшно повишеној температури очајања човечанство је бунцало, и бунцањем одговарало на проклето питање. И није одговорило. Пред проклетим питањем банкротирао је сав човек. Опседнут ужасима живота замирао је у инерцији немоћи, и непомично и резигнирано примао страхоте живота. И када су људи од очајања и ужаса не стајали већ "седели у тами и сени смртној" (Мт. 4, 16), родио се Исус на свет. Рађањем својим на свет Исус је одговорио на проклето питање: зашто се човек рађа на свет? Одговорио је и одговором доказао да је не човек већ Богочовек. Човек је питање; Богочовек је одговор; Богочовек са свима својим божанским и човечанским својствима, мислима, осећањима, делима. Рађајући се на свет, Богочовек је чудесном личношћу Својом одговорио, зашто се човек рађа на свет. "Бог се рађа као човек, да би човек постао Бог".[1]

Христос се оваплотио, да би човек у толико постао Бог, у колико је Бог постао човек.[2] Обожење људске природе природна је последица Божјег оваплоћења. Да је Бог постао човек, то се изражава речју: оваплоћење. Но ако је Бог постао човек, онда је и човек постао Бог.[3] Та чињеница се изражава речју: обожење. (θέωσις). Оваплоћење Бога је средство којим се објављује циљ и смисао човечјег бића: обожење, и дају средства за његово остварење. То је смисао боговаплоћења; то и циљ. Богочовек Христос га је дао и остварио.Поставши човек - дао је циљ човеку, ушавши у тело - дао је циљ телу; ушавши у материју - дао је циљ материји. Поставши човек - осмислио је све што је човечје: и рађање и живот и смрт. До Њега - све је било бесмислено, од Њега - све је осмислено. До Њега - људи су били слепорођени и мртворођени за смисао рађања, живота и смрти; наша јадна планета била је кртичњак; од Њега - људи су прогледали и васкрсли за смисао живота и смрти. До Њега - око је било слепо; од Њега - оно је прогледало; до Њега - уво је било глуво да Бога чује; од Њега - оно је прочуло; до Њега - ум је био без-уман; од Њега - он је уразумљен; до Њега - човек је грехом био откинут од Бога: непремостива провалија зјапила је између њих: људи нису могли да до-мисле Бога, да до-осете Бога, да до-гледају Бога; од Њега - провалија је премошћена: Бог је ушао у тело, и оспособио га да може до-мислити и сагледати Бога; време се ородило с вечношћу; човек се ородио с Богом; Бог је постао учесник у људској природи, да би човек постао учесник у Божјој природи (2 Петр. 1, 4). Боговаплоћењем човек надраста себе: од коначног постаје - бесконачан, од временог - вечан, од сићушног - огроман. "Човек превазилази своју сопствену природу: од смртног постаје - бесмртан, од пролазног - непролазан, од временог - вечан; једном речју: од човека - Бог - θεός εξ άν&ρώου.[4]

Као Богочовек Христос је не само савршено открио Бога већ и човека. Богочовештвом Његовим решен је коначно и завршно и проблем Бога и проблем човека. Зато је Богочовештво Христово крајеугаони камен Хришћанства. Спасење је у Богочовеку, не у човеку. Човек је нешто од чега се треба спасавати - Богочовеком. Рођење Богочовека на свет - то је прва чињењица, од које се мора поћи да би се ушло у тајну бића Божјег и бића човечјег. Ко њу обиђе - не може ући у мистерију Хришћанства и личности Христове. Христос је Богочовек - то је полазна тачка Хришћанства; од ње мора поћи сваки, сваки без изузетка. Од ње полазе Еванђелисти и Апостоли, Мученици и Исповедници, Св. Оци и Чудотворци. То је основна догма Хришћанства: из ње се изводе све остале догме и сва остала факта.

Христос је истинити човек, - то је закључак до кога се мора доћи испитивањем Његовог родослова по телу (Мт. 1, 1-17) и Његовог живота у телу. Но какав је Његов духовни родослов? - Дух Свети сачињава сав Његов духовни родослов, - то је одговор Еванђелиста на постављено питање (Мт. 1, 18; Лк. 1, 35). Мати Исусова Марија нађе се да је трудна од Духа Светога (Мт. 1, 18). "Не иди даље, не тражи више од реченога, не питај: како је Дух Свети то учинио у Деви? Јер када је немогуће објаснити начин на који се врши зачеће и развиће детета при природним условима, како можемо онда објаснити, када оно бива чудесним дејством Духа? Да не би узнемиравао Еванђелиста и досађивао му честим питањем о томе, он је себе ослободио тога, наименовавши Онога Који је учинио то чудо. Ништа више не знам, вели он, осим да је то учињено од Духа Светог. Нека се постиде они који желе да објасне узвишено рођење... Јер нити је арханђео Гаврил нити Матеј могао нешто више рећи осим да је рођење од Духа Светог; но како и на који начин је то учинио Дух Свети, нико од њих није могао објаснити, јер није било могуће".[5]

Христос је истинити Богочовек - то је факт на који непрестано указују Еванђелисти. У самом богопосланом имену: Исус (Мт. 1, 21) садржи се сав обим и сва садржина Христове мисије на земљи. Спасти људе од греха - то је циљ Христовог доласка. Он је Своје име оправдао Својим животом, Својом смрћу и васкрсењем. Он се безгрешно зачео, да би могао очистити људе од греха, учинити их безгрешнима. Он се зачео од Духа Светог, да би спасао људе од духова несветих, од духова злих и грешних. У томе је новина и Његовог имена и Његовог дела; у томе и доказ Његовог Божанства, јер само Бог може опраштати грехе; у томе је срж Његовог благовешћа, јер једино тиме може облаговестити загорчену грехом природу људску.

Исус се зачео од Духа Светог - то сведоче и Арханђео и Еванђелист, али да ће се родити од девојке - то сведочи сам Бог устима пророка Исаије. Родити се од девојке није мање чудно и тајанствено од зачећа Духом Светим. И једно и друго је надприродно, надљудско; и за једно и за друго неопходно је непосредно Божје учешће и дејство. Једно објављује Бог преко ангела, друго преко пророка; учествују и бестелесна и телесна бића. Устима Исаије Господ говори: "Гле, девојка ће затруднети и родине сина, и наденуне му име Емануил, које значи: с нама је Бог (Ис. 7, 14 Мт. 1, 23). - Изучавајући личност Христову, човек мора говорити себи: ваистину, с нама је Бог, Бог је са нашим телом и у нашем телу, Бог је са нашим духом, са нашим срцем, са целокупном природом нашом; ваистину, Бог се оваплотио у човека, у целог човека, не у његово парче, не у његов ум само, или душу, или тело. С нама је Бог = с нама је Христос, јер је у богочовечанској личности Својој најинтимније зближио, најприсније здружио, најчудесније сјединио Бога са човеком. До Христа - људи су имали мало разлога да говоре: с нама је Бог; но имали су много разлога да говоре: с нама је ђаво. Грехопад је интимизирао човека с ђаволом. Бог је био дирка на кругу људског живота, а ђаво - центар. Зато је реално и оригинално богопознанье било немогуће у старом свету. Бог је био с људима кроз камене таблице, кроз закон, кроз пророке. Мојсеј и Јов, Исаија и Језекиљ имали су виђења Бога, виђења у вихору и олуји, у облаку и символима. Платон је учио да је с људима не Бог, већ копије Бога. Он је био у праву; кроз ту његову исповест исповеда себе цео пагански свет.

Тако до Христа; но од Христа: с нама је Бог у телу, - зборе људи; с нама је Бог - зборе животиње и биље; с нама је Бог - зборе сва бива; с нама је Бог - зборе минерали. С нама је Бог, но не привремено, већ на сву вечност. Бог "Реч постаде тело" (Јн. 1, 14), да би телу казала и открила Бога; постаде тело, да би телу вратила бесмртност изгубљену грехом. Главно је да Реч постаде тело. Када је то могуће, онда нема ничег немогућег у гоме да тело постане бесмртно, да људи постану синови Божји. Христос је Спаситељ зато што је Богочовек. То је основна Благовест, која синтезира сав Нови Завет. Она је ушла у свет на дан Рођења Христовог. Њу човек мора увек носити уза се и преда се на целом духовном путу кроз Еванђеља. Њу непрекидно себи носи и њоме живи Богочовечанско Тело Цркве. Но Божић је нарочито време када Црква особито силно и моћно славослови ту благу вест. Днесь Богъ на землю прїиде, и человѣкъ на небеса взиде.[6] Слава и хвала на земли рожденному, и обожившему земнородниымъ существо.[7] Рађајући се, Христос доноси богатство обоженїя[8] доноси неисказану радост, зато Црква призива не само људе, већ сву твар да се радује. Христос се јавио паче ума, сугубъ єстествомъ богочеловѣкъ.[9]

Божић је по преимућству дан радости, дан у који се родила Вечност на измученој планети нашој, дан у који се родио Богочовек, дан у који је циљ живота пренесен из твари у Творца, иа човека у Бога. У богомудром Божићњем поздраву: Христос се роди, и отпоздраву: Ваистину се роди! садржи се кратко изражена сва теологија. У том поздраву је формула спасења и лозинка спасеььа. Над слатком тајном сладчајшег младенца Исуса, који пружа ручице и зове нас к себи, ми приклањамо главе своје, и Молитвено и радосно поздрављамо всѣхъ и вся.

Христос се роди!

Ваистину, ваистину се роди!

--------------------------------------------------------------------------------

НАПОМЕНЕ:

1.Тако "Отац Православља" - Атанасије Свети и Велики дефинише циљ Христовог оваплоћења. De incarn. и Contra Arian. 8, Mgn. P. gr. Т. 26. col 996; cp. Ad Epict. 6. ib. col. 1060.-1061.
2.Тако пише Свети Григорије Богослов (Orat. XXIX, 19, Mgn. P. gr. t. 36, col. 100 A), човек који је са Св. Јованом Богословом и Атанасијем Великим најдубље проникао у тајну Богочовечштва Христовог. Ср Максима Исповедника: Centuria, 62 Mgn, P. gr. t. 90, col 120 4 a, и col. 285 B - D.
3.Ср. Св. Јован Дамаскин, De fide orth III
4.Св. Григорије Ниски, De Beatitud, Orat. VII, Mgn. P. gr. t. 44, col. 128 D
5.Св. Јов. Златоуст, In Matth Homil. IV, Mgn. Р. gr- t. 57, соl. 42.
6.Стихіра на літіи
7.Сѣдаленъ.
8.Канонъ, пѣснь 6.
9.На повеч. канонъ, пѣснь 1.