ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
Савети и поуке родитељима

Дечје срце је чиста страница: шта на њој напишете, то ће остати заувек. МАЈКО, негуј душу свога детета, јер ни сама не знаш колико је судбоносни твој удео у његовом животу.

РОЂЕЊЕ ДЕТЕТA И КРШТЕЊЕ

Христос је рекао да, кад се дете роди, мајка заборавља свој бол од радости "што се роди човек на свет". Његове речи показују да је за Самог Бога рођење сваке бебе догађај — свака личност је, у очима Божијим, јединствена, самосвојна.

Један старац је саветовао мајку, која је била пред порођајем, да метне духовни печат на дете изговарањем Исусове молитве све време свог боравка у болници, чак и за време самог порођаја.

Ако се молимо, те мало по мало учимо да живимо у духу молитве, ми стварамо средину у којој деца окушају молитву и присуство Божије. Ако пребивамо у овом духу, чак и без речи, чак и пре него што деца проговоре, она могу да задобију природну склоност за молитву и жељу да Бога познају.

Када се беба роди, родитељи испољавају своју љубав према детету на разне начине, а један од њих је и молитва. Родитељи могу да се моле близу детета, да говоре своје сопствене молитве близу детета, или близу његовог кревета — уопште да окруже дете молитвом. Родитељи могу да се моле у себи, док држе своје дете у наручју. Они могу да осењују бебу крсним знамењем и да чине крсни знак над њеним креветом, од главе до ногу и са лева на десно. Знам оца који се свако вече молио за свог сина, клечећи поред његовог кревета, док је он спавао, усрдно вапијући Богу да дететов живот испуни Својом благодаћу.

Свети Јован Златоусти у свом делу "О васпитању деце", говори о давању имена детету. (Кад он говори о овоме, као и о многим другим проблемима, има се утисак да је ово дело написано колико и јуче — толико оно има значај за проблеме савремених родитеља). Он зна за обичај давања имена детету по неком рођаку или неком јунаку из литературе, али предлаже да се деци дају имена по некој светој личности, тако да би имала Светитеља за свој узор. Чак и ако својој деци дамо имена неког рођака, морамо учинити да свако дете буде посебно свесно Светитеља чије име носи. Можемо се молити Светитељу да благослови дете, и држати његову икону у близини детета, а касније га кроз причу упознавати са животом његовог заштитника.

У нашој Цркви постоје посебне молитве знаменовања детета у осми дан, затим након 40 дана од рођења детета, када га мајка уводи у Цркву ради уцрковљења, па такође пред полазак у школу итд. Не би требало да занемаримо ова блага.

Наш однос са Богом није чисто умна (интелектуална) ствар, ми можемо познати Бога свесно чак и пре него што проговоримо. Наша Црква стога крштава и причешћује и децу. Понекад се људи налазе под утицајем идеје да децу не треба крштавати већ им допустити да одрасту и сами изаберу свој пут. То би било као када бисмо предложили да је боље не хранити дете и чекати да довољно порасте како би само одлучило о своме јеловнику. Или када бисмо рекли да је боље не разговарати са дететом, како би оно могло да изабере језик којим ће говорити. Морамо да схватимо да нам Крштење даје духовну слободу — оно нам нашу слободу не одузима.

Родитељи треба да својој деци одаберу такве кумове који схватају да је њихова превасходна одговорност да брину о духовном узрастању детета. Благодат крштења се никада не може одузети; она може бити запретана грехом, може и не узрасти у нама услед нашег немара, али је она неотуђива од нас. Деца која су примила у себе семе крштења имају веће изгледе да се обрате (или врате) Богу као одрасли, чак и ако нису била васпитана као Хришћани.

Сам чин уцрковљења воцерковление обавља се након крштења.

БРИГА О ДЕТЕТУ КОЈЕ РАСТЕ

Боље је за бебу, уколико мајка није физички онемогућена у томе, да је храни природно, мајчиним млеком. Ово схватање је сада знатно присутније у медицини; међутим, ја такође говорим о духовној страни храњења. Боље је за дете да оно чиме се храни, од чега ће бити саздано његово тело, буде енергија људске личности пуне љубави и молитве.

Док храни своје дете, мајка треба да се труди да буде у миру и да се моли, како би оно примало и духовну, као и телесну храну.

Улога мајке се врло често оцрњује у наше дане — то је последица дубоког духовног незнања. Као хришћани, треба да молитвено размишљамо о улози Мајке Божије и осталих мајки Светитеља које се поименце помињу у нашем црквеном календару, како би се ослободили од сумњи о светости овог узвишеног призива.

Материнство је пример кенотичке, саможртвене љубави (кеносис значи самоиспражњење, крајње смирење према образу Христове кенозе, ср. Фил. 2,7). Цео дан мајка проводи са својом децом, посебно док су мала, тако да она на неки начин свој живот полаже за своју породицу — а управо је таква љубав оно што је чини христоликом личношћу.

У првим месецима свог живота, дете је скоро потпуно зависно од своје мајке, али је такође врло важно да дете зна за очеву љубав и нежност од самог почетка. Ово је од животног значаја гледано психолошки, али такође и духовно. Једна од трагедија нашег времена је што много деце која расту немају никакву, или имају негативну представу о оцу, а то представља опасност по њихов однос са Богом, Небеским Оцем. Очеви треба да се потруде да посвете више времена својој деци.

Када дете бучно плаче, или родитеље држи будне по целу ноћ, или их онемогућује да присуствују целој Литургији, они треба да се труде да никада не забораве да је то дете Божије створење, Божије дете, дар Божији, те да таквим мислима савладају љутњу на бебу.

Прве три године дечјег живота кључне су за његов раст — телесни, душевни и духовни. Управо током ове три године обликује се карактер детета, што од родитеља захтева велике напоре — али сваки напор је вредан труда. Св. Јован Златоусти каже: "Ради вредно, јер радиш за себе; јер ће ти живот бити лакши ако су ти деца пуна врлина".

Отац Јован Кронштатски пише: "Не остављајте децу без пажње када се ради о искорењивању кукоља грехова, гордости, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти из срца њиховог. Јер нечастиви и грешно тело не штеде ни децу, те се семе свих грехова налази и у деци. Представите деци све опасности од грехова на путу живота и не скривајте од њих значај грехова, да се не би по незнању и несхватању учврстила у грешним навикама и страсним привезаностима, које све више јачају и доносе рђаве плодове, када деца одрастају".

О ПРИМАЊУ СВ.ПРИЧЕШЋА

Од најранијег узраста деца треба да се припремају за Свето Причешће и да га са радошћу ишчекују. Није погрешно присуствовати Св. Литургији а не причестити се сваки пут. То је сигурно мање штетно него причестити се без припреме (барем почев од претходне вечери), без покајања, чежње, страха Божијег, без изношења благодарности после Св. Причешћа, као и без убеђења да примамо дар неизрециве светиње. Не смемо заборавити да је могуће примати Свето Причешће "на осуду" (упор. 1. Кор. 11,27). Мера благодати коју примамо од Светог Причешћа зависи колико од наше припреме, толико и од дара Божијег, који није такав да се "аутоматски" даје. Предање наше Цркве каже да су припреме и настројење важније од учесталости причешћивања. Богохулно је и духовно опасно присиљавати или подмићивати децу (чак и бебе) да се причешћују против своје воље. Слушала сам о једном руском богослову, који се целог свог живота сећао како су се, неколико пута годишње, сви чланови његове породице припремали за Св. Причешће, читали молитве пред Св. Причешће и тражили опроштај једни од других пре примања Св. Тајне. Дани у које су се причешћивали били су посебни дани, који се памте. Чешће причешћивање подразумева већи аскетски труд, те породица мора бити у стању да носи ту "меру" подвижништва (аскезе). Свака личност мора имати благослов свог духовног оца — и деци се такође, онда кад почну да се исповедају, може дати савет везан за њих саме, о овом кључном виду хришћанског живота.

Када разматрамо питања одласка у цркву, примања Св. Причешћа и молитве код куће, морамо имати у виду не само краткорочне, него и дугорочне резултате и последице: како је најбоље припремати неко дете да живи хришћански живот у овом свету? Шта ће у детету развити духовно здрав став према Христу, према Цркви, према Св. Тајнама? Шта ће му помоћи да сачува до зрелости жељу да спозна Христа и сједини се са Њим? Дешава се да деца одлазе у цркву често, али се у себи противе и одбацују благодат. Многи безбожници (атеисти) били су одгојени у нападно "побожним" породицама.

Када о Св. Причешћу говоримо малој деци, она понекад негативно реагују на израз "Тело и Крв Христова". Ово се чешће дешава у разговорима него у току саме Литургије. Можда је довољно за њих да чују Речи Узношења на Литургији и речи свештеника приликом примања Светих Дарова. У неким приликама можемо рећи да Христос долази да буде међу нама или да примамо Христа. Свакако, не бисмо, ни у ком случају, смели да прекинемо да примамо Христово Тело и Крв, али понекад наше "објашњење" само изазива децу да замишљају месо и кости, те да осећају неугодност. Христос нам долази у виду хлеба и вина, јер нам снисходи и зна како би тешко било за нас да на други начин окушамо од Његовог Живота.

МАТЕРИНСКЕ МОЛИТВЕ

Господе Исусе Христе, нека буде милост Твоја на мојој деци (имена), сачувај их под кровом Твојим, сачувај од сваке лукаве жеље, одбаци од њих сваког врага и противника, отвори им уши и очи срца, даруј умиљење и смирење њиховим срцима.

Господе, сви смо ми Твоја творевина, сажали се на децу моју (имена), и обрати их на покајање.

Спаси, Господе, и помилуј децу моју (имена) и просветли им ум светлошћу разума Јеванђеља Твога и изведи их на пут заповести Твојих и научи их, Спасе, да творе вољу Твоју, јер си Ти Бог наш.

Молитва коју је мајкама препоручивао преп. Амвросије Оптински

Господе, Ти Једини све знаш, све можеш и хоћеш да се сви спасу и дођу у разум истине. Уразуми децу моју (имена) познањем истине Твоје и воље Твоје Свете и учврсти их да ходе путем заповести Твојих и мене грешну, помилуј!

ВАСПИТАЈТЕ СВОЈЕ ДЕТЕ

"Не заборавите да примате ходочаснике!" — то је често знао да понавља праведник Божији, Преп. Сергије Радоњешки. Волео је да прима ходочаснике још од детињства; сетите се како се он, још као седмогодишњи дечак, сусрео у пољу, испод храста са путујућим монахом, како је са сузама молио овог Божијег старца да сврати у дом његових родитеља: "Моји родитељи — говорио је овај свети момчић — веома воле такве као што си ти, оче! Немој им ускратити свој благослов!" Очигледно је да су његови праведни родитељи строго учили децу да не пропусте прилику да позову у своју кућу путујућег монаха или неког другог уморног ходочасника. Има и сада таквих побожних родитеља који воле ходочаснике. Ево шта, на пример, прича један богобојажљиви ходочасник.

"Пролазећи кроз Тобољску губернију, једанпут сам видео на самом путу скромно селои омању дрвену цркву. Пролазећи мимо ње, пожелео сам да се

поклоним Божијем храму, те сам ушао у црквену порту и помолио се. Поред цркве, на пољаници, играло се двоје малишана од по пет или шест година. Помислио сам да су то деца свештеника и, помоливши се, кренуо сам даље. Нисам одмакао ни десетак корака од цркве, кад зачух иза себе повик: "Сиромашак, сиромашак, стани!" — то су узвикивала, трчећи ка мени, дечица — дечак и девојчица. Ја сам се зауставио; они су притрчали и, ухвативши ме за руке, рекли у глас: "Хајдемо код мамице, она воли просјаке!"

"Ја нисам просјак", кажем им, "него човек—путник".

"А како то да имаш врећу?" "Ту је мој хлеб за пут", кажем. "Не, идемо обавезно", наговарала су ме деца, "мамица ће ти дати новца за пут".

"Па где је та ваша мамица?" — упитао сам ја.

"Ено, иза цркве, иза оног шумарка". Они су ме повели у предивну башту у којој сам ја видео велику господску кућу; ми смо ушли у раскошне одаје, а нама у сусрет истрчала је госпођа.

"Добро дошао!" — рече. "Одакле нам те је Бог послао? Седи, седи, драги!". Она ми је сама скинула торбу.

"Децо!" — каже она — узмите торбу ходочасникову и однесите у собу за иконе: ту ће он и да преноћи"... Даље је ходочасник испричао како је хтео да се осами у башти, да би се помолио, али је домаћица рекла да му деца неће дати мира: "Чим те виде, неће се одвајати од тебе ни трен: она воле сиромахе — Христову браћу и ходочаснике".

Зар није истина, читаоче, да су срећни родитељи које је Бог благословио таквом децом! Уистину, таква деца су — Божији благослов: она не носе тај благослов небески само у себи самима, него га скупљају, тако рећи, одасвуда — да га усмере на родитељски дом!

Али, ту су срећу благочестиви родитељи у потпуности заслужили; ко је, ако не они лично, васпитавао у дечјим душама та света осећања љубави према мањој браћи Христовој? А ако је тако, шта онда спречава и све остале родитеље — Хришћане да заслуже такву срећу? Учите своју децу да воле ходочаснике, учите их свим хришћанским врлинама — и бићете исто толико срећни, као што су били родитељи блаженог Сергија и њима слични. Погледајте како се радује добра мати — Хришћанка, каква је срећа у сјају њеног погледа када види да се њено дете тако дирљиво, са простосрдачношћу, својственом дечјој души, моли

пред светом иконом! Тихо гори кандило испред иконе Мајке Божије и — како се радосно просипа та тиха светлост на добро, невино лице малишана који се моли Богу! Као да Сама Дјева — Богомати благо и нежно погледује на чедо у молитви; па ко ће смети да посумња да ће та молитва бити услишена, да ће и на то чедо, и на његовог оца, и на мајку, и на све који бораве у том дому, по овој молитви, као роса небеска сићи Божији благослов?... А ко је дете научио тој благодатној молитви? Од кога је оно први пут научило да изговара својим невиним дечјим устима

преблагословено име Оца Небескога? О, наравно, од мајке, и ово јој је достојна награда за то: она је сада неизрециво срећна; она са задовољством посматра како се за њу страсно моли њено мило дете! А како силна и јака може да буде дечја молитва — ево примера за то.

"У нашем селу", причао је један старац, подсећајући се на своје дечје године, десио се пожар: запалила се кућа у нашем суседству, скоро одмах поред наше. Било је јутро средином новембра. "Дечице рођена! — вичући је утрчала у нашу собу мама. „Устајте брже, горимо!" Настао је метеж; нас децу су на брзину обули и одвели на оно место где је била одвучена сва наша имовина. Дим се у виду густог, црног стуба извијао ка небу; ватра се попут страшних језика отимала на разне стране... Сваког тренутка смо очекивали да одједном плане сламнати кров и у нашем дворишту. "Дечице рођена, молите се!" — викнула нам је мамица и пожурила још брже да извади нешто из ватре. Ја сам бацио поглед на цркву, клекнуо и почео да се молим, страсно, као што се моле деца... "Чак ми се кожа најежила, тако је после причао оцу један сељак, када сам видео вашег малишана на коленима; моли се, кажем, чедо Христово, а ја ћу отрчати по воду..." То је била молитва дечака од тек седам година. Дубоки вапај растрганог мајчиног срца дечје срце је снажно доживело; мајчин зов на страсну молитву ја као да и сада чујем... Ја сам се молио. Три пута се палила наша кућа; али Господ је пружио Своју свемоћну Десницу и одбранио је од пламена који све уништава." Овако је завршио своју причу уважени старац. Толика је снага молитве детета! Учите, родитељи, своју децу да се моле Богу; склапајте њихове нежне прсте и учите их да на себе полажу знамење крста: никада ваша сопствена молитва не може да се упореди са молитвом детета! Толико је она чиста и угодна Богу!

Још један призор. Деца се играју напољу. Поред њих пролази отац—свештеник. Погледајте са каквим уважавањем трче ка њему ти малишани да добију од њега благослов, са каквом љубављу они посматрају Божијег служитеља! Или, ево, носе се по селу свете иконе;погледајте са каквом ревношћу се ти малишани поклањају пред њима до земље, са каквим страхопоштовањем љубе светиње, када се оне уносе у дом њихових родитеља...

Уживајте гледајући како смерно, са дубоким поштовањем стоје ти млади верници у цркви Божијој, како весело трче онамо на први звук благовесног звона! Погледајте како је паметна, побожна мајка дала детету у руку новчић, како дете ставља тај новац који су зарадили родитељи на црквени тас или га даје просјаку и богаљу, како даје са чистим дечјим усхићењем, и како тај сиромашни богаљ, са сузама у очима пуним захвалности, призива Божији благослов на дете, на мајку, као и на све његове ближње! Срећни сте ви, добри родитељи, ако од детињства учите руку детета да чини добра дела: дајте му чешће те новчиће; његовом руком дајте милостињу; његовом руком ставите свећу пред икону и знајте: због тога ће вас покрити Десница Оца Небеског, која благосиља! Учите дете да себе сматра Божијим чуваром овоземаљских блага; учите га да воли мајку нашу — Православну Цркву; нека за дечји слух звук црквеног звона буде најслађа музика; нека на чистој, мекој плочи његовог срца неизбрисив и дубок траг оставе свети звуци црквених песама: шта мари што их не разуме детињи његов ум? Ум ће их касније моћи да разуме — само ако их од срца заволи! А ако заволи — онда ће до дубоке старости да му служе као утеха у свим његовим животним недаћама... Запамтите, пријатељи: дечје срце је чиста страница: шта на њој напишете, то ће остати заувек. А ако не стигнете да напишете оно што је добро, ђаво ће на њему исписати своје погубне знаке, а онда ће их тешко бити избрисати...

ПОКРОВИТЕЉИ ПРАВОСЛАВНОГ ДОМА

За децу се, пре свега, треба молити:

Господу нашем, Спаситељу, Исусу Христу и Његовој Пресветој Богомајци. Затим Светитељу чије име дете носи,

Светитељу чију славу породица слави,

Светитељу коме је посвећен град (или село), Сабору свих српских Светих и

Светим српским Брачницима од Светог Симеона и Свете Анастасије до данас.

За здравље деце се молимо: Светој великомученици Екатерини, Светом праведном Симеону Богопримцу.

За исцељење деце од болести: Светим лекарима Козми и Дамјану, Светом краљу Стефану Дечанском, Светом Јоаникију Девичком, Светом Василију Острошком, Светом Серафиму Саровском,

Светом Нектарију Егинском.

За срећну удају, положај деце у друштву и избављење од материјалних тешкоћа: Светом Николају Чудотворцу, Светом Спиридону Тримитунтском, Светом Митрофану Вороњешком.

За помоћ у учењу: Преподобном Сергију Радоњешком, Светом Јовану Кронштатском, Светом Николају Жичком и Преподобном Јустину Ћелијском.

У тузи за децом у неизвесном растанку: Преподобном Ксенофонту и Марији.

За децу, која су нестала без трага, и утеху за преминулом децом: Светом великомученику Јевстатију Плакиди.

За покровитељство у браку: Светим Богооцима Јоакиму и Ани, Преподобном Ћирилу и Марији Радоњешким, Светом Петру и Февронији Муромским, светом великомученику Прокопију, Светом апостолу Симону Зилоту.

За крепљење у брачним невољама: Светим мученицима Тимотеју и Маври

За брз повратак мужа који је на путу: Четрдесеторици мученика у Севастији.

За отклањање породичних размирица: Светим мученицима Гурију, Самону и Авиву.

За сваку породичну потребу: Светој блаженој Ксенији Петербуршкој.