Ово је питање које се стално поставља. Од најранијих дана Христове делатности на земљи, људи су од Њега тражили да их научи како да се моле. тражили су од Зега да им покаже Оца. Питали су Га како да задобију живот вечни, Њега који сам јесте савршена молитва, образ Очев, Живот Вечни. Чудно је да су Га све ово питали, да “Његови рођени” нису препознали да је Он испуњење свих њихових жеља, одговор на сва њихова питања. А прави узрок њихових питања био је заправо тај што људи нису тражили праве ствари на правом месту.
И данас, кад људи питају: “Шта се од мене очекује?”, прво што би морали да ураде је да завире у своја срца и упитају се да ли траже оно право; јер без исправне жеље и стремљења, ниједан одговор на постављено питање неће бити од користи.
Намера ми није да на овом месту покушам да дам све одговоре на ово питање, већ само да укажем на неколико корака који би нам могли помоћи да чујемо Реч Божју, а затим и да научимо да творимо Његову вољу.
Први корак: покајање. Кад се каже покајање, мисли се, сасвим буквално, на промену начина мишљења, на одлуку да се човек сав посвети Господу. Без правог и истинског покајања сви наши напори су бескорисни. Сам Господ је рекао: “Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше” (Мат. 6:21). Значи, потребно је прво да окренеш своје срце к Господу. То се постиже тако што човек чврсто реши да је његов однос према Богу на првом месту, пре и изнад свега осталог у животу. Христос је рекао: “Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан” (Мат. 10:37). А ти? Да ли га заиста љубиш, или је твој однос према Њему необавезан? Испитај себе, јер је то први корак ка одговору на твоје питање.
Други корак: исповест. Пошто си сада Господа поставио на право место у свом животу, требало би да исповедиш своје грехове и примиш благодат разрешења. И кад то учиниш, мораш схватити да ће се грешке и падови и даље догађати. Очекуј да ће те нападати искушење да се вратиш пређашњем животу у коме Господ није био на првом месту. Због тога је Бог и установио Свету Тајну покајања и дао нам благодат опроштаја грехова, при Цркви. Зна Господ да ми падамо, но побринуо се Он и за повратак нас блудних синова који Га тражимо. И ми Га, увек изнова, можемо пронаћи.
Трећи корак: молитва. Једини начин да Божја воља заживи у нама јесте да стално пребивамо у молитви. Непрестана молитва у нашим животима важнија је и од дана нашег венчања, важнија је чак и од рођења детета. Ето колики је значај Литургије.
Четврти корак: у свко време стој пред Господом. Кад једном дођеш до овог, четвртог корака, знај да ни у једном тренутку свог живота не можеш Бога ставити на страну. Имајући то у виду, побринимо се за оно што се од нас очекује, јер једемо Телло и пијемо Крв Христову, која се “за вас и за многе пролива на отпуштење грехова.” Нема бесплатног ручка, каже изрека. То је веома тачно, нарочито када се ради о великом дару Светог Причешћа. Одговорни смо за овај дар од тренутка када смо га примили. Једном када га примимо са вером и уз припрему, позвани смо да сведочимо овај дар живота, а најбољи начин за то је да сведочимо личним примером. Недавно сам чуо од једне инославне особе која се интересује за нашу цркву, ове речи: “Зашто Православни стално изналазе оправдања што не иду у цркву?” Питање је на месту. Не знам зашто. Да је до мене, ја бих служио сваки дан у Цркви, али пошто није, радим оно што могу, а то је: трудим се да ми нико и ништа не стаје на пут богослужењима. Ми смо, у парохијама, позвани да литургијски прослављамо Бога сваке суботе, недеље, празника, у време четири годишња поста, а нарочито за време Страсне и Светле седмице, а и чешће, уколико је то могуће.
Пети корак; образуј се. Свако ко себе сматра Православним Хришћанином дужан је да се образује у вери. Не само да учи од родитеља и старијих, већ да чита Свето Писмо, да упознаје веру путем молитвених песама Православног литургијског живота, да црпи знање из ризнице Светих Отаца, путем познавања канона и одлука Васељенских Сабора, а кроз све ово, да се учи од самога Христа. Ово је могуће само ако се искрено трудимо да се образујемо у вери, сами, али и уз помоћ Цркве, присуствујући богослужењима.
Шести корак: живи хришћански. Господ нас учи који су ти који ће ући у Царство Божје, као и то да ћемо одговарати пред Њиме према томе да ли смо показивали љубав према својој браћи и сестрама и да ли смо помагали ближњем (Мат. 25: Прича о Страшном Суду). А помагати треба, не “сутра, кад будемо имали довољно новца”, већ сада, кад га можда и немамо довољно. Сада је време, не сутра, не када будемо за то расположени. Од нас се очекује да живимо хришћански у сваком тренутку. Једном кад почнемо, не можемо и не смемо стати. Награде су велике, али немој очекивати никакву награду или признање у овом животу, већ живи у вери да ћеш награду примити, и то у изобиљу, у онај дан када Господ буде дошао у слави.
Седми корак: води рачуна о млађима. Од нас родитеља - Хришћана се очекује да од најраније младости поучавамо своју децу и да се за њих молимо целог живота. Ово је лако док су деца још мала. Прави изазов се јавља када почну да се самостално развијају и када утицај спољашњег света постане много јачи. То је време када је од највеће важности да родитељ буде детету пример. Постарај се да твоја деца схвате да је образовање у вери исто толико важно, ако не и важније, од световног образовања. Научи децу да служе Христу. Љуби их, онако као што Господ љуби тебе.
Осми корак: буди домаћин. Буди домаћин у свему што ти је Бог дао. То значи: даруј од свог времена, од својих способности и од свога иметка Цркви Христовој. Поново наглашавам: не онда када си ти спреман, или кад будеш имао довољно новца и времена, него сада! Теби је, без питања, дато све што ти је потребно за спасење. Зато и ти мораш, без питања, да дајеш, кад год се за то укаже прилика. То може бити помоћ у неком послу, рад на украшавању храма, или давање чак више од “десетог дела” свог иметка који је Црква прописала за нешто што је потребно твојој парохији, епархији или помесној цркви. Бити домаћин значи у исто време давати драговољно, с радошћу (2Кор. 9:7) и ако је могуће, у тајности, да не зна левица шта ради десница (Мат.6:3-4).
Девети корак: увек призивај Господа! Овај последњи корак уједно је и први. Кад немаш више чему да прибегнеш и када ти се учини да нема напретка у твом труду да живиш Хришћански, припадни Господу и завапи за помоћ. Позови свог свештеника и помоли се са њим. Не заборави да те Господ љуби, да те је призвао на пут спасења и да те чека.
Закључак: имај у виду да је све ово замишљено само као путоказ, а не као циљ сам за себе. Наша вера Православна је жива вера, у сваком поколењу присутна за оне који је траже. И ти си позван да је тражиш – хоћеш ли је потражити?