Manastiri u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini

Manastiri u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini

Митрополија Дабробосанска

Манастир Успења Пресвете Богородице у Добруну

Највећа светиња у добрунској парохији је манастир Успења Пресвете Богородице у Добруну, познат и као манастир Крушево. Основан је у XIV веку, 1343. године. Ктитор манастира је жупан Прибил са синовима Стефаном и Петром. У доба краља, а потом цара Душана (1331-1345. и 1345-1355) у Добруну дужност чувара тог дела западне границе српске државе врши жупан Прибил. Поред жупанског двора у тврђави гради око 1340-1343. године манастир. Манастирска црква је била скромна, зидана је од камена и сиге, имала је облик једнобродне засведене базилике без куполе. Храм су живописали врсни зографи из јужне Србије.
После монашења жупана Прибила (монашко име Варнава) наслеђују га синови прво Стефан а потом Петар, који је дозидао спољну припрату и ризницу са северне стране и живописао их 1383. године. У време жупана Петра у Добруну је било око 720 монаха. Под утицајем босанских властелина Радиновића и Павловића, који су столовали у Вишеграду, повлачи се жупан Петар и по примеру свога оца замонашио се добивши име Јован. Добрун је пао под Турке 1462. године. Према сачуваној легенди, освојен је издајом. Један српски слуга открио је Турцима да су из Добруна отишли сватови по младу у Пријепоље. Турци су сачекали сватове у повратку иза Бијелих Брда, побили их, преобукли се у сватове, ушли у град Добрун и заузели га. Том приликом разрушили су град док је манастир оштећен. Млађи монаси су се разбежали по неприступачним испосницама широм добрунске области док су у манастиру остали само старији. После смрти ових монаха манастирска црква је отварана само о великим празницима док манастир није порушен и потпуно запустео. Манастир обнављају у XVI веку монаси, који су након напуштања добрунског манастира основали метох у месту Ваган. Турци су га поново порушили крајем XVII века а монаси су се разбежали по старим испосницама. Народ добрунског краја обновио је манастир крајем XVIII века. Нажалост, у манастиру није било монаха па се служило три пута годишње: на Божић, Васкрс и на Духове.
Устанак у Босни и Херцеговини 1875. године Турци су казнили рушењем великог броја светиња међу којима и манастира Добруна. Берлинским конгресом 1878. године Босна је добила новог господара, уместо Турске Аустро-Угарску. Захваљујући митрополиту Сави Косановићу, народу добрунског краја и помоћи баронице Вилхелмине Николић манастир Добрун је 1884. године обновљен. Обновљена је првобитна црква жупана Прибила а не и припрата и ризница жупана Петра. Током Првог светског рата манастир је поново страдао. Са обнављањем се почело 1921. године. Приликом обнове прекречен је ктиторски натпис изнад надвратника на улазу у нартекс а старе фреске у засведеном трему покривене су новим слојем живописа. Нова несрећа задесила је манастир у Другом светском рату. Немци су цркву користили као магацин за мине, које су јануара 1945. године активирали и разорили манастир до темеља. Ово је било најтеже разарање манастира. Остали су само припрата и звоник. Народ није могао да гледа своју светињу разорену. За годину дана манастирска црква је обновљена и освећена у недељу по Митровдану 1946. године. На сву срећу у последњем рату 1992-1995. године манастир је сачуван. Године 1994. након 250 година одлуком митрополита Дабробосанског Николаја манастир је поново насељен монасима.

Манастир Свете Тројице у Возући

Манастир Свете Тројице у Возућици, општина Завидовићи, подигнут је у XIV веку, задужбина је краља Драгутина. Манастир је подигнут подно планине Озрен, у долини реке Криваје, на левој обали доњег тока. Имао је важну улогу у очувању православља у овим крајевима. Доказ за то су српска села на левој обали Криваје, која су се сачувала све до етничког чишћења 1995. године.
Под турским претњама монаси су напустили манастир крајем XVII века. Преко 160 година, манастир је био пуст. Тако дуго неодржавање учинило је да се горњи део манастирске цркве до прозора срушио. Манастирска црква је обновљена 1859, а освећена је на Духове 1865. године, када је и посвећена Светој Тројици. Манастир је у ХХ веку доста страдао. У Првом светском рату 1917. године аустријски војници однели су манастирско звоно. Септембра 1941. године возућки НДХ жандари су опљачкали цркву. Фебруара 1942. године муслиманска милиција је запалила зграду основне школе, дрвени звоник и 20 дрвених колиба на Црквеној луци. После Другог светског рата манастир је обновљен, дограђен му је звоник, који је касније срушен због нарушавања аутентичности. Године 1970. манастир Возућа је проглашен спомеником културе прве категорије. Нови дрвени звоник је подигнут 1989. године а електрична струја је уведена 1991. године. У рату у БиХ војска муслиманско-хрватске федерације 10. септембра 1995. године окупирала је српска села у долини реке Криваје и јужни део планине Озрен. Становништво је протерано, а манастир је поново опустошен. Звоник је запаљен а звоно однесено. Црква је споља изрешетана мецима. Бакарни кров је скинут и однет. Свети престо је поломљен а унутрашњи зидови су оштећени и исписани разним графитима, углавном муслиманским именима.

Манастир Светог великомученика Георгија на Равној Романији

Епархија бањалучка

АКТИВНИ МАНАСТИРИ ЕПАРХИЈЕ БАЊАЛУЧКЕ

МАНАСТИР ГОМИОНИЦА,

Храм Ваведења Пресвете Богородице, XV в. Манастир је више пута дјелимично рушен и скрнављен, посљедњи пут у Другом свјетском рату. Увијек изнова обнављан, посљедњи пут манастирски храм је генерално обновљен и освећен 1998.г., а доградња и обнова манастирског комплекса је у току.

КРУПА НА ВРБАСУ,

Храм Св. пророка Илије, XIII-XIV в. Манастир је више пута рушен, да би коначно опустио у XVII в. и остао у рушевинама све до XIX в., када га је као парохијски храм обновио и осветио митрополит Сава (Косановић). У наше вријеме манастир је враћен својој првобитној намјени и у току је генерална обнова манастирског храма, а у припреми је изградња конака.

ЛИПЉЕ,

Храм Благовијести Пресвете Богородице, XIII в. Манастир је страдао доласком Турака, да би коначно запустио крајем XVII в. и остао у рушевинама све до XIX в. када је обновљен као парохијски храм. Кандило монашког општежића упаљено је поново 1965.г. од када се манастир интензивно обнавља и развија, како економски тако и кадровски.

МОШТАНИЦА,

Храм Св. архангела Михаила По предању подигнут 1111.г., а историјски можемо детаљније пратити живот овог манастира од XVI в. Од тог времена па до данас познато је девет рушења и обнављања храма, као и цијелог манастирског комплекса. Израђен је пројекат и у току је припрема генералне обнове овог древног здања.

СТУПЉЕ,

Храм Св. архангела Михаила, ΧV в. Манастир је доласком Турака више пута страдао, да би коначно запустио крајем XVII в. и пао у заборав све до нашег времена. Темељи манастирског храма и конака откривени су ратне 1994.г. Одмах се приступило изради пројеката и реконструкцији, како храма тако и цијелог манастирског комплекса. За десетогодишњицу откривања темеља, 2004. г., служена је прва Света литургија у реконструисаном манастирском храму. До сада је изграђен манастирски конак са капелом Св. ап. Петра и Павла, водовод за потребе манастира, као и прилазни пут. У најскорије вријеме створиће се услови за поновно оживљавање манастира

УГАШЕНИ МАНАСТИРИ ЕПАРХИЈЕ БАЊАЛУЧКЕ историја и живо народно предање, памти још четири давно угашена манастира:

ЂУРЂЕВАЦ
Рушевине овога манастира налазе се на обронцима Козаре, у селу Марини код Приједора. У првом Шематизму ове Епархије из 1901.г., о њему је записно сљедеће: ''У парохији маринској, а протопрезвитерату приједорском леже развалине старог српског манастира Ђурђевца, од кога је до данас очуван само један зид дуг 12 м, а висок 1м. Народно предање вели, да је овај манастир задужбина св. цара Лазара. ''Ђурђевац'' зове се зато, што је имао за храмовну славу св. Георгија''2. * * *
И данас, послије више од сто година, сваки житељ села Марини, знаће показати локалитет бившег манастира Ђурђевца. Сада су остаци манастира у још тежем стању јер их је поред разорног дејства времена, рушила и прекопавала људска рука, тражећи наводно закопано злато и друге драгоцјености. Стручни приступ археолога, дао би правилан одговор на садшње претпоставке и скинуо вео са овог историјског здања. Вјерујемо да ће се то догодити у догледном времену.
Приједорски манастир (Милошевац?) Овај манастир се у народу назива Милошевац, а рјечица на којој лежи Милошевица. Локалитет се налази на простору приједорског насеља Чиркин Поље и назива се Црквина, а у већ поменутом Шематизму из 1901.г.''Калуђерско поље''3. На дијелу манастиришта развило се сеоско гробље и приликом укопа наилази се на темеље грађевина. Само детаљна археолошка истраживања могу помоћи да истина о овој православној светињи буде научно разјашњена и тиме створена могућност за реконструкцију и обнову, као што је то учињено са манастиром Ступље.

КАРАНОВАЦ
Остаци овог манастира налазе се у питомој заравни рјечице Лубине, између села Кијевци и Грбавци, у општини Градишка. До Другог свјетског рата на овом локалитету налазила се капела гдје се повремено богослужило и народ окупљао на молитву. Земљиште је послиjе постало општенародна, а потом приватна својина. * * *
У народу постоји предање да је тесани камен са овог манастира, из руке у руку, допремљен у Бањалуку за градњу Ферхат-пашине џамије. И овдје посао чека археологе који би дали одговор на многа питања и ријешили постојеће непознанице.

ОСОВИЦА
Овај манастир се налази на обронцима планине Мотајице, на ушћу потока Манастирице у рјечицу Осовицу, поред старог пута Кобаш – Прњавор. Петар Момировић, добар познавалац нашег средњoвјековља, пишући монографију манастира Гомионице, између осталих угашених манастира помиње и Манастирицу4 - Осовицу под Мотајицом. Иначе о овом локалитету знају и локални истраживачи из Прњавора и Српца који су се професионално или аматерски бавили историјом свога завичаја5. Име манастира Осовице чешће се помињало заједно са манастиром Липље, па су се понекад погрешно и поистовјећивали. Липље и Осојница су синоними, а Осовица је засебан манастир чија историја и судбина је повезана са осталим манастирима овога подручја па и липљанским. Исто као што се у литератури манастири Липље и Ступље, скоро редовно помињу заједно.
* * * У току 2003.г. на локалитету манастира Осовице извршено је систематско али не и цјеловито археолошко истраживање, под руководством господина Милана Ђурђевића, археолога из Градишке, директора Завичајног музеја у Градишци. Стручни налаз је оправдао уложени труд и показао да се ради о средњoвјековном локалитету, али и да су разарања манастирског комплекса била тако велика да је данас врло тешко распознати праве габарите појединих објеката. Вјероватно би археолошко испитивање било потребно провести на ширем простору локалитета. Господин Ђурђевић је написао Стручни извјештај са прилозима географских карата, скица и фотографија о археолошком налазу на локалитету манастира Осовице. Овај документ је основа од кога би се пошло у настојању да се давно угашени манастир Осовица обнови и да се врати својој првобитној намјени и мисији.

Епархија бихаћко-петровачка

Манастир Рмањ

у Мартин Броду, посвећен св. Николају Мирликијском, подигнут је 1443.године. Приписује се као задужбина Катарине Бранковић – кћери Ђурђа Бранковића и супрузи Урлиха II Цељског. У старијим документима манастир Рмањ се назива: Хрмањ, Ајерман, Chermlja, Szermil, Hermanya, Herman. Почетком XVII стољећа ман. Рмањ постаје духовни и административни центар, а уједно постаје и сједиште дабробосанских митроплита, за пуних 110 година. Најзначајнији од ових митрополита био је, несумњиво, Митрополит Теодор, који је понио и титулу егзарха цијеле Далмације и који је 1615. год. из Рмња основао прву српску богословску школу – богословију у манастиру Крки. У ман. Рмњу је радила и иконописна школа, а у њему су преписиване свештене и богослужбене књиге. У више наврата Турци су манастир рушили и палили, а монаси, који нису мученички страдали, избјегли су у Аустро-угарску и тамо основали манастир Лепавину и обновили манастир Марчу.
Први пут манстир је срушен 1563. год. од Турака, а обнављан је 1608 и 1632/33. године. По други пут Турци руше овај манастир 1638. године, а 1661. године Турци пале манастир. Турци су опет запалили манастир 1785. године, послије чега је остао пуст све до 1863. год. када је опет обновљен. 1876. год. Турци опет пале и руше манастир, но он бива обновљен 1883. године трудом и залагањем Гавре Вучковића, трговца из Бос. Петровца.
За вријеме босанско-херцеговачког устанка биo је сједиште владе војске Голуба Бабића. У истом манастиру одржана је и Прва Српска скупштина под предсједавањем Голуба Бабића, о чему има описано у књизи Илирска писма од Артура Еванса. На Велики Четвртак, 1944. године, манастир су бомбардовали Нијемци и порушили га до темеља. Том приликом уништене су драгоцјене фреске којима је манастир Рмањ био осликан. Пуних 30 година манастир је био у рушевинама и скнавиле су га тзв. «народне власти». Обнављање манастира започето је 1974. године, за вријеме Епископа далматинског Стефана (Боце), а настављено за вријеме Епископа далматинског Николаја (Мрђе) и Епископа Хризостома (Јевића), бихаћко-петровачког. Након вишедеценијског запуштења освећени су темељи за нови манастирски конак 1993. год., а замонашен је и први сабрат манастира Рмња, 1994. године. У задњем рату, манастир је оскрнављен и девастриран од стране војске Р. Хрватске, а повратком прогнаних монаха 1998. године започиње нова обнова манстира Рмња која још увијек траје.
Поред манастирске цркве, 2003. год. настављено је са започетом градњом конака, која још увијек траје. Као метоси – имања манастира Рмња у турским ферманима помињу се села Колонић (Колунић) и Хмољница (Смољана), оба код Бос. Петровца. Многобројни експонати манастира Рмња данас се налазе по ризницама манастира и музеја Р. Хрватске, док се мањи дио налази у Србији. Највећи дио манастирских експоната уништен је за свагда од Турака, усташа и комуниста. Братство манастира Рмањ данас броји три свештеномонаха: игуман Серафим (Кужић), настојатељ манастира; игуман Софроније (Никић) и протосинђел Сергије (Карановић). При манастиру данас постоји кројачка радионица за свештеничке одежде «Свети Василије Острошки», коју води протосинђел Сергије (Карановић), а братија се поред тога бави још и пчеларством.

Манастир Глоговац у Јању, село Бабићи, код Шипова.

Овај средњовјековни манстир порушен је од Турака, одмах послије окупације Босне. Нова црква манастира Глоговца, послије дужег опустошења, подигнута је 1867-1869. године, за вријеме Омер-паше Латаса. Освећена је 1869. год. од Епископа Дионисија Милијевића. 14. октобра 1944. год., на празник Покрова Пресвете Богородице, манастирски храм је запаљен од усташа. За вријеме Епископа Андреја (Фрушића), бањалучког, храм је обновљен и освећен, али као парохијска црква. Освећење су извршили епископи жички Василије (Костић) и бањалучки Андреј (Фрушић). Манастир Глоговац одувијек је био духовни центар Јања. Послије Другог свјетског рата, комунистичка власт, насилно је укинула улогу и значај овог манастира, али оснивањем бихаћко-петровачке епархије, обновљена је духовна и културна манифестација, која се одржава сваке године под именом «Јањски сабор», који се одржава сваке године у ман. Глоговцу у Недјељу Свих светих.
Манастир се налази у фази генералне реконструкције која је започела ? године.

Манастир Веселиње,

у селу Врба – Камен, код Гламоча, посвећен је Рођењу св. Јована Крститеља. Нова црква манастира Веселиње, подигнута је на темељима старе, која је због дотрајалости срушена. Веселин и Паула Наерловић, из Буенос Аиреса, благословом тадашњег далматинског Епископа Стефана (Боце), подигли су нову парохијску цркву и нови парохијски дом 1970-1975. године. Као ктитор и велики добротвор, Веселин Наерловић је је 1983/4. год. изразио жељу да парохијска црква парохије Камен – Врба буде проглашена манастиром, што је и учињено на Томину недјељу 1985. године.
Манастир је тешко оштећен од Хрватске војске у току рата 1995/96. године, те у још два наврата 1998. и 1999. године. У кругу манастира постоје још и ктиторска капела и капела спомен-костурница новомученика пострадалих од усташа 1941-1945. год. у јами Корићна и другим јамама поред Гламоча. Ова спомен-костурница још није довршена.

Манастир Клисина

Манастир Клисина, у селу Ништавци код Приједора посвећен је св. вмч. Марини. Саграђен је на старом манастиришту, на ком је 1991-1993. год. подигнута манастирска црква као филијални храм парохијске цркве Свете Тројице у Оштрој Луци. Нова црква саграђена је, пак, на темељима старе, од усташа запаљене и порушене цркве 1941. године. Cве до 1941. године на мјесту данашњег манастира налазила се мала дрвена црква, чији су темељи пронађени приликом копања темеља за садашњи манастирски храм, као и гробови у самом храму и око храма. Првобитни, средњовјековни манастир, порушен је одмах послије пада Босне под Турке 1463. године, а био је посвећен Сретењу Господњем. Народно предање сачувало је успомену на порушени манастир самим именом Клисина, која долази од грчке ријечи «ЕКЛИСИЈА» - ЦРКВА, а исто тако и окупљањем на празнике Сретења Господњег и на празник св. вмч. Марине, око једног импровизираног звоника. Приликом освећења нове цркве, 1993. године, Епископ и присутни народ изразили су жељу да се уз новоподигнути храм подигне конак и да се прогласи манастиром. Освећење темеља за нови конак извршено је већ 1994. год., а његова градња почела је послије рата, 1997. године. Проглашење манастира учињено је 01. јануара 1998. године. Том приликом Епископ Хризостом прогласио је манастир Клисину као СВЕТОМАРИНСКУ ОПШТЕЖИТЕЉНУ ОБИТЕЉ. Ускоро послије овога, замонашен је и први монах манастира Клисине, 2000.-те године, а освећење манастирског конака извршено је 2001. године.

Епархија захумско-херцеговачка

Манастир Тврдош
Манастир Тврдош је посвећен Успењу Пресвете Богородице и подигнут је на стијенама мјеста Тврдоша, крај десне обале ријеке Требишњице, на 4 километра западно од Требиња. Говорећи о Тврдошу у иначе сасвим кратким освртима, наши историчари сматрали су за довољно да кажу да је то манастир "из средњег вијека" и да је познат као Требињски манастир. Међутим, по народном предању које је, истина, релативно касно записано, Тврдошки манастир је основао Св. цар Константин и мајка му Јелена, а затим је, пошто бјеше срушен и запустио, постао задужбина краља српског Милутина, крајем XIII или почетком XIV вијека. Темељну обнову 1509. године извршио је митрополит Требињски Висарион I. Од тада тробродне цркве са кубетом сачувани су до данас темељи, шест камених стубова, престо на горњем мјесту и дијелови зидова са остацима фресака. Манастир је два вијека, ако не и више, био сједиште Хумско-Херцеговачке, тада зване Требињске митрополије. У турско-млетачком рату Венецијанци су 1694. године дигли цркву и цио манастир лагумом барута у ваздух, што је описао Херцеговац Владимир Ћоровић, заслужан, поред осталог, и за опис историје скоро свих херцеговачких манастира. Цркву је тек 1928. године обновио нови задужбинар Никола Руњевац, богати Требињац из Америке. Тада је оправљен мањи, стари конак и подигнут нови и већи конак. Велики препород и интензивну обнову манастир доживљава од 1955. године и та обнова траје до данас. Остаци других манастирских грађевина: конака, келија, трпезарије, подрума и околног града и куле, стоје и данас као свједоци славне и крстоносне, али вјечно живе историје ове Тврђе Православља у Старосрпској земљи Травунији и Захумљу = Хумској Земљи Херцеговини и Приморју, гдје су апостоловали Свети Апостоли, Света Равноапостолна Браћа Кирило и Методије, и за њима Светитељи Божји: Сава Први и Други, Иларије, Свети Данило II, Висарион I и II, Свети Василије Тврдошки и Острошки, и у првој четврти 20 вијека Свети Петар (Зимоњић), нови српски Свештеномученик Јадовински и Јасеновачки. По разрушењу манастира Тврдоша крајем XVII вијека, многе духовне и културне високовриједне светиње и драгоцјености из Тврдоша пренесене су у Манастир Савину. Свој живот овај манастир је наставио не само у Савини, него још више у недалеком метоху - манастиру Дужима. У Тврдош је донијета из манастира Дужи октобра 1992. света рука непознатог Светитеља, највјероватније Св. Краљице Јелене, Милутинове и Драгутинове мајке (као што је иста била у манастиру, према запису на Шестодневнику манастираТребиња који је сада у Савини). Данас је манастир Тврдош опет сједиште Хумског = Захумско-Херцеговачког и Приморског Епископа, са игуманом јеромонахом Савом (Мирићем) и монашким братством, које се стара, уз помоћ Божију и добрих људи, да Светињу Тврдошке Богородице још више обнови.

Херцеговачка Грачаница

Јован Дучић, највећи српски пјесник и дипломата, сахрањен је у цркви Благовјештења, Херцеговачкој Грачаници, на брду Црквини. То је трећа реплика Грачанице са Косова у савременој српској цркви. Црквина, брдо у источном дијелу Требиња, одакле се шири видик на град и ријеку Требишњицу и мостове, кроз вијекове је представљало узвишење ходочашћа и мира. Некада се ту налазила црква Светог Михајла, средњевјековна задужбина краља Милутина, а сада црква Благовјештења - Херцеговачка Грачаница. Благослов за пројектовање је добио Предраг Ристић који је требао да изрази писмено исказану чежњу и посљедњу жељу из Дучићевог тестамента. Црква је грађена у типично византијском стилу, али према ријечима архитекте "не предимензионирана и грандиозна, не буквална, стерилна музејска копија, већ искључиво настављање, грачаничко - митна једном дата за свагда света тајна, која је постављена као непролазни и у све време савремен закон". Начињена је од читаве композиције различитих грађевинских материјала обједињујући захтјеве и некадашњег и садашњег неимарства. Зидови су од армираног бетона, стим што је унутрашњи дио обложен циглом, а спољашњи сигом уз орнаментику такође од цигле. Камени блокови у основици су изподручја Поповог поља, сигаје из Таора, цигла из Черевића (Војводина). У грађевинама овог типа не користи се обичан креч, па је употријебљен креч из Невесиња, стар преко 20 година. Црква је петокуполна, подигнута је на 16 стубова и сви су квадратног пресјека осим једног који има кружну основицу, а који је наслоњен на камен донесен из Грачанице са Косова. Према предању камен који се преноси са огњишта уноси дух старе куће у нову. Под је умјетничка израда Владана Банковића из Београда а копија је пода из задужбине цара Душана - цркве Светим Арханђелима из Призрена. Црква је животописана секо техником са изразитим утицајем византијског сликарства Стаматиса Склириса, а заслуге за то припадају Александру Живадиновићу и његовим помоћницима. Престоне иконе радила је сестра Текла из манастира Добрићево, док је иконостас рађен при манастиру Тврдош. Лустер је поклон Радмиле Тупањац, супруге ктитора, који је по њеној наруџби рађен у Солуну. Крстове је израдила индустрија алата из Требиња, а позлату крстова Борис Иванчев из Новог Сада. Звона је лила ливница из Футога. На црквини на више хиљада квадратних метара,налазе се и звоник, галерија икона, Владичански двор, амфитеатар, који са додатним садржајима чине комплекс достојан дивљења. Мјесто у унутрашњости цркве - Херцеговачке Грачанице гдје су похрањене сени пјесника Јована Дучића У оквиру комплекса Црквина налази се и Владичански двор који у свом саставу има Галерију икона са иконописачком радионицом, као и простор предвиђен за ликовне изложбе, пројекције мултимедијалних садржаја, а погодан је и за књижевне вечери и све врсте презентација и промоција. У саставу Владичанског двора постоји галерија икона познатих иконописаца нашег времена, као и иконописачки атеље. Све иконе су рађене по канонима православне цркве, на стари - предањски начин, на дрвету и подлози од чистог злата са природним материјалима (пигменти и јајчана темпера). У галерији се, поред икона, могу купити врло лијепи и пригодни поклони: - умјетничка керамика и осликано стакло (вазе, чираци, ...) - кутије за тамјан ми крстови у дуборезу - иконостаси и сав мобилијар за цркве - златоткана везенина (барјаци, свештеничке одежде и слично) Засигурно најљепша позорница у Херцеговини је анфитеатар на брду Црквина изнад Требиња. Рађен је по пројекту Раше Невенића, пејзажног архитекте. У њему се одржавају разне културне манифестације,позоришних представа, фолклорних наступа, музичких догађаја па до пјесничких вечери.Посебност амбијента је у панорамском погледу који се пружа са висине на град и околна брда. Бранко Тупањац родом из Билеће и бизнисмен из Чикага на Конгресу српског ујединјења у Кливленду( САД) одржаном септембра 1999 год. саопштио је своју спремност да буде ктитор храма већ названог Херцеговачка Грачаница, чији су темељи били освештани. Потом у децембру исте године посјетио је Требиње гдје је са владикама Григоријем и Атанасијем утврдио детаље о изградњи храма на Црквини гдје су радови почели у марту следеће године. „А ја сам збиља желио да остане нешто вриједно у српском роду и хтио сам да Требиње добије и да српски народ добије нешто од старог самопоуздања поготово у овим тешким временима, у овим ратовима и у овoj економској немоћи. Тако је и било зато сам толико сретан. Ја не знам ви људи који гледате са стране, ви не можете видјети моју срећу, јер ја сам направио више него што сам и у сну сањао. Било би доста људи који би сада хтјели да праве цркву , али не могу да нађу Дучића!“ ријечи су ктиторове. Некоћ је Јован Дучић изрекао ријечи уз искрено и велико поштовање према великом српском пјеснику Јовану Јовановићу Змају, а које данас вриједе како за њега самога тако и за ктитора: „ Виктор Иго је рекао: „Посејте села еванђелима“, Посејмо ми нашу земљу примерима љубави сваке врсте. Историја није ништа друго него прича о великим људима. Истакнимо те великане, да види свет да знамо шта је заслуга и да верујемо у величину. Подигнимо споменик нашем песнику , које има толико крупно место у животу свих нас. Научите децу шта им је он оставио.“ „У знак признања за велику љубав према светој цркви , посебно исказану кроз ктиторство храма Благовештења на Црквини, вјечном пребивалишту и сени Јована Дучића“, Свети архијерејски синод српске православне цркве одликовао је Бранка Тупањца орденом светог Саве І степена. А инжењер Мато Уљаревић је одликован орденом Светог Саве ІІ степена „ у знак признања за велики труд и стручни рад у изградњи храма“. Старјешина Манастира Херцеговачка Грачаница је јереј Стеван Ковачевић.

Манастир Житомислић

Манастир Житомислић је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице, из XV је вијека и обновљен је 1563. године од браће православних Срба Милорадовића-Храбрена, у селу Житомислићу, тимару ове старе српске познате велмошке и задужбинарске породице. Родоначелник братства Милорадовића-Храбрена, које је живјело у предјелима столачких Дубрава и Храсна, војвода Стјепан Милорадовић помиње се 1416. године, а у турским пописима дефтерима из 1468. и 1477. год. помињу се синови: војвода Петар и браћа му Радоје и Вукић. Породична некропола Храбрена налази се у Радимљи, а комплекс цркве са гробовима и двије камене судачке столице на Ошанићима код Стоца. На стећку у Радимљи пише:"Сие лежи добри Радое син војводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои боевода Петар." Средином и крајем XVII вијека неки од Милорадовића се селе у Русију, али 1707.г. долазе браћа Михајло и Гаврило да посјете своју задужбину Житомислић и доносе дарове Петра Великог, а 1711.г. у вријеме руско-турског рата, Михајло као "српски пуковник" долази на Цетиње и на Видовдан, са владиком Данилом ИИ Петровићем, објављује проглас о устанку против Турака. Године 1760. у Аустрији официр Јероним Милорадовић-Хребреновић од Дубрава постаје племић, а затим у Русији генерал руске војске. Године 1883. потомак Храбрена, руски гроф Григориј посетио је Житомислић, даривао га, поставио плочу на јужном зиду припрате. Постоји манастирски печат Житомислића из 1585. године, с натписом:"Се печат стое Блговешч. Престие Бци мн. Ж. 1585".
Године 1602/03. има запис мајстора Вукашина из манастира Ораховице, уклесан на капителу јужног стуба Житомислићке цркве. 5. маја 1609.г. довршен живопис Житомислићког храма по поруxби игумана Саве, трудом и трошком јеромонаха Максима, можда из породице Храбрена. Манастирска црква је убрзо опремљена крстионицом, престоним иконама и богатим иконостасом у позлаћеном дуборезу. Иначе, Житомислићки храм је имао у позадини зидани иконостас, као још неке цркве из XV и XVI вијека. За игумана Саве (1609-1616), Висариона (1616-1617) и Серафиона (1618) у Житомислићу је преписано више од десет важних црквених књига, а године 1618/1619. завршен је украшени манастирски поменик, гдје се помињу сви српски краљеви, архиепископи и игумани Житомислића, као и сви мушки и женски чланови породице Храбрена. Монаси манастира Житомислића у XVII вијеку значајне су личности, стижу до Свете Горе и постају Хиландарски игумани. Калуђери се боре за очување свог народа и манастира од ратова, хајдучије, зулума.
Године 1663. манастир је обновио чесму (вјероватно водовод). 1675. године проигуман Серафион је дао да добар мајстор уради позлаћени дуборез царских двери. Јеромонах Житомислићки хаxи-Јеремија поклонио је 1684.г. сребрену петохљебницу; а 1689.г. сакован је у Сарајеву дуборезни крст окован сребром, чуван донедавно у манастиру. Митрополит Дабробосански Висарион, из Житомислића, поклонио је 1691.г. сребром и златом оковано штампано руско Јеванђеље и 1699.г. налоњ дуборезан и украшен интарзијом, исте године вјерници браћа Витковићи даровали су сребрно кандило украшено представама Распећа, Богородице и Св. Ђорђа. Много је књига преписано и украшено у манастиру Житомислићу. Око цркве има старо манастирско гробље, са старим вриједним споменицима. Године 1890. јеромонах Христифор Милутиновић, касније игуман, ископавао је гробове у Орловцима (Црквини) и тада открио "храм са више олтара". У Житомислићу су се школовали многи значајни Срби, не само Херцеговци, у XVIII и XIX па и у XX вијеку, из њеног братства произашли су бројни народни духовници и архипастири ове и других епархија Српске Цркве. Године 1858. овдје је отворена Приправна духовна школа, прва те врсте у Босни и Херцеговини. 26. јуна 1941.г. усташе су побиле цијело братство манастира Житомислића, њих осам, и бациле у Видоњску јаму на десној обали Неретве, а манастир је опустио, јер су крајем 1941. године све конаке, осим једне мале зграде, запалили Хрвати и Нијемци, пошто су претходно све опљачкали, прије свега манастирску ризницу, архиву и библиотеку. Манастирска црква је тада само чудом Божијим остала поштеђена. У недјељу 3. фебруара 1991. Године у Житомислићу, у мермерну гробницу изнад олтара према истоку, свечано су сахрањене мошти Житомислићких новомученика (извађених крајем 1990.г. из јаме Видоња), уз саслужење Српског Патријарха Господина Павла. Манастир Житомислић је од Хрвата спаљен и срушен, половином јуна 1992. године, а потом је великом количином подметнутог експлозива миниран до темеља, заједно са конацима, чак је спаљен и миниран гроб новомученика Житомислићких монаха. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избјегло је из манастира неку седмицу прије уништења манастира. У току 2003. и 2005. године обновљена је црква и стари конак и освештани од стране Патријарха Српског Господина Павла маја мјесеца 2005. године. Данас, са архимандритом Данилом (Павловићем), братство манастира се стара да Светињу манастира Житомислић још више обнови.

Манастир Завала

Манастир Завала је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице и налази се на почетку завалске вале, с југозападне стране Попова Поља, под брдом Острогом. Специфичност архитектонског рјешења манастирске цркве условљена је њеним положајем који одаје јасан утисак испосничког монашког пребивалишта. Споља храм има једнобродну основу завршену полукружном апсидом на истоку, док је унутрашњост сложеније ријешена. Својом сјеверном страном црква је у пећини, док је већи дио брода и олтар у јужној страни веће стијене. Изнад ове пећине, на око 100 метара навише, постоји још једна пећина улаза колико људски раст, али се пружа дубље у брдо Острог и постепено силази у дубину, гдје се примјећују сталагмити и сталактити. На другој, југоисточној страни ове завалске вале, у брду изнад села Завала, према селу Беленићи, има тзв. "Град у Клисури", тј. кула или тврђава, на стрмој стијени, зидова тврдо грађених од тесаног камена, са димензијама унутра 6.40х2.60м, висине рушевине око 7м, зидови 20 2.50; около има авлију 14х10м; испод куле је велика јама "Тамница" или "Змајевица", а у јами се види пећина; по народном предању ово је подигао Херцег Стефан да би се склонио од сина потурчењака када је бјежао из Благаја са благом. У самом селу Завали постоји зидана кула, пробијена гранатом, у којој су у вријеме Морејског рата живјели Кадијевићи Срби, који данас живе у Метковићу). Црква завалска је из 13. вијека судећи по печату из 1271.г.
Према народној традицији постанак цркве Ваведења Пресвете Богородице везује се још за првог хришћанског цара Константина, који је стигавши у Завалу, и видјевши да је становништво побожно, одлучио да и ту сагради храм. Цар је оставио Богородичину икону на брду Петковица са намјером да му ту буде подигнута задужбина. Другога дана пак пронађоше икону испред улаза у пећину, на мјесту данашње цркве. Икону су вратили на првобитно мјесто, али се чудесно премјештање њено понови и у наредна два дана, те цар увидје да му је сама икона показала мјесто подизања цркве. Простор Завале је извјесно старо хришћанско средиште, јер су у селу Завали, на мјесту званом Црквине, нађени темељи двије православне цркве из времена прије Западног раскола, 8-11. вијек (дакле из доба византијске и српске владавине), које су имале октагоналне стубове, дакле биле трибродне, и са плетеним орнаментима у камену, што је Византија оставила као насљеђе и другдје у нашем Приморју и Далмацији. Овдје је некад било заједничко светиште древне јединствене Католичанске Православне Цркве (чије је коначно раздвајање дошло тек са 4. крсташким ратом, почетком 13. вијека), као и у недалеком Стону на Пељешцу (од Завале до мора је једва 12 км). У најновијим ископавањима испод саме цркве манастира Завале, приликом санације од земљотреса (2000-2002.г.) откривени су испод олтарског дијела старији темељи,вјероватно раније, можда и првобитне цркве. Први писани помен манастира Завале је, колико до сада знамо, из 1514.г. када манастир купује виноград у Ораховом Долу; прва обнова 1587; а црква је живописана 1619.г. од познатог зографа Георгија Митрофановића.
Овдје је ступио у монаштво Св. Василије Острошки Тврдошки и Завалски из недалеких Мркоњића. Манастир је имао знатан број познатих духовника и црквено-народних вођа, као и већи број старих значајних рукописних и првих штампаних србуљских књига (на једном од тих завалских рукописа, Богородичнику, који љета Господњег 1566. писа "јерођакон Мардарије од Србске земље", остао је запис да је књига писана у доба турског султана Сулејмана: "Тада би од њега велика туга на земљи и велико гоњење на хришћане (православне) и гажење од Измаиљћана (муслимана), као што беше у дане злог цара Ирода јудејскога") затим вриједних икона и других драгоцјености. За манастир Завалу начињен је препис Хиландарског Типика Св. Саве са преписа Миха из 15.в., који је настао са преписа монаха Марка из 15.в. (в. В.Ћоровић, Јужносл.филолог, II, 1921, 120 и у изд. ДЕЛА СВ. Саве, САНУ 1935). Велики дио тог духовног и културног блага опљачкан је и уништен од усташа током II свјетског рата, као и током посљедњег рата када је знатно оштећена манастирска црква и конаци, и уништени српско село Завала и цијела манастирска парохија. У најновије вријеме, уз помоћ приложника и ктитора, манастир је обновљен, извршена је рестаурација фресака и обнова цркве, ради се на обнови манастирског конака, а све под надзором и трудом игумана завалског Василија.

Манастир Добрићево

ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА
Манастир се налази са лијеве стране магистралног пута Билећа-Требиње, око 12 км јужно од Билеће, недалеко од Билећког језера, у селу Орах. Првобитно се налазио покрај саме ријеке Требишњице у Добрићевском селу. Подигнут је на темељима ранохришћанске базилике, према манастирском печату из 1232. године ("Монографија манастира Добрићево" Леонтије Нинковић, стр.4). Године 1967, у оно вријеме скупим и веома сложеним конзерваторским захватом је пренесен на садашњу локацију. Преношење је извршено у оквиру пројекта спасавања споменика културе и умјетности из потопљеног подручја ријеке Требишњице, који су реализовали стручњаци наших Завода за заштиту споменика и Стандфорд универзитета из Лос Анђелеса (САД).
Поред цркве на нову локацију пренесени су и неки помоћни манастирски објекти, гробови са споменицима, као и Црква Св. Николе са Нистихаља, која се данас уклапа у јединствен архитектонски комплекс манастира Добрићево. Манастир Добрићево својом архитектуром и живописом спада у ред најзначајнијих српских средњовјековних манастира. Сондажна, али не систематска археолошка ископавања указују да је манастир настао прије 15. вијека, а народна традиција, тако присутна и доминантна, везује га за немањићки период, на што указују и скромни остаци фресака српских владара Св. Симеона Мироточивог и Св. Стефана Дечанског у најстаријим словима централног живописа. Стручни радови и монографија овог манастира такође потврђују датирање манастира у немањићки период. Посебну вриједност ове цркве представљају фреске настајале једне преко других различитим техникама, од различитих живописаца и у различитим временима, што је умногоме отежавало њихово скидање и поновно постављање. У запису Теодора Зографа из 1672. године, који је уједно и најраније датирани документ о постајању фресака и њиховом ретуширању говори се да је цркву обновио поп Бајовић (Јеромонах Мојсеј), а да је аутор фресака сликар Теодор, уједно и ретушер старијег живописа. У старијим слојевима рађеним у алсеко техници откривене су фреске које је радио Георгије Митрофановић крајем 16. или почетком 17. вијека, који је у то вријеме сматран најзначајнијим фрескописцем (фрескописао манастир Завалу, Пећку Патријаршију, Хиландарску трпезарију). У дугој и бурној историји манастир је био центар духовности и писмености, а истовремено је служио и као мјесто помирења завађених народа и племена под "Добрићевским колом", тј. под манастирским полијелејем. То коло, дрвени полијелеј, у ствари је ремек дјело Герасима Добрићевца из 1754. године, рађено у дрвету и седефу и украшено иконама. Сачувано је данас у још живој народној заклетви: "Тако ми кола Добрићевског и кубета Косијеревског! Међу нарочитим манастирским светињама које привлаче пажњу бројних посјетилаца су чудотворне мошти непознатог Светитеља, као и фреска Тајне Вечере. Фреска Тајне Вечере
Јединствена је по томе што је Господ Исус Христос са стране, а не у средини, како је уобичајено у фрескописању, а на њој се уочава и прибор за јело, који будући сликан по узору на тада постојећи, за то вријеме 16. вијека вјеродостојно осликава висок степен српске културе. Посљедњих година манастирски комплекс се све више уређује, посјетиоци су све бројнији, а о Троичину дне када се одржава Добрићевски сабор, овдје буде више хиљада посјетилаца и учесника различитих културних садржаја. Манастир тако све више добија онај сјај, значај и улогу коју је имао вијековима. У новије вријеме у близини манастира (на манастирском имању), по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Захумско-херцеговачког и приморског Господина Григорија основан је скит Св. Ане, у коме тренутно живе двије монахиње.

Манастир Петропавлов

Манастир Св. Апостола Петра и Павла смјештен је надомак места Чичева у Петропавловом пољу, на четвртом километру југозападно од Требиња. Поменуто поље окружено је са три стране брдима иза којих се пружа море, а са четврте отворено према граду који је истовремено и довољно близу да задовољи евентуалне потребе манастира, и довољно далеко да му обезбиједи неопходни мир. Недалеко од манастира пролазе два значајна пута: један новоизграђени, који води ка Херцег Новом удаљеном од Требиња око 40 км и други – према Дубровнику, удаљеном око 25 км. Близина ова два туристичка центра, као и близина познате Павлове пећине смјештене у стијенама изнад манастира, чине га – нарочито у љетњим мјесецима – све чешћим свратиштем вјерника, поклоника, али и страних туриста. Петропавловско општежиће успостављено је крајем августа 1998. године, када је за потребе сестринства саграђен нови конак са манастирским параклисом (посвећеним Сабору Пресвете Богородице 26. децембра / 8. јануара). Осим конака, манастирски комплекс сачињавају двије Цркве: једна посвећена Св. Ап. Петру, у данашњем облику обновљена 1906. године за вријеме Св. Митрополита Петра Зимоњића и то на темељима из друге половине IV вијека, и друга посвећена Св. Ап. Павлу данас још увијек у рушевинама, која је првобитно била само крстионица а тек средином V вијека претворена у Цркву. Израда пројекта и прикупљање средстава за обнову Павлове Цркве су у току. Манастирска земља изван капија углавном је под виновом лозом, воћњацима и маслинама. Подаци о манастирској цркви Поред конака са капелом (параклисом) и помоћних зграда, комплекс Петропавловог манастира обухвата и двије цркве. Прва, већа, подигнута је 1906. године за време епископовања Св. Свештеномученика Митрополита Петра Зимоњића и то на темељима који – према мишљењу археолога – датирају још из друге половине четвртог века.Друга, мања, која је данас још увијек у рушевинама, у ствари је дограђена уз већ постојећу базилику и представљала је триконхос подигнут над старијом крстионицом, откривеном током археолошких истраживања протеклих година. По свему судећи, базилика посвећена Ап. Петру служила је као саборни храм у коме су обављана богослужења, а триконхос са крстионицом посвећен Ап. Павлу био је мјесто гдје се обављало крштење и гдје су (што се види из остатака 16 гробова у њему пронађених) неријетко били сахрањивани вјерни. Према мишљењу проф. Ђорђа Јанковића који је са тимом археолога у триконхосу Ап. Павла вршио ископавања током 2001. године, ова два храма потичу из античког периода. Истинитост његове претпоставке да је ово мјесто било Саборни храм мјеста Зиза и можда епископско сједиште тога времена, показало би да је Требињска Епископија тога времена могла бити утемељена још у античко доба. Предање преношено са кољена на кољено околног становништва, а везано за боравак Ап. Павла и Ап. Тита на овим просторима у вријеме њиховог мисионарског путовања ка Далмацији – још је једна потврда велике старости оба храма. Поред тога, о њиховој старости свједочи изузетна сличност са појединим храмовима грађеним у приближно исто време (Базилика Св. Давида у Солуну и Ечмиадзин код Еривана, а када су у питању триконхоси – црквице северне Илирије и Далмације из периода IV до VI вијека). Истраживања показују да су храмови више пута рушени. Базилика је први пут страдала почетком V вијека, при походу западих Гота из Грчке на Италију, а други слој рушења се везује за поход Авара у Далмацију крајем VI и почетком VII вијека, којом приликом су страдале и још неке цркве из околине Требиња. Сматра се да након пожара у време Авара (између 597. и 615) ова црква све до 1906. није обнављана. Ископавања и нова истраживања у овом храму свакако би дала потпуније податке. У триконхосу Ап. Павла вјероватно се служило нешто дуже. Но послије 1377. (година поновног успостављања римокатоличког епископског сједишта у Требињу), обје се цркве користе за сахрањивање. Припреме за реконструкцију и обнову Павлове цркве су у току. А појава да се два храма подижу један уз други, особена за касноантички и рановизантијски период у Далмацији и шире, објашњава се потребом да се уз Саборни храм подигне и црква посвећена мјесном мученику, посреднику или заштитнику, што је Апостол Павле за ове просторе, изгледа одувијек био...
Петропавловска обитељ данас, са игуманијом Павлом, броји 10 сестара: седам монахиња и три искушенице. Осим времена типиком предвиђеног за богослужење, своје вријеме сестре проводе и у радионицама од чијих прихода манастир живи. Тренутно су активне: радионица за шивење и вез (обични и златовез), и то свештеничких и владичанских одежди, литија, црквеног одјејанија, дарака и сл радионица за иконопис, у којој три сестре уче и стварају по узору на старе мајсторе византијске уметности радионица за производњу тамјана, у којој се прави тамјан са мирисима етеричних уља биљака карактеристичних за подручје источне Херцеговине: лаванде, кадуље, вријеска, метвице. радионица за калиграфију, у којој се – такође по узору на византијску уметност – израђују честитке, разгледнице, украшена васкршња јаја и слични предмети израђени овом техником.
Захваљујући благој клими и великом броју сунчаних дана у години, падине околних брда су обрасле разноврсним љековитим биљем, па је брање и сушење тога биља у сезони његовог цвјетања, као и израда разноврсних чајева и мелема од њега, још једна од активности којом се сестре у слободно вријеме баве. У оближњој школи монахиње предају веронауку, а у дане суботе и недјеље су са дјецом која ту школу похађају организована дружења у манастиру кроз разне секције или излете у природу. Манастир је – у духу Епархије чији је органски дио – током читаве године, а нарочито у летњем периоду отворен за посјете бројних гостију, прије свега православних хришћана из земље и читавог свијета. Можда је управо посљедња чињеница разлог што се међу сестрама манастира налазе и монахиње из других земаља, Европе и Америке.

Манастир Дужи

Манастир Дужи је један од млађих манастира на овим просторима. Његово име се помиње тек крајем XVII вијека Као што се већ зна, по разарању Тврдоша 1694.г., заједно са једним бројем калуђера, Митрополит Саватије Љубибратић одлази у Херцег Нови, а његов насљедник Митрополит Нектарије Зотовић, прелази са калуђерима у Манастир Дужи, и ту ће остати Митрополитско сједиште све до 1776. године. Године 1777. умро је Стефан Милутиновић, посљедњи Митрополит Захумско-Херцеговачки кога је била именовала Српска Пећска Патријашија. Он је сахрањен у Дужима, (споменик му је подигло братство Манастира Дужи 1904. г). Нови, фанариотски владика Херцеговачки Антим преноси 1777. г. владичанско сједиште у Мостар, тадашњи центар турских управних власти Херцеговине. Обновљени Тврдош од 1992. године изнова постаје столица Захумско-херцеговачког и Приморског Владичанства.