Црква Светог Ахилија у Ариљу

Ариљска црква посвећена је епископу Ахилију из Ларисе (Грчка), ватреном борцу против аријанске јереси и учеснику првог Васељенског сабора у Никеји 325. године. Господ га је прославио победом над аријем, учинивши чудо да на Ахилијево исповедање истине потече вода из камена.

Храм Светог Ахилија тесно је везан за светородну династију Немањића, првог српског архиепископа Светог Саву и злосрећног краља Драгутина. Својом нестварном белином и виткошћу и данас доминира језгром западносрпске варошице Ариља као светионик вере Христове.

Према својим архитектонским својствима припада Рашкој стилској групи која је обележила 13. век, кохерентним спојем Романичке обраде спољашњости и Византијског просторног концепт.

Сликање фасада у стилу византијског ћелијастог слога, технике зидања наизменичним редовима камена и опеке, на романички обрађеним зидовима чини цркву Св. Ахилија у Ариљу јединственом градјевином 13. века на укупном подручју византијског света, обзиром да нема сачуваног примера неке православне богомоље из те епохе чија фасада је у потпуности била украшена на овај начин.

Поред архитектонских вредности и историјског значаја, црква се истиче као галерија драгоцених фресака. Најзанимљивији део фреско-ансамбла чине портрети владара из лозе Немањића, њихових сродника и свих архиепископа од оснивања независне Српске цркве.

Највећу пажњу привлаче портрети на јужном делу унутрашње припрате, стојеће фигуре ктитора краља Драгутина с моделом цркве у рукама и фреска изнад мироточивог гроба Драгутиновог млађег сина Урошица. Као недвосмислени документ краљеве ктиторске активности и илустрација медјусобног уважавања (у време осликавања цркве браћа су живела у слози), један је од најлепших идеализованих портрета је портрет владарске браће Милутина и Драгутина Немањића у пратњи жене, угарске принцезе Кателине.

По први пут у историји српског фрескосликарства појављује се једно ново иконографско решење. До тада је било уобичајено да на ктиторским представама Богородица или светитељ заштитник приводе ктитора Христу на престолу, погнуте главе са моделом храма у рукама. Овде је Син Господњи насликан смањен у медаљону измедју глава усправљених, фронтално окренутих краљева, које благосиља подигнутим рукама. Представе ова три лика заузимају посебно место у развоју српског средњовекевног портрета.

Фреска Светог Архангела Гаврила , названа Плави Андјео (Ариљски анђео), отменог светлог лика у блиставој, једноставној туници, инкарнација је идеје Господњег повереника нестварне лепоте и величанствене племенитости. Сигурно постављена фигура Архангела, јасно израженог карактера са снажном мускулатуром и богатом одором ратника, изузетне је ликовне вредности. Ова фреска се сврстава у најужи круг ремек дела старог српског сликарства.

Историјски значај имају и портрети Драгутинових синова–Владислава и Урошица, а представе српских архиепископа и припадника Немањићке лозе као и портрети моравичких епископа и митрополита, чине једну од најзначајнијих скупина зидних слика, преко којих се препознају занимљиви ликови српске прошлости.

Аутори ариљских фресака нису познати по имену, али се зна да су пореклом из Солуна. У стилском и иконографском погледу овај живопис је дело које најављује прекретницу у развоју српског зидног сликарства .Он је весник новог стила, којим ће дворска сликарска радионица краља Милутина обележити сликарску уметност Србије првих деценија 14. века.

У Ариљском храму је сахрањен Драгутинов младји син, принц Урошиц. Ова чињеница указује на значај храма за самог краља и могућност да се неки од дворова налазио у близини Ариља. Оно што ариљски храм недвосмислено издваја од осталих задужбина Немањића изградјених у овој епохи је поред његове својеврсне висине и недостатак куле звоника над спољном припратом што је карактеристика свих епископских седишта, улаз на јужној страни уместо уобичајеног на западној.

За разлику од осталих цркви Немањића градјених у 12. и 13. веку, које нису биле катедрални храмови намењени великом броју верника, црква у Ариљу је имала ту намену, сазидана је на узвишењу са ког је била видљива из далека.

У доба Цара Душана, Моравичка епископија подигнута је у ранг митрополије, по проглашењу Српске Патријаршије 1346. године. Митрополија у Ариљу и манастирско братсво поделили су судбину свог народа и државе у страшном налету Османлија водјених МехмедомII Освајачем Цариграда.

Морала су да продју скоро два века да би тек крајем четрдесетих година XВИИ века поново оживела митрополија у Моравици.

Ариљска звона огласиће се поново тек 1833.године. Али овог пута не са митрополије већ само са парохијске цркве.

Изглед и положај храма и данас у посматрачу, гледао он из ма ког правца, изазива осећај бојажљивог дивљења, усхићујући и непoновљив.

Заштићена је Решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС о проглашењу број 425/47 од 23.10.1947.; као и Одлуком о утврђивању НКД од изузетног значаја, ''Службени гласник СРС'' број 14/79.