НОМОЛОГИЈА - Свети Николај Жички

ДУХ И ОРУЂА ДУХА

1. Путник: Заиста, кад те слушам, предамном се показује овај свет у новом изгледу као кад би преврнуо једну хаљину.

2. Путовођ: То ме радује. Само знај да не преврћем ја хаљину природе и историје с лица на наличје него с наличја на лице. Сви они који говоре о природним законима, гледају и читају природу с њеног наличја. Дошло је време, да се природа почне опет, као и некада, гледати и читати с лица. А ко гледа и чита природу с лица, тај види јасно, и чита разговетно, без муцања и бркања, у светлости моралног закона Божјег, тј. јединог постојећег закона у васиони.

3. Путник: Ти мислиш, дакле, да мир и здравље и обиље и киша и суша и болест и рат зависе од моралног закона, а не од природног?

4. Путовођ: Да, и рађање и умирање деце, и земљотреси и оркани, и поплаве и ветрови, и огањ и вулкан, и слога и неслога у кући и у држави, и множења и гибељ домаће стоке, и напади зверова, змија, црви, гусеница и микроба на човека и његову имовину, и губици и добици, и сви пореци и безпореци у природи и у историји, и све сумње и бунтови и револуције и крвопролића међу људима и народима.

5. Путник: Нисмо ли ми сви у овом поколењу учили у школи, да све то долази од природе и по природи и њеним законима?

6. Путовођ: Јесмо, на жалост. Но зар садашња школа у Европи није слепац што слепце ствара, утолико уколико говори о измишљеним природним законима, а не о стварном моралном закону? То сведоче дела европских народа како у такозваном миру тако и у рату. Ослободити се мрака садашње школе у Европи јесте највећи подвиг од свих подвига, које могу чинити прави људи за спасење своје душе, за спасење свога народа. И сада ћу ја теби поставити ово питање: Ко је теби сашио те хаљине што носиш на себи?

7. Путник: Природно, кројач.

8. Путовођ: А зашто не кажеш: игла, него кројач? А ко ти је сковао мотику?

9. Путник: Природно, ковач.

10. Путовођ: А зашто не кажеш: чекић, него ковач? А ко ти струже дрва код куће?

11. Путник: Природно, човек, ја или слуга.

12. Путовођ: А зашто не кажеш: тестера, него човек? А ко ти залива цвеће у градини?

13. Путник: Залива моја сестра.

14. Путовођ: А зашто не кажеш: канта, него сестра? А ко ти пече хлеб?

15. Путник: Природно, пекар.

16. Путовођ: А зашто не кажеш: огањ, него пекар? А ко те лечи у болести?

17. Путник: Природно, лекар.

18. Путовођ: А зашто не кажеш: прашкови и течности, него лекар? А ко ти чува државу?

19. Путник: Војска.

20. Путовођ: А што не кажеш: пушке и топови, него војска? А ко ти свира на весељу?

21. Путник: Природно, свирачи.

22. Путовођ: А зашто не кажеш: свирала него свирачи? И зашто говориш: природно? Природно би било оно што је близоруко, те би природан одговор био: свирала, а не свирачи, и пушка, а не војник, и игла, а не кројач, и чекић, а не ковач и тако даље. Да ли схваташ што хоћу да кажем?

23. Путник: Наслућујем. Но боље реци и јасно и разговетно.

24. Путовођ: Јасно је, да је делатељ једно, а друго је оруђе. На пример: кројач је делатељ, а игла је оруђе. Ковач је делатељ, а чекић је оруђе. Тестераш је делатељ, а тестера је оруђе. Да ли се твој разум саглашава с овим?

25. Путник: Не само разум него и посведневно искуство.

26. Путовођ: Добро дакле. Тако је на свој начин Бог делатељ, а природа оруђе Божје. Да ли се с овим саглашаваш?

27. Путник: Изгледа ми да је то јасно. Само је разлика у томе, што је тамо видљив и делатељ и оруђе, док је Бог невидљив, а природа је видљива.

28. Путовођ: Није увек ни делатељ видљив. На пример: зар ти је видљиво оно лице које ти говори на телефону или пева на радију? А и природа је далеко од тога да је сва видљива за наше очи. Зар су видљиви на пример: ваздух, и етар, и разни светлосни зраци, и електрични таласи?

29. Путник: Заиста, нису. Сад ми је јасније, да је Бог делатељ, а природа оруђе Божје.

30. Путовођ: Да би ти било јасније, да је дух делатељ, а остало све оруђе, ставићу ти још неколико питања. Кад те твој сусед гледа, како ћеш ти казати, ко те гледа? Човек или очи?

31. Путник: Наравно, човек.

32. Путовођ: А кад шеташ с пријатељем, па ти он нешто говори, како ћеш рећи, ко ти говори: човек или језик?

33. Путник: Наравно, рећи ћу: човек.

34. Путовођ: А кад видиш некога где иде путем, како ћеш рећи, ко то иде: неки човек или неке ноге?

35. Путник: Наравно, човек.

36. Путовођ: А кад те неко издалека поздравља руком, како ћеш казати, ко те поздравља: човек или рука?

37. Путник: Наравно, човек.

38. Путовођ: То значи, да те човек гледа кроз очи, човек ти говори помоћу језика, човек се креће помоћу ногу, човек те поздравља помоћу руке. А то опет значи, да су сви органи тела оруђа човечјег духа који је у телу. А то опет значи, да се невидљиви дух човечји служи телом као својим оруђем, Слично је и с Богом и природом. Бог је дух, који се служи васцелом природом, као својим оруђем. Је ли ти сад јасно?

39. Путник: Да, јасно ми је. Но реци ми, како се Бог служи природом?

40. Путовођ: Онако како сам ти до сад изложио. По својој светој вољи, или по своме светоме завету који је дао, или по свом моралном закону који је објавио људима. Према владању људи влада и Он природом и природним стихијама. Кад се људи владају строго по моралном закону Божјем, Бог управља сву природу и све стихије природе у корист и на радост људи; ако ли се пак људи владају насупрот моралном закону Божјем, Бог управља природу и стихије природне на муку и жалост људи, да би их поправио.

41. Путник: Могу ти рећи, да сам сад добио путоказ, како да гледам природу с лица, а не с наличја, како сам то раније чинио кад сам био роб теорија о природним законима. Но још бих молио, да ми кажеш штогод о историјским и социјалним законима, о којима научници наших дана тако много говоре и пишу.

МОРАЛНИ ЗАКОН УПРАВЉА СУДБАМА НАРОДА

1. Иако смо раније говорили о моралном закону у вези са судбом народа јеврејског, враћамо се поново на овај предмет ради подробнијег изложења и јаснијег поимања. Од чега зависе историјске судбе народа? Постоје ли неки нарочити историјски закони? Историчари тврде да постоје. Какви су то историјски закони, или закони историје, који управљају драмом живота разних народа на земљи?

2. Европски историчари нашега времена деле се у две групе, у оне који говоре нејасно и у оне који говоре јасно. Нећемо овде узимати у обзир оне прве, због тога што говоре нејасно. Ови други пак, који говоре јасно, и који су у огромној већини, сматрају историјске законе природним законима, тј. идентификују историјске законе са природним законима, или законима природе. Све изразе, које употребљавају физичари и физикобиолози у погледу неорганске природе, или нижег органског света, употребљавају и они у погледу живота, напредовања или опадања, одржавања или пропасти појединих народа.

3. Тако и они говоре о еволуцији народа, о борби за опстанак међу народима, о неодољивом утицају околине и прилика, клима, мора, каквоће земљишта, моћи утакмице и итд. исто онако, како говоре физичари и физико-биолози о еволуцији магли (небула) васионских, о еволуцији живих организама из протоплазме, о борби инсеката и микроба за опстанак, о климатским утицајима на расподелу и живот животиња на овој планети, о утакмици итд.

4. Једном речју физички закони су истовремено и историјски закони, по мишљењу множине јучошњих и данашњих историчара. И ово је једна од убитачних и фаталних заблуда западног човечанства. Због те заблуде западно човечанство живи у страшним грчевима, у непрестаном страху и беспокојству, у нервози и незадовољству, у борбама, бунтовима, и превратима, и ратовима. То долази отуда што морални закон, презрен и заборављен,тражи своје право и дужно поштовање. Јер као што је признање једнога живога Бога право богопоклоњење, док је клањање идолима идолопоклонство, исто тако признање и поштовање једног моралнога закона Божјег јесте исповедање истине, док је држање и поштовање физичких или историјских закона равно идолопоклонству.

5. Расклопимо Књигу Божју и читајмо судбе народа. Најисцрпније описана је судба народа јеврејског. Од 70 душа, што праотац Јаков беше довео у Мисир, временом се размножи велики народ. Тај народ грцаше у ропству мисирском 430 година. Бог га изведе из ропства и даде му Закон у пустињи. Од тада па за неколико хиљада година судба Јевреја висила је о томе Закону. Ни један удес народни, ниједан догађај државни, ниједна промена на боље или на горе, ниједна победа, ниједан пораз, ниједан корак напред, ниједан корак назад, исто као ниједна киша нити иједна жетва - речју: ништа се није десило што није измерено и објашњено моралним законом Божјим.

6. Овако Псалмист резимира злу судбу свога народа: "Заборавише Бога спаситеља свога, који је учинио велика дјела у Мисиру.

"Стадоше служити идолима,

"Синове своје и кћери своје приносише на жртву ђаволима,

"Проливаше крв праву, крв синова својих и кћери својих.

"И плану гнев Господњи,

"И предаде их у руке незнабожачке,

"Много их пута избављао, али га они срдише намјерама својим, и бише поништени за безакоња своја".

Псалам 106, 21.

7. Толико Псалмист, до свога времена. Но трагичан крај Јеврејства догодио се онако како је још Мојсеј с чудном јасноћом прорекао говорећи: И расијаће те Господ по свијем народима с једног краја земље до другог... Али у оним народима нећеш одахнути нити ће се стопало ноге твоје одморити, него ће ти Господ дати срце плашљиво... и плашићеш се дању и ноћу и нећеш бити миран животом твојим. - Ово више личи на фотографију Јеврејства него на пророчанство. И ми смо данас сви сведоци испуњења овога пророчанства, које је Спаситељ поновио говорећи Јеврејима: И остаће вам кућа ваша пуста.

8. Зашто пропаде Мисир? И зашто се истребише стари Мисирци, да их данас нема, (изузев 1.000.000 Копта, који себе сматрају потомцима старих Мисираца. Но и они не би остали да нису били крштени) него се Арапи из пустиње населише у њ? Због одвратног многобоштва свога. Због мноштва својих идола, опсенара, врачара и гатара. Због охолости своје и одебљалости богаташкој. Због тога што рече: Мора је ријека (Нил), ја сам је начинио (Језек, 29, 9).

9. Зашто пропаде стари Вавилон? Зато, како вели пророк Језекиљ, зато што се уздигао над народе и газио народе, или сходно пророку Јеремији зато што је заратио с Господом и што се супрот Господу узносио. И још због лажи његових, и лажних идола његових.Зато ће ондје наставати звијери и буљине (Јерем. 50). А Исаија вели: И Вавилон, урес царствима и дика слави Халдејској, биће као Содом и Гомор кад их Бог затре (Иса 14). Све се ово збило, како је проречено. Идолопоклонство и неваљалство људи проузроковали су пад у прах једног моћног народа и једне високе и богате културе.

10. Пропаст Тира. Град трговачки, богат и луксузан. Понео се богатством својим па се наругао онима који се држе Бога. Зато пропаде без трага и повратка. Насуо си блага у ризнице своје, говори пророк, те се понесе срце твоје благом твојим. Од мноштва трговине своје напунио си се насиља и гријешио си... Срце се твоје понесе љепотом твојом. Од мноштва безакоња својега и од неправде у трговини оскврнио си светињу своју. Због тога, говори Господ кроз пророка - извешћу огањ испред тебе који ће те прождријети, и обратићу те у пепео... и неће те бити до вијека (Језек. 28).

11. Слична судба, и због сличних греха, постигла је и Сидон, и Моав, и Газу, и Аскалон, и Асир.

12. Понекад због доброте и поштења једног владара Бог обдарује цео народ миром, здрављем, обиљем и напретком. Пример: Самуил, Соломон, Језекија, Јосија и др. Понекад опет због грехова једнога владара сав народ страда, гладује или пада у ропство. Примери: већина владара Израиљевих. Незнабожачки владари незнабожачких народа. Страшан је случај са народом Халдејским и царем Валтазаром. Овај цар употреби освећене сасуде и судове из храма јерусалимскога на једној гозби, те пијаше вино из њих са гостима својим и наздрављаше идолима. И прорече му пророк Данило блиску пропаст. Исте ноћи би убијен цар Валтазар, а персијски цар Дарије преузе власт.

13. Мисир је на југу, Асир и Вавилон на северу. Мисир се граничио морем, Асир и Вавилон нису се граничили морем. Тир и Сидон били су трговачки и приморски градови. Израиљ се бавио земљорадњом и сточарством. Моав је живео с ону страну Јордана, украј Мртвог мора, у земљи сухотној. Једни су од ових народа били бројем и снагом велики, други малени. Па ипак све их је постигла иста судба. По природном закону, или по такозваном историјском закону, било би сасвим искључено да тако разнолики народи и племена и под тако различитим околностима доживе исту судбу.

14. Нити се може ма каквим другим законом сем моралним објаснити судба ових народа, племена и градова. Јер и нема никаквог другог закона осим моралног који би био свевласни и одлучујући фактор у судби свих народа на земљи. Сва природа и сва историја људског рода стоји у зависности од једног јединог закона, од закона моралног.

МОРАЛНИ ЗАКОНИ И ТЗВ. СОЦИЈАЛНИ ЗАКОН

1. Какав закон влада људским друштвом, било мањим или већим, било једним или свима? Социолози модерног времена трудили су се да пронађу тај закон. Но једино што је за похвалу код њих, то је труд њихов али не и резултат. Јер удаљени од Бога морају бити удаљени и од истине.

2. Ако је који од њих и веровао у Бога, веровао је у Бога удаљенога, који је створио свет али и пустио га да се колута без Његовог даљег дејства и садејства. У главном сви су они били очарани тзв. природним законима као и модерни историчари. Отуда су они, ови социолози, говорили истим жаргоном физике и физико-биологије као и историчари. Говорили су дакле и писали о еволуцији друштва, друштвених јединица и установа, подводећи све под свемоћ природе, поднебља, околине, прилика, географских и геолошких, личне утакмице, занимања, вештине итд.

3. Тако су мислили да су открили неке нарочите социјалне законе, који управљају појединцима, породицом и широм друштвеном заједницом. Наравно да је тешко било наћи двојицу или тројицу међу њима који би били сагласни у истим поставкама и претпоставкама. Отуда се и говори о социологији овога и тога и онога социолога. Могло би се рећи: колико социолога толико и социологија. Толико дакле и разних дефиниција социјалних закона.

4. У ствари не постоје никакви социјални закони који би били независни од моралног закона. Исто као што не постоје никакви физички нити историјски закони, тако не постоје ни закони социјални.

5. Божја реч, забележена у Светом Писму Божјем, учи нас да срећа и несрећа једнога човека, једне породице, потомства и друштва зависи од извршења или гажења моралног закона Божјег. Показао ти је (Господ), човјече, што је добро. И шта иште Господ од тебе осим да чиниш што је право и да љубиш милост и да ходиш смјерно с Богом својим (Михеј, 6, 8).

6. Пре свега друштво почива на породици. А пород је од Бога. Дјеца, пород дар је од Њега (Пс. 127, 3). Он од нероткиње насељава кућу, учинивши је радосном мајком синовима (Пс. 113, 9). Али и бездетност је од Бога. Ја ћу учинити да буду без дјеце, говори Господ колену Јефремову (Ос. 9, 12). Господ затвара материцу (I Сам. 1, 6). Од благослова Божјег дакле зависи пород, а од порода свако људско друштво.

7. Породица је срећна где се родитељи не греше о закон Божји и где деца поштују родитеље своје. У том случају благослов је Божји на породици, и купа расте и напредује. Ако ли се родитељи огреше о закон Божји, и не покају се пре смрти, Бог походи гријехе отаца на синовима и на унуцима до трећег и четвртог колена (II Мојс. 34, 7). Због греха цара Саула погибоше му синови: Јонатан и Исвостеј, а унук му Мефивостеј, рођен хром у обе ноге, примаше храну са туђе трпезе (II Сам. 9). Цар Соломон згреши Богу и зло постиже сина његовог Ровоама, и би као проклетство на унуцима и праунуцима његовим. Но упоредо с тим дејствовао је и благослов Божји због Давида, оца Соломонова, те се династија продужаваше до краја.

8. Као и Декалог тако и сви детаљни закони Божји и заповести носе искључиво морални карактер. И у социјалном погледу као и у сваком другом. Ево неких од тих закона и заповести:

-Не крадите, не лажите и не варајте ближњега.

-Не куните се криво именом мојим.

-Не закидај ближњега и не отимај му.

-Плата надничарева да не преноћи код тебе.

-Немој псовати глува, нити пред слијепца метати што да се спотакне; бој се Бога.

-Не чини неправде на суду, и не гледај што је (неко) сиромах нити се поводи за богатим.

-Не иди као нападач, и не устај на крв ближњега својега.

-Немој мрзити на брата својега у срцу својему, слободно искарај ближњега својега и немој трпети гријехе на њему.

-Не буди осветљив.

-Пред сиједом главом устани.

-Мјерила нека су вам права (за дужину, за тежину и за течност).

-Кад жањете род земље своје, немој пожети сасвим, нити пабирчи по жетви, него остави сиромаху.

-Дошљаку немој чинити криво.

-Немојте цвијелити удовице и сироте. Ако ли коју уцвијелиш у чем год и повиче к мени, чућу вику њезину и распалиће се гнев мој и побићу вас мачем, па ће ваше жене бити удовице и ваша дјеца сироте.

-Кад даш у зајам новац сиромаху, не ударај на њ камате.

-Ако узмеш у зајам, врати.

-Немој псовати судија, и о старјешини народа својега не говори ружно.

-Од летине своје и од стоке своје принеси мени првине.

-Немој хватати вјере с идолопоклоницима ни с боговима њиховијем.

-Не иди за множином на зло, и на суду не говори поводећи се за већим бројем да се изврне правда.

-Шест година засијевај земљу своју и сабирај род њезин, а седме године остави је нека једу сиромаси.

-Ако нађеш вола непријатеља својега гдје је залутао, одведи га к њему.

-Не узимај поклоне, јер поклон заслепљује.

-Отварај руку своју брату својему, невољнику и сиромаху (све довде наведно је из II и III књиге Мојсејеве).

9. Није ли ово јаснији и очигледнији закон од свих такозваних социолошких закона модерних социолога? И није ли ово искључиво морални закон?

10. Но да би још јасније и очигледније показали апсолутну моћ моралног закона у једноме друштву, навешћемо још и следеће:

-Не одреци добра онима којима треба кад можеш учинити.

-Проклетство је Господње у кући безбожниковој а стан праведнички благосиља (Господ).

-Са жене блудне спада човјек на (сух) комад хлеба.

-Због блуда допада човјек муке и руга и срамоте (а не због "економске неједнакости" нити због "непросвећености маса").

-У мене је богатство и слава, добро и правда.

-Не помаже неправедно благо, него правда избавља од смрти.

-Страх Господњи додаје дане, а безбожницима се године прекраћују.

-Кад дође охолост, дође и срамота.

-Подашна рука бива богатија.

-Ко се узда у богатство своје, пропашће.

-Добар човјек оставља нашљедство синовима синова својих, а грјешниково имање чува се праведнику.

-Правдом се утврђује престо.

-Ко се руга сиромаху, срамоти Створитеља његова.

-Грабеж безбожнијех однијеће их.

-Лажни свједок погинуће.

-Милост је боља него сребро и злато.

-Богат и сиромах сретају се; обојицу је Бог створио.

-Ко чини криво сиромаху, да умножи своје, зацијело ће осиромашити.

-Не мучи се да се обогатиш, и прођи се своје мудрости.

-Не помичи старе међе, и не ступај на њиву сирочади, Јер је јак Осветник њихов. (Наведено из Прича Соломонових.)

11. Преступ Божјих заповести јесте грех, а плата за гријех јесте смрт (Рим. 23, 1). Зато је и речено у Закону:

-Ко опсује оца или матер, да се погуби.

-Ко учини прељубу, да се погуби.

-Кћи свештеникова која се оскврни блудом, нека се огњем спали.

-Ко би ружио име Господње, да се погуби.

-Ко убије човјека, да се погуби, итд. Наравно, ако га људи и не погубе по својим законима, и ако се преступник не покаје, биће му свакако плата за гријех смрт на овај или на онај начин. Јер закон морални није мање прецизан и оштар него ли такозвани природни закон, који је у ствари само слика или символ универзалног моралног закона Божјег.

12. Закон морални - то и јесте закон социјални. Тај закон није нико од људи ни пронашао ни открио, него га је Бог дао људима. Од испуњења или гажења моралног закона Божјег зависи благослов или проклетство једнога друштва, како малог тако и великог. Једно друштво расте и напредује и живи срећно, ако је благослов Божји на њему; пада, пак, пропада и ишчезава, ако је проклетство на њему.

13. И тако судба једног човека, или једне породице, или фамилије, или друштва, или града, или села, или народа, може се схватити и разумети само у светлости и на мерилу Божјег благослова или проклетства. Од чега пак зависи благослов и проклетство, исцрпно је наведено у 27. и 28. глави V књиге Мојсејеве.

14. Ако би се написале хиљаде књига политичких и социјалних закона, без моралног закона и на супрот њему, анархија људског друштва постала би неизбежна. Морални закон пак сам по себи, прост и једноставан, довољан је браник људског друштва и живота од анархије. Јер морални закон Божји јесте у исто време и политички и социјални закон.

15. Отуда сви такозвани политички и социјални закони морају у основи, у духу и суштини, бити морални закони, да би се уопште могли тим именом звати. Они су парафраза моралног закона Божјег, разграњење његово, ради практичне примене на све случајеве и околности живота људског.

ДРУШТВЕНИ ИНТЕРЕСИ И ПРОБЛЕМИ

1. Путник: Из твог излагања, Путовођо мој, ја сам разумео, да морални закон Божји има свеобухватљиву силу и власт над људским друштвом. Није ли тако?

2. Путовођ: Тако је.

3. Путник: Ако је тако, зашто онда старешине држава и вође народа у наше време говоре искључиво о привредним, економским и политичким интересима својих земаља и народа, а закон морални прећуткују као и да не постоји?

4. Путовођ: Да говоре, говоре заиста, и то не од јуче него од пре стотину и више година; највише о томе говоре. Али се они не могу похвалити, да су решили та економска, привредна и политичка питања. Само су их отворили као три живе ране, на које непрестано ударају облоге и мелеме, али ране никако не зарастају. Јер први лек је за те ране примена и поштовање моралног закона Божјег.

5. Путник: Али зар није на пример питање капитала и рада једно чисто техничко питање, изван домашаја и власти морала?

6. Путовођ: Баш отуда је и настало то питање и антагонизам између капитала с једне стране и радне снаге с друге стране, што је пренебрегнута власт морала у односу човека према човеку. Јер то питање је пре свега погрешно постављено као питање безличног капитала и безличног рада, супротстављених као две немуште силе једна против друге. У самој ствари питање капитала и рада јесте питање човека и човека. А свако питање односа човека према човеку јесте питање моралне природе, које као такво подлеже моралном закону и регулише се моралним законом.

7. Путник: Молио бих те, реци мало више о томе.

8. Путовођ: Рекао је апостол Христов: Благословеније је давати него примати. А у Старом Завету пише: Подашна рука бива богатија. И још: Не одреци добра онима којима треба кад можеш учинити. Међутим, многи и многи људи презрели су и благослов и проклетство као нешто нестварно и почели су се безобзирно такмичити у стицању непотребне имовине, да су заиста навукли на себе и на децу своју и па имовину своју проклетство, место да милошћу и човекољубљем буду сејачи радости и добре воље међу браћом својом, они су постали натмурени сејачи злобе и огорчења. Место да се владају по моралном закону Божјем, они су почели доносити безбројне, економске, привредне, политичке и друге своје законе, засноване на својим материјалним и себичним интересима. Међутим, сав огромни збир тих закона нити је могао нити може заменити Декалог,десет Божјих заповести.

9. Путник: Од чега зависе привредна питања једне земље?

10. Путовођ: Од кише.

11. Путник: Од чега још?

12. Путовођ: Од здравља.

13. Путник: Од чега још?

14. Путовођ: Од мира и једнодушности. Ако суша убије летину, помор покоси народ и стоку, и ако међу људима нема мира и једнодушности, шта помажу све куле од теорије о привредним питањима? Шта сви привредни закони и регуле? Кишу пак и здравље даје Бог сходно вери, поштењу, правди и милости у једном народу, као што је речено.

15. Путник: Но ти свакако не одричеш потребу бриге о производњи и размени добара?

16. Путовођ: Ја не одричем ту бригу под условом да изнад ње стоји брига о моралном закону Божјем, о његовој сувереној важности при производњи и размени. Иначе сва техничка вештина људска у том погледу без моралног закона личила би на вешто саграђену лађу без компаса. И као што лађа без компаса мора да лута по океану тако мора да лута и највештије организовано друштво људско без моралног закона Божјег.

17. Путник: А како треба схватити политичке законе једне земље?

18. Путовођ: Не постоје никакви политички закони; постоји само морални закон Божји. Постоји и политичко уређење једне земље, са уредбама, правилима, прописима и параграфима, - уређење које може бити благословено или проклето према томе да ли је оно засновано на вољи Божјој и сагласно са моралним законом Божјим или није. Ако јесте, онда је политичко уређење дотичне земље благословено; ако ли није, онда је проклето. У првом случају политика се може назвати добром, у другом кобном. Јер у првом случају Бог, као Законодавац моралног закона, по Своме светом обећању, штитиће ту земљу од глади, помора, земљотреса, потопа, револуције, и рата; од гусеница, црви и змија, зверова, и свих недаћа и зала. И дароваће род земљи и стоци, мир и спокојство, ситост и радост, здравље и обиље сваког добра међу људима. У другом случају пак, Бог као Чувар Свога закона, попустиће сваку беду, муку и невољу на земљу, сушу и неродицу, болест и страх, неслогу и страхоту, земљотрес и буну, мач и ропство. Зато се она прва политика може назвати добром, а ова друга кобном. Тако је речено и проречено и на безбројним примерима из историје и искуства посведочено.

19. Путник: Али наш савремени живот је постао врло сложен, због чега су настали укрштени интереси људи и избили многи проблеми, као: проблем брака, проблем васпитања деце, проблем издржавања сиротиње, па проблеми културног рада и народне одбране, и тако редом.

20. Путовођ: Видим ја и сам, да је у модерно време све доведено у питање и све постало "проблематично", тј. неизвесно и неодређено. Но није то дошло због сложености савременог живота; то никако. Вода у малом поточићу тече наниже и испарава навише исто као у дубокој реци. Тако је и у животу малог и великог друштва људског: морални закон Божји безусловно је у пуној важности и сили како у најмањем тако и у највећем друштву људском.

21. Путник: Како дакле мислиш да се могу решити сукоби интереса и множина разних питања и проблема у садашњем животу?

22. Путовођ: Па они су давно давним решени мудрошћу Онога, који нас је створио и који нам је открио своју вољу и показао пут живота кроз Свој морални закон. У Његовом присуству бива све што бива. Он је присутан браку. Он је исказао смисао брака. Он благосиља брак. Он је присутан васпитању деце. Он љуби и благосиља децу. Он гледа у препуну шаку богаташа и у празну шаку сиромаха. Он види срце и једног и другог, и слуша како ће они један другог ословити. Он посматра људска дела, названа културом, и цени унутарње побуде истих, и сходно тим побудама решава да ли да их одржи или уништи, благослови или прокуне. Он је присутан оружању народа за одбрану, и мери поуздање народа и народних вођа у себе или у Њега. Речју, Он је дао један закон за све људе и све прилике, и на основу тога закона суди и пресуђује сва питања и све односе људи.

23. Путник: Кад је све тако просто и јасно, одкуда је онда произашла садашња сумња у све, збрка у свему, страх од свега и довођење у питање свега и свачега?

24. Путовођ: Зар ти то још није јасно? Отуда што су охоли и маловерни људи уклонили са лађе живота компас - а то је морални закон Божји - и на место њега стали давати правац тој лађи свак према своме малом разуму и према великим жељама срца свога. Мали разум као варница распаљује велике жеље, а велике жеље опет заглушују и угушују мали разум.

МОРАЛНИ ЗАКОН У НЕ ХРИШЋАНСКИМ ВЕРАМА

Сви народи на земљи, без изузетка, чак и они са помућеним појмовима о Богу, признају и исповедају, да се природне стихије и судбе људске управљају према владању у животу људи. О томе нам сведоче научни испитивачи, етнолози, светски путници и мисионари, и то не само древни него и савремени.

Но, ми ћемо се овде задржати на схватањима моралног закона код оних народа који су у вези са Балканом, балканском историјом и балканском културом. То су стари Јелини и Муслимани.

Класични песници, историчари и трагичари, највернији су изразитељи веровања и појимања живота код старих Јелина. Према Омиру, Плутарху, Есхилу и Софоклу, Јелини су приписивали својим боговима апсолутну власт како над природом тако и над свим догађајима у животу појединих људи и народа.

На пример: кад куга мори, кад земља не даје плодове, кад пропадају усеви и гине стока и кад умире плод у мајкама - све то не приписује се природи ни природним законима него злочинима људи.

У Софокловом Краљу Едипу жали се жрец краљу:

"У цвету гину нам земаљски плодови,

на паши гину говеда, и гине плод у женама;

а уз то -

та клета куга град нам хара, разара".

У свом одговору краљ Едип подсећа на злочин над његовим оцем и на непронађеног убицу, па каже: "јер с њега куга мори нас".

У Антигони говори се о неодољивим Божјим законима, који нису природни него морални, и којима се треба покоравати већма него законима људским.

Кад је тиранин Креонт издао заповест, да нико не сме сахранити брата Антигониног, сестра се није обзирала на ту заповест него је погребла брата свога. А кад ју је Креонт узео због тога на одговор, Антигона му је смело рекла:

"Ја не мишљах твој проглас да је тако јак да неписане вечне божје законе, ти као смртни човек надмашити смеш, јер они трају не од данас и јуче, не, већ од увек, и нико не зна од кад су, Ода због њих, воље се не бојећ ничије, "ја не хтех да казна Божија стигне ме".

Храбра девојка није чак ни од смрти стрепила:

Та боље треба ми,

Ода оном свету свиђам се нег овом,

јер тамо вечно бићу".

Есхил у Агамемнону говори кроз своје јунаке готово као да чита из Библије. Војска која ратује против неправде, не сме бити нечиста и пљачкашка, ако жели победу и срећан повратак:

-"Од злата само да се војска сачува, -од похлепе да пљачка што не треба".

----------------------------------------------------------

-"А крене л' војска кући с чистим рукама, -са циља к циљу још ће доспети".

Тројански рат вођен је и Троја је пропала са својим краљем Пријамом због две тешке повреде моралног закона, због Перисовог гажења гостопримства у туђој земљи и због неверства према мужу одбегле Јелене -

-"Тако Зеус Атрејиде шаље, -чувар силни гостинскога права, -на Париса због неверне жене".

А кад је Троја пала, гласник долази и јавља:

-"Ни Парис неће хвалит се ни цео град, -да нису дела своја окајали сва -грех Пријамида двоструко плати се".

Такав је морални закон, Божји закон:

-"Ах да закон Божји не стеже нас, -судба судбу да није везала, -срце би ми пред језик стизало, -осећање слободно се лило".

Тако о рату, о греху, о одмазди. И још ово, што сведочи да за стара убиства морају потомци платити:

-"Зар старо убиство зар не плаћа сада,

и зар не пада други за покојне оне? "Смрт мора да својом окаје смрћу".

Посмотримо сада шта пише у основној књизи Ислама, у Ћитапу или Ал-Корану.

О Потопу. Да Потоп није дошао по слепом случају нити по неком природном закону него због недела људских. којима се прљао свети морални закон Божји, то се описује у Сури XXIX овим речима:

"У древно време посласмо Ми Ноја његовом народу; хиљаду без педесет година обитаваше он међу њима, и Потоп их истреби због њихових недела. Али Ми спасосмо њега и који беху с њим, и показасмо знак свима људима".

О рату. "Ми смо уништили у стара времена пре вас поколења која су живела безбожно" (Сура X).

"И колико смо ми разорили градова што беху безбожни! Њихови кровови леже сада у развалинама, и извори напуштени као и горде тврђаве" (Сура XXII).

Земљотрес. Не бива ни случајно ни по закону немуштих стихија природних него по светом моралном закону Божјем за казну и знак људима.

"И Мадијанима посласмо брата њихова Шоаиба. Рече им он: О мој народе, бојте се Бога, и очекујте последњи дан, па престаните са неделима на земљи. Али га они сматраху за варалицу. Због тога снађе их земљотрес, и ујутру они су нађени мртви опружени у својим становима" (Сура XXII).

Киша. Не долази киша пој жељи облака ни по заповести природе него по жељи и заповести живога Бога, који је један и једини.

"Ако их упиташ, ко шаље кишу с небеса и кишом оживљава замрзлу земљу, они ће сигурно одговорити: Бог. Реци дакле: Слава нека је Богу!" -

"Зар не знају они (они из Меке) да Бог даје што је потребно са отвореним рукама, и да стеже руке и не даје коме неће? Заиста ово је знак онима који верују" (Сура XXXIX).

Деца. Ко даје децу? Тело или дух? Свакако Дух кроз тело, Јер је тело само по себи трава и прах, без духа.

"Он је створио што је хтео. Он даје кћери коме Он хоће, и синове коме Он хоће. Или Он им даје децу оба пола, а чини бездетним оне које Он хоће" (Сура XLII).

Да споменемо још и једно основно веровање Индијанаца, основно и заједничко како Ведантистима тако и Будистима и свима њиховим сектама. Рекли смо задржати се на оним народима који су у вези са Балканом. Ту спадају и Индијанци, сада просторно удаљени од нас, но некада блиски суседи наших српских прастарих предака. Основно веровање многих милијарди Индијанаца кроз хиљаде година јесте веровање у Карму.

Шта је Карма? Превести ову реч тешко је, али није тешко схватити значење њено. Карма је збир добрих или злих дела једнога човека, који збир опредељује даљи ток живота његова са свима догађајима, који ће му се догодити, срећним или несрећним. То је једно. А друго, тај збир добрих или злих дела једнога човека опредељује у каквом ће се телу родити човек после своје смрти. Јер Индијанци верују, да човек безбројно пута умире и поново се рађа на земљи. Ми нећемо овде улазити у оцену овог необичног веровања, које ми хришћани не држимо. Али за нас је важно само учење о Карми због моралног садржаја. Слуга или просјак у једноме веку људском, ако је доброг владања, рађа се по смрти као богаташ, кнез или учитељ народа. Насупрот томе, један великаш, ако је злотвор и насилник, подложан ниским страстима, може после смрти родити се као мајмун или папагај или слон или тигар или змија. Свак се дакле поново рађа у онаквом телу, какво највише одговара његовом моралу у његовом ранијем животном веку, Све Веде то тврде, и сав Будизам то исповеда.

А шта ово све значи у погледу закона? Значи, да је морални закон апсолутан, неодољив и несаломљив. Природни закони, у смислу европском, закон материјалне природе, без Бога и без духа, у овом страшном процесу сељења душа из тела у тело (метапсихоза), нема никакве улоге, никаква дејства, никаква значаја. Према индијској науци о Карми сва васиона не може спречити да се један човек доброг владања не јави после своје смрти у савршенијем виду, нити пак да се један човек злог владања не јави поново у нижем и гаднијем виду. То је индијска Карма, у коју верује преко милијарде људских бића у Индији, Тибету и Китају. А та Карма је осуда европске науке о природним законима.

НАРОДНА СХВАТАЊА ЗАКОНА

Сваки народ има своје умотворине, а то су песме, приче, пословице, молитве, тужбалице, бајке и др. Кроз те своје умотворине народи Божји на земљи трудили су се да даду израз односу или ставу човека према човеку, према божанству (у једнини или у множини), према живој природи и стихијама природним. Иако су те умотворине различне код разних раса, религија и култура, једна сличност јасно се запажа код свих. а то је убеђење да природа реагује на владање људи. Српски народ спада, по раскоши својих умотворина, међу најбогатије народе на свету. Па како год да се узму те умотворине, било с гледишта верског или практичног или уметничког, оне представљају једну драгоцену вредност. У нашем случају ми их узимамо за доказ онога што тврдимо. У истини један снажан доказ. Јер је речено: глас народа, глас Сина Божјега. То јест, као да сам Бог говори кроз народ. Својим умотворинама српски народ је јасно посведочио моћ моралног закона Божјег, моћ над људима и моћ над природом. Бог је законодавац и осветник закона.

Бог не плаћа сваке суботе.

Бог је спор али достижан.

Да Бог наспори и берићет учини.

Боље неправду трпети него неправду чинити.

Боље сиромашно поштење но богато непоштење.

Ко се не уме Богу молити нека пође на море.

Испред Божије воље никуд ни камо.

Шта ко ради оно ће и патити.

Бог се брине о сиротима.

Гријех једнога све село плаћа.

У песми Рођење Христово каже се да се земља по-

тресла због тог догађаја:

"Ода шта се потресе "Ведро небо и земља? "Роди света Пречиста "Христа Бога нашега".

У песми Свеци благо дијеле говори се како се због људских безакоња у Индији небо затворило за три године, те је од глади и болести пострадао многи народ.

У песми Бог никад дужан не остаје говори се о честитој сестри оклеветаној од завидљиве жене. и о крајњој плати једне и друге. Сестра је растргнута коњма на репове, но тамо где је она пала, црква се саградила и чудотворна вода јавила (Сестрољин, у селу Пољани код Пожаревца), а клеветница се разболела и тешко боловала за девет година, док није пожелела да и њу вежу коњма за репове и растргну. Тамо где је тело њено пало, отворило се језеро пуно змија и акрепа.

Са истим су мотивима песме:

Огњена Марија у паклу,

Љуба богатог Гавана,

Јован и дивски старешина,

Наход Момир,

Цар Константин и ђаче самоуче,

Цар Стјепан хоће сестру да узме.

Женидба Краља Вукашина,

цео Косовски еп

и многобројне друге.

Како у песмама тако и у причама и бајкама. У својим причама и бајкама - од којих су неке индијског порекла - српски народ је изразио апсолутну власт божанског начела и моралног закона над васцелим васионим светом. О неком природном или физикалном закону, мимо тога божанског начела и моралног закона, не постоји ниједан израз, чак ни једна слутња, у народном искуству од више хиљада година. Бог је творац и господар васионског света. Све стихије и сви елементи, из којих је васиони свет изграђен. стоје под Његовом светом влашћу и служе одбрани Његове свете правде. Српски народ, у хришћанском добу своје историје, јасно је то увидео, и дао је томе јасна израза у својим умотворинама.

Боља је и јача истина од лажи. Боља је и јача правда од неправде. Боља је и јача вера од безверства. Боља је и јача милост од суровости. Боља је и јача доброта од злобе. Боља је и јача љубав од мржње. Боља је и јача невиност од покварености.

И то у толикој мери боље је и јаче све оно прво од оног другог, да сва природа, тј. сав збир стихија и елемената васионског света, служи одбрани истине, правде, вере, милости, доброте, љубави и невиности, с једне стране; и сва природа опет с друге стране служи сузбијању и кажњавању лажи, неправде, безверства, суровости, злобе, мржње и покварености. Другим речима: бољи је и јачи несравњиво Бог од сатане, и боље је и јаче царство небесно од царства земаљског. Несвесна природа могла би бити и равнодушна према добру и злу у свету, да ју свест Творчева не надахњава и не управља на одбрану добра и сузбијање зла. Природа је оруђе добра у рукама свесилнога Бога.

Природа је слуга, није господар.

Природа је оруђе закона Божјег, није законодавац.

Природа није ни самобитна ни самостална. Нити је себе створила, нити себе држи, нити је поставила себи сврху, нити је прописала законе себи и човеку. Природа је слуга, није господар.

Природа не зна за законе, али служи закону Божјем, вођена и упућивана на то невидљивом и свемоћном руком Створитеља свога.

Ове истине су познате више или мање свима хришћанским народима. Но те истине су упијене у дух и у крв православних народа, нарочито српског народа.

Православни сељак на Балкану богат је јасном визијом промисла Божјег у свима стварима и догађајима, и богат је самосталним посматрањем и познавањем природе. Он сваки дан мисли о оним истинама, и посматра свет и себе у светлости оних истина. Посведневно општење са српским сељацима даје нам поуздано сведочанство о томе. Природа је за њ шатор састанка или шатор сукоба његовог с Богом. У првом случају тај шатор штити га од туђег зла, у другом обара се на њ и бије га тешким крилима својим због његовог сопственог зла. Све оно што западни научници називају природним законом он сматра само као детаљан опис тога шатора састанка и као начин дејства његовога од Бога на човека.

И народи исламски не верују у постојање природних закона, нити је тај термин икада био популаран код ових. Алахова воља једини је закон који они признају. И као што нема бога осим Бога, тако за њих нема закона осим воље Божје.

Народи Великог Истока, Китајци и Јапанци, Тибећани и Монголи, такође не верују у природне законе. Безбројни духови станују у планинама, у рекама, у дрвећу, у животињама, у мору, у стенама, у свакој хумци и на сваком месту, те отуда дејствују на људе кроз ова своја обиталишта сходно владању људи, час на корист час на штету. Свевишњи Бог, по њиховој машти, разбијен је као неко сунце у миријаде комада, у миријаде духовних монада, које су се сакриле у природне стихије и елементе, и отуда контролишу живот људски. Наравно, ово је у главном заблуда. Но и у тој заблуди крије се оно зрно истине које сведочи против самобитности и самосталности природе и против постојања природних закона.

Поремећен је појам о једноме истинитоме Богу и код разних староседелачких племена Северне и Јужне Америке, Канаде и тихоокеанских острва. Па ипак ни они не верују у постојање природних закона него у многе духове који обитавају у природи, владају природом и опредељују судбе људи сходно владању људи. Закон дакле не долази од природе него од тих духова, односно од "Великог Духа", начелника свих осталих духова.

Па ма колико да је и ово веровање хаотично и нечисто, ипак сматрамо га врло поучним. Оно је поучно тиме што нам сведочи како су народи, чак и најпримитивнији, од памтивека тражили објашњење природе изван природе и господара природе изнад природе. Нису се поводили за очима. Нису могли веровати у материјална начела. Нису се уплашили од огромности васионе, да би њу прогласили самобитном и самосталном. Нису се дали збунити поретком у природи, да би признали неке природне законе. Нису покорили свој разум чулима, да би физичку природу прогласили некаквим законодавцем. Нису дозволили да им дух капитулира пред чулима као што су то учинили многи западни научници. Него су тражили духовно начело. Нашли су га у духовима. Погрешно? Да; но далеко мање погрешно од признања природних закона и природе као законодавца. И ближе истини.

На Страшном Суду Божјем ови ће народи бити пре оправдани него ли крштени Европејци, који презреше Бога па од природе направише телца идола и поклонише му се.

НАЈНОВИЈА РЕВОЛУЦИЈА У НАУЦИ

Једнога јутра свратише наши путници у једну научну радионицу, лабораторију. Ту су били учени професори са ђацима. Столови су били прекривени микроскопима, теразијама, чинијама и тепсијама са разним течностима, стаклићима са крвљу, магнетским иглама и магнетским комађем, електричним справама разног облика и разне величине. У прозорима су стајале фотографске плоче изложене сунцу. У стакленим судовима виделе су се исечене жабе и зечеви, На врх радионице узвишавао се огроман телескоп.

Путовођ: Овде ти нећу ја ништа говорити, драги мој сапутниче. Замолићемо професора, директора ове лабораторије, нека ти он да објашњења која желиш.

Професор: Стојим на услузи поштованим посетиоцима. Изволите ми само рећи шта желите.

Путник: Ја би хтео нешто сазнати о природним законима.

Професор: И ја бих то желео, али ето сва природа као да се руга мојој жељи.

Путник: То ме веома изненађује. Није ли наука јасно утврдила читаву серију непоколебљивих природних закона, како су нам у школи говорили?

Професор: То је била старомодна наука деветнаестога столећа, која више нема приступа у лабораторије двадесетог столећа. Архивска старудија и музејска занимљивост!

Путник: Лепо, али свакако и савремена наука мора знати за неке утврђене природне законе?

Професор: Савремена наука није тако претенциозна као наука прошлог столећа. Савремена наука је постала описна, дескриптивна. Но имајте стрпљења и саслушајте шта главни научници наших дана говоре и тврде. Јер оно што они тврде и говоре представља темељну револуцију у науци. Тако:

Ајнштајн тврди, да је све наше знање о природи релативно. Тим тврђењем он је спустио диктаторски и апсолутистички став науке прошлог столећа на ниску столицу скромности. Чак ни простор и време нису нешто апсолутно. Настала је дуга препирка научника око тога је ли време у васиони или је васиона у времену. Време је, према Ајнштајновом мишљењу, само једна димензија простора, четврта димензија. И простор и време су ограничени. Па ни математика није нешто апсолутно.

Минковски и други свели су многе математичке истине на ниво релативитета и вероватноће.

Хајзенберг (Heisenberg) тврди: "Природа ce ужасава акуратности (потпуне тачности) и прецизности изнад свега". Међутим, стара наука, која je сад одбачена, учила je баш то, да y природи влада савршена прецизност.

Берталанфи (Bertalanfy) ca многим другим савременим научницима негира закон каузалитета. A тај закон je био научна догма прошлих векова, y коју ко би посумњао сматрао би ce сумашедшим. Данас je тај "природни закон" одбачен као погрешан. "На место старог каузалитета имамо индетерминистичку слику света, која толико личи на примитивне преставе из најранијих времена као што ce модерни психизам, a нарочито учење о души, поклапа са мистичким осећајем до научног стања човечанства". Опет Хајзенберг вели изрично о закону каузалитета: "Механиком квантума дефинитивно je утврђено неважење закона каузатитета".

Сер Оливер Лоџ свом снагом подржавао je целог свог века стару научну тврдњу о постојању етра, која ce одржавала још од стоика, старих философа грчких. Одсутан противник те поставке y етру био je знаменити професор Михаило Пупин. Најзад je сам Оливер Лоџ изјавио, да ce појам етра може изједначити са појмом простора, тј. ни више ни мање него je етар исто што и простор! И тако етар y коме "плива васиона" проглашен je излишним и непостојећим. Гистав Ле Бон међутим, почетком нашег столећа, завео je многе читаоце својих књига y заблуду као да je етар праматерија и праузрок свега, и као да су сва тела y васиони вихори етра!

Савремена наука одбацила je и такозвани други закон, термодинамични, који je говорио о одржању квантума енергије с једне и о ентропији васионе с друге стране. Потпуно je напуштен и одбачен. Њен одушевљени присталица Анри Поенкаре (Henry Poincare) y разочарању туговао je за њим, али морао ce помирити са чињеницама које су тај "закон" обориле.

Даље, закон ентропије и закон прогреса и еволуције никако ce нису могли измирити. Препирка о томе, који ће ce закон одржати, a који одбацити - јер су супротни један другом - још и сада траје између биолога с једне стране и астронома, физичара и математичара с друге стране.

Бутру (Boutroux), у очајању због брзог истицања и брзог негирања природних закона, дошао је до закључка, да закони природе нису апсолутни него као резултат еволуције "променљиви и пролазни!".

Брадлеј (Bradley) је против сваке философије која велича будућност, тј. против закона прогреса и еволуције. Ако је капија будућности отворена, вели он, као што Бергсон мисли, она је сигурно затворена за савршенство.

Говорећи на ту тему Бозанкет (Bosanquet) каже: "Уздање у будућност постало је актуелном болешћу".

Џемс Џинс (Sir James Jeans) овако описује револуцију у науци наших дана: "Једно физичко схватање за другим напуштено је, док није остало ништа изузев низа догађаја у четвородимензионалном простору. Изгледа да ниједна твар не поседује ма какву стварност која би се разликовала од менталне идеје", тј. од мисли.

Од материје није остало ништа, као ни од материјалистичких закона и схватања прошлог века. Материја је од самих научника дематеријализирана. Јер док се у прошлом веку природа поимала као материјални механизам, у наше дане, каже Џинс "ток знања указује на немеханичку реалност". Па онда додаје: "васиона нам почиње личити више на једну велику мисао него на једну велику машину". "Ми још нисмо, вели, у контакту са крајњом стварношћу".

"Гравитационе силе ишчезле су из науке".

"Закон о узроку и последици показао се илузијом".

"Научници не говоре више о детерминизму него о вероватноћи".

Закон о неуништивости материје пао је и одбачен је.

Научници сада говоре о наизменичном и ритмичном проширењу и сужавању простора. "Као да васиона дише", вели један од њих.

Неки мисле, да је електрон живо биће, са слободном вољом и свешћу, те може скочити са путање на путању.

У енглеским и америчким лабораторијама нарочито и много испитују ова скакања електрона (jumpinqs).

Професор Макс Планк (Max Planck) говори као научник о моралном закону, што би значило капитулацију пред религијом.

"Свет изгледа данас мање везан природним законима него у време Лапласово, и већ се физици јавља нужност телеолошких или циљних представа" (финалних).

Едингтон (Eddinqton) готово у очајању признаје да ,,наше незнање зјапи пред нама језиво. Има нешто радикално погрешно у основним схватањима физичке науке, и ми не знамо како да се снађемо".

Суливан (J. W. N. Sullivan) каже: "у садашње време васиона је за науку постала тајанственија него што је икада била у историји мисли".

А кад бих вам сада, поштована господо, говорио о поразу које је у наше дане доживела биологија, ви би се запрепастили. Надмена теорија материјалиста прошле генерације о томе како су жива органска бића постала и развила се из неорганске материје, не само да је оборена него исмејана као сулуда. Ништа боље није прошла ни Дарвинова теорија о еволуцији нижих организама у виша.Од ње су остале само рушевине. Јер су трезвени научници нашег времена доказали, да живот мора неминовно имати иза себе живот, као и да су феле, флоре и фауне кроз сву историју света остале верни отисци својих прототипова.

На повратку из лабораторије путници су дуго ходили замишљени и ћутљиви.

Путовођ: О чему мислиш сад?

Путник: О архивама и музејима!

Путовођ: Да, заиста мора се о томе мислити кад је реч о такозваним природним законима. Но морални закон Божји нема то својство да може да подсети на архиве и музеје.

Путник: Досећам се, да мислиш на трајност и нестаривост моралног закона насупрот пролазности природних закона.

Путовођ: Тако је. Једва нешто око стотину година владали су у и над умовима учених људи такозвани природни закони, који сада леже у рушевинама, а из чијих се рушевина почеше дизати нова наука. Међутим, морални закон Божји непроменљиво траје хиљаде и хиљаде година. Пет хиљада је година само од Мојсеја до данас. Али морални закон Божји иде далеко преко Мојсеја. Чуј шта су изрекла најистинитија уста: Докле небо и земља стоји неће нестати ни најмањег словца или једне титле из закона.

Морални закон је вечит.

И кад би Створитељ хтео уништити овај свет па нови створити, Он би га створио и засновао опет само на моралном, светом закону Своме.

ЦАРСКИ ЗАКОН

Тако апостол Јаков назива закон Христов. Јединствени израз у целом Светом Писму (Јаков 2, 8; Код Павла има израз: закон Христов, Гал. 6, 2).

Шта је царски закон? То је закон љубави. Овај се закон састоји из свега две заповести, објављене човечанству не од човека и не од ангела него од Месије, Господа Исуса. Овако је Он, од речи до речи, изрекао те две заповести:

Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свом мисли својом.

Ово је прва и највећа заповијест.

А друга је као и ова:

Љуби ближњега својега као самога себе.

Изрекавши овај царски закон, Он га је одмах довео у везу са старим опширним законом, о коме смо ми до сада говорили, па је закључио:

О овим двема заповјесшима виси сав закон и пророци (Матеј 22, 40).

Говорећи о закону, надахнути Павле пише Галатима, да се сав закон извршује у једној речи. А та је реч - љубав.

Кад би хтели улазити дубље у хришћанску теологију, ми би могли рећи, да су оба закона Христова. Јер кроз своју Реч, Слово, Мудрост, Логос, објавио је Бог и онај и овај закон, онај посредно, а овај непосредно. Јер се закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постоје од Исуса Христа, ваплоћеног Сина Божјег, који је светлост од светлости и Бог од Бога. Онај закон могао би се објавити преко посредника, али љубав не трпи посредника. Отуда закон се даде преко Мојсеја а љубав се јави од Исуса Христа. Другим речима: закон се даде посредно а љубав се јави непосредно. И једно и друго од истог вечног источника сваког добра, а у разна времена, сходно домостројсрву Бога Промислитеља.

Но ми не мислимо улазити сада дубље у теологију, него ћемо следовати Новом Завету у вредносном разликовању старог закона од закона новога или царскога.

Пре свега нигде у Библији није Бог идентификован са законом. То јест, нигде није речено: Бог је закон. Али је идентификован са љубављу. Јер је речено: Бог је љубав (I Јов. 4, 8). И тако љубав је једно од битних имена Божјих. То показује превасходство љубави над законом. Где се љубав зацари, закон престаје. Не у том смислу, као да је у царству љубави дозвољено убити, украсти и лажно сведочити, него да љубав сама собом потпуно искључује и помисао на убиство, крађу или лажно сведочење. Кад сване, сунце замењује и засењује сјај свих ноћних звезданих светила. Но то не значи, да кад се сунце јави звезде ишчезавају и престају постојати. Гле, чим сунце зађе, звезде засветле. Ако је закон дат кроз Адама, Ноја, Мојсеја и остале пророке, дат је као што је светлост сунчева дата кроз месец и звезде. Али кад се јави Сунце љубави у свој пуноћи свога сјаја, закон више не светли, јер нема потребе да светли. Зато Павле свети с правом назива закон сенком оних добара која ће доћи (Јер. 1, 10).

У Старом Завету о љубави се говори врло мало, као у V Мојс. 6, 5; 11, 1; Исуса Нав. 22, 5; Псал. 18, 1; 31, 23, и др.; Данило 9, 4. Но то су све пророчки светлаци, назирања и предсказања оног царског светила, царског закона, који се жудно очекивао.

Ово су пак речи Новог Завета о љубави:

Рече Господ: Љубите непријатеље своје.

Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан.

Љубав служи. Ни син човечији није дошао да му служе него да служи.

Љубав спасава. Син човечији није дошао да погуби душе људске него да спасе.

Ко признаје Бога за Оца, тај љуби Сина Божјег Исуса. Кад би Бог био ваш отац, ви бисте љубили мене, јер ја од Бога изиђох и дођох.

Љубав плаче за човеком. Ударише сузе Исусу. Онда Јудејци говораху: гледај како га љубљаше.

Нову вам заповјест дајем да љубише један другога као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом. По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако имаднете љубав међу собом.

Ко има љубав к мени, држаће ријеч моју, и отац мој имаће љубав к њему; И к њему ћемо доћи, и у њега ћемо се настанити. Који нема љубави к мени, не држи мојих ријечи.

Као што отац има љубав к мени, и ја имам љубав к вама; будите у љубави мојој. Ако заповијести моје уздржите, остаћете у љубави мојој.

Ово је заповијест моја, да имате љубав међу собом као што ја имадох љубав к вама.

Љубав се жртвује. Од ове љубави нико веће нема него да неко душу своју положи за пријатеље своје.

Ово вам заповиједам да имате љубав међу собом.

Молитва за љубав. Оче праведни, нека љубав којом си мене љубио у њима буде.

Тако је дакле Спаситељ света изрекао речима свој закон љубави. Но тај закон он је потврдио делом и примером.

Љубав се понижава. Он се понизио.

Љубав се радује добру. Он се радовао добру.

Љубав лечи. Он је лечио.

Љубав храни гладне. Он је хранио гладне.

Љубав служи. Он је служио.

Љубав бди. Он је бдио.

Љубав спасава. Он је спасавао.

Љубав учи и исправља. Он је учио и исправљао.

Љубав плаче. Он је плакао.

Љубав нема страха, чак ни од смрти. Он није имао страха.

Љубав трпи и страда. Он је трпео и страдао.

Љубав прашта. Он је праштао.

Љубав жртвује себе до смрти. Он је жртвовао себе до смрти.

Љубав васкрсава и побеђује. Он је васкрсао и победио.

Љубав упрошћава односе између Бога и људи, и људи међу собом. Он је упростио те односе.

Љубав обнавља и појачава живот. Он је обновио и појачао живот.

Љубав је светлост. Он је светлост свету.

Љубав је неодољива. Он је неодољив.

Љубав је вечна. Он је вечан.

Апостоли Христови разумели су правилно и реч и пример свога Учитеља и Господа. Његову реч они су верно предали и његовом примеру неустрашиво следовали.

Овако су ови бесмртници говорили о љубави или царском закону:

Апостол Јаков: Ако закон царски извршујете по Писму: љуби ближњега као самога себе, добро чините.

Апостол Петар: Прије свега имајте непрестану љубав међу собом; јер љубав покрива мноштво гријеха.

Да покажете... у побожности братољубље, а у братољубљу љубав.

Апостол Јован: Који држи ријеч његову, у њему је заиста љубав Божија савршена.

Који љуби брата својега, у видјелу живи, и нема саблазни у њему.

Не љубите свијет ни што је на свијету. Ако ко љуби свијет, нема љубави очине у њему.

По томе познасмо љубав што он за нас душу своју положи, и ми смо дужни полагати душе за браћу.

Дјечице моја, да се не љубимо ријечју ни језиком него дјелом и истином.

Љубав је од Бога, и свак ко има љубав од Бога је рођен и познаје Бога.

А који нема љубави, не познаје Бога. Јер је Бог љубав.

Он показа љубав к нама и посла сина својега да очисти гријехе наше.

Кад је овако Бог показао љубав к нама, и ми смо дужни љубити један другог.

Ако имамо љубав међу собом, Бог у нама стоји.

Бог је љубав, и који стоји у љубави, у Богу стоји, и Бог у њему стоји.

У љубави нема страха. Савршена љубав изгони страх напоље.

Јер је ово љубав Божија да заповијести његове држимо, а заповијести његове нијесу тешке.

Апостол Јуда, брат Господњи: Љубазни, држите сами себе у љубави.

Апостол Павле: Љубав Божија изли се у срца наша Духом светијем.

А Бог показује своју љубав к нама што Христос још док бијасмо гријешници умрије за нас.

Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља ли или туга, или гоњење, или глад, или Голотиња, или страх, или мач?

Знамо да онима који љубе Господа све иде на добро.

Љубав да не буде лажна.

Братском љубави будите један другом љубазни.

Ко љуби другога, закон испуни.

Љубав не чини зла ближњему.

Дакле љубав је извршење закона.

Што око не видје и ухо не чу и у срце човјеку не дође, оно уготови Бог онима који њега љубе.

Ако језике човечије и анђелске Говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони и прапорац који звечи.

И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.

И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.

Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.

А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје, али је љубав највећа међу њима.

Вјера која кроз љубав дјелује.

Ди би познали претежнију од разума љубав Христову.

Бог ми је свједок да вас љубим љубављу Исуса Христа.

Сврх свега обуците се у љубав која је свеза савршенства.

Једном речју у љубави је сав закон. И над љубављу нема закона као што над Богом нема бога. Јер - Бог је љубав.

И тако царски закон Новог Завета Божјега превазилази морални закон Старог Завета као небо што превазилази земљу. Христос је свршетак закона, вели свети Павле апостол.

ПОСЛЕДЊИ ЛЕК

 

Велики руски светитељ и тајновидац отац Серафим Саровски (упокојен 2. јануара 1833. године) у разговору са ученим архимандритом Макаријем, ректором семинарије, објашњавао је како има боље од бољега. Ову своју тезу он је ставио на дугачку линију свечовечанске драме, од почетка до краја. Има боље од бољега, радости моја, говорио је он. Ово је истина и под водом, и на земљи, и на небесима. Под водом алге су добре, рибе су боље, бисер је најбољи. На земљи растиње је добро, животиње су боље, човек је најбољи. На небу стоји чин над чином, лик над ликом, коло над колима, све боље од бољега. Тај поредак важи и за сву историју рода људског: детиње доба трајало је до Закона, младићко под Законом, а када се наврши време, тј. у зрелом добу, посла Бог Сина Свог Јединородног. Од тог времена, радости моја, и отпочели су последњи дани, који ће се завршити вечерњом светлошћу".

*

Преподобни Касијан у својим размишљањима о праоцима пре даног Закона на Синају пита се: Чиме су се руководили људи пре тога Закона? На основу чега су они творили Закон и без Закона? На основу чега је Авељ могао бити доброг владања? И како је он могао знати, да треба да принесе жртву Богу од првина стада својега! Како је Ноје умео разликовати чисте од нечистих животиња? Како су Сим и Јафет знали, да је стидно откривати наготу оца својега? Како је Аврам знао да треба да да Мелхиседеку десетак од свега? Ко му рече, да се откаже добити од плена незнабожачког после победе над незнабожцима? Ко га научи да буде гостољубив? Шта је научило Јова да буде смеран, трпељив, целомудрен и човекољубив? Како то, да ниједан од праведних људи пре Закона није нарушио Закон?

Савест. То је одговор на ова питања. Закон Божји био је печаћен у душу човечју и пре писаног Закона. Није био потребан спољашњи Закон онима који су носили Закон у себи. Као што мудри Павле објашњава у погледу незнабожаца: Јер кад незнабошци не имајући закон, сами од себе чине што је по закону, они закона не имајући сами су себи закон: они доказују да је оно написано у срцима њиховијем што се чини по закону, будући да им савјест свједочи (Римљ. 2, 14).

Тако је дакле савест била чувар Закона и пре Закона. Савест је била регулатор свих мисли, жеља и поступака код праотаца од Авеља па до Мојсеја. Тај период историје људске назива преподобни Серафим детињским добом.

Онда је дошао Закон. То јест спољашњи Закон. Дошао је онда, када је савест код људи толико ослабила, да више није била у стању да управља људима. Кад су урези воље Божје у савести људској били оплићали или изглађени, онда је настала потреба, да се воља Божја уреже у таблице Закона. Но то не значи, по нашем мишљењу, да је Закон требао потпуно да замени Савест, тако као да би Савест била излишна и непотребна. Не. Него је Закон требао да оживи Савест, да је подсети, да се оснажи, да је продуби и утврди.

Тај Закон, чија је суштина у Декалогу, урезаном у плоче на Синају, био је регулатор људских мисли, жеља и поступака до ваплоћења Сина Божјега. Дакле, хиљаде година. Овај период историје људске назива преподобни Серафим младићским добом човечанства.

*

Али је и писани Закон на крају изнемоћао. Јер кроз Закон дође познање гријеха. И тако баш под Законом умножи се гријех, и род људски паде у крајњу изнемоглост и збуњеност. Требао је да се пружи трећи лек. И трећи лек пружен је кроз Јеванђеље, или Радосну Вест Сина Божјег, ваплоћеног и лично јављеног међу људима. И тако су отпочели, по св. Серафиму, последњи дани. Наравно, у том смислу, да се неки четврти лек човечанству од Божије стране неће и не може давати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина приспеде од Исуса Христа. Залуталим и изнемоглим путницима није било довољно само показати прави пут него још и оснажити их за путовање. Истина осветљава, а благодат оснажава. И светлост и снага дође кроз Господа Исуса, који се не јави да укине Савест него да је исправи, нити да поништи Закон него да га испуни. Не мислите, рекао је Спаситељ, да сам ја дошао да покварим закон; нисам дошао да покварим него да испуним. Да га испуни и преиспуни. Да одсече не само гране зла, које закон забрањује него баш корен. На пример: ако закон забрањује убиство, Христос забрањује и гнев као корен убиства. Ако закон забрањује прељубу, Христос не дозвољава ни поглед са жељом, јер је жеља родитељ прељубног дела. На тај се начин закон испуњава и преиспуњава, наиме, кад се зло у корену одсеца. Јер се дрво зла само креше, оно као да још бујније расте, онако као што бива и са обичним дрвећем. Ако је душа човекова испуњена убилачким мислима и прељубним жељама, не може закон спречити убиство и прељубу, као што се показало пре Христа и као што се показује данас код оних који нису узели лек Христов у себе. Дошао је Христос Господ, да нам буде Он и савест и закон, и још нешто више преко тога. Његов мудри апостол Павле, светски јеванђелист и мисионар, каже: Јер је Христос свршетак закона (Рим.10, 4). Па шта онда? Шта је стављено место закона? Опет тај мудри Павле одговара: Јер се сав закон извршује у једној ријечи - љубав (Гал.5).

*

Ово пишемо због две врсте људи међу нама. Једно су они који се позивају само на своју савест, а друго су они који се чувају да се не огреше о прописе закона. Не би могли речи рећи против првих, кад би нам они могли доказати, да је у њих савест неповређена као у Авеља, Аврама и Мелхиседека. Нити би имали шта да се споримо са онима који се само на закон позивају, ако би нам они могли доказати, да они схватају закон онако као Мојсеј и Исус Навин, или као Исаија, Јеремија и Данило.

Али шта да се ради кад неко учини рђаво дело па га правда и говори:

- Ја сам то учинио по својој савести.

Или како да се снађемо, када два човека мисле и чине две сасвим супротне ствари, а обојица тврде, да тако мисле или чине "по својој савести" или што је још горе, "по своме убеђењу", то јест по свом интелектуалном закључку? Само им једно можемо рећи: Савест ваша мора се ценити и мерити Јеванђељем. Савест је спорна; Јеванђеље је беспорно. Ако се ваша савест противи Јеванђељу, онда је она слепи вођ ваш и паклени саветник. Ако ли се саглашава са Јеванђељем, онда је све добро. У овом случају значи, да је Јеванђеље ушло у душу вашу и појачало урезе и писмена свести, које је Творац у почетку стварања урезао и уписао, али који су се временом истрла и изгладила.

Или, даље, како да мислимо о људима, који се хвале да не лажу, не краду и не чине прељубу, међутим, одричу Христа и Његово Јеванђеље? Оно исто што мислимо и о јеврејским старешинама, који су се хвалили законом, међутим, осудили су Господа славе на смрт и распели на крсту.

*

Савест је била умртвљена и закон испражњен онда када се свемоћни Месија света родио у пећини витлејемској. Он је дошао, да савест оживи љубављу и закон испуни духом и истином. Он је већи од савести и закона. Он је удахнуо савест у Адама и Он је дао закон Мојсеју. Па кад су људи сломили оба ова поштапача на путу животном, и кад су залутали на странпутице лажи и били испребијани од адских разбојника и бачени украј пута, јавио се Он и објавио: Ја сам пут, истина и живот.

Јасно је, дакле, да је Господ Христос последњи лек из руке Онога који је преко пророка објавио: Ја сам ваш лекар.

Јасно је, да се људи не могу ослонити на савест мимо и насупрот Христа.

Јасно је, да никакав закон није спасоносан, ако је само у формама и параграфима, испражњен од Христова духа.

Христос је оживитељ и регулатор савести. Христос је испунитељ и препунитељ закона. Он је надсавест и надзакон. Зато се свети апостол Павле не хвали ни савешћу ни законом него Христом. Не живим, вели, ја него Христос живи у мени.

Христос је и живот наш. Изван Њега живот је смрт, као што је изван Њега и савест и закон само намалан леш.

Христос је савест наша.

Христос је закон наш. Христос је живот наш.

СТАРИ И НОВИ ЗАКОН

 

Шетајући по светом граду Јерусалиму путник и путовођ настављаху разговор о закону, наравно о закону моралном. Па кад стадоше у дворишту негдашњег храма Соломонова, рече путник путовођи:

Путник: Према свему што сам чуо о царском закону љубави изгледа ми, да је тим новим законом потпуно одбачен стари закон. Или се ја варам?

Путовођ: Ваљда ти не мислиш да ми сад поновимо ону жестоку препирку о закону која је на овом месту пре 19 векова вођена између јеврејских законика и Христа Спаситеља? Познајем, да љубави Божије немате у себи, рекао је прекорно Господ оним законицима. И још им је рекао: Не даде ли вама Мојсеј закон, и нико од вас не живи по закону. Тако их је Он изобличио као потпуне безаконике који нити извршују стари закон нити усвајају нови.

Путник: Ван сваке сумње Господ је био у праву. Но моја малоумност спотиче се баш о та два закона, о закон старозаветни и закон новозаветни. Па бих ја желео знати, који је од два закона сада у важности.

Путовођ: Оба су закона од једног истог Законодавца. А то је Бог. У односу на људе разног владања, разног карактера и разног ступња савршенства у важности је или један или други закон.

Путник: Како је то могуће?

Путовођ: Сасвим просто. За људе који имају љубав Божју у себи закон љубави замењује све остале законе и законске прописе. Јер љубав значи испуњење закона, по речи апостола. За оне пак који нису осетили љубав Божију у себи стари закон је у пуној важности. Узмимо за пример једног родољуба. Родољуб је, као што је познато, сваки онај ко љуби свој народ. Вођен љубављу према своме народу родољуб стоји изнад државних закона. Јер љубав према роду и отаџбини побуђује га да чини и више него што то од њега захтевају закони државни. Али ако он, отпавши од љубави, изврши злочин или кривоклетство или издају, он пада под оштрице кривичног закона. И би ће осуђен строжије у толико више у колико се јаче раније истицао као родољуб.

Путник: Шта онда мислиш о грађанину који извршује законе државне али нема у срцу љубави према народу и отаџбини? Не пролази ли он боље од родољуба?

Путовођ: Ако један грађанин испуњује онај минимум што од њега захтевају државни закони, и ако се он опрезно чува да се не огреши ни о један закон државни, он се сматра "исправним" грађанином. Чак ако он нема љубави ни према народу своме ни према отаџбини, међутим није никад кажњаван, њему државна власт издаје уверење да је исправан грађанин. Исто је тако у погледу човека који испуњава закон Божји са таблица синајских и све моралне старозаветне заповести Божје. Он је исправан пред законом Божјим, али исправан је као слуга и роб, а не као син. Он је једномишљеник онога фарисеја који је на молитви говорио Богу: "Хвалим те што нисам као хајдуци, неправедници, прељубочинци или цариници. Постим два пута у недељи и дајем десетак од свега што имам". Па ипак није био угодан Богу, он него цариник који се у скрушености срца свога осећао незадовљан самим собом и вапијао: "Боже, милостив буди мени грешноме". Колико и колико људи ми знамо, који никад нису кажњавани од судова грађанских, међутим, покривени су презрењем од стране друштва у коме живе. Због чега? Због тога што без духа и љубави покоравају се само формалној законској правди. Пред државом они су исправни грађани, јер се не греше о законе државне, али пред друштвом и народом они су недовољни чланови његови. Још су више недовољни чланови државе Божје, царства Божјега, они који формално извршују законске прописе Старог Завета без духа и љубави Новога Завета. Па ипак закон Старога Завета у пуној је важности тамо где људи нису стигли сјајне висине царског закона, закона љубави, као што је кривични и грађански закон у пуној важности за свакога и свуда где родољубље не сија и не засењује све државне законе као сунце што својим сјајем засењује звезде.

Путник: Из твојих разлагања јасно ми је сада зашто апостол Павле сматра старозаветни закон недовољним за оправдање и спасење. Не говори ли он: прије доласка вјере ми бисмо под законом чувани и затворени за вјеру која се хтјела показати. То јест као у неком кавезу бисмо држани у оквирима законских прописа, да би се васпитали и припремили кроз послушност слугу за слободу синова Божјих. Није ли тако?

Путовођ: Сасвим тако. Кад слуга извршује одређене заповести свога господара, он прима плату као слуга. Али кад слуга улази у мисли и бриге господареве, па одано и с љубављу кући кућу господареву као своју, он бива усиновљен од господара свога. И улази у наслеђе као син, а не као слуга. А када пак син охладни срцем према оцу своме, он се влада као слуга или још горе, као распикућа, као блудни син; онда он или прима плату слуге или бива потпуно избачен из наслеђа и изгнан из дома. Тако дакле верне слуге уздижу се у достојанство синова, а нехатни или блудни синови падају на степен слугу или отпадника. Такав је процес судби појединаца, такав и процес историје народа и племена људских.

Путник: Може ли се у светлости тога процеса појмити судба европских крштених народа, њихово уздизање и пад, њихова гордост и помраченост, њихови међусобни ратови и несреће?

Путовођ: Сасвим јасно. Сви хришћани, па и хришћански народ, заветовани су царском закону љубави, и били су као усиновљени од Бога, Као синови Божји дакле они су дужни били живети и владати се по том царском закону. Али из разних узрока, од којих је отпад од објављене Христове истине најважнији, они су погазили свој завет љубави према Богу и ближњем. Због тога су пали на степен слугу старозаветног закона, и под санкције тога закона. Није ли ти сад јасно, откуда по хришћанским земљама глад, и помор, суше и поплаве, земљотреси и безбројне друге стихијске страхоте, и тираније и срамоте, и револуције и ратови, онако исто крвави као и они што су описани у Старом Завету, и још крвавији и погубнији? Отуда што хришћански народи с времена на време газише не само царски закон љубави, презирући истинитог Месију, него и заповести старозаветне, редом једну по једну, све од прве до последње. Не признаваше Бога за Бога, клањаху се разним идолима, а највише својим творевинама, похулише на име Божје, одбацише поштовање родитеља и светковањс недеље, утонуше у злочине, крађе, прељубе, убиства, кривоклетства и похоте за туђим имањем и туђим телом. Не мислим на све хришћане, него на многе. Јер увек је било мноштво оних који су искушавали бар старозаветни закон. А није било ниједног поколења хришћанског без већег или мањег броја правих хришћанских душа, које су волеле царски закон и мучиле се да га до краја испуне. Тако и у наше време долази до јасног изражаја све троје: и мрак безакоња, и сила старозаветног закона као и светлост новозаветног закона. У истом возу историје дакле возе се и безаконици и старозаветници и новозаветници; или: богоборци, богобојажљивци и богољубци.

Путник: То значи да су оба закона, и закон правде - тако да га назовем - и закон љубави вечити, зар не?

Путовођ: Шта ти се чини, кад би сви грађани постали родољуби у пуној мери, да ли би били потребни грађански и кривични закони?

Путник: Мислим, да не би били потребни.

Путовођ: Тако ни старозаветни закон правде не би био потребан кад би божанска љубав овладала срцима људским у пуној мери. Али како до краја историје, по видовитом пророчанству самога Спаситеља, божанска љубав неће овладати срцима свих људи, него напротив у последњим временима охладнеће љубав многијех, то ће и онај стари закон Божји са свима својим санкцијама бити и остати у пуној важности и сили до свршетка ове драме света. И сам Спаситељ је то потврдио кад је рекао: Докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањега словца нити једне титле из закона док се све не изврши. А када прође ово небо и ова земља, онда ће праведници прећи у царство вечног живота где љубав вечно влада. Јер љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће и умукнути, разума ако ће нестати, вели Павле апостол Христов. Јер Бог је љубав.

Тако је дакле старозаветни закон вечит у смислу историјском, закон љубави пак вечит је у смислу апсолутном. Оба ова закона у историјској драми саздане васионе чине један морални закон са два поглавља.

ВАСИОНСКИ ПОРЕДАК И - БЕСПОРЕДАК

 

1. Постоји васионски поредак, иако не постоје природни закони. Света Књига Божја, која не зна ништа о некаквим природним законима, богата је у величању божанственог поретка свих твари и бића у васиони.

2. Једно је закон, а друго је поредак. Кад неко уђе у кућу са лепо уређеним намештајем, неће говорити о закону намештаја него о поретку намештаја. Исто тако ко уђе у једну трговину. Исто тако ко уђе у цвећарник говориће о поретку у њему, а не о закону. Исто тако ко уђе у добро уређен пчелињак, или у обрађено и уређено домаћинство, говориће о поретку, а не о закону. Јер је једно закон, а друго поредак.

3. О закону се може говорити само у вези са људима у овој васиони, или у вези са анђелима у надвасиони. У вези пак са животињама, биљкама, минералима, звездама, ветровима, и осталим тварима и стихијама овога света може се говорити само о поретку или беспоретку, а никако о закону.

4. У првој глави Књиге Постања вели се од речи до речи: Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома.

5. Праведни Јов говори о красоти и безбројности дела створених па каже за Творца свега тога; Он чини ствари велике и неиспитљиве и дивне, којима нема броја.

6. Све је створено по мери, свему је одређен поредак, свему назначен пут. Ко је био присутан кад Бог - даваше вјетру тежину, и мјераше воду мјером; кад постављаше уредбу дажду и пут муњи громовној? Пита Бог страдалца Јова: Гдје си ти био као ја оснивах земљу? Ко јој одреди мјере? На чему су подножја њезина углављена? или ко јој постави камен угаони? Или још: Гдје си ти био - кад пјеваху заједно звијезде јутарње и сви синови Божији кликоваху? Јеси ли ти свога вијека заповједио јутру, и показао зори мјесто њезино?

7. Премудри Еклезијаст пак проницљиво испитује време и начин свему што постоји па каже: Свему има вријеме, и сваком делу под небом има вријеме. Па онда: Све је учинио да је лијепо у своје вријеме, али човјек не може докучити дјела која Бог твори, ни почетка ни краја.

8. Бреме, поредак, начин, ритам у свему као у музици. Нараштај један по један одлази, а други долази, а земља стоји увијек. Сунце излази и залази и опет хита на своје мјесто одакле излази. Вјетар иде на југ и обрће се на север, иде једнако обрћући се и у обртању своме враћа се. Све ријеке теку у море, и море се не препуња, одакле теку ријеке онамо се враћају да опет теку... Свему има вријеме и начин.

9. Надахнути Духом Божјим Псалмист овако говори о красоти створене васионе: Господе Боже мој, обукао си се у величанство и красоту... Како су велика дјела твоја, Господе, све си премудро створио, препуна је земља твари твојих. Слава и красота и мудрост на све стране. Дјело је његово слава и красота... Сви народи виде славу његову... Небеса казују правду његову... Небеса казују славу Божију и дјела руку његових гласи свод небесни. И још, и још: Господе, кад погледам небеса твоја, дјело руку твојих, мјесец и звијезде, које си ти поставио - шта је човјек те га се сјећаш и син човјечји те га походиш!

10. И тако редом, сва Библија говори о поретку, мери, хармонији, страхоти и величанству створенога света. И док научници често пута говоре о случају и случајним појавама у васиони - противречећи тако својој причи о природним законима - Библија не зна за случај. Сходно овој Књизи Божјој може се рећи да су сви зраци сунчани избројани, као и све власи на нашој глави; и свака кап кише има неку целисходну намену. У физичкој васиони нема места за случај, као што га нема ни у моралном животу људи.

11. Иако дакле ми одричемо природне законе, ми видимо у природи тако ненадмашан поредак да се око не може нагледати ни ухо наслушати нити ум људски досегнути и појмити. Но сав тај поредак не представља сам собом никакве законе; он је слика моралног закона, на коме је створени свет основан.

12. Сва васиона блиста и дише светињом. Она није свесна те светиње своје; свесни су ње само Бог и човек. Као један величанствени храм, сав преукрашен символима светиње. Сам храм није свесан символичне светиње своје, нити стварне светиње Бога и човека, коју он сликовно представља. Ње су свесни само Бог и човек.

13. Таква је и цела звездана васиона. Она је као храм искићена и препуњена символима светиње, чија је стварност у Богу и у човеку. Па као што онај ко уђе у један храм и види сву символику његову не говори о законима самога храма него о његовом строју, поретку, лепоти, изразитости и јасноћи онога што он треба да представи, тако и онај ко гледа васиони свет и мисли о њему не може говорити о законима тога света него опет о строју, поретку, лепоти, величини, изразитости и јасноћи онога што тај васиони свет треба да представи и значи.

14. Ако ли ће се говорити о неком закону у природи, може се говорити само о одсјају моралног закона у њој. Тај одсјај нама је негде јаснији негде нејаснији. На пример морални закон одмазде, уважења својих родитеља, благодарности, жртвовања родитеља за децу, жртвовања јединки за целину, па чак и узајамне љубави, не запажамо ли ми све то и код животиња?

15. Ја бих рекао, да сви зидови васионе представљају таблице моралног закона Божјега. Ми их донекле сричемо, но нисмо у стању да их прочитамо баш до краја. Јероглифима природних твари и збивања исписани су и закони неумитне правде и закон љубави. Бодљикавим жицама неумитне правде ограђена је божанска љубав, која је и основна побуда стварања света и крајњи циљ његов. Јер где је извор ту и извор свега божанског.

16. Но ко ће одговорити на питање беспоредака у природи? То збуњује оне учене главе, које говоре о природним законима и које су често пута изненађене и збуњене аномалијама, упадицама, катаклизмама и разноврсним беспорецима који се измичу испод власти њихових закона. Случај - то им је једини одговор. Али ако је случај, онда је неразум; ако ли је неразум, онда су закони у питању. Јер оно што се назива законом, ма у ком смислу, искључује неразум.

17. У ранијим излагањима ми смо довољно објаснили узроке беспоредака у природи, дисхармоније, штетне превласти једне стихије над другом, безмерности, нескладности и невремености појава и збивања, убитачној суровости појединих природних сила у нападу на човека и на све оно што је драго човеку. Рекли смо да је то реакција природе на гажење моралног закона од стране људи, на безакоња људска.

18. За потврду тога навели смо више примера, забележених у Старом Завету. Има их врло много. Можемо навести колико се хоће и примера из Новог Завета. Када Спаситељ света би умртвљен од злотвора, тада гле, завјес црквени раздрије се, и земља се потресе, и камење се распаде, и гробови се отворише. То је оно што назвасмо реакцијом природе на безакоње људско.

19. А по видовитом и поузданом предсказању Господа Спаситеља и у последње дане биће глади и помора, и земља ће се трести врло по свијету, и страхоте и велики знаци биће на небу, и онда још и ово: сунце ће помрчати и мјесец своју свјетлост изгубити, и звјезде ће спадати с неба и силе небеске покренути се.

20. Зашто ће све ово овако бити? Због погаженог закона Божјег. На кога оволика узбуна звезданога неба и земље? На грешне људе. Јер ће се умножити мржња, безбоштво, и свако безакоње, те ће охладнети љубав многих. На то ће реаговати и земља и сунце и месец и звезде и ветрови и камење и огањ и вода, речју све стихије поднебесне, сва природа.

21. Тако дакле беспореци у природи дају се објаснити једино моралним узроцима. Но и ти козмички беспореци изгледају само нашем физичком виду као беспореци. Чим се пак пренесу у област моралну и ставе пред огледало моралног суђења и схватања, они губе изглед беспоредака и јављају се у светлости једног неопходног поретка. То је светлост моралног поретка. У тој светлости васиона је од почетка до краја времена и пространства лепа, стројна и целисходна.

22. Према томе сва васиона је у служби моралног закона Божјега. Ни свесно нити подсвесно, него по промислу Онога који не скида свога свевидећег ока ни са ње ни са човека.

СЕЈАЧИ ВЕТРА

 

1. Ко вјетар сеје, буру жање, реч је библијска. Ову реч је у пуној мери потврдила Европа својим грозним искуством. Она је сејала лажну науку као ветар и жњела је буру за буром. Жање је и данас, и жњеће је све дотле докле не одбаци ветрове лажне науке о природним законима и не призна морални закон Божји као једини постојећи закон.

2. Постојала је наука и пре европске науке. На високом ступњу била је она у старом Египту, у Арабији, Индији и Китају. И код Феничана, Вавилонаца, Персијанаца и Мексиканаца. Европа је много од њих позајмила и наследила. Од памтивека човек је испитивао себе и свет око себе. Само никада и ни у једној другој цивилизацији научници нису сматрали природу за законодавца нити су веровали у природне законе. Видели су ред и поредак у природи, и називали су то редом и поретком, али не природним законима.

3. Од великог је интереса питање шта је навело и завело учитеље европске науке да ред и поредак у физичкој природи назову законима. Какви су их узроци побудили, да поред моралних закона прогласе и природне законе, или, што је још горе, да законе уопште пренесу са терена моралног на терен физички?

4. Ко познаје историју верских ратова у Европи, историју дробљења цркве на безбројне секте, и борби између клерикализма и антиклерикализма, с једне стране, и ко познаје историју научних открића у модерној Европи с друге стране, тај може дати доста јасан одговор на постављено питање. Одговор би био: два су узрока, прво морална ослабелост западне цркве као носиоца и тумача моралног закона Божјег, и друго страх људи пред величином васионе.

5. Ништа опасније није него кад клир једне цркве ослобађа себе извесних моралних обавеза док их у исто време намеће осталим верним; или пак када строге и јасне заповести Божје разводњава, ублажава и замењује извесним обредима и материјалним жртвама без истинског покајања за грехе и без исправљања; или најзад кад се стреми да управља политичким и економским и свим другим пословима друштвеним и државним.

6. А то су све познате аномалије у историји западног човечанства, и то аномалије не тренутне него вековне, и не спорадичне него систематске. Није чудо што се због тога савест западњака збунила и узбунила,и што су учени људи почели над погаженим моралним законом Божјим тражити друге неке законе у васиони. Само што бежећи од једнога зла они су пали у друго.

7. И сам се Господ Бог, једини Законодавац јединога закона, закона моралног, узбунио против сличних аномалија код старозаветног народа. Свој гнев изразио је Он кроз пророка Исаију овим речима: Сит сам жртава паљеница... Не приносите више жртве залудне; гадим се на кад; не могу подносити безакоња и светковине...и кад множите молитве ваше, не слушам, Зашто? Јер руке су ваше пуне крви. Како тек да се не узбуне и Бог и људи против таквих аномалија у новозаветној цркви на Западу?

8. Други узрок, рекосмо, био је страх пред величином васионе. Од времена великих астронома Коперника и Кеплера пространство васионе проширило се погледу људском, наоружаном телескопима, до неслућених и страховитих размера. Па број новооткривених звезда и сазвежђа, па огромни обим неких од њих - све је то испунило душе људске страхом и трепетом.

9. Шта је онда земља, и шта човек на земљи? Пред визијом такве једне несањане и горостасне васионе земља се чинила као зрно песка на пешчаној обали морској, а човек као једна невидљива тачка на том зрну. За учене посматраче такве васионе и земља и човек пали су на барометру вредности до близу нуле. Синајске таблице закона поново су разбијене пред идолом васионе. Проповед на гори проглашена је за сањарију "Најбољега од синова људских".

10. Европски тумачи нове васионе поклонили су се пред овом као пред свемоћним идолом. Васиона им је изгледала толико велика, да се ни Бог није могао замислити већим од ње. Није онда големо чудо, што је васиона проглашена од њих многих за једино божанство, за јединог законодавца, за једини извор и узор свих закона. "Бог или природа" (Deus sive natura) - то је постало Вјерују многобројних научника и философа у Европи.

11. Но требало је пронаћи и кодификовати те измишљене законе тога немуштог законодавца. И на том послу почели су се научници европски надметати и препирати. Но казна Божја ишла је уз њих као сенка уз тело. А казна се састојала у томе што је свак од њих мислећи да сабира законе природне од саме природе наметао маштом своје законе природи. Отуда судари, разногласице и препирке око природних закона испуњавају и књиге и универзитетске учионице, и лабораторије и сву атмосферу европску.

12. Најзад све што је од тих научника саграђено од цигала разних природних закона срушено је као кула вавилонска у наше дане од самих научника, као што смо то раније видели. "Наука се данас налази у једном ћорсокаку", изјављује један од великих савремених научника. Васионски сфинг показао је неку нову ћуд, стресао је са себе сву прашину људских мишљења и нагађања о себи и полупао у парампарчад све таблице природних закона обешених му о врат. То је реакција природе против лажних теорија и против омаловажења моралног закона Божјег.

13. Сејачи ветра због тога су се сада постидели и испод стида почели изговарати реч Бог. Јер ова реч сад и њима постаје једини преостали кључ за откључавање васионских тајни. Али од посејаног ветра дигла се бура невиђена и незапамћена. Чак и кад сејачи ветра потпуно престану сејати ветар, бура ће још дуго трајати. Исто као и бура морска, подигнута ветровима, што траје и када се ветрови стишају.

14. А бура коју Европа данас жање заиста је небивала. Тешко је наћи израза да се опише у целости та бура. Јер је она захватила сам корен душе човечје, па је ударила по породици, по граду и селу, по школама нижим и вишим, по књижевности, по уметности, по политици, по друштвеном строју, по међународним односима, по пријатељству, по човечности, по стиду, по чедности, по светитељству и херојству као идеалу хришћанском, по свим вредностима.

15. Лом и слом свега узвишеног, свега божанског у човеку и међу човеком и човеком, остављала је та бура иза себе докле је год захватала. Од све оне племенитости, однеговане хришћанским духом и моралом у времена стара, преостало је само нешто што је личило на градом бијено жито. Лаж и насиље, измилели су из својих скривених ложа и слободно и разметљиво су пошетали по широким улицама, у подне, под тогом "натурализма".

16. Натурализам је значио у књижевности опис неморала, у уметности и у моди бестидну голотињу, у гостионици и кухињи презирање поста, у браку телесну везу брзо кидану, у породици самовољу млађих, у пословима надметање у лукавству, у друштву борбу пошто пото,у политици отимање о власт и богатство, у међу народним односима захват туђега било вештином било силом.

17. Школа европска пак била је главно жариште, главна цитадела натурализма. А натурализам је значио у основи одрицање Бога и моралног закона Божјег, а веровање у природу и у законе природе. Видећи у какав хаос и у какву пропаст натурализам вуче европско човечанство уопште, неки научници покушали су прописати ипак некакав морал, или некакву етику за људе. Писали су књиге о "Природном моралу", или о "Моралу без санкција", или о "Хуманости као социјалној етици" или о "Социјалној етици у светлости природних наука" и томе слично. То су биле етике без ауторитета, без светлости и моћи, али ипак етике, које су бар показивале забринутост због мутне поплаве натурализма.

18. То су биле прегршти песка којим се хтела зауставити поплава после порушене бране. А брана, вековечна брана, изграђена је била чврсто од моралног закона Божјег. Никаква сила није могла да замени ту брану, а најмање измаштана теорија о природним законима.

19. "Живети сходно природи", било је гесло натурализма европског. То се није разумело као да човек треба да живи сходно својој духовној и моралној природи; јер то би неминовно водило оном врховном идеалу истављеном пред човечанство кроз заповест: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небесни. Не, него се оно гесло разумело као да човек треба да живи онако како живе остали живи створови у природи: да буде савршен у лукавству као лисица, и у суровости као вук, и у подмуклости као змија, и у прождрљивости као једна позната домаћа животиња, и у сексуалности као једна друга позната домаћа животиња, и у отмичарству као јастреб, и у мржњи и убијању свога порода као неке друге перушине, и најзад, у самоубиству као скорпија онда кад сав натурализам изневери. А он мора пре или после изневерити као и свака лаж.

20. Хришћанске масе народне давале су отпора ученом натурализму бранећи се вером и бранећи своју веру. Али лордови натурализма у науци и у књижевности и у уметности и у приватном животу својим начинима - нимало одабраним - поткопавали су савест и свест народну сејући по души народној свој ветар, да би се после заједно с тим народом нашли као жетеоци буре.

21. Но иако је баш у наше време бура на Западу достигла врхунац свога беса, ипак не треба нам очајавати за Западом, него нам пре треба "плакати за собом и за децом својом". Јер зли ветрови сејани злом науком у 18. и 19. столећу на Западу почели су се утишавати у наше дане. Савремени носиоци науке у великим народима Запада одвојили су се потпуно од својих претходника, оних великих сејача ветра, од пре пола столећа и одрекли се њиховог натуралистичког апсолутизма. Они истина још нису сели украј ногу Исусових као Марија али су оборили главе пред "Богом невједомим".

22. Међутим, зли ветрови науке из 19. века тек сад дувају свом жестином над источном хемисфером, над Балканом, над Русијом, над Индијом и Китајем. Као лањска мода великоградска што постаје овогодишњом модом паланачком, Класичан пример тога пружају нам у наше дане неке земље у овој хемисфери, хришћанске и исламске. Науку од пре сто година поставили су "нови" људи тих земаља за темељ "новог" друштва, нове државе. Међутим, од те науке није остало ни слова које наука XX века није одбацила као преживљену старудију или као лажну маштарију.

23. Срећом многомилионске масе народне на овој источној хемисфери још знају само за морални закон, иако деца њихова "бубају" по жалосним школама лажну и опасну науку о природним законима. Треба нам се молити Господару жетве, да стукне од наших страна сејаче ветрова и спасе Исток од надвигнуте буре. Да би опет са Истока грануло Сунце Правде за сав род људски.

ДРАМА СВЕТА

 

Кад се наши путници приближише крају свога пута, месец се крадљиво извириваше изнад планине, а поноћни певци запеваше.

Путовођ: Ево нас већ при крају путовања, па је време да завршимо наш разговор и предамо се молитвеном ћутању.

Путник: Дозволи ми, молим ти се, још једно питање?

Путовођ: Врло радо.

Путник:Признајеш ли ти знање и знанствене проналаске?

Путовођ: Свакако.

Путник: То значи ти ипак признајеш науку?

Путовођ: Ако би ме ти питао, да ли ја једем јабуке посуте прашином, ја бих одговорио: јабуке једем али прашину не једем. Исто тако ја примам сва поуздана знања и признајем све модерне проналаске, али прашину научних теорија и хипотеза којим су до сад била покривена модерна знања и проналасци нити примам нити признајем. Нарочито немогуће је и мени и теби примити и признати теорију о природним законима, ту основну заблуду јучошње науке. Није ли тако?

Путник: Сада сам у стању рећи, тако је. Но реци ми, да ли ти признајеш величину васионе онако како се она кроз телескоп открива научницима?

Путовођ: Признајем. И сам сам више пута посматрао звездано небо кроз велике телескопе.

Путник: Али ако тебе није устрашила огромност васионе, зар те није устрашила маленкост наше планете и човека на њој?

Путовођ: То не. Ни неизмериво пространство звезданога неба ни неизрачунљиви број откривених звезданих кола нити пак огромни обим многих небесних тела, неупоредив са обимом наше планете, нису поколебали моје убеђење, да је земља, ова наша малена земља, главна позорница светске драме.

Путник: Хоћеш ли ти тиме да кажеш, да сва она огромна васионска светила имају једину сврху да служе игрању и одигравању човјечје драме на земљи?

Путовођ: Управо то, и тако. Нека те то нимало не изненађује. Упореди васиону са једним позориштем у великом граду. Шта је најважније у једном позоришту ако не бина на којој се игра драма?

Путник: Свакако бина.

Путовођ: Међутим, бина је сасвим малена кад се упореди са великом зградом позоришта, са дворанама, галеријама, ходницима и другим просторијама. Ако си бивао у великим позориштима, морао си се понекад зачудити како је бина малена према огромној палати позоришта. Па ипак свет долази у ту палату само због бине, односно због игре која се изводи на бини. Јер игра на бини представља сврху и смисао целе позоришне палате. Тачно тако и драматична игра, која се историјом одиграва на земљи, представља смисао васионске палате.

Путник: Кад говориш о драматичној игри на земљи, ти свакако мислиш на људе, зар не?

Путовођ: На људе; на све људе и на све појединачне и групне драме људске од Адама па до краја времена. Мислим на укупност историје рода људског, која се драматично одиграва хиљаде година кроз све нова и нова поколења, све нове и нове играче, по целој кугли земаљској, и која се све хитније и бурније клони своме завршетку. Мислим на Бога Створитеља и на безбројне духовне силе, светле и мрачне, које невидљиво но стварно учествују у овој драми људског живота. Мислим на Главног Јунака свечовечанске драме, који се једном јавио у пастирској тишини, прерушен и непознат, и који ће се непрерушен јавити у последњем чину, на крају крајева, у бури, у страшном и муњевитом величанству победиоца. И мислим на многе милионе и милионе оних људи који ће тада бити прослављени славом вечном и, авај, на многе премноге који ће остати постиђени стидом вечним. Јер је морално мерило једино право мерило, а морални закон једини закон у драми света, тј. у драми човечанства. Ако пореци окружавајуће нас васионе, личе на неке законе, то су само рефлекси, слике или символи, закона оне драме на позорници. Није бина рефлекс галерије но галерија бине.

Путник: Говори ми тако још и још. То ми је пријатно слушати. Ослобађаш ме аветињског притиска материјалне васионе и уздижеш човечје достојанство.

Путовођ: Не уздижем ја човечје достојанство; уздигао га је Онај који је првог човека, Адама, надахнуо својим духом и предао му у почетку власт над материјалним светом; и уздигао му је достојанство Главни Јунак драме света кад се због човека спустио на земљу и за човека поднео крсне муке и смрт. Ако још сумњаш, да је наша малена планета духовни и морални вођ целе звездане васионе, сети се видовитог Павла, који је рекао: Што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да постиди јако. И што је малено и незнатно изабра Бог да постиди велико и знатно. Заиста је земља слаба и малена и незнатна, но само за физички вид. Али је она изабрана звезда међу звездама, да буде позорница светске драме. Некада је Бог изабрао био малени народ израиљски између толиких великих народа, да кроз тај народ ("црвића Јаковљева") објави своју вољу и свој закон и - Сина свог, Месију света. Па је онда изабрао рибаре за апостоле месијанске науке спасења, рибаре, а не кнежеве и велможе. Човеку је дао власт над диносаурусом и мамутом, а не обратно. Такав је метод Божји од увек, да малено уздиже, да незнатно прославља, да кроз презрено јавља своју моћ. Ко ће му рећи: зашто тако чиниш? Јеси ли кад на ведрој ноћи при блистању звезданих ројева ишао у позориште да гледаш неку чувену драму?

Путник: Јесам.

Путовођ: И ниси свакако заборавио, како си се на путу за позориште дивио многим и дивним светлима на небесном своду. Међутим, кад си видео на позорници борбу између истине и лажи, херојства и подлости; кад си свом душом делио мучење и агонију главнога јунака драме до петога чина, да се на крају опет свом душом веселиш због његовог тријумфа - тада, при повратку кући, звезде су ти изгледале бледе и ништавне према твом јунаку драме, победиоцу лажи и подлости, зар не?

Путник: Заиста, сећам се, тако је.

Путовођ: Не сведочи ли то, да је срцу нашем милији добар човек који побеђује зло од свих сјајних лопти и небулозних балона изнад наших глава? И да су нам светац и херој несравњено веће вредности од Сириуса, и Близанаца, и Влашића? Јер шта су та велика светила, сви ти ближи и даљни лампиони, заједно са сунцем и месецом, него потребне принадлежности земаљске позорнице, при извођењу драме? Није ли за њих речено на првој страни Библије: и постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу? Запамти ову реч: да обасјавају земљу. Земља је дакле њихова намена и њихов смисао; за земљу и због земље су та светила саздана. Без драме која се на земљи игра сва та сјајна звездана кола била би бесциљна и бесмислена, као једно огромно и сјајно позориште без бине и без игре. Али земља их искупљује од бесциљности и бесмислености, земљу пак - драма слугу и синова Божјих. О, како је богата и величанствена та драма! Сав звездани свод не вреди колико једна сцена из те драме, једна, рецимо, херојска борба синова светлости против синова таме. А колико и колико је таквих драматичних сцена било у историји човечанства. Бројеви су недовољни да их изброје, језик људски недовољан да их опише, све позоришне бине недовољне да их представе. Колико личних, колико друштвених и националних и расних драма, од Адама до данас, унизаних и утканих у превелико ткиво свеопште драме људског рода! Кад се мислима удубиш у овај предмет, твој разум биће обасјан новом светлошћу, у којој ћеш видети и појмити, да је драма човечанства на земљи срж и оправдање целе васионе. А та драма, као и свака права драма, базира на моралним основама, и изводи се по моралном закону Божјем. Толика је неописива сила, толика морална динамика те драме, да се она рефлектира на целој физичкој природи, органској и неорганској, на земљи и свуда око земље до крајева васионе. Какво је онда чудо што се при извесним великим и страшним сценама на позорници историје земља потреса, звезде сударају и падају, а сунце и месец облаче у црнину? Догађаји на позорници људског живота или одржавају васионски сценариј у поретку или га доводе у беспоредак. Таква је свемоћ моралног закона историје људске, који не трпи никакав други закон као такмаца.

Путник: А кад се завеса спусти?

Путовођ: А кад се завеса спусти, онда ће и земаљска позорница и сви њени васионски сценарији бити предани огњу, према Откровењу Јовановом, као гнездо из кога су излетели одрасли тићи соколићи. И времена ће нестати. Али ће остати сви јунаци Драме, већи и мањи, сви путници који су правим путем ходили правоме циљу, сви ревнитељи закона Божјег, и сви победници зла, остаће у другој једној васиони, духовној и бесмртној. Безбројне војске, непрегледни народи таквих јунака, који су ,,добар рат ратовали и трку свршили", биће у вечности груписани око Главног Јунака ове светске драме, ове божанске епопеје рода Адамова, јединствене и непоновљиве. Кад сва васиона, дакле, са целим својим поретком ишчезне као сенка, две највеће васионске вредности остаће и постојаће и надаље. Te две вредности јесу: прави људи и царски закон љубави.