Nedelja bludnog sina - vladika Nikolaj Velimirovic

Jevandjelje o bludnom sinu
Luka 15, 11-32. Zac. 79.

Beskrajna ljubav Bozja prema ljudima pokazuje se u prevelikom strpljenju, u prevelikom prastanju i u prevelikoj radosti. Takva ljubav moze se upodobiti na zemlji samo ljubavi materinskoj. Ko ima vece strpljenje prema ma kom zivom stvoru na zemlji nego majka prema svome detetu? Cije prastanje nadmasa majcino prastanje? Koje oci placu tako od radosti nad popravljenim gresnikom kao oci majke nad popravljenim detetom svojim? Materinsku ljubav na zemlji, od kad zemlja postoji, nadmasio je samo Gospod Isus Hristos Svojom ljubavlju prema rodu ljudskom. Njegovo strpljenje islo je do strasnih muka na krstu; Njegovo prastanje izlivalo se iz srca i usta Njegovih cak i sa samoga Krsta; Njegova radost prema pokajanim bila je jedina radost, koja je ozaravala mucenicku Mu dusu kroz ceo zivot na zemlji. Samo ljubav bozanska nadmasa ljubav materinsku. Samo nas Bog voli vise nego majka; samo On vise ima strpljenja prema, nama, nego majka; samo nam On prasta vise nego majka, i samo se On raduje nasoj popravci vise nego majka.

Ko nema strpljenje s nama kad gresimo, ne voli nas. Ne voli nas ni onaj, ko nam ne prasta, kad se kajemo za grehe. A najmanje nas voli onaj, ko se ne raduje nasoj popravci.Strpljenje, prastanje i radost tri su glavne osobine Bozanske ljubavi. To su osobine i svake prave ljubavi - ako uopste ima kakve druge ljubavi sem Bozanske! Bez ove tri osobine ljubav nije ljubav. I ako ma sta drugo nazoves ljubavlju, cinis toliko isto kao kad bi kozu ili svinju nazvao ovcom.

U prici o bludnom sinu Gospod Isus je izneo pred nas sliku prave, bozanske ljubavi u tako jasnim bojama, da ona zivo treperi pred nama kao ovaj svet kad ga posle nocne tame sunce obasja. Dve hiljade godina ne otiru se boje sa te slike, niti ce se ikada otreti dokle traju ljudi na zemlji i ljubav Bozja prema ljudima. Naprotiv sto god su ljudi gresniji, sve zivlja izgleda ta slika, sve jasnija i sve novija.

Jedan covek imase dva sina. I rece mladji od njih ocu: Oce, daj mi deo od imanja sto pripada meni i otac im podeli imanje. Sta ima prostije od ovog dramaticnog pocetka price? A kakva se sudbina skriva pod tom prostotom! Pod imenom coveka skriva se Bog. a pod imenom dva sina skrivaju se: covek pravedan i covek gresan, ili - svi pravednici i svi gresnici. Covek pravedan stariji je od coveka gresna; jer Bog u pocetku stvori coveka pravedna, koji se po tom sam stvori covekom gresnim. Gresnik trazi deobu, i deobu od Boga i deobu od brata pravednika. Jos se pod dva sina razume dvojstvo prirode u jednom istom coveku, jedna priroda koja zedni za Bogom i druga koja tegli ka grehu. Jedna priroda goni coveka da zivi po zakonu Bozjem po zakonu uma, kako apostol govori, a druga po zakonu tela (Rimlj. 7. 22-23). Duhovan covek i telesan covek - to su dva coveka u jednom istom coveku. Duhovan covek ne moze da zamili svoj zivot odeljen od Boga, dok telesan covek nalazi, da njegov zivot pocinje tek sa deobom od Boga. Duhovan covek je stariji, telesan mladji.

I po samom postanku duhovan covek je stariji, jer se veli, da je prvo Bog rekao: da stvorimo coveka po svome oblicju (Post. 1, 26), a oblicje Bozje je duhovne prirode a ne telesne - a po tom sazdao covecje telo od prasine (2, 7), u koje je udahnuo prethodno stvoreno oblicje Svoje, t. j. duhovna coveka. Naravno, da telo ljudsko kako ga je Bog stvorio, mada prasina, nije bilo ni po cem gresno. No njime je covek naveden na greh. I Eva je bila mladja od Adama. Ona je stvorena iz tela Adamova, i kroz zelju svoga tela prekrsila je Bozju zapovest i pala u iskusenje, i padom svojim odelila se od Boga, a umom svojim otisla u daleku zemlju carstvo satansko.

Daj mi deo od imanja sto pripada meni. Tako govori gresnik Bogu. A sta pripada coveku, sto ne pripada Bogu? Prasina; nista drugo osim prasine. Istina, prasinu je Bog stvorio, no prasina ne pripada bicu Bozjem. I zato covek moze samo prasinu nazvati svojom;sve ostalo je Bozje, sve ostalo pripada Bogu. Dok je covek neodeljen od Boga, sve sto je Bozje i njegovo je. Kao stto i kaze Bog: sine, sve moje tvoje je. Kao sto i covek u tom slucaju moze kazati: sve sto ima Otac moje je(Jov. 16. 15). No kad covek zeli da se odeli od Boga, i kad zatrazi svoj deo od neizmernog imanja Bozjeg, Bog mu moze dati nista, i opet da bude pravedan. Jer covek je bez Boga nista, i njegovo je sve imanje - nista. A kad mu Bog da prasinu, to jest samo telo bez duha, bez duse i bez ikakvih duhovnih darova, dao mu je ipak nesto vise nego sto je covekovo; i to mu je dao ne po pravdi nego po milosti. Ali kako je milost Bozja nesravnjeno veca od milosti majcine prema svome detetu, to Bog daje Svome gresnome siiu i jos nesto vise od prasine. Naime, pored tela ostavlja mu dusu u telu, kao sto je kod zivotinja, i povrh svega ostavlja mu nesto malo od duhovnih darova: nesto malo razuma, savesti ceznje za dobrom, samo jednu iskru koliko da ga ne pusti sasvim "kao zivotinju medju zivotinje.

I Otac im podeli imanje. Stariji sin ostade s ocem. da i dalje uziva sve ocevo imanje, a mladji sin za malo dana posle toga pokupi sve svoje i ode u daljnu zemlju. i tamo rastoci imanje svoje ziveci bludno. Da se pod ovim recima za malo dana ne skriva tajna kratkovremenog prebivanja Adama u Raju? Ucinivsi greh Adam je samim tim trazio i dobio deobu od Boga. Odvojivsi se od Boga, on je video nagotu svoju, to jest video je da je nista bez Boga. I Bog, po milosti Svojoj, nije ga pustio naga, nego mu skroji odelo - prema smanjenom rastu njegovom! i obuce ga u to odelo i pusti (Post. 3, 21). Prah si i u prah ces se vratiti, govori Bog Adamu. A to znaci; u najbolju ruku tvoja je samo prasina, sve ostalo je Moje. Tvoje si trazio, tvoje ti dajem; no da bi mogao ziveti i biti bar senka onoga sto si do sad bio, dajem ti i vise: dajem ti jednu iskru od Svoga bozanskog dostojanstva.Ovo sto se desilo sa Adamom, ponavljalo se i ponavlja se na. milionima sinova Adamovih, koji se grehom odele od Boga i sa svojim imanjem podju u zemlju daljnu. Bog ne zadrzava nikoga silom, da ostane s Njim, jer Bog Je stvorio coveka slobodnim i, veran samom Sebi, ne zeli iikad da pobedi tu covecju slobodu.

A sta radi bezumni gresnik, kad se odeli od Boga? Ode u daljnu zemlju i tamo rastoci imanje cvoje ziveci bludno. To nije ucinio samo jedan gresnik; to nije ucinio samo ovaj mladji sin ocev; - to cini svaki covek svaki bez ijednog izuzetka, kad se odeli od Boga. Izcezosa v sujetje dnie ih (Ps. 77, 33). Ziveci bludno. Sta to znaci? To znaci provodeci dane u svakom grehu i besputstvu, u pijanstvu, svadji, gnevu, rasipanju, a narocito u bludu, kojim se najjace i najbrze upropascuje zivotna snaga i gasi bozanska iskra Kad covek nema ljubavi on se predaje strastima. Kad covek ostavi put Bozji, onda se nadje u mrezi mnogih puteva, te trckara cas jednim cas drugim. Bludnik drzi sekiru kraj korena svoga zivota i svaki dan zaseca sekirom koren, dok se drvo ne pocne u mukama susiti. Ziveci besputno, bludni sin potrosi sve svoje imanje sto je od oca primio. I kad potrosi sve, nastade velika glad u onoj zemlji, i on se nadje u nevolji. U toj daljnoj zemlji, udaljenoj od Boga, uvek je glad, jer zemlja ne moze zasititi gladna coveka, nego svojom hranom samo mu glad povecava. Jedva zemlja moze zadovoljiti glad beslovesnih zivotinja, a coveka - nikako. U daljnoj zemlji uvek je glad, no za gresnika, koji sasvim zboravi Boga i rastoci svu zivotnu snagu, koju mu je milost Bozja podarila pri deobi, nasta velika glad, to jest takva glad. kakvu zemlja sa svima svojim ponudama nije mogla ni na trenut utoliti. Tako biva i dan-danas sa svakim gresnikom, koji se halapljivo sav preda zemlji, telu i telesnim zadovoljstvima. Nastane trenutak, kada se gresniku ogadi i zemlja i telo i sva zemaljska i sva telesna zadovoljstva. Sve mu to postane gad i smrad. On se onda pocinje zaliti na sav svet i proklinjati zivot. Sa isusenom snagom i u telu i u dusi, on se oseca kao suplja i suha trska, kroz koju duva hladan vetar. Sve mu je mracno, sve mu je odvratno, sve mu je gadno. U takvom polozaju on ne zna sta da cini sam sa sobom. On je prestao verovati u ovaj zivot, a kamoli u onaj. Onaj zivot je zaboravio, a ovaj omrznuo; i Boga je zaboravio, i svet ovaj omrznuo. Sta ce sad? Kuda ce? Vasiona mu je tesna. I nigde vrata za izlazak iz nje. I grob ne znaci izlazak nego ulazak.

U tako ocajnom polozaju javlja mu se djavo, koji je n do tada bio stalno sa njim i vodio ga od zla ka zlu, no skriveno i nejavljeno. A sada mu se on javlja, uzima ga u svoju sluzbu, i salje ga u svoje polje da mu cuva svinje. Jer pise: i otisavsi pribi se kod jednoga coveka u onoj zemlji i on ga posla u polje svoje, da cuva svinje. Tako biva sa svakim neposlusnim sinom, koji se odeli i udalji od Svog; oca: posavsi od oca sa gordim i velikim planovima o svojoj sreci, on najzad postaje sluga kod gorega od sebe svinjar kod tudjih svinja. No pod imenom coveka u ovoj daljnoj zemlji nesumnjivo je, da se podrazumeva djavo. I ako se on ovde naziva covekom, kao sto je i otac nazvan covekom, ipak je on sasvim suprotna slika coveka- oca. od koga se bezumni sin odelio. On je covek, no covek ne od nebeskog carstva, nego covek od jednog treceg carstva, carstva mraka i uzasa, smrada i ognja, carstva demonskog. Kod prvog coveka-oca gresnik se nazivao sinom, a kod ovoga trecega coveka-djavola on se naziva slugom; kod coveka-oca on je blagovao u svakom izobilju, a kod coveka-djavola on gladuje, i to toliko gladuje, da zeli jesti one roscice ispod zemlje, sto svinje jedu; no i to mu se ne daje. I zeljase napuniti trbuh svoj roscicima sto svinje jedjahu, i niko mu ih ne davase. Pod svinjama se, u dubljem smislu, razumeju zli dusi, gradjani carstva djavolskoga. Jer zli dusi su nosioci svake necistote a svima je vidljivi simvol necistota. Kad je Gospod izagnao zle duhove iz bezumnika u Gadari, On ih je oterao u svinje. Kao sto svinje rove po zemlji tako zli dusi rove po coveku, dok ne nadju kakvu dusevnu necistocu u njemu sebi za hranu. Pod roscicima s toga treba razumeti svaku necistotu unutrasnjeg coveka: zle misli, prljave zelje, sebicne namere, grehe, poroke, strasti, narocito - strasti. Sve ono sto dusu ljudsku gladni i isusuje to zle duhove hrani i goji. Sve ono sto raste u mraku ljudske duse, neosvetljene neposrednom Bozjom svetloscu, kao sto rastu roscici u mraku podzemnom, sve je to necista hrana zlih duhova. No i tu hranu zli dusi ne davahu djavolskom najamniku. Tom istom hranom oni su njega hranili sve dok nije potpuno pao pod njihovu vlast, a sada kada je on vec bio savrseno u njihovim rukama, nije im potrebno bilo da ga icim vise hrane. Njihova hrana je otrov, a on je vec bio sav skroz otrovan. I njegov otrov, gle, sada je sluzio njima za hranu. Oni su glodali dusu njegovu, cekajuci samo trenutak, da mu se dusa odvoji od tela, pa da se hrane jos vecim mukama njenim u tami krajnjoj. Kao sto govori krunisani prorok: neprijatelj goni dusu moju, gazi u irah zivot moj, posadjuje me u mrak kao davno pomrle (Ps. 142. 3). Gle, bludni sin je bio kao mrtav i pre telesne smrti!

No u tom trenutku krajnjeg ocajanja bludnog sina, krajnje gladi i krajnjeg uzasa, zasvetli se u njemu jedna nskra Jedna neslucena i zaboravljena iskra! Otkuda sada ta iskra u hladnom cumuru? Otkuda iskra zivota u jednoj lesini? To je otuda kako rekosmo na pocetku, sto je Otac pri deobi sa Sinom dao ovome nesto vise nego sto mu je pripadalo. Dao mu je, pored prasine, i iskru savesti i razuma. Kao da je mudri i milostivi otac govorio samom sebi, kad je odeljivao deo imanja mladjem sinu: da mu dodam jos i ovo, nesto savesti i razuma; nesto bas od ovoga, od cega se on hoce da odeli. Neka, trebace mu. On odlazi u hladnu i gladnu zemlju; te kad mu bude najveca muka, ova jedna iskra moze mu osvetliti put nazad k meni. Neka, neka nosi; vaistinu, trebace mu. Ova iskra ce ga spasti.

I evo, ta iskra se zasvetlila u najguscem mraku, u dvanaestom casu, kad je bludni sin sisao bio u trece carstvo, i predao se djavolu na sluzbu. Kao magicna lampa zasvetli se u njemu davno zaboravljena svetlost savesti i razuma. I pri toj svetlosti on dodje k sebi. Pri toj svetlosti tek on sagleda sav ponor u koji je zapao, sav smrad, kojim je disao i ziveo, svu rugobu drustva u koje se umesao. Pri toj tajanstvenoj lampi, koju je u dusi njegovoj pridrzavala milostiva ruka oceva, on se probudi iz svog uzasnog sna, i tada poce praviti poredjenje izmedju zivota, kojim je ziveo negda kod oca, i zivota kojim je sada ziveo.

A kad dodje k sebi (A kad dodje k sebi; iz ovoga jasno sleduje "da dok je zlo cinio, bio je van sebe" Teofilakt. Zaista, lutajuci culima van sebe, mi se udaljavamo sami od sebe, izlazimo izvan sebe, i napustamo carstvo Bozje, koje je unutra u nama, vnutr vas est Lk. 17,21), rece: koliko najamnika u oca moga imaju hleba i suvise, a ja umirem od gladi. Ustacu i idem ocu svome, pa cu mu reci: oce, sagresih nebu i tebi, i vec nisam dostojan nazvati se sinom tvojim: primi me kao jednog od svojih najamnika. I ustavsi otide ocu svome. Cim je iskra planula u dusi bludnog sina, i cim je ucinio poredjenje izmedju zivota kod oca svoga i zivota u tudjini, odmah je dosao i do odluke: ustacu i idem ocu svome! Ustacu, veli, jer vidi svoj strahoviti pad.

Trecega puta nema, nego ili do kraja nanize u ponor djavolski ili navise ka ocu svome. A otac je bogat prebogat; kod njega nikad nema gladi; njegovi najamnici imaju i suvise hleba, a ja kao sin umirem od gladi. Pod hlebom se razume zivot, pod najamnicima - bica niza od coveka, koja je Bog stvorio, kao zivotinje i druga bica. Bludni sin je pao ispod zivotinje, i pozeleo je da ima zivota bar onoliko koliko zivotinje. Zivotinje su neslobodna bica, i njima Bog upravlja iskljucivo po Svojoj moci i volji. I njima Bog daje zivota, koliko im treba, stara se o njima i zadovoljava njihove potrebe. A bludni sin je rastocio bludom cak i onu silu zivotnu, koju Bog daje zivotinjama i koju zivotinje ne zloupotrebljavaju.

Sagresih nebu i tebi. Pod nebom se ovde razumeju na prvom mestu sveti angeli Bozji uopste, a posebice angel hranitelj; a na drugom mestu bozanski darovi, koje Bog daje svakom coveku, i koji predstavljaju nebo i u gresnim ljudima i radost u zakonu Bozjem io unutrasnjem coveku (Rim. 7, 22). A da se ovde pod nebom razumeju angeli Bozji vidi se iz reci samoga Gospoda: tako, kazem vam, biva radost pred angelima Bozjim za jednoga gresnika, koji se kaje (Lk. 15, 7-10). Pa kad biva radost za pokajanim, biva i zalost za nepokajanim gresniicma. Preispunjeni ljubavlju i odanoscu prema Bogu, sveti angeli smatraju svaki geh protiv svoga Tvorca kao protiv samih sebe. Da se pak pod nebom podrazumevaju i duhovni darovi, koji su u coveku od Boga, vidi se iz navedenih reci apostola Pavla, kao jos i iz ovih: ili ne znate da su telesa vasa crkva Svetoga Duha, koji zivi u vama, kojega imate od Boga, i niste svoji (I Kor. 6, 19)? A jos se to jasnije vidi iz reci Spasiteljevih carstvo je Bozje unutra u vama (Lk. 17, 21). I tako, ko god se ogresi o Boga mora se ogresiti i o angele Bozje i o pravednika u sebi, koji je od Boga, a to znaci - o nebo. Zato i govori pokajnik: sagresih nebu i tebi.

A kad je jos podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sazali mu se, i potrcavsi zagrli ga i celiva ga. Kako je bezgranicna i preumilna ljubav Bozja! Koliko je do sada bilo Njegovo strpljenje prema gresniku, toliko je sada Njegovo prastanje i Njegova radost. Tek sto se gresnik pokajo i okrenuo putem ka Bogu, Bog mu vec hodi zurno u susret, prihvaca ga, grli ga, celiva ga. Velika je radost majcina, kad vidi sina popravljena, velika je radost pastira, kad nadje izgubljenu ovcu; velika je radost zene, kad nadje izgubljeni dinar; - no sve se to ne moze meriti sa radoscu Bozjom, kad se gresnik pokaje i povrati Bogu. Tek sto se zacelo pokajanje U srcu nasem, i ako smo jos daleko, daleko od Boga, Bog nas vec vidi i brze od suncane svetlosti, sto juri u tamnu zemlju, hodi nam u susret. U susret novome coveku, koji se kroz pokajanje zacinje u nama! Gospode, uzvikuje prorok ka Sveznajucem, Gospode, ti znas pomisli moje izdileka (Ps. 138, 2)! Hita nam Otac nebeski u pomoc, siri Svoje ruke i pridrzava nas, da opet ne padnemo nazad, u ponor demonski, u polje svinjsko, u zemlju gladi Priblizitesja Bogu i priblizitsja vam, govori apostol Jakov (4, 8). O, najbrza pomoci! O, najblagoslovenije ruke! Ako jos nismo ugasili i poslednju iskru savesti i razuma u sebi, treba da se zastidimo pred ovolikom ljubavlju Bozjom, treba da se pokajemo sto pre i pozurimo oborenih ociju, a uzdignuta srca, svome uvredjenom Roditelju u zagrljaj.

Kada pokajani sin dodje pred oca, on mu rece ono sto je bio namislio da mu kaze: oce, sagresih nebu i tebi, i vec. nisam dostojan nazvati se sin tvoj. No s ovim on jos nije ni dovrsio sve sto je hteo kazati On je jos hteo kazati: primi me kao jednoga od tvojih najamnika. Ali mu otac nije dao ni da dovrsi. Nije otac dozvolio, da se pokajnik ponizava i da trazi da bude najamnik u njega. Zato mu je otac prekinuo rec, i poceo ga grliti i ljubiti. Onako dronjava i prljava i isusena i podivljala poceo ga milostivi otac grliti i ljubiti i vikati svoje sluge: iznesite najlepsu haljinnu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku, i obucu na noge. I dovedite tele uhranjeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin bese mrtav i ozive, i izgubljen bese i nadje se.

Najlepsa haljina predstavlja sve bogatstvo i krasotu duhovnih darova Bozjih. To je haljina svetosti i cistote, u kakvu je bio obucen Adam pre greha, pada i udaljenja od Boga u zemlju daleku. Ta haljina je sam Hristos; s toga se i naziva najlepsom. Lepse haljine od te na nebu nema. I apoostol govori: koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste (Gal. 3, 27). Ogolela dusa od svakoga dobra svlaci se potpuno, njena stara, prljava i pocepana haljina baca se, a ona se oblaci u novu haljinu. Ta nova haljina duse predstavlja novoga coveka, pokajanog, preporodjenog i od Boga oprostenog i primljenog. Bez te nove haljine niko ne moze biti u carstvu Bozjem, sto se vidi jasno iz price Hristove o svadbi carevoga sina (Mat. 22). Ta haljina sastoji se. po recima apostola, iz: srdacne milosti, dobrote, poniznosti, krotosti, trpljenja, a svrh svega iz ljubavn, koja je sveza savrsenstva (Kolos. 3, 12-14; sravni Efes. 4, 24; Otkrov. 7, 14; Zahar. 3, 4). Prsten na ruci oznacava vencanje duse s Hristom. Pokajnik napusta sve bludne veze sa ovim svetom, priljubljuje dusu svoju uz Hrista i ostaje sjejdinjen s Njime u nerazdreljivom jedinstvu. Ovo obrucenje biva smo silom i blagodacu Svetoga Duha, pod cijim pecatom stoje darovi nebesni. Podajte mu i obucu na noge, govori otac slugama svojim. Obuca oznacava snagu volje, s kojom bi covek hodio putem Bozjim odlucno, bez kolebanja tamo i amo, i bez obaziranja nazad.Pod uhranjenim i zaklanim teletom treba razumeti samog Isusa Hrista, koji se dade zaklati za ociscelje gresnika od greha. Pod slugama treba razumeti ili angele ili svestenike. Ako se pod domom ocevim razume samo nebo, onda pod slugama treba razumeti angele; ako li se pak uzme - sto je isto tako tacno - da se pod domom ocevim razume Crkva na zemlji, onda pod slugama treba razumegi svestenike, koji su pozvani da vrse tajnu zrtve Hristove i da njome hrane ljude za besmrtan zivot.

Da se ovde razume Crkva na prvom mestu jasno je iz toga, sto .bludni sin nije bio jos telesno umro, a dok god se covek ne rastavi od svoga tela, on pripada carstvu Bo-zjem U vidu Crkve Bozje na zemlji. No da se pod slugama, pored svestenika, razumeju i angeli, jasno je prvo iz toga, sto angeli prisustvuju u crkvi Svetoj Tajni, i drugo iz toga, sto preko angela hranitelja Bog upravlja ljude na put spasenja.

Jer ovaj moj sin bese mrtav i ozive; i izgubljen bese i nadje se. Telom je jos malo i zivotario, ali dusom je bio mrtav. Jedna zaostala iskra bozanskoga dara zapalila se u njemu i ozivela mu celu dusu. Bio je osudjen jos od onoga casa, kada je potrazio deobu od oca svoga. I nadje se. To znaci: on sebe nadje pri svetlosti Bozje iskre, posto je on sam sebe bio izgubio. Bog je znao za njega, i nije ga gubio iz vida do poslednjeg casa do casa pokajanja.

I stadose se veseliti. Docuv za sve ovo sto se dogodilo stariji sin rasrdi se i rece ocu: eto te sluzim toliko godina, i nikad ne prestupih tvoje zapovesti, pa meni nisi nikad dao jareta, da bih se proveselio sa svojim drustvom. A kad dodje taj tvoj sin koji ti je imanje rastocio s bludnicama, zaklao si mu tele uhranjeno. Tako pravedni sin rece ocu. Tako srdito govore mnogi pravednici crkvi, kada crkva s radoscu i s umilenjem prihvata pokajane gresnike i privodi ih svetoj Tajni Pricesca. Tako mogu i starozavetni pravednici reci Bogu videci, kako je Bog prineo Svoga Sina Jedinca na zrtvu mladjem i gresnijem pokolenju covecanstva. Nama nikad nije dao ni jareta! To jest spram ogromne zrtve, koju cinis prema ovim nasim gresnim i bludnim potomcima, nama nisi zrtvovao ni najmanju ni najjeftiniju zrtvu. Pa kako koza uopste olicava greh, to ti isti pravednici mogu reci: nama si zabranjivao uciniti i najmanji greh - malen i jeftin kao jare, dok sada nagradjujes ovo gresno pokolenje najvecim blagom, koje imas - zrtvom Sina Svoga!

Pa ako idemo jos dalje, videcemo, da ova prividno prosta prica obuhvata srz sve istorije ljudskoga roda od paloga Adama pa do najvecega Pravednika, do Gospoda Isusa, koji je prema covecanstvu, Adamu i Njegovom potomstvu, kao Stariji Sin u Oca nebeskog - mada Jedini rodjeni a ne usinovljeni. Kad bi sam Gospod Isus govorio kao obican smrtan covek, On bi mogao reci Ocu Svom: Adam sagresi i otpade od Tebe; i on i sve njegovo potomstvo pohuli na Tvoje ime, a sada Ti njemu i njegovom potomstvu priredjujes toliku slavu i radost, za kakvu i Ja i celo nebo malo kad znadosmo. Naravno, Gospod Isus nikada se ne bi ni znao rasrditi na Oca Svog nebeskog, niti bi ikada tako mogao Ocu Svom govoriti, izuzev kad bi namerno, prenoseci se u nasa srca, to rekao nama za ukor i nama za pouku, da se ne bi gordili svojom pravednoscu i u toj gordosti prezirali pokajane gresnike. Kao kad bi hteo reci nama: kad Ja, kao veciti pravednik, koji sam od vecnosti nerazdeljeno s Ocem, ne protestujem protiv primanja pokajanog Adama ponovo u carstvo nebesko, kako mozete vi, pravedni od juce a gresni jos od prvog greha Adamova, protestvovati protiv ljubavi Bozje prema pokajanim gresnicima.

Sine rece mu otac, ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje. Trebalo se razveseliti i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav bese i ozive, i izgubljen bese i nadje se. Tako Bog umiruje pravednika, podsecajuci ovoga na neizmerna dobra, kojima on zajedno s Njim vlada i raspolaze. Sve moje tvoje je. Povratkom pokajanog ti brata, tvoje se dobro ne umanjuje, a tvoja radost treba da se uveca. Jer ovaj brat tvoj mrtav bese i ozive, i izgubljen bese i nadje se. Tako se zavrsava ova prica, koja je sama po sebi celo jedno jevandjelje tajni i pouka. Ko se s molitvom bude jos vise udubio u ovu pricu, jos ce vise otkriti u njoj tajni i pouka.


Slava neka je Gospodu Isusu, koji nam je dao ovu pricu, kao punu riznicu mudrosti, iz koje pokolenje za pokolenjem crpi za sebe Bogopoznanje i covekopoznanje, uceci. se otuda ljubavi kroz strpljenje, prastanju kroz Bozje covekoljublje i radosti kroz radost Bozju u primanju pokajanih gresnika. Slava i Njegovom bespocetnom Ocu i Zivotvornom Duhu - Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek kroza sve vreme i svu vecnost. Amin.