У првим вјековима хришћанства било је много различитих форми по којима се исповједала вјера у Бога. Потреба за исповједањем вјере указала се приликом крштавања оних који су жељели да приступе Цркви Христовој. Они који су приступали св. Тајни Крштења изговарали би Символ вјере да би јавно показали у шта вјерују.
Тиме је новокрштени приступао Цркви Христовој. Помјесне Цркве имале су своје исповједање вјере, који су били специфични за услове у којима је живјела њихова помјесна Црква, а нарочито у односу на јереси које су се повремено појављивале и бивале одбачене од стране Васељенске Цркве. Порука свих различитих исповједања вјере била је у својој суштини иста, разликујући се само по приступу и форми.
Васељенска Црква Христова, желећи да обједини сва ова исповједања вјере у једну форму, говорећи кроз Свете Оце 1. и 2. Васељенског Сабора одржаних у Никеји 325. г. и Цариграду 381. г, дала нам је данашњи, општеприхваћен и јединствени Символ вјере, кога називамо: Никео-цариградски Символ вјере. Символ вјере је, дакле, кратко изложење истина хришћанске вјере садржаних у 12 чланова, 12 реченица које говоре о томе у шта све православна Црква вјерује.
Овај потпуни Символ вјере безусловно је усвојила цијела Црква. Употребљава се као јавно и званично прихватање и признавање - исповједање вјере од стране свих православних хришћана. Употребљава се и као јавно исповједање православне вјере од стране неправославног хришћанина који прелази у православну црквену заједницу. Исто тако, Символ вјере је постао дио живота православних хришћана и суштински елеменат божанствене Литургије православне Цркве кроз коју свако лице јавно исповједа своје крштење и припадност Цркви.
Бити православан хришћанин значи исповједати православну хришћанску вјеру - не само ријечима, него и у суштини значења Никео-цариградског символа вјере. То значи: исповједати све што та вјера улључује и све што је непосредно из ње произашло и на њој изграђено у историји православне Цркве кроз све вијекове, до данас.
Верујем у једнога Бога Оца, сведржитеља, творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, једино родног, од Оца рођеног пре свих векова, светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, нествореног, једносуштног Оцу, кроз кога је све постало. Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.
И који је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и био погребен.
И који је васкрсао у трећи дан, по Писму.
И који се вазнео на небеса и седи с десне стране Оца.
И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја. И у Духа Светога, Господа Животворног, који од Оца исходи и који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави. Који је говорио кроз пророке. И у једну свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за опроштење грехова. Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин.
Први члан Символа вјере: Вјерујем у јенога Бога Оца, Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог!
Основна истина хришћанске Цркве јесте вјера у једног истинитог живог Бога, као што је наглашено у Светом Писму Старог завјета: Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје (5. Мојс. 6,4-5.). Ове ријечи Старог завјета навео је Христос као прву и највећу заповјест. И свети Оци 1. Васељенског Сабора, слиједећи Његов примјер, унијели су ову истину у Символ вјере, као темељ православне вјере.
Својим овплоћењем и видљивим присуством у историји, Исус Христос сведочи о Богу као Светој Тројици, називајући Бога Оцем. Он тиме исповједа да је Јединородни Син Божји. Сви који су крштени и вјерују у Њега и сами могу Бога називати Оцем, јер кроз Христа примају Светог Духа и сами постају синови (кћери) Божји(е). Стога, ми исповједамо вјеру у Свету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа, истичући Оца као узрок постојања Свете Тројице, јер из Њега се вјечно рађа Син Божји и исходи Дух Свети.
Бога називамо Сведржитељем, јер је све оно што нас окружује створио својом ријечју, тј. призвао из небића у биће, не престајући и након стварања да води бригу о свему ономе што је створено. Онда када је први човјек пао у гријех, а затим човјечанство даље тонуло у таму хријеха, Бог није престао да се брине о свијету и човјеку. Сав Стари Завјет осликава ту борбу човјек да се врати у љубав Бога Творца и милост Божију исказану кроз бригу о „Изабраном Народу“.
Под ријечима видљиво и невидљиво подразумјевамо све материјално и нематеријално, тј. све чему је Бог дао да постоји и на Небу и на Земљи. Под Небом подразумјевамо духовни свијет којег сачињавају војске Анђела и Арханђела, који окружују Божји престо и славе Његово свето Име. Под ријечју Земља подразумјевамо, управо, сав материјални свијет који нас окружује и који је наш привремени животни простор.
Други члан Символа вјере: И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вијекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога Истинитог од Бога Истинитог, рођеног, не створеног, Јединосушног са Оцем, кроз кога је све постало.
Као што се мисао рађа из ума и открива га, тако се и Син Божји вјечно рађа од Бога Оца. Он сам о себи сведочи: Ја и Отац једно смо... Ко види мене, види Оца који је мене послао (Јов. 10,30; 12,45.). Зато је Он Свјетлост од Свјетлости, јер је Бог Отац вјечна Светлост мудрости и љубави. Он је и Бог Истинити од Бога Истинитог, и Једносуштни јер је једно са Оцем и Духом Светим, исте суштине и истог божанства.
Као такав, Он се јавио човјеку и објавио Оца. Човјек је створен по слици и прилици Бога Небескога, Бога Личног, умно, свјесно и слободно биће, зато је и човјек личност - личност која је кадра да прихвати откровење и схвати постојање бића Божјег (у мјери у којој је то доступно човјеку).
Његово име - Исус значи Спаситељ, јер је дошао да спаси људе од гријеха и смрти. Христос значи Помазаник, јер је он наш Цар, Првосвештеник и Пророк.
Света Тројица увијек дјелује јединствено и тиме пројављује да је Један Бог, а не три бога. То се види већ у стварању свијета, јер, као што и овај члан Символа вјере каже за Бога Сина: кроз кога је све постало. То значи да Отац кроз Сина у Духу Светоме ствара свијет, као што и увјек Света Тројица дјелује у свијету: Отац кроз Сина у Духу Светоме.
Трећи члан Символа вјере: И који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човјек.
Господ Исус Христос је истинити Бог и истинити човјек, или како Га краће називамо - Богочовјек. Он је Јединородни Син Божји, Друго Лице Свете Тројице, као што смо већ помињали, али који је, по предвјечном савјету Свете Тројице сишао на земљу међу нас људе, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човјек. „Оваплотити се“, значи узети људску природу, постати човјек, као што је Господ Исус Христос својој божанској природи придружио нашу људску природу и тиме постао Богочовјек: Бог и човјек.
Ово је било неопходно за наше спасење, јер је Христос на себе узео улогу новог Адама. Он је својим животом, дјелима, ријечима, страдањем и васкрсењем људски род вратио на онај пут који је Бог поставио првосазданом човјеку, али је тај исти човјек изабрао другачији пут: пут гријеха, страдања и смрти.
Да Христос није узео на себе људску природу, ми грешни људи и даље бисмо имали изговор да нам спасење није могуће постићи, да је подвиг и преображај личности, који је Христос показао, немогућ. С друге стране, да Христос није био и прави Бог, тј. да је био само човјек, било би још мање могуће превазићи тај јаз између човјека и Бога, у који нас је Адам упутио, а који смо ми временом продубљивали. Другим ријечима, да је Христос био само Бог или само човјек, не би било могуће нама људима да се сјединимо са Богом, као што је то сада могуће након Христовог оваплоћења, Крсне жртве, Васкрсења и установе светог Причешћа.
Дакле, оваплоћење Бога је први и најважнији корак у историји нашег спасења.
Христос се оваплотио од Духа Светога и Марије Дјеве. Догађај Благовијести нам то јасно каже. Сјетимо се ријечи Благовјесника Арханђела Гаврила који каже Пресветој Дјеви Марији: Дух Свети сићиће на тебе и сила Вишњега осјениће те, зато ће се то свето дјете назвати Син Божји (Лк. 1, 35.). Већ у догађају Христовог зачећа видимо заједнички план и дејство Свете Тројице, јер као што смо то више пута нагласили, Света Тројица дјелује увјек заједно, у истомислију, као што би и ми који смо у Цркви требали да дјелујемо.
Христос се родио у Витлејему, малом градићу близу Јерусалима. Његова Пресвета Мајка пошла је на попис становништва у Јерусалим, али како за Господа у овом свијету не би мјеста, она се породи у пећини пастирској и јасле дочекаше Цара Над Царевима. Први поклоници Богомладенцу Христу, тако, бјеху прости пастири, као што је Бог и хтио, да своју науку да простим, безазленим и једноставним људима. И Апостоли су били такви - једноставни људи, рибари, али који су у своје духовне мреже уловили цијели свијет.
Тек касније долазе они најмудрији, у лику Мудраца који су, праћени светлошћу необичне Звијезде, дошли да се поклоне Спаситељу.
Христов живот у младости показује нам да Бог не укида оне вриједности које је сам поставио или које су богобојажљиви људи оставили у наслеђе свом потомству; Христос је, по јеврејским обичајима обрезан у 8. дан (данас празник Обрезања Христовог или Нова Година 7/14. јануара), а у 40. дан унесен је у храм јерусалимски и посвећен Богу, као што то налажу јудејски обичаји (празник Сретења 2/15. фебруар).
Том приликом на руке Га је узео Праведни Старац Симеон и изговорио оне чувене ријечи које је Црква преточила у свакодневну молитву: Сада отпушташ с миром слугу својега, Господе, по ријечи Својој, јер видјеше очи моје спасење (Твоје), које Си припремио пред лицем свих народа, свјетлост за просвећење многобожаца, и силу Свога народа Израиља (Лк. 2, 29-32.).
Четврти члан Символа вјере: И који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата и страдао и погребен.
Христос Спаситељ је страдао и претрпио крсну смрт ради нас и ради спасења свијета. За спасење људи није било довољно научити их Истини и Закону и вољи Божијој. Било је потребно дјело које би уништило гријех и уклонило препреке између Бога и људи и омогућило људима да опет дођу у синовски однос према Богу.
То је извршио Богочовјек Христос Спаситељ, не само Својом науком и животом, него Својим страдањем и смрћу на Крсту, Својим Васкрсењем и Вазнесењем. Дакле, сврха страдања и смрти Господа нашег Исуса Христа је искупљење рода људског од гријеха и измирење човјека са Богом. "Јер Бог тако заволи свијет, да је Сина својег Јединородног дао да сваки који вјерује у Њега, не погине, него да има живот вјечни" (Јов. 3, 16).
У Њему имамо искупљење, опроштење гријехова, јер “Отац благоизволи да се у Њему настани сва пуноћа, и да кроз Њега измири све са собом учинивши мир Његовом крвљу на Крсту, помиривши кроз Њега и оно што је на земљи и на небесима” (Кол. 1, 14.; 19, 20).
Господ Исус Христос страдао је и умро као прави и истинити човјек, не зато што није могао да избјегне страдање, него зато што је добровољно желио да све претрпи ради нашег спасења. "Зато ме Отац љуби, јер ја живот свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од мене, него ја сам од себе полажем. Власт имам положити га, и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца свога" (Јов. 10, 17-18.).
Господ Исус Христос искупио је својим страдањем и смрћу све нас од гријеха и ропства гријеху, од казне за гријех, проклетства и вјечне смрти, и од власти сатане. Омогућио нам је измирење са Богом, нов благодатни живот и добијање дарова Светога Духа, како бисмо примили светост и правду и добили насљедство Царства Божијег, вјечног живота и спасења. Св. ап. Павле пише: "Јер кад смо се као непријатељи помирили с Богом, кроз смрт Сина Његова, много ћемо се прије већ помирени, спасити животом Његовим" (Рим. 5, 10.).
Христос нас учи: "А ово је воља Онога који ме послао, да сваки који види Сина и вјерује у Њега има и живот вјечни: и Ја ћу га васкрснути у последњи дан" (Јов. 6, 40.), а Апостол Павле појашњава: "Јер нас Бог не одреди за гњев, него да добијемо спасење кроз Господа Нашег Исуса Христа, који умрије за нас да бисмо ми, било да бдимо или да спавамо, заједно са Њим живјели" (1. Сол. 5, 9-10.). Уочи дана свога страдања и смрти, Господ Исус Христос је установио Свету тајну Причешћа. Кроy њу, сви који вјерују у Христа бивају сједињени с Њим и постају учесници у Његовом спасоносном дјелу. "И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га и даде ученицима и рече: Узмите, једите, ово је Тијело Моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви: јер ово је крв Моја Новога завјета која се пролива за многе ради отпуштања гријехова" (Мат. 26, 26-28.).
Пети члан Символа вјере: И Који је васкрсао у трећи дан по писму!
Као што је и претсказао, трећи дан по својој смрти, Господ Исус Христос је васкрсао из мртвих. Свети апостол Павле пише: И да би укопан да уста трећи дан по писму (Кор. 15, 4). Господ је васкрсао у Недјељу трећи дан послије своје смрти. Свети Апостоли и Јеванђелисти овако описују Његово васкрсење: А по вечеру суботном на освитак првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб и гле, земља се затресе веома јер анђео Господњи сиђе са неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сјеђаше на њему. А лице његово бијаше као муња, и одијело његово бијело као снијег. И у страху од њега уздрхташе стражари и постадоше као мртви, а анђео одговарајући рече женама: Не бојте се јер знам да Исуса распетога тражите, није овдје јер устаде као што је казао. Дођите да видите мјесто гдје је лежао Господ.
И идите те јавите ученицима Његовим да устаде из мртвих, и гле Он ће пред вама отићи у Галилеју, тамо ћете Га видјети. Ето казах вам. А оне изишавши брзо из гроба са страхом и великом радошћу похиташе да јаве ученицима Његовим, и гле срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге Његове и поклоноше Му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће Ме видјети (Мт. 28, 1-10).
Господ Исус Христос Спаситељ је послије свог васкрсења остао на земљи још четрдесет дана и за то вријеме се јављао ученицима много пута. О томе нам свједоче како Јеванђелисти тако и Апостол Павле који пише : Потом се Он јави више од петстотина браће, од којих су већина и сада живи, а неки се упокојише, потом се јави Јакову, затим свима апостолима, а послије свију, као каквом недоношчету јави се и мени (Кор.15, 6-8).
Значај Христовог Васкрсења је у томе што је Господ својим Васкрсењем и Вазнесењем завршио дјело спасења рода људског, однијевши побједу над смрћу, гријехом и сатаном. Зато је Васкрс највећи празник у православној Цркви. Господ Исус Христос је својим васкрсењем показао Своју неограничену моћ над смрћу и силама пакла, доказао је да је Он Бог и Спаситељ.
Васкрсење Христово је залог нашег спасења, нашег васкрсења, почетак васкрсења свих људи. Спаситељ каже : Ја сам васкрсење и живот, који вјерује у мене и ако умре живјеће (Јов. 11, 15). А свети апостол Павле каже: Ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, а празна и вјера ваша.
А показујемо се лажни свједоци Божији, што свједочисмо против Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе, ако дакле мртви не устају. Јер ако мртви не устају те ни Христос није устао, а ако Христос није устао, узалуд вјера ваша, јер сте у гријесима својим. Онда и они који уснуше у Христу пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа биједнији смо од свих људи. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првјенац оних који су умрли. Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети. Но сваки о своме реду, првијенац Христос, потом о Његову доласку они који су Христови (1 Кор. 15, 14-23.).
Васкрсење Христово празнујемо у недјељу. Ово је покретан празник и не долази сваке године у исто вријеме. Нарочитим рачунањем одређује се датум Његовог празновања, али у богослужењу и црквеним пјесмама, ми прослављамо сваке недјеље у току године (изузев празника Свете Тројице) Васкрсење Христово.
Шести члан Символа вјере: И који се узнио на небеса и сједи с десне стране Оца!
Четрдесети дан по свом славном Васкрсењу, Господ Исус Христос се узнио (или вазнио) на небо. У Светом Писму Новог завјета св. Апостол и Јеванђелист Лука пише како је Христос свих четрдесет дана након свог Васкрсења поучавао своје Ученике и појашњавао им своју божанску науку, али и храбрио их да издрже сва искушења до доласка Утјешитеља - Духа Истине.
И ево ја ћу послати обећање Оца својега на вас, а ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине. И изведе их напоље до Витаније, подигавши руке своје благослови их; и док Он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо. А они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом (Лк.49, 52.). Исти писац у другој књизи, Дјелима апостолским, овај догађај описује са више детаља: И ово рекавши, док они гледаху, подиже се и узе Га облак испред очију њиховох.
И док упртих очију гледаху за Њим како иде на небо, гле, два човјека у хаљинама бијелим стадоше пред њих и они рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате у небо? Овај Исус, који се од вас узнесе на небо, тако исто ће доћи, као што Га видјесте да одлази на небо! (ДАп 9, 11.)
Васкрсењем Христовим, људска природа (у личности Христовој), надвладала је смрт као послиједицу гријеха, а вазнесењем на небо, та иста људска природа се враћа првобитном блаженству у заједници са својим Творцем. Због тога празник Вазнесења Господњег, којег увијек празнујемо 40 дана по Васкрсењу (те стога увијек пада у четвртак!) називамо и Спасовдан.
У овом члану се помиње ријеч НЕБО као духовни, невидљиви свијет, Царство Небеско. Оно је свијет духовни, свијет савршенства са Богом и у Богу. Ријечи: СЈЕДЕ С ДЕСНЕ СТРАНЕ ОЦА значе да Господ Исус Христос има исту част и исто достојанство као и Бог Отац, као и исту власт над свиме што је на небу или на земљи, да је Он наш Молитвеник и Заступник пред Оцем и спасење свих који кроз Њега долазе Оцу. Све ово нам потврђују и саме Христове ријечи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи; идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио. И, ево, ја сам са вама усве дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 23, 18-20.)!
Седми члан Символа вјере: И који ће опет доћи, са славом, да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја!
Спасење, које доноси Христос, проповиједа се свему свијету, јер Црква Христова, коју називамо и Заједницом Спасења, дата је цијелом човјечанству, без обзира на нацију, боју коже, језик и сл. Дух Свети, за Којег се каже да „дише гдје хоће“, не ограничава спасење никоме; оно се нуди безусловно.
Односно, једини услов нашег спасења јесте вјера у Спаситеља Исуса Христа, тј. вјера да нас Он може спасити и да је због тога дошао у свијет. Вјером ми прихватамо пружену Божју руку и усаглашавамо своју вољу и своја хтијења са Господњом вољом да нас спасе.
Међутим, постоји и граница до које човјек долази, када су у питању наша воља и наша дјела: та граница јесте крај овоземаљског живота. Наиме, све што зависи од нас људи, дешава се у оквирима овоземаљског живота. По његовом завршетку, Бог нам суди по дјелима нашим и тада наша одговорност за наше спасење долази под суд. Суд Божји није изражен по овоземаљским, људским мјерилима. То је суд љубави, а Судија је наш Творац, који боље познаје наша срца и нашу душу од нас самих. Самим тим, Његов суд је праведан, јер суди свакоме понаособ, узимајући у обзир комплетну нашу личност.
Суд који наступа по окончању овоземаљског живота није коначан. Наиме, ми очекујемо Христов други долазак, при којем ће сви људи, од постања свијета изићи пред лице Божје. Људским језиком овај се суд назива страшним, јер нема ништа скривено што се неће открити о нашој личности. Овоземљски судови могу доста тога да пропусте из незнања или непознавања личноти којој се суди. Суд Божји ће свакога подигнути пред лице Творца и открити сваки дјелић личности са свим његовим манама и врлинама.
Јеванђелист Матеј овај суд описује овако: А када дође Син Човјечји у слави својој и сви свети Ангели с Њим, тада ће сјести на престо славе своје и сабраће се пред Њим сви народи и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себе, а јарад с лијеве. Тада ће рећи Цар онима што Му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца Мојега, примите царство које вам је припремљено од постања свијета, јер огладљех и дадосте ми да једем, ожедњех и напојисте ме, странац бијах и примисте ме, наг бијах и одјенусте ме, у тамници бијах и дођосте к мени! Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна и нахранисмо, или жедна и напојисмо, када ли те видјесмо странца и примисмо или нага и одјенусмо; када ли те видјесмо болесна или у тамници и дођосмо Теби?
И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тако ће Господ за исто судити и онима који ништа од тога не учинише ријечима: Идите од мене проклети у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и ангелима његовим... Заиста вам кажем: кад не учинисте једном од ових најмањих мојих, ни мени не учинисте!
Осми члан Символа вјере: И у Духа Светога, Господа Животворног, који од Оца исходи, коме се са Оцем и Сином заједно клања, и заједно се слави, који је говорио кроз пророке.
Дух Свети, једно од Три Лица Свете Тројице, једне је части и славе са Оцем и Сином са којима сапостоји одувијек. Зато Га називамо - Господ, јер када кажемо Света Тројица, онда мислимо на три различите Личности: Оца, Сина и Духа Светога, али које су по суштини исте. С друге стране, то јединство на које мислимо када кажемо један Бог огледа се у личности Бога Оца, чија је Личност извор јединства Свете Тројице, те ми вјерујемо у једнога Бога, а не у три бога.
Другачије речено: Бог је једна заједница, једиство Три Личности, те Га и називамо једним, јер божанску заједницу не можемо упоредити ни са једном сличном заједницом.
Ми о Богу знамо онолико колико нам се Он сам открио, а Бог није откривао своју суштину људима, јер нам то није потребно за наше спасење. Довољно нам је да знамо да Дух Свети исходи од Оца као што се и Син рађа од Оца вјечно и непромјењиво.
То није исхођење или рађање у људском смислу ријечи, као што се човјек роди или исходи од свог оца у једном временском тренутку, а да га прије тога није било. Не! Када је Божја суштина у питању, онда свака ријеч или појам добија другачији смисао, јер људски ум, стога и језик, није у стању да схвати или опише божанску суштину. Оно што ми знамо јесте да је Личност Бога Оца извор јединства Свете Тројице.
По тумачењу овог питања постоји разлика између православне и римокатоличке Цркве. Римокатолици и протестанти су у 8. члан Символа вјере додали уметак: и од Сина... што ће рећи да ДухСвети исходи и од Оца и од Сина. Тај теолошки проблем се назива - filioque.
Не улазећи у овој емисији дубље у овај проблем, можемо сада само рећи да се Православна Црква чврсто држи Христових ријечи када Својим ученицима даје обећање да ће им послати Духа Истине, који од Оца исходи... (Јн. 25, 26.)
Дух Свети се назива и Животворним, јер Он цјелокупној творевини даје дух живота. То видимо код зачећа Христовог, као што Архангел Гаврило објављује Пресветој Богородици: Дух Свети сићиће на тебе и сила Вишњега осјениће те... и на крштењу Христовом када Он, у облику голуба, силази на Христа и тако Га чини, али и објављује свијету, да је Христос Помазаник, Месија, Спаситељ. Дух Свети је говорио кроз пророке, надахњујући их да објављују и чине вољу Божију.
Црква је основана силаском Духа Светога на Апостоле, јер од тада све оно што је Христос говорио и чинио добија свој живот, почиње да живи у Цркви. Свако ко се крсти и тиме постане члан црквене заједнице, примио је благодатне дарове Духа Светога, добио је нови живот у Цркви Христовој. Управо зато крштењем умире стари човјек, а рађа се нови, рађа се Духом Светим.
И коначно, Дух Свети подиже Христа из мртвих, објављујући тако поново свијету да Света Тројица све чине заједно. И ми вјерујемо да ће нас Дух Свети подићи из мртвих у дан Суда, као што у Светом Писму каже: Ако ли живи у вама Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тјелеса Духом својим који живи у вама (Рим. 8, 11.).
Девети члан Символа вјере: (Вјерујем) У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Почнимо, најприје, од тога - Шта је то Црква!? Најкраћа и најконкретнија дефиниција појма Цркве била би: Црква је заједница вјерних окупљених око Христа!
Ово би значило да је Црква заједница оних који су свјесно и својом вољом примили св. Тајну Крштења и тиме одлучили да сами себе и сав живот свој предају Васкрсломе Христу, да се окупе око Њега кроз свету Тајну Причешћа, и да се тако сједињени упуте у Царство небеско. Ово нас упућује да је света Литургија сама пројава Цркве, јер литургијска структура, односно поредак на св. Литургији јесте основни темељ Православне Цркве.
Црква је једна! Апостол Павле је Цркву преставио као Тијело Христово, насликавши је символично као људски организам. Том организму глава је сам Христос, душа је сам Бог Дух Свети, а свако од нас вјерних преставља битну ћелију или витални орган тог тијела. Стога, ако је је једна глава, један је оснивач и један је Бог, онда и сама Црква мора бити једна.
Црква је света! Свијет који нас окружује бива освећен Духом светим који га надахњује и чини га светим. И сами знамо да се многе ствари, предмети и личности у Цркви освећују. То значи да Дух Свети живи у Цркви и благодатни дарови Духа Светога се спуштају на свакога који Га прима чиста срца, вјером и љубављу.
Црква је саборна! Саборност у Цркви огледа се поново кроз њену литургијску струкруру: једни су епископи, други свештеници, ови ђакони, они лаици, итд. Ни једна карика у овом ланцу није незаобилазна; као што Црква без епископа не постоји, тако и епископ без свештеника и лаика нема никакву функцију. Тек саборно, сви заједно чине једну свету, саборну Цркву. Све наше људске разлике поштују се, али и саборно окупљају у једну Цркву.
И крупне одлуке по питању вјере се у Цркви доносе саборно, а не вољом једног непогрјешивог човјека.
Црква је и апостолска! То значи да су нашу хришћанску вјеру Апостоли раширили по свијету изабравши своје ученике онако како је Христос изабрао њих, положио руке своје на њих и дао им благодат Духа Светога. Тако су даље апостолски ученици: презвитери и епископи бирали своје насљеднике и сараднике и та непрекинута нит протеже се од Христа до дана данашњег.
Десети члан Символа вјере: Исповједам једно крштење за опроштење гријехова.
Свету тајну Крштења установио је сам Господ Исус Христос, својим Крштењем на ријеци Јордану. Кроз Крштење, човјек који вјерује у Христа, поново се рађа водом и Духом Светим за истински живот у Христу и постаје члан Цркве.
Света Тајна се врши троструким погружењем у воду онога који се крштава, у име Свете Тројице. Вршилац ове свете Тајне је свештеник или епископ, а у рјетким случајевима, због страха од смрти онога који треба да прими Крштење, може бити и сваки (крштени) члан Цркве.
Смисао ове свете Тајне јесте смрт старог човјека који робује прародитељском гријеху и васкрсење новог човјека, слободног да у личном и свјесном додиру са Христом, постане члан Цркве Његове и сарадник Божји на плану спасења цијелог свијета.
Онај који се крсти, прво треба да повјерује да је Христос, заиста Син Бога живога. Без вјере у Христа Богочовјека, крштење нема никаквог смисла, јер Христос каже: Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен (Мк. 16, 16.). Стога, онај који се крсти, на крштењу изговара Символ вјере и тиме показује искрену вјеру у Спаситеља Христа, а своју вољу усаглашава са вољом свете православне Цркве.
Највећа истина коју смо примили вјером у Господа Исуса Христа јесте истина о Светој Тројици. Бог је тројичан, као што је једно стабло, један корјен, а три гране. У име тог Једног и Тројичног Бога ми се крштавамо: Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Син) и Свети Дух; и ова Тројица су једно (Саб. посл. Јов. 5,7.).
Вјером прихватамо Христа за свога Спаситеља и Новог Адама. Стари Адам је одбио Божју благодат, одбио је садејство и јединство са Богом. Умјесто тога, прихватио је горду овоземљску пролазност, живот на нивоу животиње и “кожне хаљине” наших страсти, без смирености и духовне потребе за сталним узрастањем. Најкраће речено, постао је слуга ђавољи. И нас је у том смислу предодредио да га, као природни физички насљедници његови, слиједимо по природном току ствари. Дакле, кроз Адама, ми се рађамо као насљедници првих богоотпадника.
Међутим, јасно је да Бог не жели да Његово створење пропадне, нити жели да нас осуди на немање избора. Слобода, која је Њему својствена, и због које је и створио човјека, дата нам је кроз Христа; ако не желимо да слиједимо Адама на његовом путу, сада имамо могућност да преко вјере у Христа, у смрт се Његову крстимо, и са Њим васкрснемо. Стари Адам улази у воду и умире у њој, а Нови Адам васкрсава из воде у име Оца и Сина и Светога Духа. Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Свети (Тит. 3,5.).
„Бања поновног рођења“ кроз коју пролазе они који желе да буду Христова браћа и сарадници, уводи нас у једну потпуно нову димензију духовног живота: стално узрастање у Христу. То узрастање је потпомогнуто Духом Светим, који живи у Цркви, којег примамо кроз све свете Тајне.
Крштење нас уводи у светотајински живот у Цркви, у нову свету Тајну – миропомазање. У православној Цркви, она се врши заједно са св. Тајном Крштења. У њој, вршилац св. Тајне, св. Миром помазује чула и удове новокрштеног, изговарајући ријечи: “Печат дара Духа Светога!” За онога ко је поновно рођен, ко је управо васкрсао из мртвих, пријеко су потребна и нова чула, духовни дарови за нови живот у Христу. Чулима се познаје свијет, а новим чулима треба да упознамо нови, духовни свијет.
Дух Свети се усељава у новокрштеног и чини га Христовом иконом, чинећи његово тијело храмом својим, припремајући га за опште васкрсење мртвих, дајући му знак по којем ће нас Господ познати у дан Суда.
Занимљива је сличност измећу обреда освећења новог стана и миропомазања, јер као што освећујемо свој физички простор у којем живимо, тако освећујемо и своје тијело, као храм Духа Светога.
Свето Миро, као посебна трајна и миришљава супстанца, има своју символику. Помазивање новокрштеног означава присуство Духа Светога и сталну везу са Њим, и миомирис његов нас подсјећа на специфичну интимност са Духом Светим, који омекшава срце наше, смањује огрубјелост његову и душу нашу чини пријемчивију за Божје присуство, као што и иначе уље дејствује на људску кожу.
Постајући Икона Христова и Храм Духа Светога, светим Тајнама Крштења и Миропомазања, новопридошли члан Цркве почиње са изграђивањем своје личности. Бити личност, у православној Цркви значи, усагласити свој ум и вољу са умом и вољом Цркве, имати љубави и бити у заједници са другим, у сваком од њих видјети лик Христов, а своју личност сачувати и пројавити је кроз друге.
Једанаести члан Символа вјере: Чекам васкрсење мртвих !
Још у Старом завјету пророк Језекиљ је прорекао свеопште васкрсење мртвих, а Христос нам је то јасно загарантовао својим Васкрсењем. Под васкрсењем мртвих подразумјевамо васкрсење, смрћу раздвојених, душе и тијела, без којих човјек није потпуна личност. Душа без тијела не може добити пуноћу вјечног живота, јер је Христовим доласком на свијет тијело постало храм Духа Светога.
Да је тајна бесмртности људских тијела реална, већ овдје на земљи доказују мошти светитеља. Оне су нетрулежне, не својом силом или балсамовањем, већ вољом Божјом, силом Духа Светога. Зато су оне чудотворне, јер у њима присуствује чудотворна сила Духа Светога.
Када ће бити то опште васкрсење мртвих - ми не знамо, јер нам то није откривено од Бога. Дан васкрсења мртвих је сакривен од нас да бисмо се за њега свакодневно достојно припремали. Тај дан преставља крај историје и почетак једног новог времена - владавину Царства Божјег. Тај дан ће дочекати свако ко је икада у историји боравио на Земљи од Адама до тога дана. Тај дан се често назива и „Страшни Суд“. Колико ће он бити страшан у негативном или позитивном суду за свакога од нас, искључиво зависи од нашег живота овдје на земљи.
Васкрсли Господ судиће свима заједно и сваком појединачно. Они који наслиједе Рај, након Суда, наслиједиће вјечно блаженство, тј. вјечну љубав Божју, а они који након Суда наслиједе пакао, наслиједили су свој начин живота овдје на земљи, живот без љубави, мржњу и охолост коју су сами себи припремили.
Дванаести члан Символа вјере: И живот будућег вјека. Амин.
Сав Символ вјере је једна јединствена цјелина и тумачити један његов члан одвојено од других значило би одвојити га од општег учења православне Цркве. Тако и овај последњи члан Символа вјере заокружује цјелину наше вјере и употпуњује све оно што називамо сотириологијом - науком о спасењу свијета и човјека.
Опште васкрсење и Општи или Страшни суд уводе нас у једну нову реалност, нови свијет или како се то у Откровењу Јовановом назива "Ново небо и нова земља" И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више.
И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође. И рече Онај што сједи на пријестолу: Ево све чиним новим. И рече ми: Напиши, јер су ове ријечи вјерне и истините. (Откр. 21, 1-5.)
Данас смо свједоци многих филмова холивудске продукције који говоре о "крају свијета" плашећи нас свеопштим разарањем, уништењем планете, слушамо вијести о атомском наоружавању и њиховој могућности да у тренутку униште нашу планету итд.
Православље види крај свијета у Божјој намјери да преобрази свијет, а не да уништи своју творевину. Опште васкрсење подразумјева уздизање нетрулежног тијела, али које ће живјети у нетрулежном свијету, дакле, у свијету у којем ће важити потпуно нови закони физике. Ако неко прима ове ријечи са невјерицом, нека се подсјети на Христово Преображење и васкрсење и на Његово преображено и васкрсло тијело.
Постоје и погрешна учења која говоре о смаку свијета и поновном стварању новог свијета. У Светом писму нема помена о томе. Напротив, у Библији се стално говори о Божјој љубави према својој творевини и сталној бризи о њој. У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше. (1. Саб. посл. Јов. 4, 9-10.)
Дакле, живот будућег вијека предстоји нам у Царству Божијем које ће бити овдје на земљи по Другом и Славном Христовом доласку. Рај и пакао које ће Господ успоставити у ствари успостављамо ми сами у својим душама већ сада овдје у овом животу. Они који имају љубави према Богу, већ живе у рају, јер ће њихова љубав бити награђена вјечним гледањем свог Љубљеног Господа. Онима који мрзе свог Створитеља, биће пакао гледати како ипак постоји и царује Онај којег су вријеђали и против којега су се борили у овом животу.