Скитови на Светој ГориПоред 20 светогорских манастира који су административно груписани у пет група, а сваки је у рангу од броја 1 до 20, Света Гора је препуна монашких станишта.
После 20 манастира са својим монашким обитељима, следећи по рангу су светогорски скитови, па бројне келије и испоснице. Хијерархија која датира из XVI века до данас се није мењала.
Сваки од скитова административно припада једном од назива ''АСКИТИС'' јер су управо ови подвижници формирали прве овакве монашке заједнице. Скитови уствари представљају скуп келија које су се у неким случајевима проширили до размера манастира. Светоандрејски скит покрај Кареје већи је од многих манастира, али је свакако у рангу скита.
У скитовима живе мања монашка братства којима управља ''Дикеј'' (''дикастис'' на Грчком значи ''СУДИЈА'') са својим помоћницима. Чланови братства скита имају заједничку цркву ''КИРИЈАКОН'' за заједничка богослужења. Поред тога свака келија поседује сопствену капелу.
Некада је на Светој Гори било више десетина скитова да би до данас њихов број био сведен на свега десетак од којих неки једва егзистирају.
Највише скитова и келија има у пределу око Атоса и овај део се уопште назива Светогорска пустиња. Ту у свим келијама, колибама и пећинама живе испосници, исихасти, анахорети или једноставно – пустињаци, како их најчешће зову. То је посебан сој људи који је уз благослов манастира, отишао у осаму да се у веома строгом режиму живота подвизава по узору на знамените светогорске калуђере који су увршћени у ред светаца. Усредсређени на индивидуалну молитву и мистично виђење Бога, веома мало једу, још мање спавају, а бесконачно у себи понављају Христову молитву: ''Исусе Христе, сине Божији, помилуј мене грешног''.
Окружени миром и тишином, окупани свелошћу сунца, доживљавају визије сусрета са Богом и свецима. До њих је тешко доћи јер им се келије налазе на неприступачним местима, без дивљих путева и стаза, а код неких келиота приступ је могућ само дрвеним мердевинама и уз помоћ ланца за спуштање. А када коначно стигнете до пустињакове келије, дуго ћете стајати пред вратима док вам их не отвори, јер је њихово гесло да се само упорнима отварају врата. Пустињаци радо примају госте и труде се да их најлепше што могу угосте, не скривајући притом радост што сте их посетили.
Скит Пророка Илије
javascript:thumbWindow('http://www.svetagora.info/images/stories/skitovi/skitprorokailije/13.JPG','',600,450,1,0);
javascript:thumbWindow('http://www.svetagora.info/images/stories/skitovi/skitprorokailije/14.JPG','',600,450,1,0);
Скит Пророка Илије или Светоилински скит удаљен је око сат хода од Кареје или пола сата хода од манастира Пантократора. Некада је то био руски скит. По величини и по броју монаха био је одмах иза скита Светог Андреје. Игуман Пајсије 1759. године формира скит за око 150 монаха. С обзиром да је то било време велике експанзије руских монаха на Свету Гору, скит настањује неколико пута више монаха од могућности, што доводи до презадужености скита и његовог гашења 1763. године. Тада игуман Пајсије, са око 100 монаха одлази у Молдавију. Опустели скит 1841. године преузима бугарски монах Пајсије, који је дуго живео у пределу Кавсокаливије. Он успева да прилозима руске властеле, обнови манастир и он убрзо постаје познат по духовном, али и економском процвату. Руска кнегиња Александра и адмирал Гловачев богатим прилозима успевају да изграде мноштво капела, велику трпезарију, болницу за монахе, штампарију, ливницу звона и машински млин по тада најсавременијој технологији. Дуго је овај скит био међу најбољима на Светој Гори. Како предање приповеда, фебруара 1877. године један од монаха приметио је чудотворну Богородицу Тихванскају како плаче. Он је позвао братију да види ово чудо, обрисали су јој сузе, али је она и даље плакала. Мудри старци протумачише ово као лош знак. И не задуго избили су нереди са Турцима , а потом и Октобарска револуција, после које се угасише готово сви руски манастири на Светој Гори.
Скит Светог Андреја
Скит Светог Андрејa данас припада манастиру Ватопед. Налази се на улазу у Кареју из правца луке Дафни. Делује величанствено и већи је од многих светогорских манастира. Некада је овде боравило преко 800 руских монаха да би данас готово опустео. Доста зграда је у стању пропадања и препуштено зубу времена. Последњих година приметне су неке мање поправке и рестаурације. Глана црква посвећена светом Андреји завршена је 1900. године и до скора је представљала највећи православни храм на Балкану. Унутрашњост цркве краси величанствени позлаћени иконостас са два украшена реликвијара и моштима седамдесет светаца. У скиту се чувају иконе Богородице Утешитељке, Богородице Милосрдне, Јована Крститеља, затим, икона Светог Андреја у белом злату, као и једна икона Богородице украшена са мноштвом разнобојног драгог камења. Светоандрејски скит често називају Сарај (палата на турском) због тога што је у време турске превласти у Грчкој овде било седиште аге, турског гувернера Свете Горе.
Скит Свете Ане и Скит Мале Свете Ане
Скит Свете Ане и Мале Ане налази се у подножју Атоса у делу одакле почиње светогорска пустиња. Почеци монашког живота овде датирају још од 1007. године да би, због најезди гусара и пљачкаша, 1320. године монаси напустили своја станишта. Два и по века касније, тачније 1572. године враћају се пустињи на ова станишта која око 1700. године, обнавља патријарх Дионисије (1671-1694). Он подиже 1752. године главни храм посвећен Светој Ани, мајци Пресвете Богородице. Скит се налази на око 400 метара надморске висине и има преко педесет лепо уређених једноспратних и двоспратних кућа у којима живе по два или више монаха. Монаси се баве иконографијом, дрводељством, израдом крстића и црквених потрепштина, а има и сребрара и златара. У главном храму, посвећеном Светој Ани налази се уз много мошти светаца и мумифицирано лево стопало Свете Ане.
Скит Кавсокаливија
Скит Кавсокаливија се налази на југоисточној страни Атоса. Веома импресивно делује са мора. Име је овај скит добио по пустињаку Максиму који је Живео у XVI веку и који је обитавао на овом делу Свете Горе, живећи у колибама које је селећи се са места на место, палио за собом. (Кавсокаливија у преводу значи спаљене колибе). Садашња главна црква посвећена је Светој Тројици и потиче из 1765. године. Нешто касније је и живописана. Звоник, који доминира овим простором направљен је после 1900. године, заправо, после смрти патријарха Јоакима III који је од 1878. до 1912. године живео у свом скиту. Он је пред смрт дао новац да се изгради звоник. Овде је некада било и руских монаха. Траг њиховог боравка су два сачувана параклиса посвећена Св. Георгију и Св. Јовану Крститељу. Иначе, у овом егзотичном скиту данас живи тридесетак монаха који се баве иконографијом, дрводељством и осталим рукотворинама.
Скит Светог Јована Претече
Скит Светог Јована Претече припада Великој Лаври. Насељен је Румунима, који за разлику од Срба, Руса и Бугара немају свој манастир на Светој Гори, па им овај скит служи за окупљање. Велелепан скит Светог Јована Претече, један од најлепших на Светој Гори, настао је од мање келије коју је 1820. године откупио неки румунски монах са намером да овде изгради скит. Пошто он убрзо умире, започети посао настављају два његова земљака. Но убрзо због избијања грчког устанка престаје се са радовима на изградњи скита да би двојица нових румунских монах 1852. године, уз помоћ приложника из Румуније, поставили основе садашњег комплекса. Скит Светог Јована Претече налази се на заравни 250 метара изнад мора, на самом крају Атонског полуострва. Настањује га неколицина монаха који у цркви посвећеној Јовану Крститељу љубоморно чувају мошти светог Димитрија, Јована Крститеља, једну чудотворну икону Богородице, честицу Чудесног крста, одежде, сасуде, итд.
Скит Светог Димитрија
Скит Светог Димитрија налази се непун сат хода јужно од манастира Ватопеда у шумом обраслом пределу. Стар је преко хиљаду година, мада су садашње зграде новијег датума. Сматра се да га је 1628. године обновио архимандрит Макарије из Ватопеда новцем пристиглим из Русије. Главна црква је из 1755. и то је период највећег успона овог скита. Скит Светог Димитрија сачињава двадесетак монашких станишта, келија и већина их има сопствене капелице. Но, све су у оронулом стању и ненастањене. Библиотека овог скита има преко 500 књига и 75 рукописа.
Нови Скит
Нови Скит је од манастира Св. Павла, коме и припада, удаљен око пола сата хода. Заправо, налази се између манастира Св. Павла и Скита Св. Ане, делом на заравни, а делом на обронку који се спушта ка мору. У горњем делу насеља повремено се наилази на старе претхришћанске гробнице, новчиће и грнчарију што указује на раније постојање некакве насеобине. Нови Скит је 1760. године основао молдавски монах Данило. Из тог периода је и црква посвећена Рођењу Богородичином. Кроз овај скит је прошло много познатих личности. У тридесетак станишта борави преко четрдесет монаха који се баве иконописањем, вајарством, златарством, узгајањем лимунова и баштованством. Библиотека располаже са око две стотине рукописних кодекса и пет стотина штампаних књига.
Скит Лаку
Скит Лаку лежи на североисточној страни Атоса, између Каракала и Велике Лавре, у ували по којој и носи назив (Лаккоу – Увала).
Некада је овај скит припадао Амалфићанском манастиру да би по гашењу овог манастира, прешао у надлежност прота. Он га у XIV веку уступа неком српском монаху, који није успео да одржи скит и он се поново гаси. Скит се уступа Ватопеду па Светом Павлу у чијем је поседу и данас. Највећи допринос развоју скита дали су Румуни који подижу цркву и посвећују је светом Димитрију. Скит има преко 20, углавном запуштених станишта у којима живи неколико монаха.
Скит Успења Богородичиног
Скит Успења Богородичиног налази се између манастира Ватопеда и Пантократора, на око сат хода. Верује се да су овде још у XI веку живели неки монаси из Русије, међу којима је био и Антоније Печерски из Кијева, оснивач чувене Печерске Лавре. У Богородичином скиту подигнутом на месту некадашњег манастира Ксилурга, од најранијих дана оснивања живе углавном бугарски монаси.
Некада их је овде било и преко 30 да би их данас било свега неколико. Величанствени конаци и велелепна црква казују о некадашњем сјају овог скита. Према пронађеним подацима у протатској архиви, овде је 1169. године било 27 светогорских игумана на челу са протоепистатом, који су тадашњем игуману Лаврентију пренели права коришћења једног извора у шуми у непосредној близини тадашњег манастира Ксилурга. Поред главне цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице, у оквиру скита се налазе и два параклиса посвећена светом Јовану Рилском и Браћи Кирилу и Методију.
