Стара црква у Сарајеву
Стара српска православна црква (у народу позната као Стара црква), налази се на Башчаршији у старом дијелу Сарајева. Храм је посвећен Светим Архистратизима (Архангелима) Михаилу и Гаврилу. Она спада у најстарије сакралне објекте у граду и околини и као таква представља један од најбогатијих и најважнијих културно-историјских споменика прворазредног значаја опште културне баштине. До рата (1992-1995), Стару цркву је годишње посјећивало до 70.000 страних туриста као и велики број домаћих гостију и посјетилаца.
По предању и археолошким подацима Стара српска православна црква Св. Архангела Михаила у Сарајеву потиче из средњег вијека. Писаних трагова о њеном постојању у то вријеме нема јер су, највероватније, пропали за време турских освајања наших земаља. Пошто нема писаних трагова упућени смо да њену старост утврђујемо на основу индиректних доказа. Необична основа и облик цркве, одвојен средњи део храма (наос) ступцима и двоспратним аркадама, зидана олтарска преграда, камени свијећњаци пред олтаром, два слоја на најстаријим иконама са иконостаса и надгробни камени споменици нађени око цркве (који упућују на период до доласка Турака), разни обичаји и предања, одлике су српских средњевјековних задужбина XII - XV вијека.
На основу цариградских дефтера из 1485. и 1489. године може се претпоставити да је у то вријеме постојала црква у Сарајеву, иако се она у дефтерима не спомиње. У првом дефтеру се каже да у Сарајеву има 42 муслиманске куће, 103 хришћанске и осам дубровачких. Вјероватно је тако јако хришћанско насеље имало богомољу. У другом дефтеру се помиње Ђуро, син поповски, што указује да је у Сарајеву у то вријеме био свештеник, а вјероватно и црква.
Ко је ктитор цркве није познато. Народно предање је приписује Андријашу, брату Краљевића Марка.
У XVI веку има више података о свештеницима, док је у XVII веку црква три пута страдала од пожара. Пошто су саниране посљедице посљедњег пожара из 1656. године цркви је поклоњен полијелеј, два камена свијећњака пред олтаром и нови дрвени иконостас у резбарији. Крајем XVII века опљачкан је један дио имовине Старе цркве приликом провале Евгенија Савојског у Босну и Сарајево.
У XVIII вијеку црква је два пута оштећена у пожарима и то 1724. и 1788. године. После првог пожара обновљена је 1730. а четири године касније обновљен је доњи део иконостаса. У другом пожару изгорио је кров цркве. Поправљен је 1793. године. Од тада па до 1982. године није било значајнијих радова на цркви осим што је 1881. подигнут зидани звоник са западне стране, а 1982. године црква је генерално реновирана. Осветио је на Цвети исте године митрополит Владислав.
Стара црква је добрим делом укопана у земљу. Правоугаоне је основе, без олтарске апсиде, дуга је 14,5, широка 16,5, а висина унутрашњости је осам метара. Зидови су грађени од камена кречњака, дебљине преко 100 цм., а сводови од седре (сиге, бигра). На спољашњим зидовима су широке фуге а унутрашњост је омалтерисана. Покривена је ћерамидом. Улази су са каменим луковима и довратницима а прозори су правоугаони са каменим первазима и демирима. Подјеељена је на олтар и наос (средњи дио цркве) који је ограничен зиданим ступцима и луковима на два спрата. Око средњег дијела, са сјеверне и јужне стране су два споредна брода а са запада затворена припрата (нартекс). Сви ови простори су засведени полуобличастим сводовима. Приликом оправке 1730. године бочни бродови и нартекс хоризонтално су предвојени патосом, таваницом и тако је начињено горње одељење – женска црква. Мали олтар у источном делу северног брода начињен је 1730. или 1849. године и посвећен је празнику Покрова Пресвете Богородице.
Иконостас
Велику вриједност Старе цркве чини и дрвени иконостас у резбарији. Њега чине иконе познатих српских средњовјековних сликара: Радула из XVII вијека и Максима Тујковића из 1734. године, као и других непознатих иконописаца.
Радул је најзанимљивији и спада међу најобдареније српске сликаре друге половине XVII вијека. Савршено је владао византијским иконографским изразом (византијско сликарство касног XIV и прве половине XV вијека из чега се створио један особени стил српског сликарства XVII вијека), одбијајући свако сазнање о стваралаштву Западне Европе тог времена и окрећући се српском средњовјековном сликарству.
Његов рад је тијесно везан за период столовања пећког Патријарха Максима, који је дуже вријеме, од 1665. до 1672. године, био у непосредној вези са сарајевском Старом црквом, тако да је вјероватно он и препоручио Радула да изврши обнову иконостаса који је изгорио 1665. год.
На иконостасу Старе цркве у Сарајеву Радул је радио 1674. год. (горњи ред на иконостасу и велики крст). Обзиром да црква никада није била живописана, Радул није морао да води рачуна о усклађивању унутрашње декорације цркве, већ је могао пуну пажњу посветити раскошном дуборезном иконостасу.
Горњи ред икона на иконостасу (Тајна вечера, Скидање са крста, Прање ногу и Зачеће) поклонио је Сарајлија Јован Милетић из Трста у другој половини XVIII века.
Максим Тујковић, монах цетињског манастира («Максим иконописац од манастира Цетиња», тако се потписао на надверјима у селу Будисавци код Пећи), један је међу најбољим српским зографима прве половине XVIII вијека. У Старој цркви налазе се његови репрезентативни радови гдје је осликао престолне иконе и три иконе надверја за иконостас, као и неколико икона (доњи ред на иконостасу). На престолној икони Богородице са пророцима, Тујковић се потписао именом и презименом и ставио датум 15. фебруар 1734. год. Наиме, 1724. год. је у близини Старе цркве избио велики пожар који је захватио и храм. Том приликом је вјероватно и страдала доња зона икона главног иконостаса, па је иконописцу Тујковићу било повјерено да изради нове иконе за ту зону.
У храму се, такође, налазе многобројне иконе других домаћих и страних мајстора XV-XIX вијека, од врло значајне умјетничке и археолошке вриједности, разних школа и стилова. По љепоти, издваја се збирка икона рађених у итало-критском стилу. Ту су и кујунџијски радови: кандила, оквири и окови икона (специфичност ових простора).
Многе значајне црквене личности су посјетиле Стару цркву. Поред њих, цркву су посјећивале и познате личности из политичког живота. Године 1985. цркву је посјетио шпански краљ Хуан Карлос са супругом Софијом.
За Стару цркву је везана српска основна школа. Први податак о њој је из 1539/40. године. У документима има података о учитељима који су радили у овој школи од XVII до XIX вијека. Школа је била при цркви до 1858. године. Уз основну школу, основана је педесетих година XIX вијека виша школа, доцније претворена у реалку, која је радила до 1883. године када су је аустријске окупационе власти затвориле.
Нарочиту духовну вриједност Старе цркве представљају свете мошти које се вијековима чувају у овој најстаријој сарајевској богомољи.