СИМВОЛИ И СИГНАЛИ - Свети Николај Жички

СТВАРНОСТ И ЊЕНИ СИМВОЛИ

1. Док дете учи азбуку, за њега су слова сама по себи нека врста идола. Слова су за њега материјална стварност. Сричући дете гледа свом пажњом у слова, и свим умом мисли само о словима. Кад прочита једну реч, слово по слово, питаш га шта је прочитало, а оно не зна. И чуди се шта га то питаш. Оно не слути о смислу прочитаних слова. Облик, величина и боја исписаних слова - то је једино учинило утисак на душу његову; и то је све што оно тренутно зна о словима. Слова су за њ материјална стварност, исто што и идоли за идолопоклоника. Отуда и букварац и идолопоклоник гледају у своје идоле са страхом и поштовањем.

2. Слични су букварцима и многи одрасли људи, па чак и многи који се називају философима и научницима. Великим трудом и знојем они једва достижу до срицања слова природних, али никако и до њиховог смисла и значења. А писмен човек чита слова и не мислећи о словима; чита их хватајући хитро њихов смисао. Дуго се мора учитељ да мучи док научи ђака да "чита по смислу". То што важи у погледу књиге, важи и у погледу природе. Обожаваоци природе исто су што и обожаваоци слова, Обожаваоци природе јесу одрасла али недорасла деца. Упитате ли их, шта означавају ствари и догађаји, они вас гледају исто онако зачуђено као букварац упитан о значењу онога што је прочитао.

3. И тако може се рећи: неписмени су сви поклоници идола, а писмени су само поклоници духа. За оне прве, створења у природи представљају материјалну стварност, која је изражена у њиховим облицима, величинама, бојама, разним функцијама и односима. За оне друге, пак створења су символи, а духовна стварност јесте смисао и живот и оправдање постојања тих символа.

4. О томе дивно говори Симеон Нови Богослов: "Онај ко је просвећен Духом Светим, који све обнавља, стиче нове очи и нове уши, и више не гледа просто као човек, то јест чулно на чулно, но као стојећи изнад човека посматра чулне и телесне ствари духовно, као символе ствари невидљивих" (Симеон Н. Б. Слово 65). Такав и јесте духовно писмен човек. Он не сриче слова природе као почетник у писмености, као букварац, него иде за смислом, хвата смисао, и објашњава смисао.

5. Свети Максим Исповедник изражава се слично говорећи: "Сав мисаони (духовни) свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном". (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно.

6. И апостол Павле говори о том овим речима: Слово убија, а дух оживљује (II Кор. 3, 6). И још: сад видимо као кроз огледало у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). И опет даље још изразитије: ми не гледамо на ово што се види него на оно што се не види; јер ово што се види, за вријеме је, а оно што се не види је вјечно (II Кор. 4, 18).

7. Јасно је из овога, да ко без духа и без смисла чита природу, тај чита смрт, гледа смрт, прима смрт. И ко видљиву природу гледа као материјалну стварност, а не као загонетку у огледалу духа, тај не види ништа више него букварац, који није одмакао од срицања слова. И ко гледа у ово што се очима види као у нешто вечито, као што су гледали неки философи, почев од старих јелинских природњака до најновијих тевтонско-латинских једномишљеника њихових, тај је заиста неписмен идолопоклоник, чије је све знање у срицању и обожавању бесмислених слова. Вечности припада духовна стварност, а времену символи те стварности.

8. И старозаветна скинија, коју начини богомудри уметник Велесеил према слици, коју показа Бог Мојсеју на Синају, служила је обличју и сјену небескијех ствари (Јевр. 8, 5). Но скинија је ишчезла с доласком Христовим, као што се губе из вида слова када се позна смисао. Кад се стварност појавила, символ те стварности је ишчезао. Дошавши Господ проширио је символику духовне стварности на сву васиону. Не само скинија, која је служила, него сва васиона представља обличје и сјен небеских ствари.

9. Христос је тако рећи оберучке узимао символе природе за објашњење духовне стварности, коју је Он јављао свету. Кад се сабираху множине људи око Њега Он им казиваше много у причама. Словенска реч "прича" или грчка реч "паравола", означава неку драматичну радњу, или обичан догађај, или однос ствари према човеку, но тако, да то има, истина, и неки очигледан чувствени смисао, али прави и главни смисао тога налази се само у области духовних стварности, у царству духовном. Зато им говорим у причама, рече Господ, јер гледајући не виде и слушајући не чују нити разумеју. Зашто дакле? Јер је одебљало срце овијех људи (Мат. 13, 11-15). Одебљало срце означава затворен и заслепљен духовни вид, који је у срцу. А тај духовни вид, који је у срцу, обухвата све оно што се од научника нејасно назива: подсвест, интуиција и т. д. и још више.

10. Вама је дано да знате тајне (мистерије) царства небескога, а њима није дано. Тако је говорио Христос својим ближим ученицима. Од кога им је то дано? Од Њега самога. Он је скинуо са њихових срца тамна наслагања, и њихов духовни вид се отворио, те су могли гледати духовне стварности непосредно, слично Адаму пре греха, без прича и символа. Јер безгрешни Адам у Рају био је савршено писмен у читању смисла и значења свих створених бића и ствари. Због тога је Адам и могао наденути свакој твари име, које је одговарало духовној суштини или смислу, који је та твар символично представљала. Јер не нарече Створитељ имена животињама, него приведе их к Адаму да види, како ће коју назвати. А Адам не погреши него правилно надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звјери пољској (Мојс. 2, 19-25).

11. Материјалистичким мислиоцима,људима одебљала срца, то изгледа ситна ствар - наденути имена животињама. Наравно, то је сасвим ситна и ништавна ствар, ако се претпостави, да је Адам надевао имена животињама онако узгредно и бесмислено како материјалисти надевају сада имена својим коњима и псима, више издевајући него надевајући. Но Адам то није чинио узгредно и бесмислено него са дубоком и тачном визијом духовне реалности, коју су дотичне животиње собом представљале. Тај посао, бескрајно тежак за грешника, Адам је свршио и брзо и лако. Он је лако читао све символе стварности зато што му је било дано да познаје стварности и без символа; да их гледа кристално прозрачним срцем у Створитељу и кроз Створитеља. То визионарско знање, проницање, реализовање, обновио је Спаситељ код присних ученика Својих. Обновио је, али не брзо и одједанпут но лагано и постепено, дугим уразумљивањем и очишћењем, и најзад просвећењем од Духа Божјега Светога.

12. То гледање стварности без прича, без паравола, које је Адам имао па изгубио и које су апостоли изгубивши поново добили, намењено је свима нама хришћанима. И сви би ми имали ту чудесну адамску и апостолску способност, то чуло за непосредно опажање истине, да смо после крштења остали ненагрижени и непомрачени грехом. Али сваки грех обара наш поглед од небеса к земљи и од Створитеља к бездани. После сваког греха ми се сакривамо од Бога као што се и Адам сагрешивши сакрио међу дрвета у Рају (I Мојс. 3, 8). И скривамо се и сакривамо, грешећи и грешећи, док најзад спољашња природа, наш безвољни јатак, не постане нам бог место Бога, то јест док истина потпуно не ишчезне испред нашег вида, а символи истине не замене сву истину, сву стварност. Или још другим речима: док вид срца потпуно не ослепи и ми се потпуно не предамо животињском чулном виду, да нас води. И тада бива с нама оно што је казано: слепац слепца води.

13. Још је Христос рекао: Дух је оно што оживљава, тијело не користи ништа (Јов. 6, 63). Не само човечје тело него ниједно тело у васиони не користи ништа само по себи. Оно може користити нешто у овом животу само тако, ако га дух употреби за своје оруђе, за свој символ. Дух је стварност, тело је символ духа. Цар је цар, а грб царев је грб. Неурачунљив би био онај ко би одрекао биће царево, а признавао грб царев за цара. На жалост таквих бедних душа има и у нашој хришћанској епохи, и у наше дане. Као да живимо у време цара Навуходоносора толико и толико хиљада дана и ноћи пре Христа, а не у време крштених царева двадесет и пет столећа после идолопоклоника Навуходоносора! Но ви, хришћани, не треба да се обазирете на неписмене идолопоклонике нашег времена, били они под царском круном или докторском тогом. Ви треба да сте свесни, да је вама откривена истина, и да је ви знате. Али - трудите се непрестано, да је баш знате.

ЗЕМЉА, СУНЦЕ И ЗВЕЗДЕ КАО СИМВОЛИ

1. Речено је: У почетку створи Бог небо и земљу. Под небом се разуме царство духовних стварности, невидљивих и бестелесних. Под земљом се разуме скуп символа тих стварности, опажљивих и телесних. Земља је дакле символична слика небеса.

2. Све физичке силе у земљи, као: привлачност и одбојност, топлота, електрика, радијација и др. Символи су духовних сила у царству небеском. Саме по себи те силе нити би биле силе нити би могле постојати, кад иза њих не би постојале несравњено веће, изворне, духовне силе. И кад над физичким силама не би постојала моћ и контрола разумних, вечних сила, оне би ослабиле, збуниле се, и претвориле сав свет у хаос. Као што је писано о Богу и створењима: Одвратиш ли лице своје, збуне се; одузмеш ли им дух, ишчезавају (Псалам 103).

3. Сунце је символ самога Бога. Свети Григорије Богослов пише: "Што је за чулне сунце, то је за духовне Бог". Као што сунце светли и светлошћу својом осветљава и греје сва жива бића на земљи, тако и Бог осветљава све душе умом Својим и греје их љубављу Својом. Без сунца - смрт телима; без Бога - смрт душама. Рекао је Мојсеј народу израиљском: Ево ставио сам пред вас живот и смрт... Зато изабери живот да будеш жив (V Мојс. 30, 19). То јест, познај Бога, јединога и живога, невидљивога, и Њему се једином клањај; а не клањај се видљивим символима као боговима, јер ћеш бити идолопоклоник. Оно је живот, ово смрт.

4. Јер је Господ Бог сунце, сунце и штит праведницима, говори богодухновени пророк (Пс. 83, 11). Овај израз не постоји у свима преводима). Наравно, пророк мисли на Бога као вечну светлост, вечно светило истине, правде и љубави. Пророк Малахије назива Бога: Сунце правде (Мал. 4, 2; II Петр. 1, 19). Тајновидац Јован прича у свом Откровењу, како је видео град Цара небеснога, вишњи Јерусалим, па вели: И град не потребује сунца ни мјесеца да свијетле у њему, јер га слава Божја освјетљује. А на другом месту опет, описујући славу праведника, говори: И ноћ тамо неће бити, и неће потребовати видјела од жишка, ни видјела сунчанога, јер ће их обасјавати Господ Бог (Откр. 21, 23; 22, 5).

5. Но може неко приметити: није ли Христос назвао све праведнике сунцима, и није ли према томе сунце символ свих праведника? Заиста је рекао Господ: тада ће се праведници засјати као сунце у царству оца својега (Мат. 13, 43). И то јаче и лепше од овог видљивог, физичког сунца. Наиме, засјаће се слично Богу, Сунцу правде. Али светлост, којом ће се они огрнути и сјати, неће бити од њих самих него од Бога, онако као што звезде имају светлост од сунца. О томе јасно говори апостол Павле: друга је слава сунцу, а друга слава мјесецу, а друга слава звијездама (I Кор. 15, 41).

6. Пророк Данило вели за праведнике, да ће сјати као звјезде вазда и до вјека (Дан. 12, 3). И Симеон Метафраст уподобљава светитеље звездама, које, каже, положене на своду небеском просветљују сву васиону. И многи други велики духовници од увек гледали су на звезде као на символе ангела, праведника и угодника Божјих, док су на сунце гледали као на символ самога Цара и Бога Свевишњега.

7. Тако, дакле, ми хришћани схватамо земљу, сунце и звезде као символе духовне стварности, а никако као саму стварност. Незнабошци пак, стари и нови, гледали су и гледају на ова васионска тела, као на саму стварност. Чим стварност - одмах и обожавање! Отуда су незнабошци свих времена падали у мрачну заблуду, да те твари Створитељеве обожавају као божанства. Грци су обожавали земљу под именом Геа, а сунце под именом Аполон. Бог сунце у Мисиру називан је Озирисом, а месец Изидом. Месец је нарочито обожаван у Вавилону, Асирији и Арабији под именом Астароте.Персијанци, огњепоклоници, клањали су се звездама као божанствима.

8. Заблуда идолопоклоника, старих и нових, дошла је отуда, што није дух њихов водио очи њихове него обратно: очи су водиле дух. Дух је као слепац каскао за чулним видом и клањао се ономе, што су му очи огласиле за стварност, за божанство. Требао је да дође Спаситељ, да оснажи раслабљени дух и да му првенство пред очима и пред материјом. И Спаситељ је дошао међу људе и објавио вечну истину: Бог је дух (Јов. 4, 24). Онима који су ово чули и примили спала је крљушт са духовног вида, као ослепљеном Савлу, и они су на једанпут прогледали и видели. Видели су и разумели, да све твари у свету, које су они до тада обожавали као богове, као истину и стварност, нису ништа друго до приче о јединоме, вечноме и живоме Богу.

ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ

Како је Бог дух, то и сва истина мора бити духовна. Јер Бог и истина једно је и исто.

Када ми говоримо о чувственим предметима, о њиховим својствима и односима, па кажемо: то и то је истина, ми не мислимо на истину у апсолутном и вечном смислу него у смислу релативном и практичном. Јер у апсолутном смислу само је Бог вечна и неприкосновена истина.

Значи ли то, да је створена природа лаж? Боже сачувај! Али она може да се представи као лаж за два типа људи: за европског материјалисту и за индијског нихилиста. (Нихилиста има две врсте: политичких и философских. Овде се мисли на философског нихилиста). Када материјалист каже: ова природа, коју ми гледамо и опажамо, са целим збиром својих опажљивих особина и дејстава, представља сама собом сву истину, сву стварност, све што уопште може да постоји - тада се природа заиста јавља ко лаж. Исто тако природа се јавља као лаж, сва с краја у крај, духу нихилиста, кад овај исповеди и рекне: ова природа са свима својим особинама и дејствима јесте обмана, сан, ништа.

И тако и онај ко тврди, да је чувствена природа сушта истина, као и онај ко каже, да је чувствена природа лаж, сан и илузија - обојица исказују подједнаку неистину.

Природа је символ истине. Физички свет је видљиви израз невидљивог духовног света. Онај први - символ, овај други - смисао символа, дух и стварност.

Кад хришћански песник, свети Јован Дамаскин, каже:

ваистину сујета је све,

живот је сен и сан -

он не мисли ни издалека као будистички нихилист. Он гледа визионарским духом у стварни и вечити живот, према коме је телесни живот на земљи заиста као сен и сан. Сујетом назива он све оно за чим недуховни људи јуре у овоме свету тражећи истину и срећу. Сам по себи свет овај није обмана, јер му је Творац Бог истинити. Из извора истине како би могла истећи лаж, кад је нама у самом извору? Но свет може да изгледа обманом за онога, ко у њему тражи оно што он нема и није. Као кад би ловио месец у води!

МИНЕРАЛИ КАО СИМВОЛИ

1. Камен означава пре свега самога Христа. То је најпре речено у пророцима. Четврто царство, које је цар Навуходоносор видео у сну у облику идола од железа и земље, представљало је царство римско. Камен, одваљен од планине, који је ударио у тог идола и срушио га у прах, предображавао је Христа, оснивача једног новог царства над царствима, које се до вијека неће расути, по видовитом пророчанству пророка Данила (Дан. 2, 44).

2. Велики Исаија назива Христа каменом спотицања - камен спотицања и стијена саблазни... о који ће се спотакнути многи и пашће и сатрће се... камен изабран, камен угаони, скупоцен, темељ тврд; ко вјерује неће се плашити (Иса. 8, 14; 28, 16; Рим. 9, 33). Такав камен поставио је Бог на Сиону, светој гори Својој, да буде темељ новога царства, непропадљивога - царства хришћанскога. Диван је тај Камен, али и страшан. Диван је за оне, који га прихвате, а страшан за оне, који га одбаце.

3. Страшније речи благи Христос није изговорио на уста Своја него кад је рекао: свак ко падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Лк. 20, 18). Тим страшним речима Он је опоменуо све зидаре: зидаре душе, породице, друштва, народа, државе, човечанства, да не смеју и не могу зидати мимо Њега, Камена Темељца. Теофилакт Охридски вели: "Јевреји су сатрвени (тим каменом) као мекиње, и развејани по целоме свету. Но посмотри, како су они најпре пали на тај камен - то јест саблазнили се - а по том како је камен пао на њих и казнио их". (Теофилакт: Толк. Луке).

4. Символишући Христа камен уједно символише и тврду веру у Христа. Кад је Петар апостол исповедио своју веру у Господа говорећи: Ти си Христос, Син Бога живога, Господ му је одговорио: ти си Петар (а Петар значи камен), и на овоме камену сазидаћу цркву своју тј. на овој вери, коју си ти сад изрекао. А тај исти Каменко (Петар) у својој посланици назива верне живим камењем говорећи: а кад дођете к њему (Исусу) као камену живу... и ви као камење живо зидајте се у кућу духовну (I Петр. 2, 4-5). Јер сви који се у Христу крстише, у Христа се обукоше, и посташе слични Христу. Због тога апостол и назива хришћане називом Христовим; живим камењем. Множина камења у свету символише множину верних од постања до скончања времена, сходно обећању Божјем Авраму, да ће потомака његових по правој вери бити као пијеска на бријегу морском (I Мојс. 22, 17).

5. Они људи који зидају свој живот на Христу као постојаном камену назвати су у Јеванђељу мудрим, а они који зидају на песку лудим. Зидање мудрих стоји и траје, а зидање лудих пада и пропада од ветрова и олуја. У прастаро време беху људи отпали од Бога, па смислише да зидају кулу до небеса. И почеше је зидати од осушено земље, опека. Али Бог растури то њихово зидање, јер оно не беше на камену, на камену вере, него на песку и блату безверја; другим речима: не беше на вери у Бога него на вери у човека. Тако се од увек растурала и на век растураће се свака зидарија, која није у име истинитога Бога и на вери у Њега. Песак је пак символ непостојанства и слабости.

6. Злато је символ истине. Источни звездари принели су новорођеном Цару на дар злато, ливан и измирну. Златоуст тумачи ове дарове као: познање истине, послушност и љубав. Злато се не мења, не обмањује: какво је у круни царској такво је и у земљи, и у води, и у огњу - вазда исто. Отуда је злато за хришћанске богослове и прозорљивце увек представљало слику истине; не само истину него тек слику истине, символ истине.

7. Није злато узето за темељ него камен. Јер темељ мора бити чврст, а злато је меко. Вера је стављена у темељ нашег спасења. Злато представља даље зидање на камену вере. То јест, ко има веру у Христа чврсту као камен, томе се после открива истина вере, светла у чистоти као злато, и мека у милости као злато. Јер је милост нераздвојна од истине - као што је писано: милост и истина сретоше се. Истина је светла и блага, као што је злато сјајно и меко. Зато апостол Павле каже, да на камену стоји злато, што ће рећи: на вери истина (I Кор. 3, 12).

8. А да је злато само символ истине, а не сама истина по себи јасно је из закона, који је најстрожије забрањивао клањати се злату и правити идоле од злата (II Мојс. 32). Да је злато само символ, а не истина види се још из Јовановог описа небескога града. Јован је видео у визији небески Јерусалим, о коме каже, да беше грађа зида његова јаспис, и Град злато чисто као чисто стакло (Откр. 21, 18). Па како онај духовни свет не може бити од материјалне грађе, то и злато овде не означава обично злато него истину. А истина је са свих страна чиста и прозрачна. Због тога Тајновидац и вели као чисто стакло, јер говори о истини, а не о обичном злату, које је сасвим неслично стаклу.

9. Вера је темељ живота овде на земљи. На небесима вера није потребна. Тамо се живи гледањем, а не више вером. Због тога се обичан камен - символ вере - никако не спомиње у небеским визијама светог Јована. Оп је видео небески Град са другим темељима, а не каменим. Он спомиње дванаест драгих каменова као темеље Небескога Града, и то: јаспис, сапфир, калкидон, смарагд, сардоникс, сард, хризолит, вирил, топаз, хризопрас, јакинт и аметист. Ово драго камење символизира дванаест моћи или врлина, које светле свака својим сјајем. Дванаест капија на Граду јесу од дванаест бисера, а улице градске бијаху злато чисто као стакло пресвијетло (Откр. 21, 19). Хоће да се каже, како у ономе свету злато губи своју вредност и ставља се у калдрму улица, под ноге, зато што се тамо истина јавно види, те није потребна више символика злата.

10. Со је символ правог хришћанина, који и друге поправља. Душа добро усољена науком Христовом не подлеже кварежи, а уз то помаже и ближњима, да се одрже и не покваре. Ви сте со земљи, рекао је велики Господ наш. Ово не важи само за апостоле и клирике него за све хришћане уопште. Ако би Хришћанство изгубило своју силу и обљутавило, чиме би се род људски осолио? И шта би га онда могло задржати од кварежи. Ако душа нема у себи истине Христове, постаје неслана, бљутава; земљани се и гнили, и заједно са телом претвара се у саму трулеж. Још со означава небеску благодат, по речи блаженог Теофилакта, који говори: "а да је благодат со, чуј Павла: ријеч ваша да буде у благодати, сољу зачињена" (Теоф. Толк. Луке 14, 34). И тако, дакле, со је символ хришћанина у свету и благодати у хришћанину.

БИЉКЕ КАО СИМВОЛИ

1. Да би дрво могло расти, мора бити укорењено у земљу. И душа тако мора бити укорењена у царству духовном, небеском, јер то је њена земља, у којој се она корени и из које расте.

2. Да би дрво могло напредовати, мора бити напајано водом. И душа тако мора бити напајана благодаћу Духа Светога, да би била здрава и снажна. Свети Антоније вели: "Као што дрвеће ако се не напаја природном водом не може расти, тако и душа не може расти, ако не упија небеске сласти. Само оне душе расту, које су примиле Духа и које су запојене слашћу небеском".

3. Да би дрво могло род доносити, мора имати светлости и топлоте од сунца. И душа тако мора бити обасјана и загрејана Богом, Сунцем вечне правде. Јер само на светлости и топлоти, што је од Бога живога и животворнога, може душа живети, и расти, и род доносити.

4. Крин као символ безбрижности. Погледајте на љиљане (кринове) у пољу како расту; не труде се нити преду (Мат. 6, 28). Ипак су тако лепо одевени као никада цар Соломон у свој слави својој. Нил Синајски пише о символици крина па вели: "о савршеној души речено је, да је она као крин у трњу; а ово означава душу, која живи без бриге усред забринутих о многоме" (Нил Синајски: О среброљубљу).

5. Маслина као символ благодатног избрања, Господ је изабрао био народ Израиљев као маслину између дивљег дрвећа, да Му буде народ изабрани (Јер. 11, 16). Још се маслинама називају Илија и Енох, који ће се јавити као претече другог доласка Христовог. Њих су предвидели и пророк Захарије и свети Јован у визији, како стоје пред престолом славе на небесима у виду две маслине (Зах. 4,3; Откр. 11, 4). Као дрво које даје уље и као дрво најдужега века међу дрвећем земаљских маслина символише и сваког благодатног човека, који се светли милошћу и истином од Духа Божјега и који је вером укоренио себе у вечном животу. Псалмист сведочи: а ја, као маслина зелена у дому Господњем, уздам се у милост Божју без престанка и до вијека (Пс. 51, 8).

6. Семе је символ речи Божје. Њива је свијет, каже Господ. Добро сјеме синови су царства, а кукољ синови зла (Мат. 13, 37-38).

7. Пшеница означава науку Божју, науку Христову, добро семе насупрот кукољу, који означава семе ђаволско. А кад људи поспаше, дође његов (домаћинов) непријатељ и посија кукољ по пшеници (Мат. 13, 25). Хришћани, који одрже у себи божанско Христово и однегују га до жетве, биће спасени; небрижљиви пак, који однегују у себи уродицу место пшенице, пропашће. То је посведочио и свети Јован Претеча говорећи, како ће Бог отребити гумно своје и скупиће пшеницу своју у житницу, а уродицу ће сажећи огњем вјечним. И тако пшеница још означава праве хришћане, који су одржали у себи семе Божје, а уродица означава невернике грешнике. Трулење пшеничног семена под земљом навео је Господ као слику Своје смрти и васкрсења, а у исто време као слику умирања старог и рађање новог човека у сваком од нас (Јов. 12, 24; I Кор. 15, 36).

8. Грожђе и трње, смокве и чичак, символи су добрих и злих људи. Еда ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве? Не него са лозе и са смокве бере се добар род, а с трња и чичка зао род. Тако свако добро дрво родове добре рађа, а зло дрво родове зле рађа. Не може дрво добро родова злијех рађати, нити дрво зло родова добријех рађати. Свако дакле дрво које не рађа рода добра сијеку и у огањ бацају. И тако дакле по родовима њиховијем познаћете их (Мат. 7, 16-20). О коме овде говори Господ? О дрвећу или о људима? Очигледно о људима. Дрвеће се узима само као символ људи, било добрих или злих.

9. Чокот је символ Христа, а лоза символ следбеника Христових. Ја сам чокот, а ви лозе, рекао је Господ ученицима. Чокот је делом видљив, а делом скривен. Тако је и Син Божји делом знан, а делом незнан. Лоза без чокота нити може расти ни рода доносити. Зато је Он још рекао: без мене не можете чинити ништа. Добри људи црпе животни сок из Христа, хране се Њиме и доносе добар род, као добра лоза на чокоту. А зли људи одсецају себе од Христа, те остају суви и безродни као одсечене лозе. Зато ће се они први одржати као плодне лозе, а ови други ће се у огањ бацити као суве лозе (Јов. 15, 1-6).

10. Дрво горушично символ је царства небеског у смислу његовог растења од малог к великом. Најмање од свих семена, али кад узрасте веће је од свега поврћа, и буде дрво, да птице небеске долазе и сједају на његовим гранама (Мат. 13, 32). Тако и царство небеско у души човековој узрасте веће од свега другог што у души расте, и гранама својим улази у небеса, и ангели Божји спуштају се на његове гране.

11. Палма и кедар ливански символи су праведних људи. Праведник се зелени као палма, као кедар на Ливону, узвишује се... Родни су и у старости, једри и зелен (Пс. 92, 12).

12. Босиљак и смиље - нарочито босиљак - веома су омиљени код православних хришћана на Балкану. Они су символ душе праведничке, која утолико више мирише небеским миомиром уколико више тело стари и вене. Јер ова два цвета имају лепши мирис кад увену и осуше се него док су сирови. Босиљак се употребљава и при свећењу воде. У овом случају он је символ благодатног благоухања вишњег света, које, уз крсну силу, чува воду од кварежи.

13. Трава и цвеће уопште символ су пролазности телесног живота и спољашње славе људске. О томе пише апостол Петар овако: Јер је свако тијело као трава, и свака слава човјечија као цвијет травни: осуши се трава, и цвијеш њезин отпадне (I Пет. 1, 24; Пс. 103, 15). Према Псалмисту судба траве символ је судбе безбожника. Кад безбожници ничу као трава, и цвијетају сви који чине безакоње, то бива зато да би се истријебили до вијека (Пс. 92, 7). Опет на другом месту говори: Немој се жестити гледајући неваљале, немој завидјети онима који чине безакоње. Јер се као трави брзо косе, и као зелено биље вене (Пс. 37, 1-2). Праведници су као трава само у погледу телесном, а безаконици су у сваком погледу као пролазна трава.

ЖИВОТИЊЕ КАО СИМВОЛИ

1. Голуб је символ Духа Светога. Дух Свети чак се и јављао у виду голуба. Тако кад се Господ крстио у Јордану видје Духа Божјега гдје силази као голуб и дође на њега (Мат. 3, 16). Означавајући незлобност голуб означава Духа Божјега. Јер је голуб ретко незлобна животиња, и тим својим својством он симболише Бога Духа, у коме нема никакве злобе.

2. Змија је символ сатане. Она је послужила као оруђе сатани, кад је овај слагао Еву и наговорио је на грех непослушности према Створитељу. Једина Животиња на земљи, над којом је Бог изрекао проклетство: Да си проклета мимо свако живинче и мимо све звијери пољске (I Мојс. 3, 14). Отуда оно језиво непријатељство, које постоји између змије и сваке друге животиње на земљи. Кад је Господ рекао ученицима: Будите мудри као змије, Он је мислио на опрезност, с којом се змија креће. Али је одмах додао: и незлобиви као голубови. "Јер каже Златоуст, нема никакве користи од мудрости, ако она није сједињена с незлобивошћу" (Злат. Толк. Матеја 10, 16). Напротив таква змијска мудрост за човека је врло опасна. Исидор Пелусиот овако то тумачи: "чувати веру као што змија чува главу; свлачити са себе старог човека као што змија свлачи са себе стари свлак" (Исид. Пел. писма).

3. Аспида, љута и отровна змија, символ је и ђавола и свих оних који творе вољу ђавољу. Претеча је назвао јеврејске старешине: породи аспидини! И уста Господња то су поновила (Мат. 3, 7; 23, 33). Најзад је Господ отворено рекао злобним главарима јеврејским: ваш је отац ђаво (Јов. 8, 44). Из овога је јасно, да аспида означава ђавола, а пород аспидин децу ђавољу.

4. Јагње, овца и вук. Јагње је символ Христа. Гле, јагње Божје! узвикнуо је Претеча опазивши Христа. А тајновидац Јован видео је на престолу славе небеске Христа као јагње. Овце означавају верне следбенике Христове, а вукови невернике и незнабошце. Овце моје слушају Глас мој, и ја познајем њих, и за мном иду... (Јов. 10, 251. Ево ја вас шаљем као овце међу вукове (Мат. 10, 16). Очигледно, није реч о овцама и вуковима него о људима.

5. Пси и свиње символ су упорних неверника, тврдих и окорелих. И то пси означавају нарочито блуднике, а свиње прождрљивце. Зато је и речено од Спаситеља: Не дајите светиње псима, нити мећите бисера својега пред свиње.

6. Кокош и пилићи. Као што кокош брижно окупља пилиће своје, и храни их и греје, тако Спаситељ окупља верне Своје. Тако је он хтео окупити, и љубављу нахранити и загрејати, синове Израиљеве, али они то одбише (Мат. 23, 37). Кокош је, дакле, у овом смислу символ Христа, а пилићи символ правих следбеника Христових.

7. Коњ је символ послушног и верног слуге. Дионисије Ареопагит пише, да коњ означава послушност. У осмогласном канону апостоли се сравњују са брзоногим коњима у смислу верне службе Богу и брзине, с којом пронеше Радосну Вест по целој земљи.

8. Човек, лав, во и орао - четири су символичне животиње, које су у визијама видели пророк Језекиљ и свети Јован како стоје под престолом Свевишњега (Јез. 1, 5; Откр. 4, 6). Према свештеним писцима ове четири животиње означавају четири основне врлине: мудрост, храброст, правду и чистоту. Што човек означава мудрост, а лав храброст, јасно је. Во означава правду зато што је био жртвена животиња, која се приносила за грех због правде. Орао у лету означава чистоту зато што се диже у велике висине, а у висинама је чистота. Још ове четири символичне животиње означавају разнолике духовне Силе око престола Божјега, које дан и ноћ певају; Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот!

9. Жабе, ваши и разно бубиње, којим порази Бог стари Мисир, означавају разне грехе људске, речју и делом (И Мојс. 8). А невидљиви микроби и бактерије означавају невидљиве, мислене грехе људске. Ако човек брзо не угуши зле помисли у себи, оне се намноже и осиле у души - слично микробима у телу - и доводе душу до тешког па чак и смртоносног оболења.

10. Дивљи зверови уопште означавају велике страсти. Као што дивљи зверови растржу тела, тако страсти растржу душе. Створитељ је дао Адаму власт над свима страстима; отуда је он имао и власт над свима зверовима, као символима страсти. Они свети људи, који су кроз Новог Адама, Христа, задобили власт над страстима, задобили су кроз то и власт над дивљим зверовима.

ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ

Кад је Створитељ света створио прародитеље наше, Он им је рекао: Будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи (I Мојс. 1, 28). Ову заповест Божју парафразира Псалмист говорећи: Поставио си га (човека) над дјелима руку својих; све си метнуо под ноге његове, овце и волове све, и дивље звјериње, птице небеске и рибе морске, што год иде морским путевима (Пс. 8, 6-8).

Шта ово све означава? Свакако не "покорити природу" у модерном смислу, тј. искористити је али у исто време обожити је место Бога! Стварно, дакле, покорити се њој. Него значи: човече, владај ти символима, а не они тобом. Или: нека, човече, све твари буду под ногама твојим, као прочитана и схваћена књига, а ти се духом својим држи небеса, царства духовних стварности. Све је ниже од тебе, све је под ногама твојим, а ти си нижи само од Створитеља свога, у подножју си ногу Његових.

У Библији је јасно изречено, да је идолопоклонство свако обоготворење ма које твари Божје, било то сунца или месеца, или звезда, или камена, или дрвета, или животиње, или гаја, или висине, - ма које твари Божје или рукотворине човечје. Јер поклоњење томе јесте поклољење слову, а не духу, символу, а не стварности.

Буквално читање природе јесте идолатрија. А свака идолатрија одваја човека од духовних стварности, на првом месту од Бога. Бог је дух, и који му се моле, духом и истином треба да се моле. За идолопоклонике као и за материјалистичке философе - а то је једно и исто - природа је као кинеско писмо. Странцу и незналици, који би први пут видео кинеско писање, ово би представљало вез, орнаментику, чаробно шаренило, без икаква унутрашњег смисла и значења. Замислите, да пред таквим једним писмом стоје један незналица и један писмен Кинез. Незналица би гледао и видео само чаробно шаренило, и сву пажњу би упро на линије, куке и шаре тога писма. Међутим, Кинез не би приковао своју пажњу на шарена слова, него би брзо следио за смислом, за мисаоним и духовним значењем, закључаним у тим шареним писменима. Незналица би се и очима и духом сав приковао за спољну форму писмена, док би Кинез само очима гледао писмена, а духом би хватао дух и слова. То вам је верна слика идолопоклоника - учених или неучених - с једне стране, и правих хришћана с друге стране. Први прикривају и чула и дух за символе, а други чулима опажају символе, а духом читају дух.

СПРАВЕ И НАПРАВЕ КАО СИМВОЛИ

1. Гумно, лопата, житница. Гумно означава свет. Лопата означава Суд Божји. А житница означава царство Божје. Праведници се сабирају у царство небеско као жито у житницу, а грешници одбацују у муке као плева у огањ.

2. Град на гори означава оне исте људе, који су пре тога назвати сољу и светлошћу. Као што се град на гори не може сакрити од погледа света тако ни узвишени духом следбеници Христови.

3. Свећа под судом и свећа на свећњаку. То је символ човека Богом просветљена. Прва свећа означава тако просветљеног човека, који или сам себе из смерности скрива или га суседи из зависти тамом покривају. И једно и друго је узалуд. Друга свећа означава праву судбу таквога човека. Божански Промисао открива га, и уздиже га као свећу на свећњак, да светли свету.

4. Клијет означава унутрашњу скривену одају у кући. Унутарња клијет у човеку јесте срце. А ти кад се молиш уђи у клијет своју, и ту се помоли, насупрот лицемерима, који се моле по улицама, да их људи виде. Уђи у срце своје умом својим, где си да си, па одбацивши сва спољашња сећања, предај се сав Богу у молитви.

5. Врата символишу Христа, по Његовој сопственој речи: Ја сам врата. Ко уђе кроза ме, спашће се. Изван њега нема другог улаза у царство небеско. И та врата су уска, опет по Његовој речи: уђите на уска врата. Зашто уска? Да би провлачећи се кроз њих с трудом скинули са себе свлак старог природног човека, с којим се не улази у Рај.

6. И пут означава Христа.. Ја сам пут, истина и живот, рекао је Он о Себи.

7. Дом саграђен на камену означава цркву Христову, саграђену на вери у Сина Божјега. Означава исто тако и васпитање омладине на основи јеванђелској. Дом саграђен на песку пак означава свако духовно и морално зидање, постројено на нечем супротном Христу.

8. Нови мехови и ново вино символизирају науку Христову и нове људе. Покајањем се људи мењају, чисте и обнављају, те постају нови. У такве људе само може да се смести нова наука Христова. Фарисеји су били као стари мехови, због чега у њих није ни могла стати нова и јака наука Христова.

9. Нова закрпа и стара хаљина. Ово символише обичан нехришћански метод, да се стари човек мало нешто поправи, мало прикрпи нечим новим, док он у суштини остаје старим. То се односи и на све површне покушаје, да се стање у друштву људском поправи крпљењем место темељитог обновљења кроз Христа. Као што се нова закрпа брзо откида од старе хаљине и отпада, па дроње бивају још веће и смешније, тако се и од старих грешника откида нова божанска наука, те се старе ране показују дубље и страшније но што су изгледале пре крпљења.

10. Јарам је символ робовања. Два су најтежа робовања: незнабожним народима и страстима, и то оно прво због овог другог (Види Јер. 27). Место свих тешких земаљских јармова Христос предлаже људима Свој јарам, који нимало није теретан. Јарам је мој благ.

11. Крст је символ спасења кроз драговољно страдање спољашњег човека ради унутрашњег, све из љубави према љубећем Христу. Крст - лудост онима који гину и сила Божја онима који се спасавају (I Кор. 1, 18). Рекао је Господ: ко не узме крста својега и не пође за мном, није мене достојан (Мат. 10, 38). Наши су крстови мали и лаки према Крсту Његовом, јер свак од нас носи крст за своје грехе, а Он је понео претежак Крст за грехе васцелог свега. Зато и каже: крста својега, а не мојега.

12. Чаша муке Христове - символ нашега спасења. Чаша крви Христове означава Нови Завет Бога с људима. Ова је чаша нови завјет, говори апостол (I Кор. 11, 25). А сам Господ је рекао: Пијте из ње сви, јер је ово крв моја, новога завјета (Мат. 26, 27-28). Стари Завет је био заснован на крви бесловесних животиња, а Нови је заснован на крви Праведника, на крви Онога, који је сама словесност - једино истинито Слово Божје.

13. Чаша и здела. Обична чаша и здела означавају човека чиста или нечиста. Важније је опрати чашу и зделу изнутра него споља. Тако је важније душу држати у чистоти него тело. Фарисеју слијепи, очисши најприје изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте! (Мат. 23, 26).

14. Окречени и нашарани гробови символишу лицемерне људе. Залуд су гробови споља украшени кад су унутра пуни костију мртвачкијех и сваке нечистоће (Мат. 23, 27). Мртвачке кости означавају окамењена срца и погрешан разум људски, које се не подају утицају Духа Божјега. Свака нечистота означава смрадне пороке и страсти. Но све је то код лицемерних људи маскирано споља притворном исправношћу као код окречених гробова.

15. Торба - символ ризнице небеских блага. Тако и хазна. Начините себи торбе које неће овештати, хазну која се никад неће испразнити (Лк. 12, 33).

16. Свећа запаљена и бедра запрегнута символ су ума просветљеног Христовом вером и тела опасаног уздржљивошћу (Лк. 12, 35).

17. Кућа је символ небеске обитељи. Многе су обитељи у кући оца мојега (Јов. 14, 2). Храм као грађевина символ је тела човечјег. Или не знате, да су тјелеса ваша храм светога Духа? (I Кор. 6, 19).

18. Штап је символ власти и старешинства. Но штап напомиње и ангела чувара, који је с десне стране човеку помажући га да не падне у блато греха.

19. Мач је символ речи Божје, као и семе. Само што семе означава објављене речи Божје, а мач силу речи Божјих. Из уста његовијех (Јагњетових) излажаше мач оштар с обје стране, казује видовити Јован (Откр. 1, 16). Павле наређује: узмите и мач духовни, који је ријеч Божја (Еф. 6, 17).

20. Штит означава веру. А сврх свега узмите штит вјере (Еф. 6, 16). И заиста вера штити човека у овом животу јаче од свега осталога.

21. Стреле су символ искушења, што нападају на човека. Нарочито означавају невидљиве ударе на наше душе од невидљивих духова таме. Духови таме убацују у наше душе зле помисли и зле жеље онако брзо и изненадно као што ловчева стрела погађа јелена, који мирно пије воду на извору не слутећи зло. Апостол заповеда вернима, да страже са сваким трпљењем и молитвом како би могли погасити све распаљене стријеле нечастивога, (Еф. 6, 16-18).