Историја СПЦ у Атланти

Први покушаји организовања парохије у савезној држави Џорџији сеже у сада далеку 1985. г. Наиме, тадашњи владика источноамерички Г. Христофор, кренуо је у посјету Флориди, са пресједањем у Атланти. Парохијски свештеник из Лакаване, Њујорк, обавијестио је владику о сину једног од парохијана (Давиду Симићу), који живи у Атланти. Тако се владика састао са Давидом и десетак Срба из Атланте, у грчкој цркви Св. Благовјештења у Клермонт улици. Дневна штампа је већ донијела вијест о могућој црквеној организацији Срба на подручју Атланте, услиједили су телефонски разговори о томе, али све је на крају остало само на покушају и жељи.

Тако остаје све до 1993. г. када се омања група Срба из Атланте поново окупља са жељом да се оснује парохија и коначно у суботу 2. октобра када је Његово Преосвештенство др Митрофан служио службу у кући тадашње парохијанке г-ђе Памеле Пам Колинс у Бакхеду означава се почетак ове парохије. Та молитвена свијећа, упаљена тада на том првом богослужењу, још увијек свијетли и осветљава пут који води у небеско царство, у невидљиву небеску Цркву. За првог пресједника бира се г-ђа Памела Пам Колинс. Одмах, шаље се писано обавјештење Србима за које се до тада знало да живе на подручју Атланте да ће се одржати први пикник. То писано обавјештење постало је парохијски лист који од тада излази једном мјесечно. До 1999. г.носиће назив "Гласник", а од 1999. г. "Глас". Тако је 11. октобра тј. убрзо послије прве службе одржан први пикник и прво веће окупљање Срба који живе на подручију Атланте.

Живот једне парохије не бива без светих богослужења. Основни циљ парохијана који се тада поставља јесте да се организују св. Литургије. Крајем те 1993. г. једном мјесечно посјећује као администратор новонастале мисионарске парохије о. Никодим тадашњи парох орландски. О. Никодим јеромонах, син Владимира и Маргарет Прибојан, једном мјесечно возећи 8 сати, долазио би код нас петком поподне. Увијек је боравио код неког од наших парохијана и петком увече одржавао би час вјеронауке за одрасле. Тим часовима су се парохијани радовали и увијек су били добро посјећени, а о. Никодим је био одличан проповједник и предавач. Суботом ујутру служио је свете Литургије. Био је духовни вођа у првим корацима ове парохије у почетним тренутцима када је било најтеже. Увијек је храбрио да се буде позитиван и да се има вјере у Бога и да ће се тако остварити наши циљеви. Данас би он сигурно био поносан на резултате и успијех које је наша црква у Атланти постигла. (о. Никодим упокојио се у Господу 2. јануара 2008. г. у Јоханесбургу, Јужна Африка)**. Св. Литургије се до краја 1994. г. служе у (Salvation Army Chapel v Seminole Ave¦, а једном мјесечно часови Библије се одржавају по кућама парохијана: Пам Колинс, Бранке Поповић, Виде Брнс, Мирјане Брокет, Крис и Митци Гоусетиз, Милане Вујић Саулниер, Анђеле Кеслер, Корницера и других.

Те 1994. о. Никодим оснива и први хор који одговара на светим Литургијама а неколико тих првих чланова је и данас је активно у хору. Такође, 1994. г. обиљежена је и прва годишњица парохије, а том приликом Свету Литургију је служио Владика Митрофан а саслуживао је о. Никодим. Од тада је одлучено да се годишњица оснивања обиљежава пред или по празнику Покрова Пресвете Богородице. Од краја 1994. г. до 1996. г. свете Литургије се одржавају у Northwest Presbyterian Church v (Adams room¦. Остаће упамћена изразита помоћ њиховог свештеника Самуела Патерсона.

А онда долази значајна година за ову парохију 1997.г. Још прије наведене године било је покушаја да се постави стални свештеник за ову парохију и по том питању било се у сталном контакту са Његовим Преосвештенством Владиком Митрофаном. Забиљежено је да је поводом тога требао доћи свештеник из старог краја чије име није забиљежено. Да ли због проблема са визом или нечег другог његов долазак није реализован.

У задњим данима 1996.г. на мисионарску парохију поставља се први њен стални свештеник о. Милован Катанић. Његова прва служба била је за Божић 1997.г. То за младу парохију значи много, јер се од тада успостављају редовна света богослужења а тиме динамика црквеног живота све више добија видљиве обрисе једне организоване заједнице. Те године одлучује се да наша тада мисионарска парохија буде посвећена Светим Апостолима Петру и Павлу. Сходно томе те године у јулу обиљежена је и прва црквена Слава. Прва слава свечано је прослављена у грчкој цркви Светог Преображења у Маријети. Кумови славе били су Крис и Мици Гусетис. Светом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Владика др Митрофан, а саслуживали о. Никодим Прибојан и надлежни свештеник о. Милован Катанић. У цркви је било око 60 људи, који су по завршетку службе остали у приземној сали на послужењу. Напоменимо да је том приликом први свој наступ имала и дјечја фолклорна група која је основана 11. маја 1997. г. За свој наступ добили су многе овације од публике а играчи су били: Ана Вин, Дени Вилсон, Кристина Саулние и Анђа Виби.

Од 1997. г. богослужења се врше у Church of Our Savior - 1068 N. Highland Av. Atlanta Англинканска црква. И ту је запажено помагање нашој парохији њиховог свештеника о. Ворена Тенгија (Warren Tanghe). Већа дешавања као црквене славе или годишњице одржавају се у грчкој цркви Светог Преображења у Маријети. Тако је рецимо Богојављење обиљежено у грчкој цркви а том периоду истакла се помоћ грчког свештеника о. Себастијана. Значајно је поменути да је 21. септембра ¦97. г. са радом отпочела школа вјеронауке за дјецу и омладину. Покретачи и предавачи ове школице били су: Јасмина Спектор, Пава Бергерт, Маржори Менцини и попадија Татјана Катанић. Пошто парохија није имала своје стално мјесто, један од главних приоритета поставља се оснивање грађевинског фонда,грађевинског одбора у сврху тражења или земљишта за градњу цркве или куповину већ постојећег објекта или цркве која би се преуредила за православна богослужења. Убрзо се увиђе да је главна препрека на том путу финансијске природе, па се почиње са одржавањем пикника и забава а све у циљу прикупљања новчаних средстава за грађевински фонд. Већина пикника организована је у парку зграде American Legion Hall in Buckhead или парку зграде Atlanta Waterworks Lodge on Bishop Street.

Са циљем што боље организације 20. августа 1998. г. оснива се Коло Српских Сестара. Оснивач и прва предсједница Кола била је Јасмина Спектор. Те године на Бадње вече први пут је у склопу службе организовано освећење и налагање Бадњака. Бадњак је донио Горан Јовановић а посну вечеру припремили Симо Тесла и Дана Вудраг. Прослава Српске Нове године била је изузетно посјећена око 150 парохијана било је на дочеку, а организатор је био Marjorie Mancini.

Наредних година парохија полако узраста по броју чланова поготово од 1998. г. када у Атланту стиже већи број избјеглог становништа са подручија бивше Југославије, гдје је већина изгубила своје домове услијед рата деведесетих те одлучила да нови живот започне у САД. Били су то велики изазови за још младу, недовољно организовану парохију без цетралне локације. Али опет српска одлучност да се истраје показала се на дјелу, па се за новодошле парохијане проналазе неопходне ствари за становање, помаже у превођењу докумената код запошљавања, уписивања дјеце у школу... На тај начин то је подстакло још више да се што прије пронађе рјешење о локацији цркве. Гледане су многе зграде, земљишта, већ постојеће цркве. Како то обично бива у оваквим случајевима оно што је би ми хтјели је прескупо, а оно што би могли да приуштимо није нам одговарало.

Но по ријечима светог Јеванђења: "Иштите, и даће вам се, тражите, и наћићете, куцајте, и отвориће вам се. Јер свако ко иште, прима; ко тражи, налази; и који куца, отвараће му се". Матеј 7, 7-8. Године 2001. указала се прилика када се на Бивер Руин Роду у Лилбурну, продавала зграда која је до тада била банка. Цијена њена била је $283 000. Цијена није била мала али не и недостижна. Највећи проблем представљао је (down payment¦. И тада наши парохијани чине заиста подвиг за дивљење. Иако већина тек што су дошли у нову средину, без добрих и сталних послова и сами још недовољно скућени али имајући осјећај важности цркве, одвајају и више него што се може и у кратком периоду од седамдесет пет дана скупљају око $50 000 за учешће. Колико је велики подвиг то био, указује чињеница да се на дотадашњим (fundraiser¦ пикницима и забавама скупљало око $500 до $1500. У задњем дану 2001. г постали смо власници зграде на Бивер Руин Роду а тиме је ова парохија након осам година од оснивања добила своје централно мјесто. Коначно је дошао крај сваконедељном постављању и склапању привременог иконостоса, окупљању на различитим мјестима... Био је то догађај који је овој парохији дао вјетар у леђа. Реновира се купљена зграда за потребе богослужења и локација на Бивер Руин Роду постаје центар парохијског живота и мјесто окупљања Срба у Атланти. То је вријеме када се покреће и низ спортских активности, па се тако у јануару 2001. г. оснива фудбалски клуб (Бели Орлови¦. На пољу организовања клуба свој допринос су дали Радомир Лакић, Стево Кујача (тренер екипе), Миленко Ћулум, Вујић Срђан и Томислав Новаковић.

Као што знамо у животу није све мед и млијеко, живот носи и добре и лоше ствари. После постепене узлазне путање, убрзо после куповине осјетила се стагнација парохије. Када се све повуче разлози су за ову стагнацију били су понајвише финансијске природе јер од самог оснивања осјећао се овај проблем. Тако довољно економски неучвршћену парохију додатно је сада оптеретио и подигнути кредит. Године 2003 парохија се суочава са немогућношћу плаћања свештеника и осталих издатака. Но, о. Милован иако млад и са проблемима која носи тек новооснована парохија изузетно се носио. Дао је свој немјерљив печат у организацији ове парохије, и остао у најљепшим успоменама код парохијана са сваком похвалом. Он добија премјештај 2004. г. у Херметић, Пенсилавнија. То је период када парохија пролази кроз озбиљну кризу. Нема ко да се прихвати да буде у Црквеном одбору.. Тада на сцену ступа један од пар великана ове парохије, а то је г-ђа Јованка Лончарић. Она умољава своју кћерку Анђелу Кеслер да преузме дужност предсједнице ЦО, што она и чини. Умољава и остале чланове да не одступају од цркве него да се настави са радом. Да напоменемо и лијеп догађај те 2003. г. када г-ђа Милана Вујић Саулниер 2. марта оснива дјечју библиотеку, а 13. јула библиотеку за одрасле. Тог дана у посјети је био Његово Преосвештенство Владика др Митрофан, који је постао први и почасни члан наше библиотеке. Парохија је очувала континуитет, а 2004. добија новог или другог сталног свештеника по реду о. Сашу Туркића. Парохија поново добија узлазну путању, црквена зграда се додатно реновира и проширује. Сада на црквеном земљишту организују спортске манифестације, забаве, наставља се са отплатом кредита. Остаће посебно упамћена прослава годишњице парохије када као гост долази познати пјевач Мирослав Илић. Окупља се највећи број до тада парохијана на једном мјесту. Том приликом за отплату кредита прикупља се око $5000. Фолклорна група имаће први свој већи наступ у Чикагу. Тада се увиђа да се мора планирати или да се постојећа зграда на Бивер Руин Роду прошири, или да се тражи земљиште за градњу нове цркве. Школа вјеронауке која је била прекинута 2004. г поново се покреће 19. фебруара 2006. г. а покретач је Татјана Миловановић. Фудбалски тим Бели Орлови постиже све боље резултате тако да 2006. г. добијају право да први пут учествује на Србијади која је организована у Тампи на Флориди.

Године 2007. отплаћује се преостали кредит за зграду на Бивер Руин Роду. Те године, 18. новембра парохију ће посјетити амбасадор Србије са сједиштем у Вашингтону г. Иван Вујачић и његова супруга. Већ следеће године по први пут парохија ће бити организатор зимског дјечјег кампа за сентпитерзбуршко намјесништво.

Година 2008. је година када проблеми нажалост поново потресају ову парохију. У јуну скоро цјелокупни Црквени одбор подноси оставку, па се организује ванредна скупштина на којој се постављају нови чланови. Финансије поново постају велики изазов за парохију, а као поврх свега на имању се појављује велики одрон земљишта чију санацију мора да плати црквена општина која је коштала око $ 40 000. Његово Преосвештенство Владика Митрофан неколико пута посјећује парохију у циљу проналажења адекватног рјешења, али конкретно ништа се не чини. Лако је закључити да у оваквом окружењу и са негативним финансијским билансом није могло бити ни говора о проширењу постојеће зграде или куповини новог земљишта. Такво стање са све дубљом кризом остаће до 2010. г. када парохија доспјева у потпуни ћорсокак.

Децембра 2010, по одласку о. Саше Туркића на његово мјесто долази свештеник из Пенсилваније о. Миладин Благојевић. Од некадашњег Црквеног одбора затиче само троје људи а то су Ненад Гамбирожа, Мануела Милета и Драган Опачић. Оперативни, грађевински, школски фонд били су потпуно празни, тек која стотина долара било је преостало у благајни Кола Српских Сестара. Дуг од неколико хиљада долара за свијеће, дуг према Епархији, неисплаћене плате предходном свештенику...

Фебруара 2011. г. на редовној Годишњој сједници бира се нови Црквени одбор. За предсједницу бира се дотадашња дугогодишња чланица цркве г-ђа Милана Вујић Саулниер која у многоме доприноси смиривању и побољшању односа између парохијана, а за парохијског благајника поставља се веома искусна у вођењу финансија Марта Меџилтон. Фебруара 27. парохију посјећује Његово Преосвештенство др Владика Митрофан и том приликом на приједлог предсједнице КСС г-ђе Јованке Лончарић који су сви једнодушно прихватили обнавља се Грађевински фонд. Том приликом у фонд је скупљено $1 764. По савјету Владике потпуно се напушта идеја о евентуалном проширењу постојеће зграде него да се крене ка тражењу земљишта за градњу новог храм и пратећих објеката. Пошто је црква увелико прокишњавала (на тринаест мјеста) мијења се и поставља нови кров и мијења се дотрајали под у цркви. Грађевински одбор са члановима: Вером Ваткинс, Ненадом Гамбирожом, Мич Миловићем, Ранком Пударом, Зораном Стаменковићем и Дарком Крсмановић прихвата да тражи погодно земљиште за изградњу цркве. Чланови тог одбора погледали су преко педесет потенцијалних земљишта, до краја те године и прољећа 2012.г. У прољеће, по јављању Дарке Крсмановић да је изашло земљиште на продају на Хјувит роду, до земљишта први стиже Ненад Гамбирожа који када је видио земљиште узвикнуо: (Ово је оно што смо чекали свих ових година, овдје ћемо градити цркву¦. И заиста би тако! Тачно на Видовдан 2012. г., купљено је ново црквено имање. Занимљивост везана за ово имање је да је оно прије 2008.г. тј прије избијања свјетске економске кризе вриједило преко $400 000. Прво га је хтјела купити једна протестанска црква да на њему гради цркву али им то није успјело, затим га је хтјела купити заједница из Индије да ту сагради храм али су и они у последњој минути одбијени за кредит од банке. И на крају ми га добијамо за $185 000. За поменут је један веома важам детаљ са Ванредне сједнице која је одржана поводом куповине новог земљишта. Сви су били усхићеним пред чињеницом да црква купује ново земљише, на одличној локацији и веома повољној цијени. Чланови одбора су између осталог нагласили да морамо да будемо спремни и на то да се може десити да нас банка одбије за кредит или да земљиште неко други купи умјесто нас, да не будемо разочарани. Тада ријеч узима о. Миладин и каже: (Да је најбитније да се молимо да нам Бог помогне и уради онако како ће за нас бити најбоље. Ако ће нам то земљиште бити од користи да га добијемо, ако није за наше добро нека га изгубимо. Шта год, нека буде воља Божија!¦ Тако гласно, а једнодушно у исто вријеме из сви гласова ту присутних проломило се: НЕКА БУДЕ ВОЉА БОЖИЈА! После овога релативно је све ишло брзо и без неких већих проблема.

Година 2013. углавном протећиће у крчењу земљишта и реновирању куће која је на имању. Поново се покрећу спортски турнири у фудбалу, кошарци и стоном тенису. Сва скупљена средства иду на отплату дуга банци. Априла 21. завршено је реновирање куће на новом имању и извршено њено освећење а том приликом организован је први пикник на новом земљишту.

Године 2014. 9. марта са пристиглим чековима у Грађевински фонд скупило се довољно новаца да се дуг банци отплати. Тако да тада и формално постајемо власници новог земљишта. На редовној Годишњој скупштини 2015. г. поред избора чланова Управног одбора изабран је и нови Грађевински одбор, чији је циљ да израде приједлог изгледа будуће цркве, приједлог архитекти, изврше процјену трошкова и начина финансирања читавог пројекта. Чланови Грађевинског одбора били су: Вера Ваткинс, Милица Викс, Мич Миловић, Дарка Крсмановић и Марта Меџилтон. Да би се средства у Грађевинском фонду увећала и да би парохија била централизована а не подјељена на двије локације у договору са Епархијом одлучено је да се старо земљиште прода, а дрвена зграда на новом имању реновира за потребе богослужења. Послије много приједлога одлучено је да архитект буде г. Paul Girardeau, тако да се почело са израдом плана будуће цркве. Прелиминаран план је био завршен и за Црквену славу 12. јула 2015. г изнесен и предат Владици Митрофану за Његово мишљење, благослов и одобрење.

До маја 2016. г. велики дио имања био је раскрчен, а дрвена помоћна зграда на имању реновирана. Августа 11. почело је рашчишћавање земљишта на мјесту на коме ће се градити црква. У том периоду богослужења се врше на привременој локацији у згради на Килијан Хил Роду. (908 Killian Hill Rd Lilburn). За похвалити је чињеница да је у децембру наша парохија, иако у изградњи и због радова на имању, и у немогућности да користити своје просторије ипак била организатор Зимског дјечјег кампа (за сентпитерзбуршко намјесништво) и то на завидном нивоу. На велики празник Духове 4. јуна 2017.г. сва богослужења почела су се вршити на црквеном имању у реновираној дрвеној згради од миља названој црквица.

У јулу мјесецу изливена је цокла, да би свечано освећење темеља извршило 22. јула поводом храмовне славе Светих апостола Петра и Павла. Освећење је извршио Његово Преосвештенство Владика Иринеј нови епарх наше Епархије, уз саслужење свештенства сентпитерзбуршког намјесништва. 19. јула 2018. г. на светог Сисоја Великог завршени су сви спољашњи и унутрашњи радови да би се добила употребна дозвола од општине.

Октобар 13. и 14. 2018. г. остаће упамћени као најзначајнији датуми у историји ове парохије. У суботу 13. октобра у 16ч служено је Вечерње богослужење у коме је налчаствовао Његово Преосвештенство Г. Иринеј а после тога организован је свечани банкет поводом освећења ново подигнутог храма које је учињено у недељу 14. октобра, када је рано ујутро 8.30 црква прво освећена а у наствку служена света Архијерејска Литургија. У суботу је присуствовало око 420 људи, а у недељу је преко 500 душа. На банкету специјални гост била је фолклорна група Талија. Говор су одржали: протојереј Миладин Благојевић надлежни парох, Пам Колинс прва пресједница ЦШО, предсједник СНФ-а из Питзбурга, Вера Ваткинс и Његово Преосвештенство Г. Иринеј. Том приликом Епархијском граматом одликовани су: Вера Ваткинс, Мич Миловић, Милица Викс, Дарка Крсмановић и свештеник Миладин Благојевић. Орденом СПЦ краља Милутина одликована је Вера Васиљевић пресједница Црквеног одбора.

**1993 - 1996 Архимандрит великосхимник о. Назарије (пре одласка у Јужну Африку, јеромонах Никодим Пробојан), је од октобра 1993. г. д о децембра 1996. г. долазио из своје матичне цркве Свете петке у Орланду, бар једном месечно, да служи Свету Литургију у нашој парохији. О. Никодим је био на овом намештењу све до доласка првог сталног свештеника о. Милована Катанића. Пар година касније, после боравка на Светој Гори и у манастиру Студеница, о. Никодим је основао манастир Силаска Светога Духа у далекој Африци где се и у покојио у Господу.