ЈОВАЊСКИ СТОСЛОВ О ЧУДИМА - Св. Николаj Жички
1. Овај свет је почео чудом, држи се чудом и завршиће се чудом. Сваки дубоко мисаони човек, кад се ослободи трке и галаме око себе и почне размишљати о свему што јесте и што бива, мора доћи до овог закључка. Но поуздано и непогрешно сведочанство о томе пружа нам Свето Писмо Божје, потврђено и допуњено Светим Предањем.
2. Свето Писмо Божје заиста је као неки деловодник Божјег домостројства, Божјег стварања и руковођења овим светом. Па сходно сведочењу Светог Писма Божјег овај свет је створен Божјом Речју, држи се Божјим Духом, и завршиће се Божјим Судом. А то све троје значи: Чудо и чудо и чудо.
3. И зар није велико чудо, да је овај свет, тако масиван и тежак, од олова, жељеза и камена, постао по заповести једне умне силе без икакве масивности и тежине, тј. Речи Божије?
4. И зар није велико чудо, да се овај крупно сталожени и утемељени свет не држи и не покреће никаквом својом масивном силом него духом ‡ невидљивим Духом Божјим?
5. И још зар није велико чудо, да ће овај свет који се креће непроменљивим тактом хиљаде година, тако да му поредак изгледа вечити од богова (по учењу будизма) ‡ да ће, дакле, овај свет у једном магновењу, кад Бог рекне, сагорети у огњу, и уступати место нечем сасвим новом ‡ "новом небу и новој земљи?"
6. Два сведочења Светога Писма од особите су важности за науку о чудесима: прво, да је Бог уредио и благословио један сталан поредак ствари у овоме свету; и друго, да је Бог као Творац и Домаћин у овоме свету потпуно слободан, ничим везан и ником обавезан, те се Он креће и дејствује у свету и мимо и изнад оног установљеног поретка, но увек логично и целисходно, а по људе корисно. Јер је свету циљ човек, а чуду је циљ спасење човека.
7. Узмимо за пример једну башту. Човек домаћин уређује своју башту, према своме плану и своме свиђању. Сади поврће где хоће. Просеца широке и уске стазе како хоће. Целу башту ограђује високом оградом, коју нико од странаца не сме проћи. Поставља табле покрај стаза с натписима:"Забрањено је ићи ван стазе", или "Забрањено је кидати цвеће", или "Забрањено је улазити у бостан", или "Забрањено је шетати по трави." Све те забране важе за странце, а не за домаћина.
8. Човек домаћин и при најуређенијој башти задржава за себе пуну слободу, да пређе преко плота где хоће, и да иде ван стаза и путања, и да бере цвећа колико год хоће, и да шета по трави колико му воља. Ниједна забрана не важи за њега. Он има пуну слободу свуда и у свему, јер он је творац и господар свега. Једини је Бог неограничено слободно биће; и на овој истини заснована је сва логика чудеса.
9. Туђинцима је забрањено кретати се свуда куда се домаћин креће и чинити све оно што домаћин чини. Јер могу бити штеточине. Што год су туђинци отуђенији од домаћина, то су њихова кретања по башти ограниченија и прописи строжији. Пријатељима и сродницима пак даје домаћин већу слободу, и допушта им да чине по нешто од онога што само он чини да се крећу куда се само он креће.
10. "Бог идјеже хошчет измјењајетсја јестества чин" ‡ где год Бог хоће тамо се мења природни ток (ствари). Бог твори чудеса или на човеку или ван човека, но увек ради човека. Он који је могао смислити и од земље извајати човека, и Духом својим оживети га, још је лакше могао учинити да бездетна старица Сара од деведесет година роди сина. А то зато што Авраам, муж Сарин није био туђин него верни слуга Бога, пријатељ Домаћина ове велике васионске баште. Исто тако чудо учини Бог и са бездетном Аном, мајком пророка Самуила, и са старицом Јелисаветом мајком великога Јована Крститеља. За Бога нема ништа ни немогуће ни тешко. Богу је све лако учинити као грлу запевати.
11. Мојсеј учини велика и страшна чудеса како пред Фараоном у Мисиру тако и у пустињи. И море раздели, и стену расцепи да изведе воду, и хлеб (ману) низведе с неба, и надмоћније војске победи, и земљу отвори да прогута бунтовнике, и многе друге чудесне ствари учини, како је записано у Светој Књизи Божјој. Ако се рече, да човек Мојсеј учини та чудеса, онда се она могу довести у сумњу; ако ли се пак рече, да Бог учини, онда су она ван сумње. Јер само за Бога нема немогућности.
12. Бог назива Мојсеја слугом својим "Слуга Мој је Мојсеј, који је вјеран у свем дому мојему"(4. Мојс. 12, 7). Тако се назива и Мојсејев наследник Исус Навин. "Исус Навин слуга Господњи" (4. Мојс. 27, 18). Слично Мојсеју и овај Исус чинио је чудеса велика; а највећа од свих што је сунце уставио. Рече: "Стани сунце над Гаваоном, и ти мјесече над долином Елеонском! И стаде сунце, и устави се мјесец" (Исуса Н. 10, 12-13). Ко устави сунце? Онај који га је прво и ставио у покрет. Господ над поретком у својој башти. Као кад возач заустави кола, да се путници одморе. Јер су кола ради човека а не човек ради кола.
13. Многа дела судија јеврејских била су заиста чудесна. Читај о Готонилу, Девори, Гедеону, Јевтају, Самсону и Самуилу. "И бијаше Господ са сваким судијом." И сваки од њих бојао се Господа као што се слуга боји свога господара. Бог је јављао своју моћ преко њих као преко слугу својих а не синова као у Новом Завету.
14. Самуил је провиђао будуће догађаје, побеђивао је војске молитвом, и изводио кишу у најсувље време. "И сав се народ побоја врло Господа и Самуила" (1. Сам. 12, 18). Прво дакле побоја се ковача па онда чекића. Јер чекић не дејствује без ковача.
15. Бог је помогао Давиду да из праћке убије Голијата; да од пастира постане цар; да испева Псалтир; да јасно опише будућег Месију. Његова необична судба и сва велика дела његова, и визије и прорицања спадају у круг чудотворства. Јер "Господ над војскама бијаше с њим." Па ипак Бог га не назива сином него слугом својим: "Слуга мој Давид."
16. По молитви цара Језекије и пророка Исаије спасе Бог Јерусалим од војске Асирске. Цар асирски Сенахерим беше опколио Јерусалим са великом војском па стао исмевати и ружити Бога небескога. Тада се Језекије и Исаија усрдно мољаху Богу. И Бог посла анђела који обноћ поби стотину осамдесет и пет хиљада Асираца. Сенахерим побеже у Нинивију, своју престоницу. Али га и тамо стиже мач Господњи. Синови његови убише га у храму пред идолима. Тако Бог чудом спасе Јерусалим. Молитва беше царева а чудо Божије (2 Цар, 18).
17. Пророк Исаија пак учини чудо са сунцем слично Исусу Навину. Овај заустави ток сунца, а Исаија поврати ток сунца назад за десет степени на сунчанику Ахазову. Како то учини Исаија? "Исаија пророк завапи ка Господу, и врати Господ сјен на сунчанику Ахазову за десет кољенаца. Од пророка дакле молитва а од Бога чудо" (2 Цар. 20).
18. Питање: Зашто то чудо не учини Господ преко неког другог него баш преко Исаије? Зато што је Исаија био изабрани и верни слуга Божји. "Слуга мој Исаија" (Ис. 20, 3), именују га уста Свевишњега. Зато му даде више слободе у својој башти него туђинцу и најамнику. Показа му отворена небеса, даде му моћ да предскаже рођење Сина Божијега, Емануила од Деве, и да чини друга необична дела. Но све је то од домаћина, преко верног слуге.
19. Беше свети Илија заиста велики и страшан у чудотворству своме. Затвори небо те и не паде киша три године и шест месеци. Над ким затвори небо: Над једним од Бога отпалим народом. Спали огњем оне који га хтедоше ухватити. Кога спали? Безбожне слуге безбожнога цара. Посече мачем стотине идолских жречева. Кога посече? Оне који су били одсечени од правога Бога, слуге демона, речју живе мртваце.
20. Пророк Јелисеј излечи од губе једног човека а удари губом другога. Кнеза туђинца излечи а слугу свога у болести. Али, онај први дође из далека са искреном вером и молитвом, а овај други показа се среброљубац и варалица. И оба чуда беху праведна.
21. Бивало је и то да Бог учини чудо сам од себе непосредно без човека. Тако на пример: жену Лотову претвори у камен зато што преступи заповест Божију и радознало се окрете да види Содом у пламену; сестру Мојсејеву удари губом зато што се збунтова против Мојсеја; цара Озију такође удари губом зато што самовољно узе кадионицу и поче да кади као свештеник; праведнога Јакова спасе од Лавана на тај начин што се јави Лавану на сну и запрети му. Свако чудо Божије опомиње људе на правду Божију и на прави пут спасења. Увек целисходно, никад бесциљно, ни факирско, ни мађионичарско.
22. Чудесним начином Бог не кажњава и не спасава само појединце него и читаве народе, градове и земље. Због роптања на Бога изумро је у пустињи у току четрдесет година сав народ јеврејски који је био чудом Божијим спасен и изведен из Мисира. Нестало је с лица земље Феничана, а њихови градови Тир и Сидон пропали. Тако Содом и Гомор. Тако Капернаум и Витсаида. Тако и легендарна Атлантида и Лемурија, које су потонуле у море без трага.
23. Богу је лако и спасити и казнити. Но, Он је увек бржи да спасе него да казни. А и кад кажњава, не тек да казни но да опомене и спасе. Када Етиопски цар, са милион војника и триста борних кола удари на Јудеју, овако завапи ка Господу јудејски цар Аса: "Господе, теби је ништа помоћи множини или нејакому. Помози и нама, Господе Боже наш, јер се у Тебе уздамо. И разби Господ Етиопљане, и не оста ни један жив" (2 Днев. 14, 9). Није већина у броју, него у Господу. И самац са Господом увек је у већини.
24. Против надмоћног непријатеља мољаше се праведни цар Јоасафат овако: "Боже наш, у нама нема снаге да се одупремо томе мноштву великоме, нити ми знамо шта да чинимо; него су наше очи упрте у Тебе" (2 Днев. 20, 12-15). Тада дође реч од Господа преко неког човека Јазила који каза "Не бојте се и не плашите се тога мноштва великога, јер није ваш рат него Божји" и место борбе војска Јоасафатова поче певати песме у славу Божју. И збунише се непријатељи, и поклаше се међу собом, тако да ни један не оста у животу. У рату Бог не само помаже онима који њега искрено верују и славе са скрушеном молитвом, него Он сам ратује на свој лак и неочекиван начин.
25. Многи се људи чуде, зашто су толики ратови унети у Свето Писмо као неку ратну историју. Нема места чуђењу. И мир на земљи је своје врсте војевање и борба између добра и зла. А у рату се многи враћају Богу, почињу веровати, кајати се и молити се. Без рата многи би у миру изгубили душу. И још: у рату се најјасније јавља свемоћ Божија и ништавило човечије. Зато се Бог у Светом Писму стално назива: "Господ над војскама." Чудеса Божја у рату су многобројнија и за људе очигледнија него у миру.
26. Не треба се варати: не чини Бог чудеса ни преко сиромаха ни преко богаташа него преко праведника. И стаје на страну оних који се пред њим као покајници понизе. "Понизише се, нећу их потрти, него ћу им сада дати избављење." Рече Господ за кнезове јерусалимске када на њих удари фараон Сисак. Охолим се Бог противи, као и они Богу, а пониженима даје благодат, јер су понизни (2 Днев. 12, 7). Безброј чудеса Бог је чинио и чини, да охоле понизи а понижене узвиси.
27. По речи неког неименованог човека Божјег расу се у пепео олтар пред златним дететом, идолом у Ветиљу. Цар Јеровоам подиже руку на тог човека да га казни. По речи истог тог Божјег човека узе се и укрути се уздигнута рука царева. А по молитви истог тог човека Божјега отпусти се и поста здрава рука царева. Све то бива од Бога преко човека изабраног као знак Божјег гњева према идолопоклоницима (1 Цар. 13).
28. Пророка Језекиља пренесе Бог тренутно два пута из Вавилона у Јерусалим и натраг. Пророка Авакума пренесе анђео Божији тренутно из Витлејема у Вавилон пред пророка Данила у ропству. Пророка Јону, баченог у море, сачува Бог живог у китовој утроби три дана и три ноћи а потом избаци на сухо. Све то уради Господ Бог по својој неограниченој и самовласној сили и своме мудром промислу а на добро и спасење људи. Ако кажемо да је ово немогуће, ми тим Бога понижавамо а сами себе угонимо у лаж кад говоримо: Верујемо у једнога свемогућег Бога.
29. Пророка Јеремију сачува Бог од многих смрти које му спремаху Јевреји, као и некад Јосифа од братоубилачке руке. Три отрока спасе Бог у огњеној пећи и изведе их из огња неповређене. Пророка Данила сачува Господ у лавовској јами учинивши да се опаки лавови показаше питоми према Божјем човеку као овце. Тако је Бог чудесима прославио своје прославитеље и постиђивао своје непријатеље.
30. Кад Бог хоће да казном пробуди и опамети један свој народ, Он најчешће употребљава безбожнике и крвнике, а не праведнике и свеце. Тако Он посла цара Вавилонског Навуходоносора "слугу мојега", да казни успавани и отпали народ јудејски. Али чим Навуходоносор изврши свој крвави задатак, удари га Бог лудилом због глупе погорђености собом, те поживе као звер међу шумским зверовима седам година. А потом врати му Бог ум, те он позна Бога истинитога и рече: "Сада ја, Навуходоносор, хвалим, узвишујем и славим цара небеснога, чија су сва дијела истина и чији су путеви праведни и који може оборити оне који ходе около" (Дан, 4, 37). Не кажњава Бог људе што воли да кажњава ‡ далеко од тога ‡ него што сами људи сматрају казну Божију као једини сигуран лек од неправде.
31. Цар Вавилонски Валтазар направи пир у своме двору у Вавилону својим великашима и њиховим женама. Па нареди у охолости својој, да се донесу освећени златни судови, опљачкани из храма Јерусалимског, те из тих судова, Богу посвећених, пише вино он и великаши његови и жене њихове. Али усред бурног и пијаног весеља јави се тајанствена рука у дворани и хитро исписа три речи на дувару: "Мене, Текел, Уфарсин" (Дан. 5, 25-30). Исте ноћи би убијен цар Валтазар и царство пређе на другога. Ово чудо учини Господ за опомену свима и у свима временима, да ће тешко бити кажњени оскрвнитељи светиње.
32. Дух Господњи покрену персијског цара Кира незнабошца те заповеди да се обнови порушени храм у Јерусалиму (Јездра, 1). Још због праведних слугу својих свештеника Јездре и Нехемије, на којима "бијеше рука Господња" покрену исти тај Дух Господњи цара Дарија и цара Артаксеркса, да својом влашћу отворе пут и омогуће обновљење зидова јерусалимских и храма, у коме ће се јавити Месија, који ће га затворити и оборити за увек. Дакле и незнабошци, хтели не хтели, знали не знали, често служе великим циљевима Божијим.
33. Ко би помислио, да смо се ми паштили да овде изређамо сва чудеса из Старог Завета, погрешио би. Нити смо то хтели нити то сматрали могућим. Јер колико је личности споменуто у тој Божијој Књизи и колико догађаја описано, у све се умешао Господ Бог. А где се Бог умеша, ту се Чудотворац умешао. Где је, пак, Чудотворац, ту је и чудо. Следује: на свакој личности и у сваком догађају јавило се чудо Божје.
34. Бог чини чудеса или непосредно или посредством анђела, појединих људи или народа; или посредством животиња. Јаковљеве шарене овце, Валаамова магарица, гавран пророка Илије, скакавци, жабе, змије у Мисиру; или пак посредством природних стихија и елемената: потоп, огањ, земљотреси, сунце, звезде и месец, громови, град, буре и ветрови: речју, нема твари на земљи под небом којом се Бог не служи на опомену, поправку и спасење људи. Сва природа је оруђе у Његовим чудотворним рукама.
35. "Многа су чудеса Твоја, Господе Боже мој... хтио бих јављати, али нема им броја", говори цар пророк. "И до данас казујем чуда Твоја." "И казиваћу сва чудеса твоја" (Пс. 40, 5; 71, 17; 73, 28). Како онда неки који верују у Бога, говоре, да Бог не чини чудеса? Зашто га онда називају Сведржитељем ако не зато што Он својим сталним присуством и активним дејством ‡ тј. чудом ‡ држи овај свет који је Он створио?
36. Други опет, који воле да верују да је Бог створио човека, сумњају да Бог може чудом исцелити болесног, или отворити очи слепом по вери и молитви. Каква недоследност! Зар онај који је учинио највеће чудо, зар не може учинити мање и најмање? И зар мајстор који је саградио кућу, не може је оправити?
37. Они који поричу чудеса Божја, поричу две ствари. Прво молитву; јер сваком молитвом људи траже интервенцију Божију, тј. чудо Божије, у својим невољама и немоћима. Ако би ова интервенција, ово чудо Божије, било искључено, онда би и све људске молитве од постања биле узалудне, луде и смешне. Друго, била би искључена и слобода Божја у овом његовом свету. Људи као тобож имају слободу да се мешају у дела Божја: да мењају ток река, да упитомљавају зверове, да калеме дивље воће итд., а да Бог нема слободе кретања и дејства у овом Његовом свету. Какво и безумље и дрскост! Створења имају слободу а Створитељ нема! Робови и слуге и најамници могу учинити што год хоће у Домаћиновој башти, само Домаћин не сме чинити ништа!
38. Питање: Да ли Бог чини чудеса и међу многобошцима и идолопоклоницима? Чини, када се гњеви на њих. А гњеви се на њих зато што се они моле за чудо лажним боговима који немају ништа боговско, чак ни људско. Али је Бог милостив према свим створењима својим, обасјава својим сунцем и добре и зле, и чини добра и онима који Га не знају и гоне. Пуна је сва земља чудеса Божијих.
39. И на животињама и зверовима Бог чини чудеса знаде их све на број, одржава их, храни их и поји, и води их својим духом куда Он хоће.
"Лавови ричу за плијеном, и траже од Бога храну себи.
Све Тебе чека, да им дадеш храну на вријеме.
Дајеш им, примају; отвориш руку Своју, и сите се добра.
Одвратиш ли лице Своје, жалосте се; одузмеш ли им дух, гину и повраћају се у прах свој.
Пошљеш дух твој, постају, и обнављаш лице земљи" (Пс. 104).
Бог Створитељ јесте и Бог Сведржитељ.
40. Чудеса су чудеса па била она старозаветна или новозаветна. Јер је увек исти Бог који твори чудеса. Па ипак нису сасвим иста. Разлику је учинио Онај, Који се јавио у телу, мада Творац сваког тела ‡ да од људи слугу, најамника, робова и отпадника створи синове Божије, Он, јединорођени Божји Син Господ и Спас наш Исус Христос. У историји васионе Он је врховно чудо: врховна натприродност јављена у природности.
41. Каква је дакле разлика између чудеса Првог и чудеса Другог Завета? Разлика није толико у самим чудесима колико у чудотворцима. У Старом Завету говори се о слугама Божјим као чудотворцима, у Новом, пак, о Сину Божијем и о синовима Божијим као чудотворцима.
42. Који Њега, Сина Божијега, "примише, даде им власт да буду синови Божији" (Јов. 1, 12-13). Свети Павле говори о томе хришћанима: "Ви сте синови Божији вјером Христа Исуса." И још: Он, Син Божији дође "да искупи оне који су под законом, да примимо посинаштво; како више нијеси роб него син." И још даље: "А ако си син, и насљедник си Божији кроз Исуса Христа" (Гал. 3, 26; 4-7). Према томе, закључује апостол: "више нијесте туђинци и дошљаци ‡ домаћи сте Богу", чељад сте Божија (Еф. 2, 13-19; 3, 15).
43. Из овога следује, да хришћани као синови Божији, кроз Исуса Христа, и као домаћи Богу, и као чељад Божија, имају сасвим друкчији однос према Богу него што га имају туђинци, слуге и робови, ограничени и оковани законом. Тај однос је слобода деце према Родитељу своме. Син гледа у Родитеља а слуга у Господара. Онај се страши да се не огреши о љубав, овај о закон. Онај је чудотворац по сили и љубави, овај по заповести.
44. Други и друкчији однос имају хришћани, као слободни синови Божији и према природи. Од Христа и кроз Христа природа је изгубила ону тежину и власт над човеком, коју је пређе имала. Човек је уздигнут на степен натприродни, вредност човека стављена изнад света видљивога. Док је човек раније страшио се природе и у страху обожавао ју, сада је он сматра као неку играчку испод својих ногу, као "слабе и рђаве стихије" (Мт. 16, 26; Гал. 4-9), од којих га је ослободио Господар природе Исус Христос. Природа не стоји више између човека и Бога него испод човека, тако да човек стоји лицем у лице с Богом, без преграде, сметње, завесе и страшилишта природе. Он чудотворно влада над природом, по слободи и овлашћењу од Христа.
45. "Јер сваки који је рођен од Бога побеђује свијет; и вјера је наша ова побједа која побиједи свијет. Ко је који свијет побијеђује осим онога који вјерује да је Исус Син Божији" (Јован, 5, 4-5)? Човек је сада дакле победник чудотворац над светом, по Христу, а не свет над човеком по машти. Промениле се улоге; негдашњи слуга уздигао се за Господара, а негдашњи Господар понизио се у слугу. То је био нормалан поредак пре Адамова греха.
46. Господ Исус Христос ходио је по води као по суху, утишавао буре на мору, заповедао ветровима да престану, проклео бесплодну смокву да се осуши, бивао невидљив, телесно прошао кроз гробну плочу и кроз затворена врата. Сва природа покоравала Му се и слушала Га. Она је под Његовом силом и влашћу престала бити за људе предмет обожавања; постала је слуга синова Божијих. И свети Христови следбеници имали су такву власт и чудотворну сили над природом, од Христа и кроз Христа. И кад год је требало, они су је показивали кроз све векове хришћанске до данас. Природне силе и стихије које су народи пре Христа у страху сматрали боговима, приносили им жртве, чак и људске, и правили скупоцене храмове, стављене су у службу синова Божијих.
47. Други и другачији однос имају хришћани, као чељад Божја, и према болестима, страдањима и немоћима људским сваке врсте. Тај однос је потпуно духовно моралне природе. Никаква мука не долази на људе ни од самовласне злобе демона нити од слепог случаја материјалне природе, без Божијег промисла, без Божије воље или Божијег попуштања. Па кад долазе искључиво по Божијем, оне се само по Божијем лече и отклањају. Све помоћу чудотворних молитава светих синова и кћери Божијих.
48. Најзад други и другачији однос имају хришћани као "синови светлости" и према демонима, духовима злобе. Док незнабошци не разликују демоне од Бога, те им се клањају, моле и жртве приносе, дотле хришћани воде најогорченију борбу против демона. И не само да им се не удварају, него их одлучно прогоне чудесним и чудотворним Именом Господа Исуса Христа.
49. "Сазвавши дванаесторицу даде им силу и власт над свијем ђаволима"; "даде им власт над духовима нечистијем да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи"; "а знаци онима који вјерују биће ови: именом Мојијем изгониће ђаволе... на болеснике метаће руке и оздравиће" (Лк. 9, 1; Мт. 10, 1; Мк. 16, 17). Примивши ову силу и власт од Врховног Чудотворца Христа апостоли "одоше и проповиједаху да се треба кајати, и ђаволе изгоњаху, и мазаху уљем многе болеснике и исцељиваху" (Мк. 6, 12-13).
50. Туђинци и најамници траже славу своју а не славу Божију. Синови пак Божији траже славу Сина Божијега. Мађионичари и факири жудели су само за својом славом и добити, како у време фараонско тако и данас. Апостоли пак и сви свети без изузетка творили су чудеса над природом, над демонима и над болестима, у име Христово и за славу Христову. Сваки хришћански чудотворац учинивши чудо бежао је од људске славе и похвале и упућивао људе да одају благодарност Господу Христу.
51. Господ наш Исус уложио је велики труд, да докаже људима своје посланство од Оца, да Он говори и делује у име Оца, и да твори чудеса ради славе Оца свог небеског. Зашто? Зато што је и стари свет приписивао сва чудеса Велзевулу и демонима. "Помоћу књаза ђаволског Он твори чудеса", говорили су и јеврејске старешине о Њему. У то време "црна мађија" покрила је била сав свет. А црна мађија руковођена демонима, ишла је против Бога светлости и против среће човечанства. Зато је видовити син грома Јован могао рећи: "Сав свијет у злу лежи", и још: "Због тога се јави Син Божији да раскопа дијела ђавоља" (1 Јов. 5, 19; 5, 8).
52. Као Светлост од Светлости, и сва сама Светлост без таме, Господ Исус је поставио строгу границу између Бога и Сатане, светлости и таме, истине и лажи, неба и пакла, па између чудотвораца светлости и чудотвораца таме. Чудотворце светлости Он је назвао пријатељима својим. "Ви сте пријатељи моји." "Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов, него вас назвах пријатељима, јер вам све казах што чух код Оца Својега" (Јв. 15, 14-15).
53. "Слуга не зна шта ради господар његов." Ни модерне слуге не знају шта ради Бог, господар њихов. Подани природи стихија, претоварени знањем и многим фактима без познања истине, они су као неки дневничари Божији са негативном улогом да раздражују хришћане. Њима Бог исплаћује надницу благом овога света за који они једино и знају. Али им не поверава своје тајне. Ни од људи нико не поверава тајне својим противницима. Христос је поверио велике своје тајне најпре само дванаесторици. Највеће ‡ само тројици. А све те тајне не спадају у јестественицу; оне се односе на натприродни господарећи свет.
54. Као пријатељима својим и синовима Божијим, Исус даје ученицима својим силу и власт која само Богу припада, говорећи: "Болесне исцељујте, ђаволе изгоните" (Мт. 10, 8). Та сила и власт пренета је од апостола на свету Цркву Христову.
55. Како то да Бог даје толику силу и власт малим људским створењима? Има нешто и веће од овога што је Он дао својим ученицима, а то је опраштање грехова. Да људи могу учинити чудеса, то су знали и јеврејски фарисеји и књижевници, али да неко сем Бога може опраштати грехе, то нити су знали нити су хтели знати. "Шта овај хули на Бога? Ко може опраштати гријехе осим једнога Бога" (Мк, 2, 7)? Не обзирући се на те приговоре незналица, Господ је дао божанску власт својим пријатељима: "Којима ви опростите гријехе, опростиће им се" (Јов. 20, 23). Као кад би неки владар дао својим министрима право помиловања.
56. Никад од постања света није се чуло ни догодило, да Бог даде људима своју власт опраштања греха. То је већи дар од чудотворства. Па кад је даровао веће, како да не дарује и мање? Дао им је обоје. У канону апостолима 30. јуна чиста се: "Вам бо дана јест благодат исцеленија и гријехов прошченија." Дао им је све.
57. Дао им је све. "Што год заиштете у Оца у име моје, оно ћу вам учинити" (Јов. 14, 13). "И ако шта заиштете у име Моје, Ја ћу учинити." "И све што заиштете у молитви вјерујући, добићете" (Мт. 21, 22). "Иштите и даће вам се" (Мт. 7, 7). Ово нису речи човека непоуздана, нити су ово обећања некога смртног кога смрт часом однесе и обећање му обеснажи. Ово су речи Најпоузданијег, обећања Бесмртног, вечно Живога.
58. Све то, и још више. Рекао им је: "Заиста вам кажем, ако имате вјере колико зрно горушичино рећи ћете гори овој пређи одавде тамо, и прећи ће. И ништа вам неће бити немогуће" (Мт. 17, 20). Ове речи свога Господа потврђује апостол Павле својим личним сазнањем и убеђењем говорећи: "Све могу у Исусу Христу, који ми моћ ‡ даје"(Филипљ. 4, 13) тиме је одређен став хришћанства тј. Новог Човечанства, према овоме свету.
59. Кад велики апостол каже, да му је све могуће у Исусу Христу, то значи да му је могућа и власт над природом, над болестима и демонима. На острву Мелиту уједе га за руку змија отровница, и не би му ништа. А становници тога острва видев то сматраху Павла за Бога. Па и јесте Павле био мали бог, бог по благодати по усиновљењу. Као што је писано у Псалтиру, а поновљено светим устима Христовим: "Богови сте и синови Божји" (Пс. 82, 6). А о власти Павловој као и осталих апостола над болестима и демонима читај примере у Делима апостолским (Јов. 10, 34).
60. "Чекање твари чека да се јаве синови Божији" (Римљ. 8, 19). Сва природа уздише у ропству због отпада човека од Бога. Чека да се јаве прави људи, синови Божији, па да се њима покори онако како се покоравала безгрешноме Адаму. Не присиљено него драговољно. Сада се природа покорава присиљено и безвољно незнабожним и безбожним људима, јер их сматра својим господарима иако злим. Култура ни мало не лечи и не умањује људску суровост и себичност. Често је и повећава. И баш такви у наше време највише говоре о борби против природе и о експлоатацији природе, без стида. Јер упоредо са губљењем страха Божијега губи се и стид. Отуда и безбожна реч ‡ експлоатација природе, пренета је и на људе, на експлоатацију људи од људи. Али сва природа чека с надом да се јаве синови Божји. И дочекала је.
61. И дочекала је. И јавили су се синови Божији, синови светлости. Лавови су се умиљавали око светитеља као јагањци. Хијене су им умеле бити благодарне. Медведи и јелени радо су им служили. Змије и гусенице и скакавци послушно се удаљавали на њихову заповест. Птице су им доносиле храну. Преображај природе јавио се од преображаја људи.
62. Синови Божији пожаре су заустављали, реке пресецали, воду изводили, буре утишавали, морску воду у пијаћу претварали, хлеб и жито чудесно умножавали. Многи од њих нису осећали ни мраз ни жар ни глад па чак ни муке на мучилиштима. Дух је тријумфовао над немоћима тела.
63. Дух је тријумфовао и над немоћима тела, и над природом и над демонима. "Ево дајем вам власт да стајете на змије и на скорије и на сваку силу вражију, и ништа вам неће наудити"(Лк. 10, 19). Тако рече Син Божији синовима Божијим, пионирима новога света, новога човечанства. И та власт јављала се. И јавља се. И јављаће се докле буде било вере и духа Христовог у људима. А то значи до скончања овога света. Јер Он је дао обећање: "Ево Ја сам с вама у све дане до свршетка времена" (Мт. 28, 20). А где је Чудотворац ту су и чудеса. Као и где је сунце ту и цвеће цвета.
64. Неки од светих људи и жена дизали су се на молитви у ваздух. Неки су сијали као огањ. Неки су могли учинити себе невидљивим за гонитеље своје. Неки су се тренутно преносили у далека места, па тако исто и враћали. Неку су могли јасно видети и прошле догађаје као и садашње. Некима је дата била способност да виде сав свет у једној визији као на длану. Неки су пролазили кроз закључана врата. Пред некима су се палила кандила сама од себе. Неку су низводили кишу у сушно време или заустављали поплаве. Неки су пак и сунце заустављали. Све по сили Онога Коме је све могуће.
65. Многи ће рећи то је немогуће. Па и ми то увек говоримо. У овоме свету ми смо у вртлогу немогућности, али за нас људе, не за Бога. У својој задремалости и ослабљености ми сматрамо могућим само оно што се сваки дан понавља на наше очи. Сва се Венеција тресла од подругљивог смеха када је Марко Поло причао о слоновима, камилама, зебрама, једнорозима и змијама које је видео у Китају, а којих нема у Италији. Сматрали су га лудим, јер је говорио о стварима "немогућим". Многе обичне ствари које људи виђају сваки дан, сматрали би немогућим кад их не би виђали тако често.
66. Постоје две врсте чудесних догађаја, подједнако немогућих за људско поимање: једно су они догађаји који с ретко догађају. Њих називамо чудесима. Друго су они који се стално догађају. За њих немамо имена. И голуб на крову, који нас сваки дан поздравља гукањем, и анђео Божији који се јави једном у току човечјег живота подједнако су необјашњива чудеса. Ни ово чудо веће ни оно мање.
67. Сва чудеса била су могућа Адаму пре његовог отуђења од Бога. Сва чудеса, домислива и недомислива, била су могућа безгрешноме Човеку Исусу Христу. Сва су чудеса могућа и свима следбеницима Исуса Христа, чије је срце очишћено од греха и испуњено љубави према Њему, Господу Сину Божјем, "Богови сте и синови Божији."
68. Рекосмо да се свето чудотворство простире и на област свих наших људских болести, недостатка, оскудица и несавршенства. Ново човечанство или Хришћанство, налази узрока свему овоме у стварностима духовно моралне природе, а не физичке. Физичка природа за њ има само символичан значај. У њој се не садрже ни прави узроци ни циљеви човека. Православна Црква, од апостолских времена до данас, сабрала је огромно искуство о чудесном исцељењу болесних, ослобођењу од патњи, како код људи тако и код стоке, па чак и код биља, жита, воћа, винограда, поврћа и тд.
69. Није потребно да наводимо примере великих календарских чудотвораца који су исцељивали људе од сваке болести и патње. Гле, по молитви обичног свештеника, у наше дане као и у прошле, исцељују се болни, ублажују патње, а по свенародној молитви у литијама по пољима, њивама, усевима, виноградима и баштама бивају чудеса од Бога, од Богородице и свих Светих. И то посвегодишње. Та чудеса нису друго него одговор Оца на молбу деце. То може посведочити свако село и сваки град по свему православном свету. Сваки учтив човек одазива се молби суседа, још пре брат на молбу брата, а најпре Отац на молбу деце своје.
70. Ниједан човек неће пружити камен кад му син иште хлеба; нити му дати змију кад иште рибе. "Колико ће више отац ваш небески дати добра онима који Га моле" (Мт. 7, 9-11). Бог чини чудеса по молитви или самог страдалника, или његових родитеља и рођака или свештеника, или целе Цркве. Црква православна има у ризници свога многовековног искуства безбројне примере како се милостиви Бог чудесно одазивао на сваку врсту молитава, било појединачно личних, било рођачких, било свештеничких, било општих црквених.
71. Кад једно дете моли родитеља за нешто, родитељ ће му учинити, ако је то корисно за дете. Али ће пре учинити кад га сва његова деца моле. Тако и молитва целе Цркве веома је моћна. Када се прва хришћанска црква у Јерусалиму мољаше Богу са апостолима, да Бог "пружи руку своју на исцељивање и да бивају знаци и чудеса именом светога Сина Твојега Исуса, тада се "затресе мијесто где бијаху сабрани" (Дела ап. 4, 30-31), у знак Божјег Благовољења. И кад Петар беше затворен у тамницу, "Црква се мољаше Богу за њега без престанка" (Дела ап. 12, 5) и анђео Божији ослободи сужња из тамнице. Бива да је понекад молитва једног праведника приступачнија Богу од молитве множине. Али је правило у нашим манастирима од старине, да кад један духовник чита молитву над болесником, сви се монаси у себи моле Богу за истог болесника.
72. Но, не показује Бог чудо само на телесним болесницима, него и на морално палим и интелектуално заосталим. Има много примера, да су порочни људи и жене одједном променили своје владање и пошли светим путем правде и чистоте. Многи су се посветили и постали оруђе Божијих чудеса над другима. Спори на учењу ђаци, постајали су напредни, и претицали своје другове.
73. "Не брините шта ћете говорити. Јер ће вам се у онај час дати шта ћете говорити. Јер нећете ви говорити но Дух Оца вашега говориће из вас" (Мт. 10, 19). Такво обећање дао је Господ својим ученицима. Тако се и збило на апостолима, тако се и збивало на наследницима апостолским и на мученицима на суду. То је чудо изнутра, а не споља.
74. Не може се замислити, да су говори и писања простих и нешколованих рибара од њих самих. Не од човека него кроз човека. Мудрошћу надмудрили су све мудраце а речитошћу све реторе и философе. "Што је лудо пред свијетом, оно изабра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јако" (1 Кор. 1, 27).
75. Говори апостола Петра и архиђакона Стефана бацају у засенак Демостена, а књиге апостола Јована рибара постиђују Платона философа. Но они су говорили и писали од себе, а ови од Бога Духа Светога. Они ‡ од овога света, а ови од онога. По речи Господњој: "Ви нијесте од свијета него вас Ја од свијета изабрах" (Јов. 15, 19).
76. Но ови чудесни дарови нису даровани само апостолима него и свима хришћанима. То сведочи апостол Јован говорећи: "Дјечице, и ви помазање (тј. Духа Светога) што примисте од Њега (Христа) у вама стоји, и не требујете да вас ко учи" (1 Јов. 2, 27).
77. Кад год је вера у верних јака, а верни гоњени, Бог чини већа чудеса. Тако у време апостолско, тако и на Светом Балкану под муслиманима и осталим антихристима. Па тако и у животу сваког појединца када страда са надом у Бога.
78. Најзад потребно је знати и став Хришћанства, или Новог Човечанства, према нечистим духовима злобе и таме. Тај став је одлучно одречан. Сав свет пре Христа приносио је жртве демонима, злим боговима, да их умилостиви. И једнобожни Јудејци су често то чинили, чак и под премудрим Соломоном и са њим заједно. Сила ђаволска била је толика да јој људи као људи нису могли одолети. Ни најмоћнији, ни најмудрији. Са изузетком мајушног броја верујући у једнога истинитога Бога, сва земља била је покорна Сатани и његовим демонима. Но Христос је и дошао на првом месту да сатре Сатану, "да раскопа дијела ђаволска", и да ослободи људе од тамне силе демонске.
79. Изгонити демоне из људи и прогонити их из људских обиталишта био је први главни задатак Спаситеља света. "Какву заједницу има свијетлост са тамом? Како ли се слаже Христос са Велијаром" (2 Кор. 6, 14-15). Не помаже ништа ни наука ни култура ако се демони оставе на миру да раде шта хоће. Као што не помаже ништа залевати и ђубрити воћке ако се гусенице оставе да их брсте и суше. Зато је први "двобој" Христов после крштења на Јордану био са Сатаном. Пре него се показао људима Он се показао своме архипротивнику.
80. Није исто болесне лечити и демоне изгонити. Разлику је направио сам Господ кад је заповедио апостолима: "Болне исцељујте, прокажене очишћујте, мртве васкрсавајте, демоне изгоните" (Мт. 10, 8). Јасно је, да обични телесни болесници нису исто што и демонијаци, тј. демонима опседнути, али и једни и други спасавају се истим чудотворним начином, помоћу имена и крста Христовог по молитви Цркве.
81. Они који поричу постојање демона, одричу Христово Јеванђеље. Њихово мишљење да демони не постоје радује демоне а жалости анђеле. Најмилији су демонима они људи који говоре, да демони не постоје. Кроз њих демони лако врше свој убилачки посао.
82. Обичне телесне болеснике Христос је лечио или једном својом речју или пак речју и употребом материје: пљувачке, даха, кала, Силоамске воде. Међутим, при лечењу умоболних, од демона поседнутих, никад није употребио ма какву земаљску материју. Само реч, заповест ‡ и демони су бежали, а људи бивали здрави.
83. За демонијаке нема лека физичког од лекара "физикуса". Нити су они некога демонијака икада спасли помоћу физичких лекова. Они то сами знају и признају. Те паћенике они држе у лудницама, у лудничким казаматима, колико да их учине нештетним друштву. А лека у њих за такве нема. Они их држе на строгој и мршавој дијети, затворене у железним кавезима. Но они не могу да се начуде, како да ти до кости измршавели људи имају херкулску снагу да сломе гвожђе и да савладају десетак најјачих људи. Шта то значи? Гле, кад неко болује од обичне маларије није у стању да савлада једно дете, док сумасшедши поседују надчовечанску снагу да могу савладати неколико јаких људи. Откуд им та снага?
84. То није њихова људска снага, одговарамо ми на основу опита Цркве Божије и нашег личног. То је снага демона у људима. Ислабели људи једва могу конац прекинути, док демонијаци кидају железне ланце као конце, слично оном Гадаринском лудаку. Време је, да физикуси најзад признају, да лечење таквих не спада у њихову струку, не спада у медицину уопште. Они не умеју да поставе дијагнозу, па следствено не могу ни да лече. Јер та напаст лечи се само духовним начином, чудом Божијим.
85. Не могу физикуси излечити физичким лековима не само ни једног демонијака, него они не могу спасти ни једног човека од грознице без учешћа Божијега, тј. без чуда. Они мисле ‡ јер тако су их учили њихови учитељи ‡ да је свака физичка болест проузрокована само физичким узроцима те да се, према томе, лечи само физичким лекаријама. Па кад болеснику даду неки материјални лек а он оздрави, они се онда хвале како су га они излечили својом умешношћу и својим лековима. А и не пада им на ум, да се за све време док су они лечили болесника, црква молила Богу ‡ поред сродника и пријатеља ‡ "за бољашче, недугујушче и пленене". Нема исцељења ни од једне муке без учешћа Божијега.
86. Духовни лек помаже у свакој болести, непосредно кроз молитву, или са молитвом кроз траве и прашкове. Слепом Вартимеју Господ је рекао: Прогледај! И он је одмах прогледао. А ономе слепорођеном младићу помаза очи калом и посла га да се умије водом из потока Силоамског, па ће прогледати. И он се уми, и прогледа. Шта нас уче ова два примера? Зар свемоћни Исус није могао рећи и овом другом слепцу као и оном првом: "Прогледај", па да прогледа? Зашто га шаље у бању Силоамску? Ево зашто: да укаже част и важност материји, прашини и води, и тиме засведочи, да су и то твари Божије и да преко њих Бог чини чудеса. Да би унапред били оповргнути јеретици манихејци, богумили и слични њима, који су материју сматрали противном Богу и саму по себи злом.
87. Проповедати Христа и проповед посведочавати чудесима, то су од увек биле две главне дужности Цркве. И прва црквена општина у Јерусалиму молила се Богу за помоћ у проповедању речи Божије и у творењу чудеса. "И сад, Господе, дај слугама Твојима да говоре са сваком слободом ријеч твоју, и пружи руку твоју на исцељивање и нека бивају чудеса именом светога Сина твојега Исуса" (Дела ап. 4, 29-30).
88. Јеретици старог и новог доба грлати су у нападу на Цркву православну због њене вере у чудеса, или како они кажу "сујеверица". Међутим, показали су се као понизни ћутљивци пред дрском навалом на Хришћанство од стране демонске силе под привлачним лажним именом културе, позитивизма, прогреса и модернизма, што је све скупа мање чудо од једне кише коју народ измоли од Бога. Но они су изгубили пут откад су одбацили светитељско тумачење Речи Божије а усвојили профано.
89. Никад ни један светитељ није одрицао чудеса, него их баш потврђивао и објављивао. Чудеса су почели одрицати јеретички интелектуалци, који су сели на столицу светитеља. И тако се понавља стари садукеизам и скрибизам. Никад није постојала ни једна религија без чудеса. Као што паун не може остати паун са очупаним перјем, нити славуј са прекинутим грлом тако ни религија без чудеса.
90. Хришћанство, или Ново Човечанство, постало је на чудесан начин искупљењем и рођењем свише, чудом се одржава, чудом расте и шири се, и чудесно преводи своје верне у онај велики и чудесни свет небесни. Као брза река која долази и одлази и улева се у небески океан, где се свакој капљици знаде име и место.
91. Молитва сваког хришћанина за сваког другог помаже, а нарочито молитва свештеника, или свештеника са свом присутном Црквом. Сви хришћани који имају јаку веру и велику смерност пред Богом, могу створити чудеса. Још кад се уз то удружи и жарка љубав, онда матере враћају здравље својој деци усрдном молитвом Христу Богу и Богородици. Ми знамо примере, како побожне мајке штите од зла своје синове преко мора заветним постом, молитвом и милостињом. И оне су заиста праве чудотворке (Јов. 7, 38).
92. Бунари и чудотворства и реке чудотворства, то је Стари Завет и Нови Завет. Рече Господ, Бог Новог Завета: "Ко мене вјерује, из његова тјела потећи ће рјеке живе воде."
93. Иако су старозаветна чудеса Божија велика и страшна, људе чудотворце из Старог Завета безмало на прсте да набројиш. А календар новозаветних чудотвораца препун је. Пророци су чудесима доказивали постојање једног истинитог Бога, Апостоли пак чудесима су доказивали ваплоћење Сина Божијега, силазак Бога међу људе, испуњење свих старих пророчанства.
94. Једно од тих старих пророчанства јесте ово: "А послије овога, говори Господ, излићу Дух Мој на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше... И на слуге и на слушкиње ваше у оне дане излићу Дух Мој. И учинићу чудеса на небу и на земљи... И свако ко призове име Господње спасиће се" (Јоил 2, 28-32). Ово се пророчанство јасно односи на хришћане. По природи своје вере сви су хришћани, као синови Божији, чудо у историји света.
95. Бог не објављује свако чудо што многи хришћани чине, чувајући их од убитачне гордости. А о гордости рекао је један Светогорац: "Као што се куга ставља на прво место међу болестима, тако се и код нас монаха гордост ставља на прво место међу болестима духовним. Јер као што куга најбрже умртвљује тело, тако гордост умртвљује душу брже од свих осталих порока."
96. Још нам прича отац Рафаил о неком светогорском духовнику (да ли је то он или други, не знамо) који је молитвом исцељивао сваки недуг на људима и стоци. Кад су га неки почели с дивљењем хвалити, он им оштро одговори: "Када вам игуман заповеди да идете и ловите рибу, и када мени Господ заповеди да положим руке на болесника да би оздравио, ни ви ни ја немамо се чиме хвалити, јер смо вршили оно што нам је заповеђено." По оваквој смирености и самоунижењу познаје се прави чудотворац. А не као Симон Маг.
97. Сви хришћани чудотворци приписивали су своја чудесна дела целином Христу, а себи ништа. И бежали су од људске славе као од огња. Када су мучитељи питали светога Вита: "Како то, Вите, да теби не могу да нашкоде ни зверови ни огањ?" Одговори он: "То све чини сила Христа Бога мојега. И зверови и огањ створови су Божији, и повинују се вољи Створитеља свога а не мени."
98. Овакав став у погледу чудеса примили су свети чудотворци од самог Господа Исуса. Јер Он је рекао: "Ја не могу ништа чинити сам од себе" (Јов. 5, 30). То Он говори не због своје немоћи него због љубави према Оцу своме, коме приписује сва дела своја и све речи своје. Ово је Он рекао само у односу своме према Оцу Небесном, а у односу према људима рекао је: "Без Мене не можете чинити ништа." То су савршено разумели Нови Људи, хришћани ‡ чудотворци. Зато су сва своја славна дела приписивали не себи него Њему, Христу Свемоћном.
99. Три су основне дужности православног свештеника, три радости:
‡ проповедати јеванђеље,
‡ исцељивати болеснике и демонијаке, и
‡ литургисати (у ово стављамо сва богослужења, чинодејствовања и молитве).
Све ти ове дужности нераздвојне су од чуда. Чинодејствовати значи чудодејствовати.
100. Народ хоће чудо. Сви народи на свету воле чудо. Без чуда осећају се робови природе, у оковима природних сила и стихија. Чудо им отвара прозор на тамници. Чудо им посведочава постојање некога јачега од ветра и огња и потопа и болести и гроба. Чудо је као писмо од Оца деци у тамници. Како да се деца не радују? Душа свих народа на свету буни се против објаве неких физичких научника, да су "природни закони" неумитни. Као да постоје неки фантастични "природни закони", а не само природни намештај и поредак тога намештаја. И никада у народима није била толика жеђ за чудом као у наше време.
101. Православни свештениче, размишљај дан и ноћ о чудесима Божијим. Најближа ти књига, твој Требник. Ни о чем другом не говори до о чудесима Божијим. Шта су молитве у Седам Тајни, шта молитве за болеснике, или молитве над бесомучним или молитве за кишу, за победу, за виноград, за воћњак, за усев, молитве над семеном, над новим плодовима, шта освећење воде, јелеја, новог дома, хаљина, соли, брашна, и све остало што је написано у Требнику, малом, великом и дополнителном, шта ‡ ако не вапијање Богу за чудо? Свака је молитва искање чуда и свако чудо интервенција Божја.
102. Ако ти, страха ради безбожничког, не сматраш своја чинодејства за чудодејства, онда их ти сматраш за "церемоније", као и безверци. Али знај и упамти, да они који су написали твој Требник, сматрали су свако чинодејство за чудодејство. И они ће бити судије, ако се огрешиш о њих. ‡ А шта ћемо ако се чудо не догоди, питаш? Твоје је да се молиш, а остало је Божије. Није чудо од тебе него кроз тебе. Било је случајева да ни апостоли нису могли увек чудодејствовати. А зашто, то им је Христос објаснио. Немој се устрашити нити постидети од "физикуса" који говоре да могу излечити више болесника него ти. Немој им веровати. Не могу без Бога, нити без молитве твоје, или своје, или сузних молитава сродничких.
103. А вама монасима, чуварима светитељских ћивота, не треба никаква опомена, никакво доказивање и убеђивање. Ви сте први бљуститељи доказа и сведочанства. На ваше очи јављала се сила Божија у светињи нашој, као и онима пре вас. Многи гледају а не виде. Чудеса су као Богом просути бисер на земљи. Слепац гази по бисеру као по шљунку. Монах који се не потруди да сазна иједно чудо у својој светињи, такав није монах него слепац.
104. Кроз векове, на нашем светом Балкану, па све до наших дана, стари свештеници и монаси, као и народ, толико су видели чудеса Божјих од својих молитава да је догађање чудеса била за њих обична и нормална ствар. Не догођено чудо било је за њих веће него ли догођено. Али у та времена вера је била жива и силна, страх Божји велики, молитва усрдна, па уз то још и пост, чистота, милост, доброчинства, братољубље, трпљење, исповедање, причешћивање, и свако прописано припремање душе за Страшни Суд Божји и за Царство Небеско.
105. "Помјаните чудеса јего, јаже сотвори" (Пс. 105, 5), говори старозаветни молитвеник. А новозаветни јеванђелист сведочи на крају својих опис чудеса Христових и вели: "А има много што шта, што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свијет, мислим, не би могле стати написане књиге. Амин" (Јов. 21, 25).
А ми бисмо могли рећи: Кад би се редом пописала сва чудесна дела Христова у току деветнаест векова, било непосредно или преко Његових верних синова, или Његове свете Цркве, мислимо, да би се многе звезде под небесним сводом могле покрити хартијом исписаном о чудесима Његовим.
Жив је Бог наш, мила браћо и сестре и децо, и Он је увек "Бог творјај чудеса."
Њему слава и хвала, господство и власт, сила и држава, благодареније и славопој, Тројици у Јединици, Оцу и Сину и Духу Светоме, сада и на век века. Амин.