ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ - Свети Николај Жички

ЖИВОТГОСПОДАИСУСАХРИСТА

"Као што отац има љубав к мени, u ја имам љубав к вама; будите у љубави мојој.

Ако заповјести моје уздржите остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповјести Оца својега и остајем у љубави Његовој.

Ово је заповјест моја да имате љубав међу собом, као што ја имадох љубав к вама".

(Јован гл. 15, ст. 9, 10, 12.)


ПОЧЕТАК

У почетку беше Логос. И Бог беше Логос. И у Богу - Логосу беше сва истинита небесна логика (Јов. 1, 110). Вечна и непроменљива, препуна силе истине, топлоте љубави и сјаја живота.

Том својом небесном и живом логиком Бог - Логос је створио све што је створено на небу и на земљи. И без Њега ништа није постало што је постало, нити је ишта из небића добило биће без Њега.

У почетку - не у оном прапочетку коме нема краја, него у почетку драматичне историје стварања Бог - Логос створи небо и земљу, свет бестелесни и свет телесни, или свет духовни и свет телесно - духовни. Све створи по реду и поретку, најпре светлост, па воду, па фирмамент, па биље и воће, па сунце, месец и звезде, па рибе и птице, па стоку и звериње, па најзад - човека, живу икону своју. Све како је то објављено Духом Божјим писцу Књиге Постања (I Мојсеј 1). А ту Књигу дао је Бог људима по милости својој онда када је ум људски због греховне удаљености од свога Творца био покривен заборавом и сећање људско ослабљено.

Удаљени од Бога грешни људи су удаљени и од небесне логике, те су и мисли њихове биле удаљене од Божјих мисли колико је небо удаљено од земље (Иса. 55, 8-9). Покривени заборавом небесне логике, коју је Адам пре греха имао у пуној мери, и пригушени страхом од бунтовне природе око себе, људи су измаштали своју земаљску логику, којом су се служили, а којом се и дан данас многи једино служе, на унижење свога Творца, а на своју пропаст. Одбацили су Слово Божје, и постали су бесловесни, и цео им је живот бесловесан, бесмислен, с чиме се они потпуно мире.

Отуда кад се Бог - Логос јави као човек у телу, свет Га не познаде, свет кога је Он саздао. "К својима дође и своји га не примише" (Јован, 1, 11). Нити Га примише нити Му повероваше.

Упиташе Га:

- Ко си ти (Јов. 8, 25)? А он им рече:

- Почетак. Ја сам пре него се Аврам родио (Јов.8,58). Тада они, тј. своји, узеше камење да Га убију (Јов. 8, 59). Безгрешни Адам у Рају не би ни питао Бога - Логоса

ко си ти? Он би га познао као почетак и свој и свих ствари. А праотац Аврам, мада рођен под грехом, изван Раја, као праведник Божји примио би одговор Спаситељев као истинит. Зато Господ и сведочи о њему "да је био рад да види дан мој; и видје и обрадова се" (Јов. 8, 56). Али далеки потомци Аврамови, и још удаљенији Адамови, не познаше Га и не признаше. Јер заглибљени дубоко у земаљску лажну логику они нису могли разумети истиниту небесну логику Бога - Логоса. Његова логика била је њима противна и мрска. Но немогући ни појмити ју нити одолети јој они у гневу узеше камење да Га убију. И то покушаше много пута, али не успеше до одређеног времена. Научени од Човекомрзца Сатане они покушаваху да убију Јединог Човекољупца, "пуног благодати и истине" (Јов. 1, 14), који се и спустио на земљу да поврати људе небесној логици, и кроз то да их учини синовима Божјим, "који се не родише од крви ни од воље телесне ни од воље мужевљеве него од Бога" (Јов. 1, 13), и који могу узвикнути као Павле: "Ми ум Христов имамо", и "не мислимо што је земаљско него што је небесно" (I Кор. 2, 16). Овде је дакле сукоб између две логике, небесне и земаљске, словесне и бесловесне. Управо између логике и антилогике. У крајњој линији пак то је сукоб између Христа и Сатане. Овај сукоб повлачи се од рођења Христова, када Га Ирод хтеде убити па до Његове смрти на крсту. Само у светлости сукоба двеју речених логика може се разумети Нови завет, као и сва историја цркве до данас и до краја.

БЛАГА ВЕСТ

Сара се насмејала, Захарија је занемео, а Марија се уплашила. Од чега? (I Мој. 18, 12). Од појаве небожитеља ангела и његовог саопштења: Сари и Хеврону, Захарији у Јерусалиму, а Марији у Назарету (Лука 1, 20, 29).

Бездетном Авраму било је сто година, а његовој жени Сари деведесет, када им је ангел саопштио, да ће идуће године родити сина Исака. Бездетни свештеник Захарије и жена му Јелисавета, обоје од племена Аронова, беху стари и бременити, када му се ангел јави на богослужењу у храму и саопшти, да ће му жена родити сина Јована, који ће му бити "радост и весеље, јер ће бити велики пред Богом" (Лука 1, 14-15). Безмужна девица Марија уплаши се од појаве ангела Божјега, а још више од његовог саопштења: "Ево затруднећеш, и родићеш сина, и надјени му име Исус" (Лука 1, 31-33). И Он ће бити цар, и царству Његовом неће бити краја.

Иако се ово догодило у разним временима, и у разним местима и различитим личностима, изненађење је било исто, сумња иста и питање исто: Како је то могуће? У прва два случаја како је могуће да престарела и исушена људска тела, која су једва имала снаге да себе држе у животу, произведу нове животе? Како би то могло бити? У трећем пак случају невина девица Марија, сва поруменивши од стида, испод стида проговара: "Како ће то бити кад ја не знам за мужа?" (Лука 1, 34). Како то може бити?

У небесног весника нема ни трун сумње, да ће се догодити оно што он јавља и предсказује. Јер он се влада по небесној логици; говори од стране Бога, коме нема ништа немогуће и чија се реч мора остварити. Али потомци Адама и Еве мисле по земаљској логици. Иако је много пута с неба људима јављено, а и у Светој Књизи Божјој записано, да је Богу све могуће што намисли и рече, ипак потомци Адам - Евини лакше су веровали природном току ствари него речи Божјој. И још уз то, пригњечени бунтовном природом са свих страна и окружени злом, они су изгубили способност веровања у велико добро. Веровали су брзо и лако у свако предсказано велико зло, али споро и тешко у велико добро. Велико добро обећа Бог Авраму рекавши му, да ће му дати сина од Саре, и да ће Сару благословити те ће кроз тог сина бити мати многим народима. На то се Аврам насмеја, као и Сара раније, и рече: "Еда ће се човеку од сто година родити син!" (I Мој. 17, 17). Посумња Аврам у велико добро од Бога. А да му је Бог предсказао велико зло, да ће му умрети Сара без порода, и да ће му умрети и Исмаил, син од слушкиње му Агаре, он би то брзо поверовао. Тако би учинио и свештеник Захарија. У млађим годинама када је био способан за рађање он се много молио Богу, да му дарује пород. А кад је остарео, и он и жена му, он је престао молити се, скрушен и безнадежан, премда увек праведан и молитвен, мислећи да га Бог или не чује или сматра недостојним исканога дара. Но Бог услишава молитве праведника "у своје време", у венцу осталих догађаја, којим Он управља својим промислом. Богу је било потребно да се Јован роди у истој години када и Месија, а не 40 или 50 година раније, како су његови родитељи желели.

У сва три наведена случаја важно је запазити, да је Бог казнио само Захарију због његове сумње. Рече му ангел: "Ево, онијемићеш, и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, јер нијеси вјеровао мојим ријечима, које ће се збити у своје вријеме" (Лука 1, 20). Казнио је ангел свештеника, јер он као свештеник учећи друге да верују у речи Господње сам је посумњао у њих. Кадећи олтар он је видео пред собом Ковчег Завета, у коме је чувана палица Аронова од дрвета бадемова, која је за ноћ процветала и зреле бадеме показала (IV Мој. 17, 8). Сведочанство Божје свемоћи. Зашто дакле да посумња, да и суха њива женског тела може по Божјој речи процветати или плод донети. Коме је много дато, много се од њега и очекује. Уосталом и ова Божја казна била је привремена, и у своје време, кад је Захарија понова проговорио, окренула се на веће прослављање Бога од стране народа, и на дивљење новорођеном сину Захаријином Јовану - Оханану. Јер сви се питаху по Горњој Јудеји: "Шта ли ће бити из овога дјетета?" (Лука, 1, 66).

А баба Сару не казни Бог за њен подругљив смех нити Аврама за његов смех, јер беху прости пастири. Најмање пак беше за казну света Дева Марија, која из свог чистог и безазленог срца, управо детињег срца изрече своју сумњу речима: "Како ће то бити кад ја не знам за мужа?"

Нека је по сто пута благословена безазлена сумња Маријина. Јер својим питањем она побуди Божјег весника да јасно каже, како ће то бити, и ко ће бити Онај који треба да се роди од ње. Велики Гаврил објасни јој то небесном логиком, непојамној земљи: "Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Свевишњега осијениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји" (Лука 1, 35). За време док је Гаврил лагано изговарао реч по реч, све чуднију од чудније, душа Маријина добијала је крила као од трепетне љубави и уздизала се све више и више од земаљске логике ка небесној. Она је постепено умирала земљи и приволевала се царству небесном. И као што често бива са умирућим човеком да се тренутно сети целог свог прошлог живота, тако се и она сетила свих прочитаних месијанских предсказивања. Сетила се, како је речено, да ће девојка зачети и родити сина, коме ће бити име Емануил, то јест: С нама Бог; и још како је Бог рекао народу Израиљском; "Ја сам твој муж" (Јерем. 3, 14 и Осија 2, 16). При том сећању она је осетила, да је она та избрана Девојка, и да је сам Бог њен муж. Сетила се и својих родитеља, Јоакима и Ане, који су њу родили у својим престарелим годинама, по Божјој сили и благодати. И кад се тога, и свега осталога, сетила што је читала и сазнала док је била у храму јерусалимском, и доцније у Назарету, она је разумела, да сада ангел Божји очекује од ње пристанак, као од слободног бића. Очекује сагласност њене воље са вољом Божјом. Док јој је ангел давао објашњење на питање "како ће то бити", у њој се извршио велики преображај. Свака сумња и страх и недоумица беху ишчезли. Њена реч "када ја не знам за мужа" чинила јој се сада смешном. Кад је Гаврил завршио са објашњењем и заћутао, чекајући њен одговор, она је била готова са одговором. И рече Марија: "Ево слушкиње Господње; нека ми буде по рјечи твојој" (Лука, 1, 38). И тек што је изговорила те речи, Дух Свети сишао је на њу и сила Свевишњег осенила је њу, и она је одмах осетила у себи трепетну. материнску радост од зачећа сина - Сина Божјег, Бога - Логоса, обећаног Месије и Цара над царевима.

РОЂЕЊЕ У ПОДЗЕМЉУ

Не приличи ни Богу ни човеку водити борбу са сатаном истим оружјем. Против сатанске антилогике борбу треба водити небесном логиком. Против његове лажи истином, против богомржње и човекомржње богољубљем и човекољубљем, против надувене охолости и гордељивости смерношћу и кротошћу. Претпоставимо, да је сатани дато на вољу да бира место где би се он родио, он би ван сваке сумње изабрао најраскошнији царски двор на некој видној висини земаљској. И то би одговарало његовој антилогичној охолости. Не тако Исус, Син Свевишњега и Бог - Логос, не тако. Он који ће доцније похваљивати ниште духом и кротке, обећавајући првима царство небесно, а другима наслеђе земље (Мат. 5, 3, 5), сам се показао као последњи из ништих, родивши се, не у палати нити на некој видној висини земаљској, чак не ни на земљи него у подземљу, и као кротко Јагње Божје у стану овчијем.

Да се Месија роди у Витлејему, како је било проречено, томе је допринео кесар Октавијан Август својом заповешћу да се попише "сав свијет", (Лука, 2, 1), то јест, сва римска империја. Ми не знамо шта је тај попис требао љигавом али крвавом наследнику Јулија Цезара, но знамо шта је требао Богу. Требало је учинити, да Јосиф дође из Назарета у Витлејем, у град свога претка Цара Давида, са бременитом Девом Маријом, да би се Месија родио у томе граду, како је јасно писано. То је уствари и био стварни и словесни смисао заповеђеног пописа. Једно мисли човек, а друго Бог.

Далеко је Назарет од Витлејема, далеко за оно време и за ондашња подвозна средства. Јосиф је морао пешачити и водити магаре, на коме је јахала света Девојка са дозрелим благословеним плодом у телу своме. Био је већ крај деветог месеца од архангелске благовести њој у Назарету и сасвим близак час њеног порођаја. Зато се морало ићи лаганије. А пут је и иначе трајао пуна три дана. И дуг и напоран. Али ето, требало је дати "Кесару кесарево" (Мат. 22, 21), како је Он доцније и говорио. У Витлејему није се за њих нашло места, ни у гостионици ни у хану нити у приватном дому. Најбоља места заузета су била од римских официра пописивача и њихових тумача. Остало је све било претрпано хиљадама душа "Из кољена Давидова" (Лука 9-58). Све птице летилице и лукаве лисице нашле су себи склоништа, а "Син човечији није имао где главе заклонити" (Мат. 8, 20). Но што се није мого наћи за Њега међу људима, нашло се међу животињама. Нашла се једна празна пећина недалеко од града, слободна и отворена за бескућнике.

Много има лепих пећина у Палестини, где станују људи или стока, али ниједна није тако скромна као ова пећина у Витлејему. Пећине у Колораду, у сравњењу с њом, праве су палате. Пећина Витлејемска је у подземљу, управо под земљом. У њу се сада силази низ стрме степенице урезане у стени. Ниска и мрачна али издубљена као вајарском руком у једном каменом станцу, огромном и на веки непомичном. Једина удобност те најскромније од свих пећина јесте то што је на врућини прохладна, а на зими топла. Нису могли пастири у тој пећини држати своја стада, као што се обично мисли, јер је сувише тесна и за најмање стадо. Него су свакако ту привремено држали тек неколико ојагњених оваца са јагањцима. Јер се и каже, да су пастири оне свете ноћи "чували ноћну стражу код стада својега" (Лука 2, 8). У пољу, подаље од пећине. А у то време, у зиму о Божићу, овце се још нису почеле јагњити, те je пећина била празна. А да су свети гости из Назарета приспели у пролеће, кад се овце јагње, тада не би нашли места за конак ни у тој худој пећини. И то је дакле било устројено унапред по небесној логици.

У том необичном, нељудском, жилишту роди Дева Марија "Сина свога првенца". Да, првенца и мезимца, једног и јединственог. Јер родивши Сунце, било би смешно да продужи рађати метеоре. "И пови га и метну га у јасле" (Лука 2, 7). Без доктора и бабица и двориља и лекова и цуцла, без чега у нашој цивилизацији мало која мајка усуђује се рађати децу. Него онако сасвим просто по сељачки. Сама га роди, без ичије помоћи, сама га окупа, пови у пелене, подоји својим млеком из својих груди, и положи у јасле на слами да спава, да би и она, после благодатне молитве Богу, спустила се на земљу у подножју јасала да се одмори.

Да ли је то било онако случајно, да се Месија Спаситељ света роди баш у мрачном каменом вертепу? Није случајно. Ако игде нема слепог случаја, нема га заиста у животу Христовом. У току историје цркве јавили су се антихристи, који су тврдили, да се Христос чак није ни родио. Али та титанска камена пећина угонила их је у лаж. Јер од свих оних гостионица и ханова у Витлејему, где је Јосиф куцао и тражио конака, не постоји ниједан. Ниједна кућа, ниједан зид од куће. Све је временом порушено и ишчезло у прашини. Да се, дакле, Христос родио ма у којој од тих зграда које су пропале, антихристи би лакше успевали са својом пропагандом, да се Он никад није ни родио. Али пећина стоји цела и нетакнута, стоји са својим непомичним сведочанством о Његовом рођењу. Није се дакле Он случајно родио у пећини, него по небесној видовитој логици. Кад је Бог стварао и уобличавао земљу, Он је уобличио и ту пећину и одредио ју за колевку сина свог јединородног.

Ако кога интересује, какав је изгледао Син Деве Марије, ми му не можемо рећи. Али постоји једна легенда о цару Давиду, која нам осветљава лик младенца Исуса. Легенда гласи: Када је Давид још као младић чувао овце око Витлејема, сиђе он једног жарког дана у ону исту пећину, где се доцније родио Исус, да се прохлади и одмори. Када заспи, он осети да га нешто страшно стеже и дави. Он се пробуди, и шта види? Страшна змија обавила му се око руку и ногу, а отворила чељуст да га угризе у лице. У смртном страху повиче Давид: "Господе, избави ме!" И у том тренутку јави се у пећини дете неописиве красоте у белом оделу и светло као сунце обучено, и диже дете руку увис изнад змије, змија се наједном одви од тела Давидова и брзо ишчезе. А дете, благо погледа у Давида и рече: Не бој се! Тај поглед и тај глас и тај лик остаде занавек дубоко у души Давида, тада пастира, а доцније цара и Псалмопевца. Много година доцније изразио је Давид своје сећање на лик оног детета у псалму 45-том, где каже:

"Ти си најљепши измећу синова људских, благодат тече из уста твојих, јер те је благословио Бог до вијека" (Псал. 45, 2).

НЕОБИЧНА ПРОСЛАВА ПРВОГ РОЂЕНДАНА ЧОВЕКОЉУПЦА

Има људи који осећају племениту жалост због тога што је велики Господ и Спас наш био приморан родити се у онако убогим околностима: изван града, у подземљу, у овчијем стану, без икакве удобности грађанског живота. Без свеће, без воде, без стола и столице, без постеље и посуђа, без суседа да довичеш и поиштеш. Ништа осим суре масивне стене одасвуда, са пониским грубим јаслима и нешто сламе у јаслама. Тескобан стан, а пространа гробница. Заиста, ова племенита жалост добрих људи била би оправдана, кад се не би знало оно што је убрзо следовало Његовом рођењу те исте ноћи. А оно што је следовало потпуно оправдава оно што је претходило, као што увек бива у деловању Божјем.

Шта је следовало? Следовало је прослављање Христовог рођења, какво ни један човек од постања света није имао. Јавио се најпре ангел Божји, упутио пастире да иду у ону њихову пећину и виде ко им се родио. Потом јавила се војска од ангела са чудесном песмом. Онда је настало весеље пастира. И цело то славље завршено је тек појавом необичне звезде над пећином и доласком мудраца са Истока на поклоњење "новом цару" (Мат. 2, 1-2).

Промислите, да ли би се све ово могло догодити, да се Он родио у граду. Да се, рецимо, нашло места у Витлејему за свету породицу у некој гостионици или хану или приватној кући, где они никако не би могли бити сами у целој згради, него са многим другим лицима, одраслим и децом, у гунгули стешњени у једном углу једне собе. Како би пастири ушли у град, кад су градске капије у оно време биле ноћу затворене, и на капијама стража? Како би маса народа тумачила, на кога се односи песма ангелска? И кад би необична звезда стала над гостионицом, где се сместило педесет или сто лица, како би источни мудраци сазнали које је новорођени цар? Зар се не би у то умешала и римска полиција? И зар не би настала гужва и неред? И место да се одигра божанствена драма, одиграо би се фарса или бурлеска.

Не, не, нема ни мало места жалости. Све је било како је најбоље могло бити, не по људском саображењу него по Божјем. Господ се морао родити у засебном дому; морао је бити Он сам у том дому. А тај дом морао је бити неограђен зидовима и без икакве страже, без катанца на вратима и без комшилука, у пољу близу простих и незлобних, а изван града и градске софистике. Тако се само могло поуздано знати, да све што се необично догађа, догађа се због Њега. Заиста "велики си Боже, и чудна су дјела Твоја" (Псал. 92, 5).

Пастири чуваху стражу код стада својега. У оно време беху велике шуме око Витлејема, са пропланцима и пашњацима за стоку. И беше дивљих зверова, као некад у време Давида. Сам Давид је причао цару Саулу, како су му лавови и медведи растрзали овце, и како их је он одбијао и убијао (I Сам. 17, 34). Због тога су пастири морали ноћу држати стражу код стада својега. Наслоњени на своје кукасте штапове, какви се и данас виде код чобана Грка и Црновунаца, они су с времена на време довикивали друг друга, да не би заспали и да би зверове плашили. Ни слутили нису, да ће те ноћи они први видети оно "што су многи пророци и цареви желели видјети (Лука 10, 24).

Наједном јака светлост јави се "и слава Господња обасја их" (Лука 2,9). Усред те светлости, беље од сунчане, видеше пастири ангела Божјега и врло се уплашише. То беше онај исти архангел Гаврил, који је девет месеци раније јавио Марији у Назарету, да ће родити сина. Његова се реч испунила те ноћи, и он би послат од Бога пастирима, да њих учини првим сведоцима на земљи тога чудесног догађаја. И охрабри ангел уплашене пастире. Не бојте се, него радујте се. Јер вам јављам велику радост, која неће бити само ваша него васцелог Божјег народа. Ено родио се очекивани Месија, Спаситељ, Христос Господ (Лука 2, 10-12). Идите и видите у пећини дете повито где лежи у јаслима. И опет вам кажем, радујте се, јер се радују и небеса и све ангелске силе заједно с вама. Ево погледајте и чујте!

У том тренутку јави се мноштво небеске војске, и та војска ангелска прослављаше рођење Бога Човекољупца слаткогласним неземаљским појањем. И каква необична песма:

"Слава на висини Богу

И на земљи мир,

Међу људима добра воља" (Лука 2, 14).

Само је безгрешни Адам у Рају могао чути слично небесно појање, али од онда нико до пастира витлејемских. Видели су небеске војске Исаија и Језекиљ и Михеј, али у даљини, око престола Свевишњега на небесима (Цар. 22, 19; Иса. 6, 1-3). Но овде се небесна војска спустила на земљу, са својим царем, и отпевала песму у Његову почаст, не пред неком одабраном публиком него пред најпростијим од простих. Пре те тихе ноћи нигде се на црној земљи није видео тако величанствен хор нити се чула таква песма. А та песма је у исто време и програматична за новорођеног Месију:

Прво треба славити истинитог Бога, који је на висини, а не земаљске идоле. Од истинског слављења истинитог Бога зависи мир на земљи и добра воља међу људима. Сам собом Он је ваплоћена слава Божја; Он је Књаз мира и мир наш; Он је добра воља и љубав међу људима. Са овим логичним програмом Бог - Логос раскопаће антилогична дела ђаволска. Зато је Он достојан славе и похвале од неба и од земље.

Када су ангели завршили свој део прославе, удаљише се у своје небесне обитељи. Тада пастири потекоше као на крилима ка пећини. И нађоше све како им је ангел рекао. И мали пастири оваца поклонише се великом Пастиру људи. Па пуни весеља вратише се своме стаду певајући и славећи Бога (Лука 2, 15-20).

Тако је на јединствен начин прослављено рођење Јединственога. Не у ждерању и пијанчењу, и не у смеху и кикоту, него у духовној радости и узвишеном духовном славопоју.

А Марија кад чу од пастира о свему шта се догодило "чуваше све ове ријечи и слагаше их у срцу своме" (Лука 2, 19).

Знала је она много више од пастира. Но све je држала у себи под златним кључем девичанског ћутања.

ЗНАЧАЈНИ СНОВИ

Има збивања у људском животу која не подлежу објашњењу емпиријске науке. У таква збивања спадају и снови. Емпиријска наука нашег времена, која је заиста стекла велике заслуге на физичком плану, не усуђује се чак ни да пусти своје пипке у загонетну област снова. Нити признаје значај снова нити га одбацује. Просто, неће или не сме да се унесе у мрак те тајне. Отуда клеветају науку сви они који се позивају на науку кад говоре, да су сви снови пуста сујеверица.

Од памтивека људи су придавали извесну пажњу сновима. Свуда по свету, и на Истоку и на Западу, више у наше време на Истоку него на Западу. Гле, човек неразвијен или запуштен духовно, не уме да се користи ни својим будним стањем, камо ли ће сновима. Нама су познати многи снови из савременог живота, који су се обистинили, било на неки добитак или губитак, или на помпу или на застрашивање. Као што и Јов говори Богу: "Страшиш ме сновима и препадам се утварим" (Јов. 7, 14).

У Старом Завету су описани неколики изванредни и сликовити снови, као: "Јаковљево сновиђење" "небесне лествице" (I Мојс. 28, 11-16); па снови Јосифа, због којих су га браћа омрзла и продала у Мисир (I Мој. 37, 7); па снови фараонови, које је Јосиф тумачио, а који су се тицали судбе Мисира (I Мој. 41, 18-24); па снови цара Навуходоносора, које је Данило тумачио (Дан. 2, 1), а који су се тицали и личне судбе тога цара и свих будућих царстава до Христа, "Светог над светима", "Камена одваљена од горе" (Дан. 2, 45). И сви ти снови су се обистинили.

У Новом завету пак умножили су се значајни снови. Није ли пророк Јоил прорекао, да ће доласком Месије "ваши старци сањати сне, а младићи ваши виђати утваре" (Јоил 2, 28). Да не говоримо о Павловим сновима. Само на прве две стране Матејевог Јеванђеља записана су четири сна од првокласног значаја за Деву Марију и за Младенца Исуса.

У првом сну ангел је разбио сумњу Јосифову у погледу неочекиване трудноће Девојке, поверене његовој заштити - под именом жене. Када Јосиф помисли, да тајно отпусти Марију, "јави му се у сну ангел Господњи и рече: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога, па ће родити сина, и надјени му име Исус" (Мат. 1, 20-21). Ангел назива Јосифа сином Давидовим, да би га опоменуо на пророштва о Месији из колена Давидова. Другим речима: Знај, да је чедо, зачето у Марији, која је и сама из колена Давидова обећани Месија. У страху и трепету примио је Јосиф ово саопштење и поклонио се вољи Господњој.

У другоме сну ангел је јавио Јосифу, да цар Ирод хоће да погуби Дете, зато вели: "устани, узми дијете и матер његову па бијежи у Мисир, и буди онамо док ти не кажем" (Матеј, 2, 13). И Јосиф дрводеља, одмах послуша заповести небесног весника, и побеже у далеку земљу, у коју никад није мислио ићи.

У трећем сну јави се ангел Господњи Јосифу у Мисиру, и рече му: "устани, узми дете и матер његову, и иди у земљу Израиљеву, јер су изумрли који су тражили живот детињи" (Матеј 2, 19-20).

У првом случају дакле спасе Бог кроз сновиђење Марију, да не остане без заштитника, а Јосифа да не огреши своју душу. У другом спасе Бог младенца од крвава мача Иродова опет кроз сновиђење. У трећем случају спасе све троје на исти начин од даљег потуцања по земљи туђој и незнабожној.

А четврти сан би мудрацима звездарима са Истока, у коме сну заповеди им ангел да се не враћају Ироду у Јерусалим на повратку у своју земљу (Мат. 2, 12). И овај сан би од Бога ради спасења младенца Исуса од крвава мача Иродова као и онај други сан Јосифов, само пре овога.

Сви ови снови тицали су се хитно и непосредно Христа, због чега је и наустено јеванђелисту да их запише. А многи су изостављени. Више је него вероватно, да су и мудраци звездари сањали снове пре него су кренули на поклоњење новом цару. Јер кренути на далеки пут без неког тајанственог јасног указања с неба, тешко би се дало разумети. Такво указање морало је бити најпре кроз сан, па онда кроз звезду. И дан данас за народе велике Азије снови и звезде су најважнији извори познања тајни. Астрологија, хороскоп и тумачење снова и сада су код њих у пуном јеку. Страхотни притисак огромне ћутљиве васионе на душу мисаоног човека био би још тежи, да га не ублажавају летећи ројеви звезда. И мрачни бездан подсвести људске био би хладни гроб, да се из њега овда-онда не јаве светлаци у виду сновиђења. Наравно да има и физиолошких снова, који су без духовног значаја. Али, као и у свему, има снова одабраних, који су од Бога. Наш хришћански народ верује, да кад исто лице сања исти сан два или три пута, или кад два или три лица сањају истовремено исти сан, такав сан је истинит и мора се испунити. Овај други случај морао се десити источним звездарима.

Живећи далеко један од другог они су истовремено имали исто сновиђење. И то сновиђење морало је бити јасно и тачно као и код Јосифа. Ангел Господњи на сну им је све рекао: и да се родио нови цар, и да је цар јудејски, и да ће им се јавити необична звезда, која ће их водити до места његовог рођења. И они су радосно кренули на незнани пут с богатим даровима. А то што су понели собом и дарове доказује, да су они били од Бога потпуно уверени, да се такав цар заиста родио, и да ће га они наћи. И од тога пута ништа их није могло задржати.

Када се звезда најзад зауставила над пећином, они су се спустили у ту пећину, поздравили свету Деву - Матер и поклонили се новом Цару. Пренесене дарове црква тумачи симболично: злато цару, тамњан пророку, а измирну свештенику (или покојнику) (Мат. 2, 9-11).

И тако први поклоници Христу Спасу били су прости пастири, а други мудраци - звездари. Јер Он се родио ради спасења свију, и простих и учених. Јер Он није само Сиротољубац нити Богатољубац, него Човекољубац.

Тиме је завршено прослављање првог рођендана Бога - Логоса. Да се после кроз векове прослављање Његовог Рождества рашири по васцелом свету, од Истока сунца до Запада, и од Севера до Југа.

ВАЖНО И НЕВАЖНО

У старој Јелади, у време великих оратора Демостена и Есхина, било је правило, да се ниједан стари закон не сме презрети ни одбацити. Ко би то учинио, кажњавао се прогонством или смрћу. То не значи да се нису смели доносити нови закони. Доношени су нови закони, бољи од старих, али су стари вазда држани, и испуњавани, док нови и бољи не би ушли у обичај. Онда би стари закони бледели и ишчезавали сами собом, а нови заузимали ново место. Да ли је то било из поштовања према прецима, бившим законодавцима, или из бојазни од револуције при наглој смени старог и новог, у то ми нећемо улазити.

Слично се догодило са Новим заветом у односу према Старом завету. Када је Христос после тридесет година од свога рођења одговорио на примедбу Јована Крститеља: "Остави то сад, јер нам треба испунити сваку правду" (Мат. 3, 15). Он је мислио на формалну правду старозаветног закона. И као што је још у утроби своје Матере унапред остварио доцније учење: "Подајте Кесару кесарево" и кренуо у Витлејем на попис, тако је и као новорођени младенац испунио законску правду тиме што се дао обрезати у осми дан и однети у храм у 40-ти дан ради "очишћења" Матере Његове и освећења Његовог (III Мојс. 12.).

Све је то било савршено излишно, како за Њега тако и за Матер Његову. Нити је Њему требало обрезање ни освећење, нити Матери Његовој очишћење. Обрезање није значило савршено ништа друго до будући знак распознавања народа јеврејског од других народа. Ни мање ни више него тетовирање код Јапанаца. За Аврама лично пак обрезање је значило "печат праве вјере коју имаше у необрезању" (Рим. 4, 11). Јер сва слава Аврамова беше у његовој вери Богу пре обрезања. Само по себи иначе обрезање је ништа. "Нити шта помаже обрезање ни необрезање" (Галат. 5,6).

Нити је Христу требало освећење у храму јерусалимском, Њему који је "већи од храма" (Мат. 12, 6) Нити је Светој Дјеви Марији требало очишћење. Јер у часу када је Дух Свети ушао у њу, по благовести архангела, она је зачела Светог над светима, и у њој није било ништа од чега би се она морала чистити.

Све је то било непотребно, све неважно за новорођеног Месију, али се морало извршити. Сав Стари Завет био је симболичан за новозаветну цркву, и као такав морао се извршити, све док се на крају завеса на храму није раздрала од врха до дна и нова стварност старе симболике ступила у силу, и тако оно што је било тајно постало јавно. Али док је симболика била закон, преступ против ње кажњаван је смрћу. Тако и необрезање подлегало је смртној казни. А када је благодат Христова заменила закон Мојсијев, тај чин је постао излишан и смешан, исмеван и од апостола јеврејског порекла.

Тако се дакле и Господ Човекољубац морао подврћи томе излишном чину, тј. морао се обрезати. Јер да се није обрезао тада они који су га доцније назвали Самарјанином назвали би га и горим именом (Јован 8, 48).

Изгледа да при обрезању Господа није било никакве свечаности, никакве гозбе, као при обрезању Јовановом. Јер, по казивању св. Луке, Јелисаветини "суседи и родбина - радоваху се с њом и у осми дан дођоше да обрежу дијете" (Лука 2, 21). Исти јеванђелист пак не говори ниокаквој свечаности, ни скупу, ни гозви, приликом обрезања Исусова. Само бележи, да је у осми дан обрезан и да му је дато име Исус, тј. Спаситељ, Сотир, Спасо (Лука 2, 22). А што при том није било никакве свечаности, то је прво због тога што сам Исус, који је сушта истина и стварност, није придавао за себе никакве важности том симболичном чину, кога ће Он доцније заменити крштењем; а друго што су околности Његове биле друкчије, тескобније и опасније него у случају Јовановом, који је био у слободном дому својих родитеља.

Вечни Уметник пак зна да у своме недомисљивом ткиву окити важно неважним. А оно што је важно у свему овом церемонијалном, то је појава двеју необичних личности у часу када је Марија ушла у храм са својим Сином. То беху старац Симеон, назван Богопримац, и старица Ана Фануилова.

Славни доктор Лука јеванђелист неће да нам каже све што зна о старцу Симеону. Оставио је то традицији. А традиција говори о овом необичном старцу да је он био један од Седамдесеторице који су у Александрији преводили Библију са јеврејског на грчки. Да због неке сумње у речи пророка Исаије односно рођења Месије од Девојке, био је од Бога уверен, да ће живети све док лично не види јављеног Месију. Да је у време кад се јавио у храму о Сретењу био стар онолико година колико има у години дана. Ми га замишљамо као достојанственог старца, здрава и свежа, одевена у скупоцени и халватни кафтан до земље, са главом уоквиреном у бели облак дуге косе и браде. Потпуно повучен у себе, он није знао за други смисао свога живота него да сачека обећаног Месију, "утјеху Израиљеву" (Лука, 2, 25). Као поред неке непомичне стене текла је река живота испод његовог прозора. Поколење се смењивало поколењем. Он је гледао тај ток али није узимао у њему ни учешћа ни интереса. Он није имао вршњака, с којим би разговарао, нити је он марио разговор с људима, који би му само сметали разговору с Богом. И шта би му људи имали да кажу што он није дознао из дугог искуства. Потпуно осамљен и ћутљив, он је с напрегнутом пажњом само чекао и чекао. Човек који је чекао Очекиваног. Он је био усредсредио свој поглед у хоризонт историје и живота људског, у очекивању да види појаву очекиване звезде. И дочекао је. Једног од безбојних и сивих дана потресе му Дух Божји душу и рече: "Иди у храм, и видећеш Очекиваног" (Лука 2, 27).

Када старац дође у храм он виде Марију и Дете на њеним рукама. И одмах му се све каза. У Исусу он виде сунце, које обасја његов мрачни хоризонт. И он Га узе од Матере на своје руке. Неизмерна награда за његово дуго стрпљење и чекање! И сав потресен, са сузама у очима он ускликну к Богу, да је сав празан храм одјекивао:

"Сад отпушташ у миру слугу својега,

Господе, по рјечи твојој.

Јер видјеше очи моје спасење твоје,

Које си уготовио пред лицем свију народа,

Видјело да обасја незнабошце

И славу народа твојега Израиља".(Лука, 2,29-32).

Ове чудне и пророчке речи Симеонове понављају се на свакој вечерњи у свим хришћанским црквама кроз хиљаде година. А Јосиф и Марија саслушаше ове речи са чуђењем (Лука 2, 33); не зато што им је старац нешто ново рекао што њиме раније није с неба јављено, него што видеше човека непозната, који објављиваше тајну, коју су само они знали.

Но старац се не заустави на оном што рече, него додаде и ово пророчанство: "Гле, овај лежи да многе обори (који Га не буду веровали) и подигне (који Га поверују) у Израиљу, да буде знак против кога ће се говорити (против и за, кроз векове и векове)". - А Марији прорече: "А и теби самој пробошће нож душу "тј. када будеш гледала како твоме Сину на крсту копљем пробадају ребра" (Лука 2, 34, 35).

И рекавши и прорекавши све ово достојанствени старац се још једном поклони Сину и Матери па оде у свој осамљенички дом, леже у постељу и предаде дух свој Богу. Дивни и благословени старац Симеон, чији спомен црква светкује сутрадан по Сретењу.

Но са тим се не сврши све. Док су два голуба жарени на жртвенику, јави се у храму и једна необична старица, Ана Фануилова, која живљаше седам година од девојаштва са мужем својим и удова осамдесет и четири године (Лука 2,36-38), која не одлажаше од цркве, и служаше Богу дан и ноћ постом и молитвом. Суха старица, више дух него тело, видевши и чувши све у храму, прослави Бога и оде, па као жена разгласи све по Јерусалиму. И то дође до ушију цара Ирода. Шпијуни му јавише што чуше од старице шта се догоди у храму. И Ирод се разбесни. То беше четрдесети и последњи дан, када је Јосиф морао извршити заповест ангела: "Устани, узми дијете и матер његову и бежи у Мисир" (Матеј 2, 13). Више се није смело ни часа часити. И они хитно побегоше из Јерусалима у Мисир, путем и странпутицом, испод већ уздигнутог мача Иродова.

А тај цар Ирод, назван великим због својих културних дела, која покриваху његов злочиначки карактер, беше већ стар и болестан. Он осећаше да га не може нико и ништа од смрти спасти, ни кесар римски, коме је слао богате поклоне, ни Јевреји, којима је обновио храм у Јерусалиму, ни његова фабулозна палата у Јерихону, ни нагомилано богатство, ни топле бање на обали Мртвог мора, које је он због своје костобоље дивно уредио. Па кад је видео, да га све то не може спасти од смрти, он је, по сатанском наустију, хтео погубити све који би се зарадовали његовој смрти, почев од своје куће па све до новорођеног Цара у Витлејему. Бесан од једа што га мудраци - звездари преварише, и још што чу о догађају у храму, посла џелате, који побише на хиљаде деце од две године и ниже по Витлејему и свој околини његовој. "И би плач и ридање и јаукање много; Рахила плаче за дјецом својом" (Матеј 2, 18).

И ми плачемо с њом. А радујемо се што се не спусти мач Иродов на Онога, кога је он циљао.

Ниједан Ирод није ваљао. Нити је икад ико желео носити то име.

ОМИЉЕНИ РАДНИК

У свету нема високе поезије ни мудре философије, нити слатке бајке и легенде, без признања утицаја оног света на овај, без уткивања небеских сила у земаљске послове, Нема ни историје човечанства или једног народа или једног човека која не би била гомила факата мраком покривена без неке тајанствене путеводне звезде. Но ту звезду не може да види свако, до само велики мудраци, који ту звезду траже и којима се она даје.

У животу Исусовом нема ниједне мрачне случајности. Сав Његов земаљски пут обасјан је не једном звездом него буктињом небесне светлости за све оне који имају очи да виде. Сви догађаји Његовог живота управљани су непосредно небесном логиком, далековидно у оба правца; у прошлост и у будућност, да обистини пророке и оправда апостоле.

Као и све остало у Његовом детињству тако и Његово бекство У Мисир управљено је небесном логиком. Могао је Он отићи и у неку другу земљу, изван домашаја силе Иродове, али је требао отићи у Мисир. Својим пребивањем међу незнабошцима Он је требао да покаже своју љубав и према незнабошцима као Месија и Спаситељ не само народа израиљског, него свих народа. Да пригрли себи и децу Хамову у њиховој великој постојбини Африци. Да удари свој печат на црначки континент као на своје будуће духовно достојање. Да охрабри своје будуће апостоле и мисионаре, да без страха пођу Његовим трагом међу незнабошце. Кад се Њему као детету у повоју није десило никакво зло међу незнабожним људима, неће ни њима. И тако, није Исус побегао само да побегне, него и да рашири своје будуће царство изван уских граница земље Израиљеве. Такав је начин Божји, да једним потезом постиже више циљева.

Из Мисира поврати се Јосиф "са дететом и матером његовом" (Матеј, 2, 19-20). У Земљу своју, по заповести ангела Божјега у сну. Јер беше умро цар Ирод обрадовавши свет својом смрћу више него својим животом.

И настани се Исус у малом граду Назарету, где је пређе провео девет месеци у утроби своје свете Матере, и где ће провести близу тридесет година. Зашто у Назарету? Зато што је Назарет пре свега био чисто јеврејски град, те му противници доцније не би могли пребацити никакву смесу с незнабошцима ни по крви ни по учењу. Уз то: у Назарету је био дом и радионица његовог поочима Јосифа, где је Он могао бити као у своме дому, поред своје Мајке. Осим тога Назарет је било место скромно не трговачко него занатлијско, тежачко и патријархално. Наравно, народ се није осећао ни ту задовољним и срећним. Жалио се на тешка времена, нерадо је плаћао шекел храму, и још нерадије кулучио Римљанима, презирао је своје старешине због саможивости, мрзео Римљане. Али се строго држао обредног закона и верских прописа, ходио у синагогу, и крепио једино надом у скори долазак Месије. Међутим Месија је растао и живео међу њима 30 година, а нико ни слутио није, да је "син дрводељин" (Матеј 13, 55), Онај који треба да дође и зацари се на престолу Давидову.

А Исус је растао и развијао се по свему спољашњем, као и остали синови човечији, на очиглед свију који су Га гледали. Али шта се збивало унутра у Њему из дана у дан и из године у годину; како се његова човечанска душа усавршавала, и како Га је Његово божанство поступно озаравало, ко би то могао језиком исказати чак и кад би знао? А то нико није знао осим Њега самог. Нити је то Он могао својој Мајци казати. А да то Он није ни својој Мајци казивао, види се из описа једног догађаја, када Он као дете од 12 година беше дошао са родитељима у Јерусалим о празнику Пасхе. Па кад би крај празновању, изгуби се дете Исус из њихова вида, и они без Њега кретоше на пут дома, мислећи поуздано, да је он отишао пре њих са родбином и познаницима из Назарета. Силазећи из Јерусалима низ брдо ка Самарији цео дан хода они пристизаху своје сроднике и суседе и питаху за Исуса. Па како им нико ништа не знаде рећи, они се устрашише за дете и повратише у град, тражећи Га свуда. И после три дана - када њихови сапутници беху већ стигли у Назарет - свратише они у храм, да би се у молитви изјадали Богу. Но на велико чудо њихово, нађоше дете у храму, где Га је старац Симеон пре 12 година узео на руке и објавио као очекиваног Спаситеља, "Светлост незнабошцима" и "Славу Израиљеву" (Лука 2, 32). Не нађоше Га да стоји него седи међу знаменитим учитељима и законицима; седи дете међу старцима и разговара са њима; разговара не као мањи од њих него као раван њима и - већи од њих. Јер својим питањима и одговорима изазва дивљење код свих који Га слушаху. А Он беше дете не старије од деце која сврше тек основну школу. Он пак не беше ни ту свршио.

- Сине мој, рече му Мати, што нам учини тако? Гле, ми те са страхом тражисмо.

- Зашто сте ме тражили упита Он? Зар не знате да мени треба бити што је Оца мојега (Лука 40-52)? Доцније Он је то јасније изразио: "Мени ваља дјелати дјела Онога који ме је послао док је дан" (Јован, 9,4).

Ово је Христово прво сведочанство пред Јосифом, да Он нема оца на земљи него да је Његов Отац на небу, како је то небо раније објавило и Марији и Јосифу, Марији на јави, а Јосифу на сну.

И кад се вратише у Назарет, "Он беше послушан" (Лука 2, 51-52) својим родитељима, и није из збуњивао више никаквим нарочитим потезима ни речима. Док је Јосиф био жив, он je са њим заједно радио у радионици. А кад је овај праведни муж ускоро умро, он је наставио његов дрводељски посао. При свакој отесаној дасци Он је помишљао на душе људске, које ће он имати да теше од грубости и рапавости. И мада је у 12-oj години био надмашио својом мудрошћу најмудрије људе у свом народу, Он и даље "напредоваше у мудрости и расту" и биваше све милији и Богу и људима (Лука 2, 40). Нарочито је био омиљен код својих другова радника, који су у Њему гледали узор умешности и савесности. Но и сви други, и стари и млади, и здрави и немоћни, волели су да се сретну са Њим, да Га виде и да Га чују. Са кротошћу и благим осмејком Он је општио са свима. Иако је скроз прозирао душе људске и познавао људске слабости и страсти Он се није гневио на људе. Он се гневио само на Оног Непоменика, Човекомрсца, који је праузрочник људског понижења, раслабљености и лудила. А људе је сажаљевао, помагао, услуживао и свом душом љубио. И људи су осећали топлину Његове чисте и свете љубави као што осећају зраке сунчане. Зато су се на љубав одазивали љубављу, на доброту добротом, на милошту милоштом. Никад у Назарету ниједан радник није био тако омиљен као Исус Назарећанин.

ЈОВАН ПРЕТЕЧА

По природном току ствари два детета могу да се познају и заволе тек у свом узрасту од једне године или више. Случај са Исусом и Јованом сасвим је изузетан. Они су осетили и познали друг друга још као нерођени, и још док су били у утроби својих матера. За земаљску логику то је немогуће, но за небесну то је извесно.

Када Марија сазнаде од ангела, да је њена тетка Јелисавета већ у шестом месецу трудноће, она пожури да посети тетку (Лука 1, 36). Да се увери у њену тајну и да јој открије своју. Млада и лака, она је без напора препешачила далеки пут од Назарета до Горњих Места, у близини Јерусалима. Благословени плод у њеном телу тек је био зачет, и ни мало јој није отежавао путовање. Целим путем она је размишљала, шта то Бог учини њој безмужној и тетки јој престарелој, и на шта ће све то изаћи. Но није се морала мучити с размишљањем и нагађањем; ускоро ће Дух Свети објавити тајну, и то не само њима двема него свима вековима и поколењима. Јер гле, чим уђе у кућу Захаријину и загрли и целива своју тетку, "заигра дјете у утроби Јелисаветиној". То потврди старица пошто се умири од узбуђења и обриса сузе. Дух Свети испуни је, и она проговори, управо "повика јаким гласом" у лице Марије, не од себе него као изван себе:

"Благословена си ти међу женама,

И благословен је плод утробе твоје!

И откуда мени ово:

Да дође мати Господа мојега к мени?

Јер, гле, кад дође глас честитања твојега

Заигра дјете од радости у утроби мојој" (Лука 1, 39-54).

На ове речи одговорила је Марија познатим Величањем Бога: "Велича душа моја Господа", што се пева у цркви сваког јутрењег богослужења.

Тако су се дакле први пут сусрели два рођака, Исус и Јован. Не видевши и не чујући један другог они су се осетили и познали. Телесна тама, у којој су се они тада налазили, није им сметала, да се осете и познаду. Војник је осетио присуство Војводе; "Пророк Свевишњега" (Лука 1, 76) - како је Захарија провидео - осетио је близину Свевишњега; Претеча и Уравнитељ пута Господњега прочуствовао је магнетску силу Господа, и од радости поздравио га играњем у утроби матере своје.

После те необичне сцене, пуне чуда и пророчког надахнућа, остаде Марија још око три месеца у кући Захаријиној (Лука 1, 56). Остаде младица свакако до порођаја старице; остаде да види сина своје љубљене тетке и да га благослови у име Сина свога. И када би обрезање Јованово, она би сведок, како њен онемели тетак Захарија проговори, како му надену име и како му прорече - јасније и одређеније него и један пророк - будућу величину и службу Месији на делу људског спасења (Лука 1, 67-79).

По том се врати Марија у Назарет, слажући у своме срцу све што чу и виде.

А Јован "растијаше и јачаше духом и бијаше у пустињи" (Лука 1, 80). Само једно кратко време он поживе у мирноме дому својих престарелих родитеља, који га гледаху са милоштом и љубављу, која је својствена са бездетним опоздалим чедом. Са милоштом и љубављу али и са страхопоштовањем, памтећи добро шта су о том детету, више Божјем него свом, сазнали од ангела и од Духа Светога. Морали су предосећати да ће будућа слава Јованова учинити и њих знаменитим и на земљи и на небесима. Али ускоро ангели Божји узеше њихове праведне душе, и Јован оста сироче. Сироче у пустињи.

Зашто је Јован морао отићи у пустињу? Гле, он је наследио кућу и имовину свога оца, а имао је и доста родбине. Морао је све оставити и отићи у пустињу по небесној логици, а не по земаљској. Дух Свети га је упутио у пустињу, и Дух Свети га је одржао у пустињи.

Онај који га је створио у сухој земљи старичиног тела, одржао га је у сухој пустињи Зајорданској жива и здрава. Тешко му је било дуго и задуго док се није привикао, и док није познао, да се Божје око над њим не заклапа. Па ипак тешко. Тешка пустињска једноликост, тешко стално ћутање, па самоћа, глад, мраз, жега; и тако из године у годину, из деценије у деценију. Па тешка, и најтежа, кушања демонска и искушења телесна. А Бог га је час спуштао час дизао, да би познао своју људску немоћ и Божју моћ. Ноћ му је била дража од дана. Јер дању кад би погледао на једну страну пустиње, ништа није видео до песка, а кад би погледао на другу страну преко Јордана, видео је саблазни. Видео је проклети град Јерихон, па дворе бившег цара Ирода Детоубице, па виле богатих фарисеја, цариника и свих грешника.

Раскошна сваким обиљем долина Јорданска простирала се пред очима човека који ни суха хлеба није имао него се хранио скакавцима и дивљим медом. А сва та природна раскош пресићавала је телесине људске и распаљивала за све могуће пороке и неваљалства, због којих је Содом, онамо преко Мртвог мора, сажежен био огњем гњева Божјег. И Јован је окретао свој поглед ка пустињи, где није било човека ни греха. И у свом огорчењу рикао је као лав пустињски, вапијући к Богу да истреби грех и грешнике са земље. А ноћ му је била драга, јер је својим црним плаштом скривала од његовог погледа грешну земљу, а откривала му звездано небо, тог величанственог сведока величанства Божјега. Духом својим Бог га је посећивао, и учио и тешио и храбрио. По црквеној традицији и сам га је Исус посећивао у једној пећини и с њим водио дуге разговоре.

По своме спољашњем изгледу Јован је био сличан светом пророку Илији. Био је крупан и стасит, са главом уздигнутом, обраслом у црну густу косу и браду, испосничког лица и пламена погледа. Ходио је бос и гологлав. (Друга цар. 1, 8). Одевао се у грубу хаљину од неуглађене камиље длаке, и био је опасан, као и Илија, кожним појасом (Матеј, 3, 4). Чинио је страшан утисак и на зверове и на људе; бојали су га се и једни и други. Но у срцу свом он је носио благог Исуса, свога рођака и господара.

Такав је био Јован Претеча, који за живота не учини ниједно чудо, али сам собом беше велико чудо света (Јован 10, 41).

ЈОВАН КРСТИТЕЉ

Добро је било уређено код старих, да пре тридесет година старости нико не може учити народ божанској мудрости. Кад је тако било на Истоку тим пре треба да је на Западу где се људи спорије развијају до пуне зрелости. Невоља је наших дана што многи хитају да уче друге не научивши сами себе. Само напуњен и препуњен извор може појити жедне, и зрео плод хранити гладне, Јован Претеча био је и зрео и пун, зрео телесно и духовно, а пун врлине, мудрости и гнева. У пустињи он је газио по змијама, аспидама и скорпијама, али се на њих није љутио. Његов гнев је горео као огањ против људи, који су покварили "образ Божји" у себи и постали као они отровни црви. И већ га је гушило што је морао још и да ћути. Бог га је задржавао до времена. А када дође време, "рече Бог Јовану сину Захаријину" (Лука 3, 2) да изађе из пустиње те да говори и крштава. И скочи Јован, лаконого као јелен, и поче крштавати на Јордану и проповедати по свој околини Јорданској. Бујица укора и претњи изливаше се из његових уста. Брзо се прочу о њему по свој Јудеји и Јерусалиму, и народ поврви да види необичног човека и чује необичне речи. Можда је он Месија или Илија пророк?

Кад му дођоше старешине народне, фарисеји и садукеји, он их назва "породом аспидиним" (Лука 3, 7), како их нико није смео назвати. Али у слуге Божјега нема страха од људи.

- Породи аспидини, викаше Јован, ко вама каза да бјежите од гнева који долази? Мислите, да је довољно називати се децом Аврамовом? И мртав Аврам окреће главу од вас, јер не подноси одвратни мирис душа ваших. Мирис ваш мирис је Содома, а не Сиона. Питаћете ме јесам ли ја Месија? Нисам, нити ће вам икада доћи Месија, каквог ви очекујете. Ви очекујете Месију, осветника и бунтовника, који би вас ослободио оружјем од Римљана, па се зацарио и вас посадио поред себе на столице великашке. О безумни! Заиста вам кажем иде прави Месија, и близу је. Он држи секиру близу корена вашега, и лопату у руци, да вас сасече до корена и овеје на свом гувну и као плеву баци у огањ. Него покајте се и крстите се, и посведочите своје покајање добрим делима (Мат. 3, 5-12). Сетите се Давида којим се гордите, и његових речи: "Признајем кривицу моју и дугујем због гријеха мојега" (Псал. 38, 18).

- Шта ми да чинимо, учитељу? Питаху цариници, омрзнуте глобаџије народне.

- Не глобите народ. Не узимајте више него што је прописано. Покајте се.

- А ми шта ћемо чинити? Питаху га војници. (Не римски војници него Јевреји на некој полицијској дужности, овлашћени од Римљана).

- Ви чините насиље над народом, опадате их код власти и отимате (Лука 3, 3-17). Одустаните од таквих недела. Будите задовољни својом платом. Покајте се и крстите се. (Мат.3, 1-12).

Тако Јован укори и поучи три главна сталежа што беху врло тешки народу Божјем: старешине, царинике и војнике.

Тако је он укоревао, страшио и поучавао и све остале сталеже и појединце. Знао их је он све и свакога. И све их је позивао на покајање и крштење. "Ја вас крстим водом за покајање, говорио је он, али иде за мном Јачи, који ће вас крстити Духом Светијем и огњем" (Мат. 3, 11). Ја сам мален према Њему, и нисам "достојан одријешити ремена на обући Његовој" (Јован, 1, 36). Он је близу, сасвим близу. Зато мене Бог посла, да му будем вапијући глас у пустињи вашег бесплодног живота; да му приправим пут и поравњам стазе: да снизим брда гордости гордих и да узвисим плачевне долине угњетених. Пробудите се дакле од сна и оперите се од гада греховнога. Исповедите грехе своје и покајте се, па пођите да вас ја крстим водом. Тако ће вас Он наћи приправне, да вас крсти Светим Духом и да вам грехе опрости. Ја вас не могу крстити Духом Светим ни Његовим огњем што сагорева сваку рђу на души, нити вам ја могу опростити грехе ваше. То припада Његовој власти. Он долази, да вас ослободи од невидљивог Голијата, који је захватио душе ваше као своје њиве, те по њима сеје грех и храни се с насладом гресима људским. Спремите се да чисти и радосни дочекате јединог Човекољубца. Близу је Он сасвим близу.

Тако говораше Јован Крститељ народу. Но једног дана опази он Исуса, па сав затрепери од радости, пружи руку и викну:

- Гле, јагње Божје! (Јован 1,36).

НЕБО СЕ ОТВОРИ

Од памтивека људи су жудно очекивали да им се небо отвори. Философски умови, ратници у страшним биткама, сиромаси у беди, болесници у мукама, самртници у агонији - сви су вапијали небу да се отвори. Али се небо није отварало. Мање учени људи заустављали су свој поглед на звездама, и нису могли даље видети ни очима ни мислима. Зато су звезде сматрали за богове и господаре своје судбине. Више учени пак међу синовима човечјим нису се тиме задовољавали, нису могли никако. Чинило им се, да се звезде својим треперењем смеју, а својим играњем веселе над страдањима људским. Због тога су се напорно трудили, да умом просечу звездану куполу и да виде господара, или господаре над звездама и људима. Речју, народи су тражили јављање Бога Човекољубца. И нараштај за нараштајем умирао је очајан што није видео небо отворено и Бога Човекољупца јављеног.

Али гле, једнога дана отвори се небо. Отвори се небо и Бог се јави, по својем датом обећању изгнаном Адаму, и пророцима и праведницима из народа Јаковљева. Сви јеванђелисти описују тај необични догађај, али учени лекар Лука ставља то у такав историјски оквир, као позитиван и непобитан факт, да нико не може посумњати у њ, и рећи као да је то сан или маштарија. Као љубитељ тачне историјске истине, Лука наводи сва имена, тога и тога кесара римског, и тога гувернера јудејског, и тих великих и малих принчева, и чиновника римских, и првосвештеника јерусалимских, у време којих се догодило оно што се догодило.

А то се догодило у месту Витавари, у горњем току Јордана (Јов. 1, 28-34). Једнога дана Јован крштаваше народ, вичући и шибајући пороке народне, и учећи: "Ко има двије хаљине нека да једну ономе који нема; и ко има сувише хране нека чини тако" (Лука 3,11); иначе ће вас секира посећи у корену, и лопата развејати са гумна Божјега као непотребну плеву. Наједанпут Јован замуче усред говора. Његове очи засијаше, и он устрепери душом и телом. Он спази у гомили народа Онога, кога је целог века у срцу носио, због кога је још у утроби своје матере Јелисавете од радости заиграо, и због кога је 30 година провео у пустињској осамљености и ћутању. Да, због кога је и створен и послат у овај свет. Заборави Јован народ око себе, па усхићен пружи своју руку и викну:

- Гле, јагње Божје!

То беше Исус, који је све знао шта Његов Претеча ради, па се у одређени час спусти из Назарета, да се и Он крсти. Чувши народ реч Јованову, сви се обазреше да виде, о коме то страшни Крститељ говори. Али на Исусу не беше ничега необичног и страшног. У обичној дугој хаљини, са косом и брадом очешљаном, он се није ничим нарочито одликовао од осталих људи. Док је Јован био као громовник који кроз мрачне облаке грми и сева муњама, дотле је Он био као благо и мирно сунце, које после грмљавине милује свет.

Уплаши се Јован, када чу жељу Исусову, да и Њега крсти. Али га Исус умири објаснивши, да се један закон мора у свему испунити, док се бољим не замени. И послуша Јован, и погрузи Исуса у струју Јорданску. А када се Исус крсти, гле, небо се отвори. Небо се отвори и чу се глас Оца небеснога и виде се Дух Свети у виду голуба над Исусом. Глас беше громовит и јасан: "Ово је Син мој љубљени, који ми је у вољи" (Матеј 3, 16-17) и голуб беше као сребро бео и сјајан. Нити се Отац јави у телу него само гласом, нити се Дух Свети јави у телу него само у облику голуба. Једино се Син, Бог - Логос, јави у телу, у стварном човечијем телу. Јер само Он беше одређен од "превјечнаго совјета" Свете Тројице да у телу послужи спасењу телесних људи.

Тако се и тог знаменитог дана отвори небо и Бог се јави. Бог се јави и објави свету интимну унутарњу своју тајну као тројство у јединству, лично тројство у јединству суштине, и љубави и славе. Од тада па заувек славиће људи не "Бога незнанога" (Дела 17, 23), него Бога као Свету Тројицу, Оца и Сина и Духа Светога. Да би знали многобошци, да је само један Бог, а једнобожни Јудеји да је Бог тројичан, и сви хришћани, да је Бог један у тројству, а тројичан у јединству. Тројичан Бог као Отац и Син и Свети Дух; тројичан је и човек као тело, душа и дух. Тим откровењем осветљена је новозаветна Теологија и Антропологија. Тако је Бог издалека постао Бог изблиза, и Бог незнани Бог јављени. Да би Богојављење било свима радовање.

И тако се Син Божји крсти водом и Духом, не зато што је био нечист и грешан него да би дао пример својим следбеницима; да би унапред скрушио главу Змија богомрсца и човекомрсца; да би нас крштењем очистио од свих грехова, наслеђених и личних; и да би крштење било знак распознавања у овом и у оном свету, који су Христови, а који нису.

Овај дан Богојављења и Крштења Сина Божјега Човекољупца тако је и славан и величанствен, да се на њему обистинила реч Псалмиста, да је пред Богом "један дан као хиљаду година" (Псал. 90,4).

Тада Исуса одведе Дух у пустињу (Матеј 4, 1).

 КЊАЗУ ОВОГА СВЕТА

И одведе Дух Исуса у пустињу, да га ђаво куша. Какав ужас после радости; какав мрак после Богојављенске светлости! И каква загонетка да Свети Дух, који се јавио над Исусом у виду незлобивог белог голуба; Дух Свети, који по крштењу испуни Исуса свега - да га одведе ђаволу на кушање. Зашто, и по каквој логици? То ће се тек доцније видети. Ово је први пут, да се ђаво спомиње у Новом Завету. Нити се он до тада смео приближити Исусу.

Ко је ђаво? Створење Божје и творац зла, узрочник греха, отпадник од Бога и човекомрзац. Његово је постојање врло старо. Он се простире у две историје, у ону пре стварања овога света и у историју овога света.
...