НОМОЛОГИЈА - Свети Николај Жички
НАУКА О ЗАКОНУ (НОМОЛОГИЈА)
. О свим важнијим предметима, о којима посведневно говоре људски језици, говори се и у Библији, изузев једног предмета, а то је природни закон. У Библији се не спомиње та реч - природни закон.
2. И ни о чем учени синови човечји у наше време не говоре толико колико о природном закону, или природним законима, о природном многозакоњу, полиномији. А баш о томе нема ни речи у Библији. Да ли учени синови човечји не знају о чему говоре или пак свезнајућа Књига Живота не зна ништа о том предмету о коме учени синови човечји највише говоре? Није лако претпоставити ни једно ни друго.
3. Заиста, човек нашега времена мора се зачудити што у основној и главној књизи рода човечјег, у књизи од хиљаду страница, у књизи која се штампа у близу хиљаду језика и наречја и растура годишње на десетине милиона не долази реч "природни закон".
4. О природном закону - управо о природином закону - говори научник са катедре омладини, и омладина га слуша чудећи се и природи и њеном закону, односно законима. А у Библији нема ни речи о природном закону, ни у једнини нити у множини.
5. О природном закону говори чак и хришћански проповедник са проповедаонице у храму, о природном закону као паралелном са моралним законом; и народ га слуша не разумевајући како то да постоје два закона, тако често у опреци један с другим, а један законодавац? Међутим, у основној књизи наше вере нема спомена о закону природном, још мање (ако може бити мање) природином.
6. Познање природних закона сматра се у наше време најважнијим познањем. Ради познања тих закона подижу се безбројне школе, универзитети, академије, лабораторије; троше се куле блага, троше се снаге људске, и времена и лета. Како дакле да се ти закони у Светој Књизи, богонадахнутој, не именују ни речју, ни реченицом, ни словом, ни знаком?
7. Природа и природни закони најзвучније је гесло нашег времена. Свако друго гесло, које једно европско дете слуша од првог разреда основне школе па до свршетка универзитета, малозвучније је и слабије. Има и других гесала, али су она као онај танки глас што га је пророк Илија чуо на Хориву према бурној хуци онога гесла - природни закони! Да ли пророци и свеци, који Духом Божјим саставише Библију, нису дочули ту реч "природни закони?" Или су је пречули? Или су заборавили да ју напишу?
8. Природњаци нашег времена стављају под наслов "природни закони" и своје знање и своје незнање. Све што знају, бар што мисле да знају, они стављају под природне законе; а и оно што не знају, пре него дознаду, унапред приписују природним законима. При таквом стању ствари човек се у недоумици мора запитати: да ли су постојали ти исти природни закони у времена древна кад је наша Света Књига од преко хиљаду страница састављана и писана?
9. Свевласт природних закона над духовима и умовима белог човечанства у Европи и Америци постала је данас апсолутна. Аутократија - готово да кажемо тиранија - природних закона над људима у том делу човечанства тако изгледа потпуна као завршен круг без иједне излазне тачке. Да ли су библијски писци имали исту природу пред собом, кад ни једном линијом нису почели описивати онај железни круг који је данас склопљен око људи? Или се можда онда још нису јављали ни дејствовали природни закони, па су људи били неосетљиви према њима?
10. Чак и теолози западни! Стојећи под упливом природних наука и уплашени ваљда од њиховог магистралног кажипрста, чак и теолози западне хемисфере прихватили су природне законе као нешто природно. Тиме су они обременили себе знојним трудом око "измирења Библије са природним наукама". Да се не би онај претећи кажипрст спустио на њих! У ствари они нису успели да измире Библију и науке о природним законима, него су успели само да умире научнике и да се с њима измире у томе, да су природни закони ван спора. Ми им можемо признати, да су видели много од онога што има у Библији, али нажалост они нису видели оно што нема у Библији. У Библији нема речи нити "природин закон", нити "закон природе".
11. Заиста је напоран задатак довести у склад једну књигу, у којој нема спомена о природним законима, са хрпама књига које ни о чем другом не говоре до о природним законима. У Светој Књизи Божјој не спомињу се природни закони. Не само библиофоби него и многи библиофили у наше време тешко могу написати две странице, а да не спомену природни закон или природне законе. А гле, на хиљаде страна Свете Књиге нигде ни на једном месту не спомиње се природни закон. Није ли ово тајна велика? Зашто дакле Библија не спомиње природни закон?
ЗАШТО БИБЛИЈА НЕ ГОВОРИ О ПРИРОДНОМ ЗАКОНУ
1. Добро заморени и ознојени од дуга пута седоше путовођ и путник покрај језера да се одморе. Па кад заситише очи гледањем плаветнила језерског, ишараног белим галебима, и кад окрепише душе ћутањем, упита путник путовођу:
2. Реци ми, путовођо мој, зашто се у Светој Књизи Божјој не спомиње никакав природни закон? Слушао сам пажљиво све што си ми уз пут говорио, и зачудио сам се како да ја то до сад нисам приметио. Толико сам читао Свету Књигу но нисам могао приметити нити до данас слутити, да се у њој не спомињу природни закони, о којима два континента без престанка брује. Реци ми дакле, зашто се у Библији не спомиње оно о чему наши учени савременици највише говоре?
3. Путовођ: Због тога што и не постоји.
4. Путник: Да ли си ти добро чуо моје питање, и да ли ја добро чујем твој одговор? Јер твој одговор личи ми на шалу. Истина, уморним путницима на овом знојном путу живота приличи шала, ради душевног одмора. Али ја сам сасвим озбиљно ставио моје питање: Због чега Библија не говори ни речи о природним законима?
5. Путовођ: Ја сам, драги мој сапутниче, са пуном збиљом примио твоје питање и са истом збиљом дао свој одговор. Библија не говори о природним законима због тога што и не постоје никакви природни закони.
6. Путник: То ме изненађује до највише мере. Зар цео свет признаје природне законе, а ти мене сад учиш да ти закони не постоје! Како ћемо нас двојица стати против целог света?
7. Путовођ: Рећи ћу то доцније како не стоји да баш цео свет признаје природне законе него само један део света, а сад ћу ја тебе да упитам: баш и да цео свет признаје једну неистину за истину, хоћемо ли се ја и ти уплашити света? Некада су постојала свега два човека у целоме свету који су признавали једног истинитог Бога, Аврам и Лот, па се нису уплашили од мрака незнабожачког, у који је сав свет био завијен. Да ли ћемо се дакле нас двојица уплашити од усамљености са Истином насупрот великој војсци велике Неистине?
8. Путник: Морам признати, да ме подилази језа од помисли да се морам одвојити од толиких векова времена и читавих поколења људских, и од својих школа, и од учитеља који су ме учили, и од свих досадашњих оквира мојих мишљења и убеђења.
9. Путовођ: Све то или је прошло или ће проћи те немаш разлога за језу. Не стоји ли написано: да времена већ неће бити? (Откров. 10, 6). А за људе и људска поколења ниси ли читао, да су као трава, као цвет пољски што прецветава? Не стоји боље ни са твојом школом, ни са учитељима, ни теоријама, ни мишљењима људским. Све или је прошло или ће проћи, само ће истина објављена у Светој Књизи Божијој остати на век века. И ето у тој вечној Књизи не спомињу се природни закони. А не спомињу се због тога што и не постоје. Јер немогуће је и замислити, да природни закони не би били споменути у Библији, у којој су и далеко ситније ствари споменуте, када би ти закони заиста постојали.
10. Путник: Ипак морам рећи, да моје сумње остају неразвејане твојим тврђењима. Ја непоколебљиво верујем Библији. То је Божја Књига, Божје Откровење истине људима. И гле, у тој Књизи над књигама, с краја у крај, говори се о закону. Је ли, дакле, могуће, да се у целој Библији нигде и ни у једном случају, где се говори о закону, не мисли на природни закон?
11. Путовођ: Јесте, могуће је. Чим је факт, онда је могуће. Кроз сву ту велику Књигу Божју скроз говори се о закону - и ни о чем се тако много не говори као о закону - али нигде и ни на једном месту не мисли се на природни закон. Устајмо и хајдемо; морамо журити.
НЕМОГУЋНОСТ ПРИРОДНИХ ЗАКОНА
1. Када наши савременици говоре о природним законима, они говоре из два супротна и непријатељска табора. Из једнога табора долази тврђење, да је природа сама себи и законодавац и законопрималац. Из другог табора, пак, долази тврђење, да је Бог законодавац природних закона, а природа законопрималац.
2. Љубитељи истине, којима вид није заслепљен прашином таборске, партизанске борбе, спотичу се и о једно и о друго тврђење. Њихови приговори и једном и другом табору веома су тешки.
3. Они се обраћају и једном и другом табору заједно са овом јасном чињеницом, иза које стоје и стварност и логика: Онај ко даје законе и онај ко прима законе морају бити свесна бића. Не може несвесан прописивати законе за свеснога, нити свесан може давати законе несвесноме.
4. Јер је закон у суштини својој ствар свеснога разума. Са обе стране закон претпоставља свесан разум: са стране онога ко даје закон и са стране онога ко прима закон. Недостаје ли свестан разум било на једној било на другој страни, закон није закон него нешто сасвим друго са другим и друкчијим назвањем.
5. После овог општег приговора и једном и другом табору обраћају се љубитељи истине сада посебно оном првом табору па кажу: Ако је природа и законодавац и законопрималац, онда то значи да она без свесног разума и даје себи законе и усваја их. То се пак противи самом појму закона. Јер је закон по самој својој суштини ствар свеснога разума свесних бића, на обе стране.
6. Оном другом табору чине љубитељи истине овај приговор: Ви кажете, да је Бог прописао и дао природне законе. То би се с једне стране могло узети као логично, но с друге не би. То јест заиста законодавац је у овом случају свесно биће, али законопрималац је несвесна твар. И то се коси са појмом закона, који претпоставља свесна бића са свесним разумом на обе стране.
7. Према томе, нити природа може дати законе нити их може усвојити. А из тога следује, да такозвани природни закони и не постоје. Јер ти закони названи су природним или зато што их је сама природа установила и дала, или пак зато што их је природа од Бога прихватила и усвојила. Али како је природа без свесног разума, то она није могла ни установити и дати нити пак прихватити и усвојити законе.
8. На једном скупу философа беше оштра препирка о природним законима. После дуге препирке устаде један од препирача, па рече: Једни су од нас за законе природине, а други су за законе природе. Зачудише се сви, па ће рећи: ми не видимо разлику између та два назвања. А онај им одговори: разлика је велика. За природине законе стоје они од вас који сматрају природу законодавцем, а за природне законе стоје они који сматрају Бога законодавцем у природи. Оба мишљења имају вероватноће но оба подлежу и критици. Ја не знам коме би се мишљењу приволео.
9. Ту се десио и један љубитељ чисте истине. Он устаде и рече: Ја се не бих могао приволети ни једном ни другом мишљењу. О природином закону не може бити говора, јер се том претпоставком негира Бог као надприродно, свесноразумно и самостално биће, а на његово се место ставља природа, којој се приписује једна свесноразумна, законодавна радња. На тај начин природа се обоготворава и чини својим сопственим творцем и законодавцем. А то ништа друго није до бесмислено идолопоклонство.
10. Но исто тако не може бити говора ни о природном закону, даном природи од Бога. Ко би од нас помислио, да даје закон камењу, или дрвећу, или птицама и рибама, или овцама и козама, или слоновима и камилама? Несумњиво, нико. Како онда можете приписивати Богу такву једну неразумну радњу?
11. Закон иде од разума разуму, од свеснога бића свесноме бићу, од личности ка личности, од сличнога сличноме. Према томе, природа није могла нити сама себи дати законе, нити их примити и усвојити од Бога. Истина је, да се једини Бог може замислити као законодавац, што Он у ствари и јесте. Али као законодавац Бог је могао дати законе једино човеку од свих створених бића у видљивој васиони.
12. И Бог је заиста и дао закон човеку, и само човеку. То и јесте једини закон који постоји. Оно пак што је Бог дао свој осталој природи и што има сличности са законом, није у ствари закон него нешто друго, што научници називају силом, инстинктом, нагоном, импулсом, подсвесним или подразумним осећајем. Из реченога је дакле јасно, да нити постоји природин ни природни закон, пошто би се и један и други супротили логичном и стварном поимању закона.
ЈЕДАН ЗАКОНОДАВАЦ И ЈЕДАН ЗАКОН
1. У Библији се говори само о једном законодавцу и о једном закону, и то о Богу и о моралном закону.
2. За другог законодавца изван Бога, Библија не зна и о неком другом закону, сем моралног, не говори. Како је уобичајено, да се старозаветни закон назива Мојсијевим законом, то се мора учинити јасна примедба, да је Бог био законодавац, а Мојсеј само богом изабрани прималац и објавитељ закона Божјега.
3. Кад људи хоће да праве законе, они бирају између себе, по правилу, најсвесније и најсавесније па им поверавају законодавни посао. Дакле, вишу свесност и савесност сматрали су људи од памтивека за квалификацију оних који законе састављају. Још су тим бирањем и одабирањем лица за законодавни посао људи признавали да чак ни сваки човек, иако свесно и разумно биће, није довољно способан за тај посао.
4. Зар и тај свеопшти факт по свима народима земаљским и у свој историји људској не говори јасно против физичке природе као законодавца? И свесност људска свих племена и свих времена буни се против тога, да биће, мање свесно и мање савесно, може давати законе људима.
5. Бог је Творац и Свети Цар, савршена Свест и савршена Савест. Због тога је ауторитет и надлежност Бога као законодавца ван спора и сравњења. Људи као законодавци - такозвани законодавци - или објављују закон добијени од Бога, или га парафразирају, ситне и гранају, ради примене у више или мање разгранатим околностима и приликама живота.
6. Наравно, где је слобода ту је и злоупотреба. Људи су често злоупотребљавали како закон Божји тако и своју законодавну власт. И наметали су своје законе, личне и себичне, вређајући тиме Бога и понижавајући своје ближње. Такве злоупотребе у законодавним радњама вршили су или поједини владари, или завојевачи, или олигархијске групе и партије.
7. Злоупотребе закона и законодавства Бог није благосиљао, али их је Он попуштао, да би се очувала човекова слобода и објавила човекова злоба.
8. У самој ствари једини Творац једини је и законодавац. Па како човек представља образ Божји или икону Божју, то он највише личи на Бога Створитеља. И по сили те своје сличности са Богом Створитељем човек је примао и усвајао закон Божји, или потпуно, или делимично, или никако. У последња два случаја човек је покушавао да и сам буде законодавац себи и својима. Но у томе он је морао пре или после осетити своју немоћ, свој пад и отпад од Бога.
9. Један је савршен и непогрешив Законодавац. И један је само закон Његов. То је закон морални, од Бога јављен и објављен човеку и за човека.
10. Нити је ко други могао бити законодавац осим Бића савршене свести и савести (светости), нити је коме другом могао бити дат закон у овоме свету осим човеку који је као свесно и савесно (свето) биће најближи Богу, жива икона Божја.
11. Бог није могао открити човеку два закона, морални и физички или природни, као два паралелна закона, зато што и постоји само морални закон, а не и физички или природни. Постоји само један закон, и то је морални закон. Оно што људи називају физичким или природним законом није у ствари закон него само символ моралног закона.
12. Како у погледу бића, тако и у погледу закона. Као што је духовни свет једини стварни и битни свет, а свет материјални, чулни или феноменални, само символ онога духовног света, исто тако морални закон једини је прави и стварни закон, док физички или природни закон није закон него само символ моралног закона.
ТЕОРИЈЕ И СТВАРНОСТ
1. Путник: То што ми ти говориш за мене је ново као први дан Стварања. Досад су постојале две теорије у погледу закона; ја сам био противник једне, а присталица друге од њих. Једно је монистична, а друго паралелистична. Противник сам оне, а присталица ове. Ти пак тврдиш нешто треће.
2. Путовођ: Молио бих да чујем из твојих уста садржину и једне и друге теорије. Иако нисам љубитељ теорија; иако наслућујем шта учи једна, а шта друга, желим да ми ти јасно изложиш обе.
3. Путник: Монистична теорија учи, да постоје само физички или природни закони. Морални закони не постоје; они су укључени у физичке или природне законе. То је учење и садржина оне теорије које сам ја противник. Паралелистична теорија пак учи, да постоје и физички и морални закони; они се не искључују и не поклапају него теку упоредо. То је учење и садржина оне друге теорије које сам ја био присталица до овога часа.
4. Путовођ: Ја се бојим, да истина није ни у једној од тих теорија, нити пак у средини између њих. Човечје поимање закона зависи од човечјег поимања стварности. Ко признаје физички или материјални свет за једину стварност, тај признаје, наравно, само физичке или природне законе. Ко пак признаје две стварности, и физичку и духовну; или ко верује у два света као битна и стварна: свет духовни и свет физички, тај мора као и ти, да буде присталица двојних и упоредних закона.
5. Путник: Тако је. И ја сам кроз таква размишљања дошао до убеђења да постоје две врсте закона у васиони, физички и морални, и да они теку и дејствују упоредо. У осталом, зар васиона није толико пространа, да она има довољно места за обе те врсте стварности и закона?
6. Путовођ: Нека те не вара огромно пространство васионе. Васиона је довољно пространа да се истина у њој може јавити, али сувише тесна, да би се лаж у њој могла сакрити. Кад би ти могао доказати упоредно постојање две битности и стварности и ја бих можда био готов да признам и постојање два упоредна закона.
7. Путник: Изгледа ми, да ти одричеш постојање физичког или материјалног света, није ли тако?
8. Путовођ: Није тако. Постоји и духовни и физички свет, али тако, да је духовни свет свет стварности, а физички свет символ те стварности. Однос је између њих као између смисла и написаних слова. Такав исти однос је између моралног закона и такозваних физичких или природних закона.
9. Путник: Ја сам читао књигу Символи и Сигнали, и садржина те књиге сад ми долази на ум. Када сам ту књигу читао, ја сам је срцем одобравао. Али сам мислио, да њен садржај објашњава само однос између јединог битног света, духовног света, и света материјалног, символичног света. Нисам тада могао слутити, да тај однос у погледу бића има значаја и за однос у погледу закона.
10. Путовођ: Мени је мило што си ти споменуо ону књижицу, Символи и Сигнали. Још ми је милије твоје признање, да одобраваш учење те књиге о стварности једнога света и символичности другога. Са тим признањем ти се сасвим лако можеш оријентисати и у погледу стварности моралног закона и символичности такозваних физичких или природних закона.
11. Путник: Сад ми изгледа прилично јасно оно треће што ти предлажеш, а што није ни монизам ни паралелизам. Јер заиста ако поимање закона зависи од поимања бића или стварности, онда мени сада свиће зора мога новог поимања и новог става.
12. Путовођ: Ја бих желео, да се та зора претвори у светли сунчани дан. Могу ти рећи само, да су обе споменуте теорије удаљене од истине, јер су творевине обичног чулног разума човечјег. Истина није ни са једном ни другом теоријом, нити пак посреди њих, него изнад њих. Ја знам, да се и многи хришћански богослови држе упоредне теорије као што си се и ти држао до сада. Али та теорија није паметнија од монистичке теорије. Јер ако ова погрешно учи, да је један стварни и битни свет, тј. свет физички, те према томе и један закон, закон физички, то ова друга претпоставља два битна, стварна света и два упоредна закона. Истина пак гласи: Као што је један битни или стварни свет, тј. свет духовни, док је свет физички, материјални, символ тога духовног света, исто тако један је закон, тј. морални, док је оно што се назива физичким или природним законом само символ тога јединог и јединственог закона.
БИБЛИЈСКИ ЗАКОН
1. Библија говори само о моралном закону. То је закон који је Бог дао човеку и који је човек примио од Бога. О неком другом закону Библија не говори ништа.
2. Овај морални закон Божји односи се на владање човеково у овоме свету. Овоме закону циљ је био да држи човека изнад природе, а испод Бога; да га оспособи покоравати природу и бити покоран Богу; да му не да ни да падне испод природе ни да се дигне (маштом) изнад Бога.
3. Први морални закон, који је Бог дао човеку, и најкраћи је. Он се састоји из две заповести. Једна се тиче власти човекове над природом, а друга се тиче власти Божје над човеком. Прва гласи: Рађајте се и множише се, и напуните земљу, и владајте њоме; и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи. А друга заповест гласи: С дрвета од познања добра и зла, с њега не једи, јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.
4. Ове заповести не издаје тело телу, нити тело духу, нити дух телу, него дух духу, или духовно биће духовном бићу. А то значи, да обе ове заповести имају духовно морални значај. Заповест о рађању и множењу односи се на духовно рађање и множење, које се на плану физичком символише и изражава телесним рађањем и множењем. Заповест ова дакле означава не физички закон него морални.
5. Као да Створитељ каже: Ја сам ставио у вас свој дух животни као семе. Потрудите се, да то семе донесе род духовни и многи. Нека узрасте у вама дух истине и нека испуни сву земљу тела вашега, тако да цело тело ваше постане духовно, и да урасли дух у вама покрије сву земљу и завлада њоме. Када се у вама изврши потпуно духовно рођење и када се моји духовни таленти у вама умноже и увеличају до савршенства, онда ћете ви бити богови над земљом као што сам Ја Бог над вама.
6. Тако рођени и увеличани ви ћете бити господари над рибама и птицама и свим зверињем на земљи. Јер ће вам се дати познање, да познајете духовни смисао свега тога, и да можете читати истину у тим символима истине, и вечну стварност у временим сликама и приликама њеним. То јест, знаћете стварни смисао свих твари око себе, и кроз то знање и познање владаћете над свим. Јер се правом знању даје господарство и власт.
7. Ово је прва заповест првог моралног закона Божјег. Она представља свете дарове Божје које је Бог даровао првом, безгрешном човеку, да их он обделава. Па као што ова прва заповест указује на духовну стварност и представља морални закон, морални, а не физички, тако и друга. Другом заповешћу Бог забрањује човеку да једе с дрвета познања добра и зла. Овом заповешћу Бог је хтео да сачува човека од познања не добра него зла, од мешања добра са злом, од служења два господара, како је доцније рекао Господ Христос; од дводушности.
8. Сва дрвета у Рају била су символ добара Божјих; дрво познања добра и зла било је символ мешавине добра са злом; а змија је била символ зла. Бог је хтео, да првостворени човек уопште не позна зло, ни мислима ни жељама ни делима, него да буде и остане добар и у добру.
9. Ова заповест је имала одбрамбени циљ. Бог је хтео, да том заповешћу одбрани душу човекову од зла, чак и од једне отровне капи зла, која, помешана са добром, може да поквари све добро. Бог није дао ову заповест човеку тирански, без образложења и без предочења последица од неизвршења исте заповести. Јер у који дан окусиш од њега, умријећеш. Образложење је дакле јасно.
10. Дрво је споредно; главно је заповест Божја, која је произашла од бриге Божје за човека, као најузвишенијег створења свога на земљи, као живе иконе своје. Бог је могао, и мимо онога дрвета, издати Адаму просту заповест: Не тражи зло, не познај зло, не мешај добро са злом. Али Он је изабрао овај сликован начин поуке, да би човек гледајући у оно дрво боље се сећао тада заповести Створитеља свога, а доцније опет свога греха. Као што учитељ најбоље учи децу по сликама или символима, тако је исто и Творац учио и упућивао Адама и Еву.
11. Обе ове заповести изражене су кратко тамо где се говори како Бог уведе створеног човека у врт Едемски да га обделава и да га чува (Постања 2, 14). Прва заповест односи се на обделавање, а друга на чување или одбрану. Обделавање њиве душе своје и одбрану исте - то двоје ставио је Бог у дужност Адаму. Шта је требало више? Обрада и одбрана - шта треба више?
12. Овај први закон дат је човеку безгрешноме, докле још није био окусио и познао грех, и докле се смрт још није била уселила у његов живот. Тај и такав закон представља савршенство. Али се човек, погазивши другу заповест Божју, измакао својевољно испод власти Божје, због чега се измакла сва природа испод власти његове, и уздигла своју власт над њим. Тако је и прва заповест постала неизводљива.
ИСТИНА И СИМВОЛИ ИСТИНЕ
1. Тјелесно мудровање смрт је, а духовно мудровање живот је и мир (Рим. 8, 6). Док су прародитељи наши све расуђивали духовно дотле су осећали у себи пуноћу живота и мира. Тело, телесни свет и физичке предмете они су такорећи једва видели од силне светлости духовне стварности која је зрачила кроз њих као кроз своје слике или символе. Садржина је била за њих видљивија од форме, духовни смисао ближи од појаве, феномена. Радост њихова долазила је више од невидљивог у видљивом него од видљивог на невидљивом. Они су гледали кроз слике Сликара, и кроз песме слушали Песника.
2. Но чим је код прародитеља, после отпада од Бога, преовладало телесно мудровање над духовним, сунце духа за њих је било превучено тамним облаком, и они су се обрели у царству смртних и пролазних символа, у царству колебања, немира и смрти. Форма је засенила садржину. Појава је помрачила смисао, видљиво се уставило пред невидљивим; од слика се није могао видети Сликар нити од многих песама Песник. Закон духовни заборављен је; на његово место у уму људском дошао је измишљени закон физички или закон природни.
3. Изгнање из Раја, или удаљење човека испред лица Божија, имало је у ствари за последицу то што је човек, ранији господар природе, постао слуга и роб природе. Он који се у близини Божјој хранио сваком речју Божјом - тј. духом и истином, или духовним смислом и значајем сваке створене твари - почео се сада хранити зељем пољским, желећи понекад да се насити и свињским корењем. Но и ово му се није увек давало у довољној мери.
4. Обделавање и одбрана, што се у Рају односило на духовне таленте, окренути су изван Раја на тело и телесни живот. Човек на земљи отпочео је рад за тело и рат због тела. Стварност и њен символ, или јава и сан, променили су свој став сходно промењеној визији човековој. Као кад би неко најпре с дрвета посматрао сенку од дрвета, а по том, спуштен на земљу, из сенке дизао своје очи да види Дрво.
5. Но, очи људске све су се више замарале од гледања навише, на духовну стварност, са игралишта сенки, на које је Адам био пао. Па постепено обузет замором и забуном, забуном од мешања истине са символима истине, човек се најзад са страхом стао клањати природи као божанству. Чим је из свог духовног вида изгубио правог и јединога Бога, он је принуђен био да попуни празнину на тај начин што је природу - тј. творевину Божју - ставио за бога место Бога. А кад је природу учинио себи богом, он је отпочео мислити о природним законима и о природи као законодавцу. Истина је за њ била изгубљена, и он се нашао збуњен на игралишту сенки истине.
6. У страхопоштовању према природи мислио је наћи олакшање свога удеса. Јер му се чинило да га природа као божанство ослобађа од моралних обавеза, од моралног закона. У ствари то је била самообмана и илузија. Такозвани природни закони нису ништа друго до слике или символи духовно моралног закона. Али човек је то знање изгубио, те је као незналица срицао слова природе Божје без везе и без смисла. Духовна шифра за јероглифе природе била је изгубљена. Како онда тако и данас, за све оне који природу и природне законе обожавају.
7. Док није окусио плода с дрвета добра и зла, човек је знао само за добро, желео само добро, чинио само добро. Окусивши од забрањеног плода, он се поделио и подвојио сам у себи. А кад је настао дуализам унутра у души његовој, дуализам се појавио у свету пред његовим разроким видом и подељеним разумом. Изгнанику из Раја, преступнику испод дрвета познања добра и зла, сада је цео свет постао једно велико дрво познања и то двојног, познања добра и зла. Хтео не хтео он је сада морао јести са тога дрвета.
8. Но где год се помеша добро и зло, зло преовлада. Као кад се вода помеша са петролеумом, па није ни за пијење ни за горење. Поколења и поколења Адамовог потомства обожавали су и Бога и природу, при чему се покварио и појам о Богу и појам о природи. Обожавање Бога претворило се временом у обожавање демона, а обожавање природе у сујеверје. То двоје помешано произвело је шарлатанске и смешне, чак и погубне, митологије по васцелом свету. Тако се обистинила реч апостолска да сав свијет у злу лежи.
ЗАШТО ЈЕ МОРАО ДОЋИ ПОТОП
1. Ево одговора гласу. Етика одговара Догматици. Заблудама у догмама истине одговарају заблуде у моралном животу људи. Помрачен вид, помрачен и пут. Кад је помрачена визија за истинитога Бога и Његов морални закон, мрак је покрио пут човечанства, и морална колебања и лутања испунила су миленијуме људске историје.
2. И Господ видје да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само на зло. Природа као дрво познања добра и зла претворила се у дрво познања зла и добра. Зло је дакле преовладало. Шта учини тада Створитељ? Оно што би и сваки разуман домаћин учинио, кад му се стадо ошуга. Кад би видео, после дугог лечења, да ће му све стадо од шуге пропасти, он би уништио шугаве овце, а задржао само оне које су здраве, да би се од њих намножило ново стадо. Тако и Бог.
3. Бог је пустио потоп на земљу и уништио сав покварени и неизлечиво оболели род људски. Оставио је само праведнога Ноја, да се од њега, као од неког другог Адама, размножи ново човечанство. Модерни научници утврдили су, да је заиста био свеопшти потоп. Утврдили су то на основу фосила и разних других налазака, као костура тропских животиња у поларним крајевима и обратно поларних животиња у тропским крајевима. Но, нити су утврдили нити су могли утврдити на основу својих природних закона узроке свеопштег потопа.
4. Зашто научници нису могли утврдити узроке свеопштег потопа на земљи? Зато што су тражили те узроке у природним законима, а не у закону моралном. Зато што је свеопшти потоп јединствено и непоновљено чудо у историји земље и човечанства, слично непоновљеном и јединственом чуду стварања света. А непоновљене догађаје у природи научници ни мало не воле, јер не могу никако да их ускладе у границе својих физичких природних закона.
5. Где онда треба тражити узроке потопу? У моралној покварености људи и у моћи Свемоћнога, као што је и писано: И рече Бог Ноју: напунише (људи) земљу безакоњима, и ево хоћу да их затрем са земље. Повреда закона, не физичког него моралног, проузроковала је дакле највећи и најкатастрофалнији физички феномен у историји наше планете и у историји нашега рода. Шта се онда може рећи за све остале мање физичке догађаје и феномене него да сви они стоје под неумитном влашћу моралног закона Божјег?
6. И физикозналци и богозналци слажу се у томе, да се заиста догодио свеопшти потоп. Још се слажу и у томе, да је потоп морао доћи од дуготрајне кише. Разлика настаје на питању: због чега и од куда је дошла та дуготрајна киша, која се никад више није поновила? Физикозналци могу или ћутати или одговорити: по неком природном закону, нама непознатом. Богозналци пак, који не признају никакве природне законе, лако одговарају. По наредби Божјој, а због покварености људске; речју: по моралном закону Божјем. И рече Бог Ноју: ево пустићу потоп на земљу, да истријебим свако тијело под не- бом, у коме има жива душа; што је год на земљи све ће изгинути. Тако рече увређени свети Бог Господ, који не подноси гажење свога светога закона.
7. И што рече то и учини. Како? Помоћу својих послушних, природних стихија и елемената. По замисли и помисли Господњој у један дан развалише се сви извори великога бездана и отворише се уставе небесне; и удари дажд на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи... И 6и потоп на земљи... И наваљиваше вода све већма по земљи, и покри све највише планине што су под цијелијем небом... петнаест лаката (око 5 метара) дође вода изнад планина. Тада изгибе све што се мицаше на земљи и сви људи. Само оста праведни Ноје и који бијаху с њим у лађи.
8. Логичан закључак: потоп се догодио по свесној и словесној заповести Божјој, а не по несвесним и бесловесним природним законима. Нити је вода покуљала из земље нити се излила из облака сама по себи и од себе него по вољи Творца и Господара свога. Два су узрочна фактора и трећи је следствени. Узрочни су фактори: Бог и људи, односно Божја воља и људско владање. Следствени фактор је вода која топи. Па кад је морални закон Божји овако јасан у највећем физикалном догађају у свету, јасан је он, за свакога разумног човека, и у безбројним и свакодневним физикалним догађајима.
ВАВИЛОН И СОДОМ
1. После потопа требало је да отпочне нова ера са новим и бољим човечанством, које ће се Бога бојати и по вољи Божјој живети. Никакав нов закон није био потребан. Сећање на потоп требало је да послужи као стална опомена и сталан будилник савести. Због тога Бог не даде Ноју и његовој деци неки нови закон, него понови заповест, дату Адаму и Еви. Рађајте се и множите се и напуните земљу. А све звијери земаљске и све птице небеске и све што иде по земљи и све рибе морске нека се вас боје и страше; све је предано у ваше руке. Све ово треба разумети по битности у духовном смислу, као и у оном првом случају, а по символици у физичком.
2. Али у овој новој ери ново човечанство је посрнуло на првом кораку, а потом се отискивало све ниже и ниже. Прво је Хам објавио голотињу свога оца Ноја, и тиме навукао проклетство на своје потомство, на Ханана и сва племена Хананска. Због тога су сва племена Хананска живела и ишчезла у дубоком мраку идолопоклонства.
3. Друга појава зла код људи било је зидање Вавилона. Дух гордости навео је људе на овај посао. Рекоше људи: Хајде да сазидамо град и кулу којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име и да се не би расијали по земљи. Богоборство у три вида; у виду охолости (кула до небеса), у виду сујетног самољубља (да стечемо себи име) и у виду пркоса Божјој заповести напуните земљу (да се не би расијали по земљи). Ово је први облик богоборног комунизма у историји рода људског. Он се изразио у зидању куле вавилонске, као веран претеча свих сличних покушаја у даљем току времена. Но Бог им помете језик да не разумију један другога што говоре. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града.
4. Трећа појава зла код људи био је крајњи разврат у Содому. Потпуно слепи за дух и истину, људи тога града видели су само тело, живели су само телесним животом, јагмили се само за телесна уживања, и то противприродна. Гнусни и неопростиви порок њихов остао је познат у човечанству по имену њиховог града - содомија. Једак једини човек праведан пред Господом у томе месту био је Лот па и он дошљак. Пошто је Бог прво извео тога праведника из града, пустио је с неба дажд од сумпора и огња. Тако је сатрвен Содом и Гомор.
5. Овде су споменута три историјска догађаја од огромне важности: прво, ишчезнуће Ханановог потомства, тј. свих народа Хананејских, друго, појава различних језика међу људима и треће, уништење два велика и културна града, Содома и Гомора. Ниједан од тих догађаја не може се објаснити никаквим природним законом.
6. Црвенокошци и Црнци у Америци поред свег притешњавања, нису ишчезли, него су чак бројно порасли, нарочито крштени Црнци. Међутим, сва племена Хананејска: Сидонци, Хетејци, Јевусеји, Амореји, Гергесеји, Евеји, Арукеји, Арадеји, Самареји, Аматеји, Филистеји, и како се све нису звали, ишчезли су у току времена било од мача Семитског било од мача Јафетитског (Тир, Сидон, Картагена). Њихова пропаст може се подвести једино под морални закон Божји. Ноје је бацио проклетство на унука свога Ханана; под теретом тога проклетства пали су и пропали и последњи потомци његови.
7. Научници, лингвисти и философи много су се бавили тајном људског говора. Но служећи се увек методом геоцентричним место теоцентричним, и тражећи објашњење постања и различења људских језика у уском кругу својих природних закона, они нису могли докучити ту тајну ни до данашњег дана. По језику разликују се људи и племена људска много више него по облику или по боји, или по осећањима и опажањима. Како је до те разлике могло доћи, кад су сви људи постали од једног прародитеља, као што без мало и сви научници сада то тврде?
8. И овде је узрок у области моралној, а не физичкој, како то пише у Светој Књизи Божјој. Због људске охолости, сујете и самовоље Бог је пустио пометњу, да људи не разумеју један другог. Због тога је оно место прозвано Вавилон или Пометња. Онај исти Господ Бог, који је доцније послао Духа свог светог у виду огњених језика на апостоле у Јерусалиму, и учинио да апостоли разумеју и говоре многе језике, ускратио је био Духа свог светог од охолих људи у Вавилону, те су ти људи свак на свој начин стали извртати познате им речи тако да нису могли разумети друг друга. И место да се оствари вавилонска кула од опека, остварила се вавилонска кула од пометених језика!
9. Најзад и пропаст Содома не може се ничим другим објаснити него оним чиме га Библија објашњава, тј. неваљалством људи и казном Божјом. Исти тај морални узрок мора се признати и у објашњењу пропасти Помпеје и Херкулане, Мартиника, легендарне Атлантиде као и још неких градова и насеља на планети земљиној. Ако неко спомене земљотрес, или вулкан, или таласе морске, или бујице водене, споменуо је само оруђе, а не узрок нити Узрочника. За нас је јасно, да и ова три догађаја, исто онако као и свеопшти потоп, показују и доказују, да овим светом владају само и искључиво морални закони Божји, а да физички или природни закони не постоје.
СИНАЈСКЕ ТАБЛИЦЕ ЗАКОНА
1. Избор, стрпљење и поступност - Божји су методи у руковођењу и васпитању рода људског. Као што је изабрао праведног Ноја, да кроз њега после потопа размножи ново човечанство, тако је доцније изабрао једног од многобројних потомака Симових, Аврама, да кроз њега, и то преко сина му Исака и унука Јакова, произведе један народ, коме ће дати опширнији морални закон.
2. Изабрао је Бог један ропски народ, који је робовао у Мисиру 430 година. Зашто баш тај ропски народ Јаковљев да изабере Бог, а не богате Мисирце, културне Кинезе, мисаоне Индијце, окретне Јелине или неки други слободан и знаменит народ? Тешко се упуштати у дубине промисла Господњег, али ван сваке сумње тај избор је био најцелисходнији.
3. Пре свега тај народ је имао за своје претке Богу најверније и најоданије људе, као што су били: Аврам, Исак, Јаков и Јосиф, који су му могли вечно служити за углед у поштовању једнога истинитога Бога. Даље, тај народ није био укалупљен у неку незнабожачку сложену културу, која би му сметала да прими нов закон и пође новим путем. Најзад, баш као намучено и понижено робље тај народ, кад га Бог ослободи ропства, свакако је требао бити из благодарности послушан Богу и закону Божјем већма него ма који други народ који није примио такав дар слободе из руку Свевишњега.
4. Уосталом рука Господња руководила је судбом тога народа све док није припремљен да прими закон. Тада је Бог изабрао човека по имену Мојсеја, кога је обдарио мудрошћу и чудотворном моћи, да преко њега ослободи народ Израиљев, или Јаковљев, из ропства мисирског, и објави му свој божански закон.
5. То је свима нама добро познати закон Божји од десет заповести, или Декалог.
Прва заповест гласи: Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене.
Друга заповест: Не гради себи лика (идола) резана нити какве слике (идолске) од онога што је горе на небу или доле на земљи или у води испод земље; немој се клањати нити им служити јер сам ја Господ Бог твој.
Трећа заповест: Не узимај узалуд имена Господа Бога својега.
Четврта заповест: Шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан посвети Господу Богу твојему.
Пета заповест: Поштуј оца својега и матер своју.
Шеста заповест: Не убиј.
Седма заповест: Не прељуби.
Осма заповест: Не укради.
Девета заповест: Не сведочи лажно на ближњега својега, и
Десета заповест: Не пожели куће ближњега својега ни жене његове, ни слуге његовог, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити шта што је ближњега твојега.
6. А када Господ даваше овај закон, громови загрмјеше и муње засијеваше, и поста густ облак на гори, и затруби труба веома јако да задрхта сав народ који бијаше у околу... А Гора се Синајска сва димљаше, јер сиђе на њу Господ у огњу, и дим се из ње подизаше као дим из пећи, и сва се гора тресијаше веома.
7. Дакле и громови и муње, и облак и трубни јек, и дим и огањ, и потрес и страх, све то иде као пратња јединога Законодавца када објављује свој закон својим разумним бићима, људима. И све то што се при том догађа тобож, по неким природним законима, стављено је у службу моралног закона онога свечанога часа кад Свевишњи објављује тај закон народу изабраноме. Да се покаже величанство Величанственога, и да се покаже узвишеност његовог моралног закона, јединог и јединственог, изнад све васионске творевине и њених физикалних поредака.
8. Ово је основни морални закон, који исписа Бог на две таблице камене и предаде их слуги своме Мојсеју. Прве четири заповести тога закона биле су исписане на једној таблици; оне одређују однос човека према Богу Створитељу. Других шест заповести биле су исписане на Другој таблици, и оне одређују однос човека према човеку.
9. Осим овог основног закона објавио је Бог Мојсеју још доста других законских прописа, наредаба и уредаба, које се тичу људског владања, али све то виси о оном основном закону.
ЗАКОНОДАВАЦ И ЗАКОНОДАВЦИ
1. Путник: Све ми је појмљиво што си рекао о закону Божјем датом народу Израиљевом преко Мојсеја. Но зар није било у историји човечанства, у другим народима, истих таквих законодаваца као што је Мојсеј?
2. Путовођ: Ја нисам рекао, да је Мојсеј био законодавац. Нити је сам Мојсеј икада себе назвао законодавцем. Бог је био законодавац, а Мојсеј је био само законопрималац. Бог је издао заповести Адаму. Бог је поновио те заповести Ноју. Бог је објавио свој закон Мојсеју и преко Мојсеја народу Израиљеву. Многи други народи имали су своје законодавце. Но ти законодавци били су људи, а не Бог.
3. Путник: Шта ћеш ми рећи кад ја споменем као законодавце: Хамурабиа, Зороастра, Мануа, Конфучија, Ликурга, Хермеса Тримегистоса, Нуму Помпилија, Платона, Мухамеда и друге?
4. Путовођ: Рећи ћу да си ми споменуо знамените људе, који су били законодавци за своје народе и расе. Хамураби је урезао на опекама свој закон за Вавилонце, Зороастар је објавио свој закон Персијанцима, Ману Индијцима, Конфучије Кинезима, Ликург Спартанцима, Хермес Трисмегистос Египћанима, Нума Помпилије Римљанима, Платон Јелинима, Мухамед Арабима.
5. Путник: Тако је. Но зар нису они, или неки од њих, приписивали свој закон Богу, и тврдили да су га од Бога примили?
6. Путовођ: Од свих побројаних имена само је Мухамед био монотеист, остали су веровали у множину божанстава. Но и Мухамед као једнобожац нигде не тврди да је примио закон од Бога, него се час позива на Мојсеја, час на анђела Гаврила, час опет говори сам од своје стране. Он не говори дакле у име Бога нити од Бога него у име нижих ауторитета.
7. Путник: Заиста кад читам Куран и видим како пенгамбер Мухамед нетачно наводи речи из Старог Завета, из Мојсеја и других праотаца и пророка, онда ми увек долази сумња у тачност речи које он приписује анђелу Гаврилу. Али зар Хамураби није говорио у име бога Мардука, Зороастар у име Ормузда, Ману у име бога Вишну, итд.?
8. Путовођ: Сви су они били многобошци и као такви могли су се позивати на ово или оно фантастично божанство које је у њиховој земљи највише поштовано. Сви они то нису чинили него су, као рецимо Ликург, издавали законе сходно својој памети и потреби њиховог народа. А они који су се позивали на нека божанства, давали су тиме својим законима неки јачи ауторитет.
9. Путник: Не значи ли то, да ти поричеш вредност њихових закона?
10. Путовођ: Делимично одричем, а делимично признајем. Одричем уколико се ти закони не слажу са Божјим законом, исписаним на синајским таблицама, а признајем уколико се слажу. Нарочито закон Мануов, Конфучијев и Платонов неким својим одредбама задивљују због човечности и племенитости садржаној у њима. То су заиста били велики људи, који су по својој савести и животном искуству састављали законе за своје народе.
11. Путник: Не налазиш ли ти, да се неки од њихових законских прописа подударају са законом синајским?
12. Путовођ: Заиста налазим. На пример: Ману и Конфучије говоре против крађе и лажног сведочења исто тако строго као и закон синајски. Па мада ти законодавци нису знали за једног јединог живог Бога, имали су неугушену савест и руковођени су промислом Божјим. Ипак закони су њихови у целини човечански, а не божански. Писани су по сопственом разуму и искуству, а не по Откровењу.
13. Путник: Шта је, по твоме суђењу, најважније у њиховим законима?
14. Путовођ: Најважније је оно што се односи на наш главни предмет, тј. на закон уопште. Сви ти чувени законодавци у роду људском држали су морални закон изнад сваког назови природног закона. Сви су они сагласни у томе, да се природа са стихијама својим управља према владању људском. На пример Конфучије каже: "Облаци пуштају кишу сходно ваљаности људи".
ЗАВИСНОСТ ЧОВЕКА И ПРИРОДЕ ОД МОРАЛНОГ ЗАКОНА
1. Судба и срећа људска зависна је од моралног закона односно од извршења или неизвршења моралног закона Божјег. Исто тако и сва природа са својим стихијама. Уста Господња изрекла су то овим речима:
2. Ако будете живели по мојим уредбама и заповијести моје држали и извршавали, даваћу вам дажд на вријеме, и земља ће рађати плод свој... Живјећете без страха у земљи својој. Јер ћу дати мир земљи, те ћете спавати и неће бити никога да вас плаши. Учинићу те ће нестати зле звијери из земље, и мач неће пролазити преко ваше земље. Него ћете тјерати непријатеље своје, и падаће пред вама од мача. Вас ће петорица тјерати стотину, а вас стотина десет тисућа, и падаће непријатељи ваши пред вама од мача.
3. И обратићу се к вама, и учинићу да растете, и умножићу вас... И јешћете жито старо, од много година, и изасипаћете старо кад дође ново... И ходићу међу вама, и бићу вам Бог, и ви ћете бити мој народ.
4. То су позитивна обећања Божја у случају извршења закона Божјег од стране народа.А ово су горке санкције (јер се није с Богом шалити) које изрекоше уста Господња: Ако ли ме не узаслушате и не извршите све ове заповјести ја ћу вам учинити ово: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, које ће вам очи искварити и душу уцвијелити.
5. Залуду ћете сијати сјеме своје, јер ће га јести непријатељи ваши. И окренућу лице своје на супрот вама, и сјећи ће вас непријатељи ваши и који мрзе на вас биће вам господари, и бјежаћете кад вас нико не тјера....
6. Ако ме ни тада не станете слушати, караћу вас још седам пута више за гријехе ваше. Потрћу понос силе ваше, и учинићу да небо над вама буде као гвожђе, а земља као бакар, Снага ће се ваша трошити узалуд, јер земља ваша неће рађати рода својега, и дрвета по земљи неће рађати рода својега.
7. Ако ми узидете на супрот и не хтједнете ме слушати, додаћу вам седам пута више мука према гријесима вашим. Пустићу на вас звијери пољске које ће вам дјецу изјести и стоку потрти. Пустићу на вас мач који ће осветити мој завјет. А кад се слегнете у градове своје, тада ћу пустити међу вас помор. А кад вам сломим потпору у хљебу, десет ће жена пећи хљеб ваш у једној пећи, и даваће вам хљеб ваш на мјеру.
8. Ако ме ни тада не станете слушати него ми узидете на супрот, и ја ћу вама с гневом ићи на супрот, и седам пута караћу вас већма за гријехе ваше. И јешћете месо од синова својих, и месо од кћери својих јешћете.
Овако стоји написано у III књизи Мојсејевој глава 26, и поновљено у V књизи Мојсејевој глава 28.
9. Јасно је из наведенога да Бог управља светом по моралном закону, а не по физичком.
Да изложимо прегледно каква блага долазе људима од извршења и каква зла од неизвршења моралног закона:
10. Шта следује из овога? Једно и само једно: да киша пада у време или суша бије земљу по Божјој вољи и Божјем попуштању, а сходно моралном или неморалном владању људи; исто тако, да народ цвета у здрављу или страда од помора и болештина; исто тако, да људи живе у слободи или падају под власт туђинца; исто тако, да народ у рату лако побеђује непријатеље своје или бива побеђен и поробљен; исто тако, да народ и стока живе у безбедности од зверова, змија и инсеката или да страдају од њих; исто тако да људи живе у обиљу хране или да гину од глади - све по Божјој свесној и интелигентној вољи и попуштању, а сходно моралном или неморалном владању људи. У свему томе нема ни трунке нити наговештаја каквог природног закона. Морални закон Божји једини је закон, по коме Господ Створитељ и Сведржитељ управља васионом, природним стихијама и судбама људи и народа.
I
Када се људи покоравају моралном закону Божијем и извршавају га - имају дажд у време; род у пољу; у њиви и винограду; имају хлеба до ситости; живе без страха у својој земљи; имају мир и никога се не плаше; побеђују непријатеље, расту у здрављу и множе се; осећају Бога у средини својој.
II
Када се људи не покоравају закону Божијем и не извршавају га - живе у страху; трпе од разних болести; храну им други отимају; падају у ропство; пате од суше; земља не рађа род свој нити воће рађа; зверови се множе и ударају на људе и стоку; бивају убијани мачем нападача; гину од помора; пропадају од глади; и као врхунац зла, једу децу своју.
ЗАКОН У ПРИМЕНИ
1. Под призмом моралног закона Божјег описују нам богонадахнути пророци и хроничари судбу народа Израиљева од почетка до краја. Догађаји се ређају као живе слике на платну, и на свима тим догађајима, радосним или болним. јасно се обележава неумитно дејство закона моралног. Није историја тога народа случајно и бесциљно "утрпана" у Свету Књигу Божју, као што мисле многи западни теолози и критичари, него целисходно, по највишем промислу, да би се на историјској судби једнога народа илустровало дејство моралног закона Божјег, ради поуке свима народима.
2. Ево примера. Крађа, Осма заповест закона Божјег гласи: Не укради. Када Исус Навин освајаше земљу Хананску, украде један војник неке ствари, и због те крађе цела војска претрпе велике поразе. Ахав, син Хармијин из колена Јудина украде један непријатељски плашт и једну количину сребра и шипку злата, и све то закопа под земљу. После тога посла Исус Навин око 3000 људи да освоје град Гај. Па иако у Гају беше мало оружаних људи, они одбише војску Израиљеву, па је појурише изван града, сустигоше и све посекоше.
3. Грех их је посекао, а не мала чета непријатељска. Тако је Бог и објаснио војсковођи Навину говорећи: Згријешио је Израиљ, и преступио је савјет мој, јер узеше од проклетих ствари, и украдоше и затајише. По свима природним законима и војничким рачунима 3000 Израиљаца требало је да лако освоје град Гај. Али пошто не постоји никакав природни закон, то је јасно, да је повреда моралног закона, јединог постојећег закона, резултирала у погибији једне јаче војске и у губитку битке.
4. Идолопоклонство. По смрти Исуса Навина, наста нови нараштај у Израиљу који се не сећаше Божјих доброчинстава, те синови Израиљеви чинише што је зло пред Господом, и служише Валима, тј. лажним незнабожачким божанствима, и оставише Господа Бога отаца својих. Због тога их Господ Бог предаде у руке непријатељима њиховим, који их потираху и угњетаваху.
5. И то не једанпут. Сав други период владавине Судија над Израиљем испуњен је са три главна догађаја, који су се непрестано и наизменично понављали. Та три догађаја јесу: отпад Израиља од Бога, казна Божја у виду робовања под туђинцима и кајање народа са вапијењем к Богу за избављење; па опет отпад, па казна, па кајање са вапијањем; па опет и опет то исто.
6. Човек се мора дивити Божјем стрпљењу и милости и чудити лукавој и колебљивој души народа Израиљева. Чим би Бог избавио тај народ и даровао му слободу, народ би одмах почео прљати слободу отпадом од Бога истинитога и клањањем хананејским идолима: Валу, Астароти, Вериту, и фантастичним божанствима сирским и сидонским и моавским и филистејским. Томе би неизоставно следовало робовање. А чим би се народ почео патити, завапио би к Богу правоме за помоћ. Тек што би покајани Израиљ завапио к Богу, Бог би подизао избранога човека, судију, и кроз њега одгонио непријатеља и ослобођавао земљу свога народа. И кад им Господ подизаше судије, бијаше Господ са сваким судијом и избављаше их од непријатеља њихових.
7. Прељуба. Претпоследњи судија у Израиљу беше старац по имену Илије. Његови синови, Офније и Финес, чињаху прељубу са женама које долажаху светињи Ковчега Завета ради молитве и приношења жртве. Својим развратом отпађиваху ови зли синови народ Господњи од светиње. И дође човек видовит, који изобличи зле синове пред њиховим старим оцем, и рече проричући: У један дан погинуће обојица, И то се ускоро догоди. Још му прорече, да ће и њега снаћи зло и све потомство његово: Неће бити старца у дому твојем до вијека. Сав подмладак дома твојега умираће у најбољим годинама.
8. Тако и преко детета Самуила, доцнијег судије, откри Бог намеру да казни Илијине синове, сав дом Илијин па и самога Илија, који је знао за неваљалство својих синова па им није забранио. Одмах по том изврши се реч Господња. Филистејци ударише на Израиљ, отеше Ковчег Завета, Офније и Финес погибоше. Чувши за то старац Илије паде, сломи врат и умрије.
НЕУМИТНОСТ МОРАЛНОГ ЗАКОНА У СУДБИ ЉУДИ И НАРОДА
1. Не уби. Не чини прељубу. Погази цар Давид ове две заповести Божје, шесту и седму, и због тога се одиграше ужасни догађаји у дому његовом. Најпре му умре једно дете, за чији живот узалуд се он мољаше увређеном Богу. Један син облежа му ћерку, сестру своју. Други му син уби брата свога. Опет Авесалом, најмилији му син, диже буну против оца свога и би рат између оца и сина, докле син не погибе. Многи доглавници издадоше Давида. Многе беде претрпе Давид и многе покајничке сузе изли, док му Бог не опрости грехе и не дарова му поново милост и славу.
2. Скромност Бог награђује. Наследник Давидов, цар Соломон, искаше од Бога само мудрост, да би могао мудро управљати народом. А Бог му се јави и рече, да ће му дати што је искао и много више. А сврх тога дајем ти и што ниси искао, и благо и славу, да таквога неће бити међу царевима свога вијека Твојега. И заиста тако и би. Дуго владаше Соломон у миру и обиљу. И би мудар и богат и славан мимо све владаре његовог времена.
3. Грех идолопоклонства, тј. гажење друге заповести Декалога, није хтео Бог опростити ни свом љубимцу цару Соломону. Под старост љуто згреши Соломон Господу Богу што се поведе за својим незнабожним женама, те по њиховој жељи постави на висинама идоле Хемоса и Молоха и Астарту и Мелхома. И његове жене приношаху пред тим гадовима кадове и жртве. Због тога дође казна Божја, и то чудна казна, која се оствари на Ровоаму сину Соломонову. Царство се раздели, и то неједнако: само два племена осташе под Ровоамом, а остала сва племена Израиљева одоше под власт Јеровоама бившег слуге Соломонова. Тако поцепан народ оста кроз хиљаду година, у завади и мржњи и међусобним ратовима, до пропасти и једног и другог царства.
4. Због убиства - самоубиство. Неки Зимрија беше слуга код цара Иле у Израиљу. Па устаде тај Зимрија против господара свога и уби га у двору његовом. По том себе прогласи за цара. Али народ не би задовољан, те прогласише војводу Амрију за цара. Кад то чу Зимрија, он запали над собом двор царски, те погибе, за гријехе своје којима је гријешио пред Господом.
5. Због отпада од Бога - суша и глад. Цар Ахав и жена му Језавеља беху отпали од правога Бога, и гоњаху немилосрдно све оне који се држаху правога Бога. Због тога измоли пророк Илија те не би кише у Самарији три године и шест месеци. И пострада много народ и стока од суше и глади. Све због страшних греха старешине народа, цара Ахава. Испунила се дакле претња Господња: Учинићу да небо над вама буде као Гвожђе, а земља као бакар, и земља ваша неће рађати рода својега.
6. Због тражења лека од ђавола - смрт. Цар Охозија паде с горњег боја куће и разболе се. Па у болести посла посланике у Акарон да питају Велзевула, лажног бога Акаронског, да ли ће оздравити. А пророк Илија срете посланике и рече им: еда ли нема Бога у Израиљу кад идете Велзевулу у Акарон? И поручи Илија цару: нећеш се дићи с постеље на коју си легао него ћеш умријети. Тако се и догоди. Хроничар каже: И умрије по ријечи Господњој коју рече Илија.
7. Праведнику Бог помаже. Цар Језекија чињаше што је право пред Господом. Он обори идолске жртвенике по свој земљи. Зато се каже у Писму: и Господ бијаше с њим; куда год иђаше напредоваше. Па кад цар асирски Сенахерим са силном војском удари на Јерусалим, учини Бог те сва та војска изгибе за једну ноћ, а цара Сенахерима исекоше на комаде синови његови. А када се Језекија разболи, он се заплака у молитви Богу и још умоли пророка Исаију да се он помоли за његово здравље. И оздрави цар, и царова још петнаест година у Јерусалиму. Сличан у праведности и богопоштовању био је и Цар Јосија. И Господ беше с њим.
8. Мржња и завист. Немој мрзети на брата својега у срцу својему, заповедио је Бог. Не завиди, речено је у Светоме Писму (Пс. 37, 1). Завист је трулеж у костима (Приче, 14, 13). Цар Саул позавиде Давиду и омрзе га због веће популарности његове. Због те мржње дође на Саула хронично лудило, и нападаше га зли дух, те покушаваше да убије Давида. Ову ненормалност Саулову покушавали би природњаци наших дана да објасне неким природним законом. Узалудан труд. Никаквим природним законом не могу они да објасне лудило код људи. А кад би разумели, да лудило долази од греха према моралном закону Божјем, онда би им биле појмљиве речи: нападаше га зли дух. Појмили би и старе француске називе за умоболне: "поседнути" или "демонијаци".9. Спиритизам. Заповедио је Бог: Не обраћајте се врачарима и гатарима. Ко то учини, вели Господ, истријебићу га из народа. И још, на другом месту: нека се не нађе у тебе ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсенар, ни онај који пита мртве. Ову заповест Божју погазио беше цар Саул, те због тога изгуби главу. Иако он у почетку владавине беше истребио гатаре и врачаре и спиритисте сваке врсте у својој земљи, доцније кад беше одступио од Бога он оде једној врачари и потражи да му изазове једног духа и упита га за савет. И дух Самуилов јави се Саулу и јаросно му прорече да ће сутра погинути. И заиста сутрадан у бици са Филистејима погибе цар Саул. Погибе не слепим случајем нити због невештине у рату нити пак због надмоћи непријатељске него због свог сопственог греха. Његова смрт не објашњава се природним законом него моралним.
10. Због многих греха - пропаст двеју држава. Због зла које беше као коров у народу и у дворовима царским, спусти се мач Господњи на обе државе народа Јаковљева, те обе пропадоше. Цар асирски Салманасар удари на Самарију, ухвати цара Израиљева Осију и баци га у тамницу, а он покори земљу и стави је под своју власт. Још нареди, те Израиљци бише пресељени у Асирију, а Самарију насели Асирцима. На Јерусалим пак удари цар вавилонски Навуходоносор, узе га, попали и разори, заједно са храмом Соломоновим, царским домовима и градским зидовима. Ухвати последњег цара Јудина Седекију, па на његове очи ослепи му синове, потом ископа очи и њему па везана у двоје синџире одведе у Вавилон. Тако одведе као робље у Вавилон и сав народ, изузев само сиромахе који ће земљу обделавати.
11. Тако пропаде држава и слобода народа, кога Бог беше извео из ропства мисирског и коме беше открио вољу своју и поверио закон свој. Пропаде - да се никад више не поврати у својој старој снази и величини. Јер не послушаше и не вјероваше Господу Богу својему, и одбацише уредбе његове и завјет његов, који учини с оцима њиховим, и свједочанства његова, и ходише за ништавилом и посташе ништавни. И оставише све заповијести Господа Бога својега... Зато се Господ разгневи врло на Израиља, и одбаци их од себе. Хиљадугодишњем стрпљењу Божјем беше дошао крај, а с тиме крај и хиљадугодишњем царству Израиљеву. И све се то догоди не по неком закону природном, него по светом и неумитном моралном закону Господа Бога.